04.12.2017.

Mišel Turnije, Zlatna kapljica





Toliko si takav kakav izgledaš
da uopšte ne čujem šta govoriš

Tomas Džeferson





S kišom kamenja, uzbijenu, mirnu masu ovaca stuštio se leteći odred kozâ, uvek radih da se sjure niz odron. Idris je svoje malo stado sada odveo bliže crvenkastoj liniji dinâ nego što je to učinio prethodnog dana ili dva dana ranije. Prethodne nedelje osigurao je sebi – s tim da im se, kad za to dođe red, oduži – društvo Babino i Mabrukovo, i dani su prolazili kao u snu. Potom su, međutim, njegovi drugovi prebačeni u baštu, da pomognu njihovom ocu, jer trebalo je kanale za navodnjavanje očistiti od peska. Sa svojih petnaest leta, Idris više nije bio u godinama kad bi tek tako priznao da samoća u njemu izaziva teskobu, da ga ne drži mesto i da nikako ne može da se skrasi u senci divlje planike i tamo provede sate i sate, kao što je to činio kad su sa njim bili i njegovi drugovi. Znao je on, bez sumnje, da vetrovi koji duvaju s oboda pustinje nisu dženuni što odnose nesmotrenu i neposlušnu
decu, kako mu je svojevremeno baka pripovedala držeći se, bez sumnje, usmenog predanja
što seže u vreme kad su nomadi vršili prepade na seoski živalj oazâ. Pa ipak je ta legenda ostavila traga u njegovom srcu, i varljivi odsjaj prvih sunčevih zraka na šat-el-Ksobu, pomaman beg velikog varana kog su u njegovoj postelji od peska prenule bose noge Idrisove, blistav let sove zabludele u carstvo jutarnje svetlosti – sve ga je to nagonilo da pod hitno potraži ljudsko društvo. Zamisao mu je bila da se, goneći stoku na istok, ponovo sretne sa Ibrahimom ben Larbijem, jednim od čobana iz polunomadskih plemena Čamba koji su taborovali duž pustinje Er-raui i za nadoknadu čuvali krdo kamila iz oaze, zadovoljavajući se svim mlekom koje uspeju da izmuzu i polovinom priploda.


Idris je znao da svog druga neće naći u njegovoj naseobini, čiji su niski, crni šatori zauzimali
oblast punu bunara, Ogla Meluan; većinom ti bunari behu presušili, ali vode je bilo sasvim dovoljno za ljudske potrebe. Životinje su pasle u krugu prečnika dvadesetak kilometara, podeljene u krda od po tuce odraslih i isto toliko mladih kamila, o kojima su računa vodili dečaci, svaki zadužen za po jedan bunar. Idris se sad zaputio više na sever, u pravcu kamenitog klanca, iza kojeg je počinjala Ibrahimova teritorija. Bio je to bezvodan, kameniti predeo, tu i tamo prošaran kiselim korovom i mlečikom, gde je vetar za sobom ostavio duge tragove fino oblikovanog riđeg peska. Nije više morao da tera životinje da bi išle napred. Sama blizina bunara u Hasi Uritu – Ibrahimovog bunara – delovala je na ovce poput nevidljivog magneta, jer one su sad hitale ubrzanim korakom, dok su se koze vukle
za njima. Nije se još moglo razabrati ništa sem iskrzanih kontura malobrojnih mrtvih stabala
ili oskudnog žbunja abeskija na koje se jarići odmah baciše. Ali spram sive litice Idris ubrzo ugleda senku akacije koja se, nalik suncobranu, nadnosila nad bunar Urit. Do tog mesta delila su ga još dva kilometra kad naiđe na kamilu koja je klečala na šljunku. Dok ju je podizao, videlo se da životinji nije dobro. Bolno mumlajući, ona produži kasom, šepajući, ispred stada. Idrisu je bilo drago što će se pred Čambom pojaviti vodeći drugu kamilu koju je ovaj, možda, u međuvremenu izgubio.


Odnosi između dvojice momčića bili su jednostavni i skladni; kod Idrisa to beše jedno pomalo bojažljivo divljenje, dok se s Ibrahimove strane moglo govoriti o jednom zaštitničkom, snishodljivom prijateljstvu. Jer on je bio nomad, prepušten samome sebi, kamilar, i zato je prema žiteljima oaze gajio jedan, istina popustljiv, prezir, koji nimalo nije ublažavalo saznanje da radi za njih i da upravo njima duguje uhlebljenje. Bilo je u njegovom držanju kao nekakvog sećanja na dičnu prošlost, kada su oaze i robovi koji su ih održavali bili svi, bez razlike, vlasništvo nomada-gospodara. A taj dečak, koji je pomalo i s uma skrenuo što od sunca, što od samoće, nije se bojao ni Boga ni đavola, i umeo je da izvuče nešto čak i iz te jalove pustinje. Jedino njegovo oko – levo, pošto mu je desno ostalo na trnju jednog kaučukovca na koji se bacila kamila koju je jahao – sa rastojanja od dva kilometra moglo je da ugleda gazelu u trku, ili da tačno odredi kojem plemenu pripada neki mazgar. Njegove mišićave, suve noge mogle su da ga nose i po dvadeset četiri časa, bez predaha, a da pritom ne okusi ni vode ni urmi. Umeo je besprekorno da se orijentiše i po noći, i u peščanoj oluji. Umeo je da proceni pravac vetra tako što bi na iglu natakao svetog skarabeja pa ga okrenuo u željenom smeru, a onda insekt zamlatara nožicama u vazduhu. Ugledao bi mrava, pratio njegovu putanju, pa tako došao do mravinjaka, srušio ga jednim udarcem noge, i domogao se sočnog obeda harajući sadržaj spratova, ne hajući za to što su ove zverčice bile strah i trepet u Tabelbali, zato što su, samim tim što žive pod zemljom, dovođene u vezu sa dženunima. Njegova bezbožnost ponekad bi preplašila Idrisa. Ibrahim je pio s nogu, držeći čanak samo jednom rukom, iako čovek, kad pije, mora bar jednim kolenom da se osloni o zemlju, a posudu da drži obema rukama. Otvoreno je pričao o vatri, drsko prizivajući pakao, dok su žitelji oaze, obazrivi kakvi jesu, koristili izraze poput „starčić koji pucketa“ ili „onaj što pravi pepeo“. Nije bio s raskida čak ni da ugasi vatru u ognjištu tako što bi prosuo vodu, što je smatrano bogohuljenjem. Idris ga je jednom ranije video kako se gosti ovčijim mozgom, koji u Tabelbali, inače zakopavaju u zemlju, jer onaj koji to pojede izgubiće razum isto tako neminovno kao i da je pojeo svoj vlastiti mozak.

Kad je stigao do hladovine akacije, slédeći i dalje onu šepesavu kamilu, on primeti da Ibrahima nema. Njegove životinje tiskale su se oko malog bazena kružnog oblika koji se punio preko odvodnog kanala u kojem je, uz naslage peska, bilo sad i ustajale vode. Mogle su kamile da izdrže bez vode i do večeri, ali ovaj bazen ih je privlačio, što je bilo dobro, jer se tako neće raštrkati na sve strane.

Kud li se denuo Ibrahim? Nije bilo nikakve sumnje da je poveo svoje kamile ka nekom dalekom pašnjaku, koji je posle oluje ozeleneo u roku od nekoliko sati. Idris je tražio Ibrahimov trag oko drveta, ali zemlja je bila sva izrešetana belezima, među kojima su se mešali tragovi velikih kamiljih papaka sa malim rupicama od kozjih i ovčijih čaponjaka. Onda opisa polukrug, udaljavajući se od bunara, ne bi li možda otkrio bilo kakav pokazatelj pravca u kojem je Čamba otišao. U prolazu je ugledao nepravilnu putanju koju je za sobom ostavio neki varan, majušne zvezdice što odaju skakutanje skočimiševo, kao i trouglaste, prilično stare tragove pustinjske lisice u punom trku. Obiđe potom jednu bazaltnu stenu čije je crnilo dramatično odudaralo od peska, sve svetlijeg kako se sunce dizalo na obzorju. A tada ugleda trag tako zanimljiv da mu se u svesti najednom stvori vakuum. Nije više mislio ni na Ibrahima ni na njegove kamile, pa ni na svoje vlastito stado. Za njega su u tom
času postojale samo te dve trake, fino izreckane, koje su ostavljale jedva vidne brazdice na belom tlu, protežući se dokle pogled seže. Jedna kola, automobil neki, o kojem se do tada ni reč nije mogla čuti u oazi, pojavi se u noći natovaren bogatom tvari i misterijom ljudskog roda! Idris, gušeći se od uzbuđenja, jurnu tragom vozila koje je hitalo ka zapadu.

Sunce je plamtelo na nebu kad Idris, u drhtavoj jari što je titrala nad pregrejanom zemljom, ugleda glomaznu siluetu lend rovera, koji je upravo promicao kroz šumarak tamariske. Vozilo se nije kretalo velikom brzinom, ali nisu postojali nikakvi izgledi da ga Idris sustigne. Njemu to, uostalom, nije ni bilo na pameti. Prikovan za mesto što čuđenjem, što bojažljivošću svojom, on stade kao ukopan, i ubrzo ga okružiše njegove ovce i koze. Lend rover, koji je napredovao ka severu, izbio je sad na put za Beni Abes. Kroz pet minuta, nestaće iz vidokruga. Ne. Kola počeše da usporavaju. Vozač izvede polukružno skretanje. A zatim stade da ubrzava, krećući se pravo ka Idrisu. Dve osobe sedele su u kolima, muškarac za volanom i, pored njega, žena od koje Idris u prvi mah vide samo plavu kosu i velike crne naočare. Automobil stade. Žena skide naočare i skoči na zemlju. Kosa joj je padala na izbledeo komad platna koji beše prebacila preko ramenâ. Na sebi je nosila tesnu košulju kaki boje, sa velikim dekolteom, i nečuveno kratke pantalonice. Idris primeti i zlatne baletanke koje je žena nosila na nogama, i pomisli da u njima svakako neće daleko stići po ovom kamenjaru.
Mahala je fotografskim aparatom.
– Ej, mali! Nemoj da mi se pomeraš, sad ću da te fotografišem.
– Mogla bi bar da ga pitaš da li pristaje – progunđa na to onaj čovek. – Ima ih koji ne
vole to.
– Vi ćete da mi kažete! – primeti žena.
Idris načulji uši, prizivajući ono malo francuskog što je znao ne bi li razumeo o čemu pričaju. Očigledno je bilo da je on predmet rasprave između muškarca i žene, ali više od toga uznemiravala ga je svest o tome da se žena zanima za njega.
– Nemoj živeti u iluziji – ironično će muškarac – dečko više gleda u kola nego u tebe!
I zaista, veličanstvena su bila ta kola, tako velika i bela od prašine, načičkana rezervoarima, rezervnim točkovima, ručnim dizalicama, aparatima za gašenje požara, sajlama za vuču, lopatama, limovima za zaštitu od peska. Idris se, upravo kao dobar poznavalac pustinje, divio ovom vozilu koje je zacelo moralo biti u nekom dalekom srodstvu sa osedlanom kamilom. A ljudi koji raspolažu jednim tako moćnim sredstvom ne mogu biti ništa drugo do gospoda.
– Ne živim ja u iluziji – reče žena – nego mislim da za njega tu nema nikakve razlike. Za njega i auto i mi pripadamo jednom tuđem svetu. I vi ste, kao i ja, u njegovim očima samo nešto što je izašlo iz lend rovera.
Ona je već u više navrata bila škljocnula, i sad je opet kroz objektiv gledala Idrisa i njegove ovce. A onda mu se nasmeši, i tek se sada, kad je sklonila foto-aparat, činilo da ga normalno vidi.
– Daj mi fotografiju
Bile su to prve reči koje je izgovorio Idris.
– On hoće sliku, normalna stvar, zar ne? – na to će onaj. – Vidiš, uvek treba sa sobom nositi jedan polaroid. Jadničak će se razočarati.
Žena je već bila vratila aparat u auto. Iz uređaja je izvukla karticu umotanu u celofan. A onda priđe Idrisu.
– Neizvodljivo, dečko. Treba prvo razviti film i uzeti negative. Poslaćemo ti mi tvoju sliku. Gledaj. Tu smo sad, vidiš: Tabelbala. Ova zelena tačka, to je tvoja oaza. Sutra – Beni Abes. Posle Bešar. Onda Oran. Odatle trajektom. Dvadeset pet sati preko mora. Marsej. Osamsto kilometara auto-putem. Pariz. E, odande ti šaljemo sliku. Kako se zoveš?

Kad je lend rover iščezao, ostavivši za sobom oblak prašine, Idris više nije bio onaj stari. U Tabelbali je u tom trenutku postojala samo jedna jedina fotografija. Pre svega zato što su stanovnici oaze bili previše siromašni da bi se za fotografiju uopšte zanimali. Potom i stoga što se ti Berberi muslimanske veroispovesti i inače plaše slike. Oni joj pripisuju izvesnu zlu moć; smatraju da ona, na izvestan način, predstavlja ovaploćenje zlog oka. A opet, ta jedna jedina fotografija znatno je doprinela ugledu desetara Mogadema ben Abderahmana, Indrisovog strica, koji je iz vojnog pohoda u Italiji doneo zahvalnicu i ratni krst. Zahvalnica, ratni krst i fotografija visili su na zidu njegove kolibe, a na ispucaloj, pomalo mutnoj slici, video se on kako sav sija od mladosti i žara, u društvu dvojice drugova koji se nešto kesere. Do sada je, razmišljao je Idris, u Tabelbali postojala samo jedna fotografija, a odsad će postojati još jedna, moja.

Tabanao je po belom pesku u pravcu velike akacije u Hasi Uritu. Za njega je sad postojala samo ta pustolovina koju je upravo proživeo, i on se unapred radovao što će imati čime da se pohvali pred Ibrahimom. Da se pohvali, ali zaista? I kojim će dokazom da potkrepi to što ima da kaže? E, da su mu samo dali tu njegovu fotografiju! Ali ne, njegova slika vozila se sada ka Beni Abesu, zatvorena u kućištu fotografskog aparata, u unutrašnjosti lend rovera. I samo to vozilo, što se više udaljavalo, postajalo je sve nestvarnije. Još samo malo, i Idris će napustiti kolotrag. A onda se više ni po čemu neće videti da je tog susreta, koji se malo pre toga odigrao, uopšte i bilo.

Kad je stigao do Urita, Ibrahim ga dočeka kao po običaju, kišom kamenicâ. Ni to žitelji oaze jedni drugima nikada nisu priređivali. Već podići jedan kamen sa zemlje predstavlja neprijateljski čin, pretnju koju nam, srećom, nije ni na kraj pameti da sprovedemo u delo. Ibrahim se, međutim, zabavljao tom dijaboličnom veštinom koju je u bacanju kamenova bio stekao još u najranijem detinjstvu. Nepogrešivo bi pogodio gavrana u letu, pustinjsku lisicu u punom trku. Ovoga puta, videvši svog druga kako se približava, on ga, umesto dobrodošlicom, dočeka hicima od kojih bi samo šiknuo pesak, čas desno, čas levo, ispred njega, pa između nogu Idrisovih, ne toliko u nadi da će ovoga zastrašiti – Idris je, naime, odavno znao da mu nikakva opasnost ne preti – već, jednostavno, da iskaže radost što ga ponovo vidi, čineći to na način u kojem su se stapale njegova urođena agresivnost i sve ono čime ga je darivala priroda. Prestao je da gađa kad je razdaljina između Idrisa i njega postala već premala da bi mu cela ta igra bila još zanimljiva.
– Dođi ovamo! – povika Ibrahim. – Ima nešto novo!
Eto! Takav je Ibrahim! Idris je upravo doživeo jedan neverovatan susret. Našao se na iskušenju, fotografisala ga je, štaviše, jedna plavuša, tako da je on sad, neočekivano sasvim, postao neko ko se mogao porediti s desetarom Mogademom, kad eto ti ga – dva sata kasnije nije on taj koji ima da saopšti novost Ibrahimu, već ovaj ima nešto novo da kaže njemu!
– Imam jednu kamilu koja će svaki čas da mi se oždrebi kod bunara u Hasi el Hori. Sat jedan ima do tamo. Bunar nije čist, ali ona mora nešto da popije. Otići ćemo tamo, pone- ćemo ovo mleko.

Berberski je govorio isprekidanim rečenicama koje su ličile na naredbe iskazane lavežom. U isto vreme, u njegovom jedinom oku titrao je ironični sjaj, jer Idris je ipak bio samo jedna ništarija iz oaze, jedan „sitnokuran“, pokoran, blag, neznatan gotovo u poređenju s jednim čambanskim kamilarom. Jedan stari mužjak se uto prope i ispali mlaz mokraće na pesak. Ibrahim iskoristi priliku da propere ruke, jer jedan Čamba nikada ništa ne radi prljavih ruku. A onda okrenu jednu ženku da je namesti u dobar položaj, pa poče da odvezuje nit kojim su joj bile sputane sise, krijući ih pritom od mladunaca iz stada. Naposletku poče da ih cima, stojeći na jednoj nozi, levim stopalom oslonjen na desno koleno, dok mu je glinena posuda stajala na levoj butini.

Idris je posmatrao dva mlaza kako, čas jedan, čas drugi, pune onu posudu. Budući u stanju stalne pothranjenosti, Idris je žudno posmatrao belu tečnost, toplu i punu života, kadru da utoli i žeđ i glad istovremeno. Tad se kamili ispraviše one male uši kao u medvedice, da bi joj se časak kasnije otvorio čmar, iz kojeg pokulja zeleni proliv, koji se rasu po unutrašnjoj strani njenih butina, što je u isti mah znak poverenja i opuštenosti, a to pospešuje mužu.

Ibrahim prestade da muze kad je procenio da se nakupilo dovoljno za jednu od njegovih suvih tikvi s poklopcem, koje se kače kamili o bok, u mrežu od palmovih vlakana. Priđe potom starom mužjaku i, čak ga i ne dodirnuvši, jednim jedinim grlenim povikom natera da klekne. A onda se pope na hrbat kamile, leđima oslonjen o grbu, pa posadi Idrisa ispred sebe. Životinja ustade uz nevoljan meket, pa ne časeći časa pohita u pravcu severa. Pošto su prošli predeo crvenkaste zemlje prošarane oskudnim žbunjem, stupiše u korito pustinjske reke koje su pratili, tako, nekoliko kilometara. Izvajano vodom – vodom koja, bar na osnovu onoga što se moglo videti, nije tekla već godinama – tlo je bilo sazdano od ogromnih glatkih, očvrslih ploča koje su naglo pucale pod velikim kamiljim papcima. U više navrata malo je nedostajalo da dvojica jahača završe na zemlji. Životinja je brundala od gneva.
Trebalo je usporiti korak. Ona zastade u podnožju jedne bazaltne stene pod kojom je nanjušila pustinjsko jezero. Ibrahim je pusti da se napije sive vode čiju su površinu šestarili insekti. Kamila podiže glavu, tužna i nadmena, protrese njušku s koje se slivala voda, pa podrignu – oko nje se sad širio zadah, sladak i sumporast. A onda se njihovo putešestvije nastavi. Kako su se približavali Hasi el Hori, Idris je bivao sve svesniji zebnje i nestrpljenja koji su obuzimali njegovog sadruga. Nesreća se osećala u vazduhu, i nepogrešiv instinkt opominjao je Čambu na to.

Samo jedan mali uspon – otvrdnuo šut zaostao od nekog, koznakadašnjeg kopanja – ukazivao je na blizinu bunara. Ni jezerceta ni zidića ni ograde – beše tu samo jedna okrugla rupa, opasno razjapljena, u samom tlu. Trošna čatrlja od isprepletanih palmovih grana stajala je, ipak, kao dokaz da čobani znaju za to pojilište, i da tu dolaze ponekad da se sklone od sunca, pošto prethodno napoje životinje. U tom trenutku, mesto je bilo pusto. Ali još iz velike daljine ono jedno Ibrahimovo oko razabralo je tananu, rićkastu priliku novorođene kamile, koja je stajala sad, napuštena, između bunara i zaklona. Potvrdiše se najgore Ibrahimove slutnje.

Skočio je sa kamile i odmah potrčao prema bunaru. Idris vide kad se ovaj dohvatio najpristupačnije
grede u oplati koja je držala zemlju da ne zatrpa bunar, a onda Ibrahim leže na zemlju, kako bi bolje osmotrio dno jame. Nikakvoj sumnji tu više nije bilo mesta. Ožednela posle porođaja, kamila je bila prišla ivici bunara i strmeknula se. U tom trenutku njeno mâlo riknu žalostivo, i majka mu odozdo uzvrati; iz utrobe bunara na površinu zemlje uspe se vapaj, pojačan kao da je prošao kroz neku džinovsku cev od orgulja. Sad se i Idris nagnu nad otvor. U prvi mah video je samo isprepletane grede koje drže oplatu. Onoga časa, međutim, kad su se njegove oči privikle na pomrčinu, on poče da raspoznaje svetle odsjaje i odbleske, i tako konačno ugleda crnu priliku što leži na boku, dopola potopljenu u vodu i, nalik kakvom majušnom šilu na samom obodu te zloslutne slike – odraz vlastite
glave, pozorne i žive spram duboke nebeske plaveti.
Ibrahim je opet bio na nogama, trčao je prema onoj čatrlji. Vratio se potom odande sa
debelim kožnim užetom.
– Idem ja dole da vidim da li se životinja povredila – objasni on Idrisu. – Ako nije, pokušaćemo da je izvučemo, pozvaćemo u pomoć ostale čobane. Ako je slomila nogu, moraćemo da je ubijemo.
A onda, pošto je privezao jedan kraj užeta oko obližnjeg ovećeg kamena, on polako poče da se spušta u bunar. Nastade tišina. Uskoro njegov glas dopre, nalik pećinskom odjeku.
– Slomila je nogu. Sad ću da je zakoljem i raskomadam. Ti ćeš da izvlačiš delove. Šaljem
prvo svoju odeću.
Idris izvuče lagani smotuljak s poderanim Ibrahimovim dronjcima. A onda je tako čekao, i ne pokušavajući da vidi na kakav se to užasan posao bacio Čamba dole, u kaljavoj vodi, na dvadeset metara ispod nivoa tla.

    U međuvremenu, mladunčetu je bila prišla velika kamila, mužjak, i pošto ga je dugo njušio, počeo nežno da ga liže. Idris je sa zanimanjem posmatrao taj prizor. Slaba je verovatnoća bila da se stari mužjak iznebuha raznežio i odazvao očinskom zovu. Pre će biti da ga je na drhtavom i vlažnom telu malenoga privukao jak miris mladunčetove majke. Što se tiče maloga, izbezumljenog od usamljenosti, on se privio uz svog nenadanog zaštitnika, a potom, nagonom ponet, počeo njuškicom da traži njegove genitalije, sluteći instinktivno da će tu naići na sise.

   Zapovedni usklik trgnu Idrisa iz zamišljenosti. On poče da vuče kožno uže, ovoga puta dobro opterećeno. Ubrzo je izvukao jedan but i jednu celu nogu, još mlake od života. Potom odnese iskasapljeno meso u senku čatrlje. Toga časa ponovo se razleže kamilarov glas.

– Izvuci kofu vode, sipaj u nju ono mleko što smo ga doneli, pa daj malom da pije.

I tako Ibrahim, premda u jeku iznurujućeg posla kojim je trenutno bio zaokupljen, nije zaboravljao ni mladunče kamile, za koje je bio spreman da žrtvuje i jedinu hranu koja mu beše preostala. Idris ga posluša mimo volje, i ne uzimajući pritom u obzir mogućnost da se ogluši o njegov nalog tako što bi, na primer, jedan deo mleka sâm popio. Povinovao se nadljudskoj hrabrosti svoga druga. Mladunče nije umelo sámo da pije. Idris je morao za njega da napravi improvizovanu flašicu tako što je uzeo neku bocu, razbio joj dno i tako načinio neku vrstu levka. Tek što je bio počeo da ga hrani, kad mu sa dna bunara stiže novi čerek kamiljeg mesa. Kad je sunce doseglo vrhunac svoje putanje, on začu Ibrahima kako
kliče od zahvalnosti zbog svetla koje mu je sada dopiralo pravo odozgo. Koliba se u međuvremenu
bila pretvorila u gomilu nabacanih komadeški mesa s kojih bi, u mahnitom zûju, uzletali rojevi plavih muva, čim bi ih neko uznemirio. Ono što je, međutim, Idrisa posebno uznemiravalo bila je činjenica da se nebo, do pre još svega sat vremena potpuno pusto, sada punilo crnim krstićima koji su pristizali odnekud, prvo sasvim nepomični naoko, da bi potom, ne mašući krilima, nastavili da klize svodom. Lešinari su sve bili videli, i sad su se spremali da slete. A opet, manje su oni pobuđivali straha nego gavranovi, smeli i agresivni, koji ne uzmiču ni pred čim. Zamišljao je sad Idris povratak s mladunčetom kamile, jedva kadrim da hoda, dok veliki mužjak na leđima nosi piramidu svežeg mesa, a sve vreme ih slêdi crna, bučna pratnja gavranova.

    Iznenadio se ugledavši nenadano Ibrahima, koji se bio ispeo na poprečnu gredu na otvoru bunara. Izgledao je kao živa skulptura izvajana iz nekog stuba s kojeg se slivala krv. Zasenjen jakom svetlošću, pokrio je lice šakama pa podigao glavu prema nebu. Onda mu ruke skliznuše, i Idris ugleda ugrušak krvi u njegovoj praznoj duplji, kao da mu je oko neko maločas iskopao. Čamba je bio omamljen od napetosti, zamora i podnevnog ushita. On podiže ruke pa ispusti krik trijumfa i prkosa. A onda poče da lupa nogama i skakuće po onoj gredi. U ruci je držao ud, pokazujući ga Idrisu.
– Ej, sitnokuranu! Gledaj! Ja sam ga baš dobro zašiljio!

    I još je tako skakao po deblu nagrizenom crvotočinom. Uto se začu krckanje, i Čambe nestade, kao da je propao u trap. Idris ubrzo začu novo krckanje, i na osnovu toga zaključi da je telo njegovog drugara udarilo u noseću gredu, koja je sad i sama popustila pod njegovim teretom. Toga časa shvati da je počeo zemljotres. Tlo se pomeralo. Koliba se sruči na kamilje čereke. Oblak prašine šiknu iz bunara ka nebu, i Idris ugleda bezbroj slepih miševa, koji su se za obdanice sklanjali u unutrašnjost bunara, kako pomamno lete na sve strane. Pucanje dveju greda prouzrokovalo je urušavanje celokupne oplate koja je držala zidove jame. Bunar je, dok dlanom o dlan, zatrpan. Do koje dubine? Gde li je Ibrahim?

Idris priđe ivici. Na manje od dva metra dubine jasno se razaznavao pesak pomešan s komadima izlomljenog drveta. On pozva svoga druga. Krhki njegov glas razleže se u grobnoj tišini koju je dodatno naglašavao kraljevski sjaj sunca u punom zenitu. A onda ga panika obuze. On zaurla od straha i potrča koliko ga noge nose. Dugo je tako trčao. Sve dok se nije sapleo na jedan panj i pao na pesak; celo telo treslo mu se od jecaja. Ali odmah je ustao, rukama zapušivši uši. Kad je priljubio obraz uz tlo, učinilo mu se da čuje kako se iz dubinâ diže smeh njegovog druga, živog zakopanog.



* * *
– Fotografisao te je? A fotografija, gde je?

Još jednom se njegova majka vratila na tu priču o fotografiji, dok joj je komšinica, babica Kuka, pomagala da se počešlja i našminka. Nije Idris mogao da zadrži za sebe taj susret s Francuzima iz lend rovera, kao i obećanje koje mu je dato: da će mu poslati njegovu fotografiju. Trebalo je da ta fotografija stigne s ono malo pošte, s namirnicama, alatom i odećom koje je u oazu svake nedelje kamionom dopremao Salah Brahim, zahvaljujući....


nastavak teksta PDF 

27.11.2017.

Pol Oster, Nevidljivi, (odlomak )





S njim sam se prvi put rukovao u proleće 1967. Bio sam tada student druge godine na Univerzitetu Kolumbija, neznalica, gladan knjiga, uveren(ili u zabludi) da ću jednoga dana biti dovoljno dobar da se nazovem pesnikom, i zbog toga što sam čitao poeziju, već sam se bio susreo s njegovim imenjakom u Danteovom paklu, s mrtvacem koji se šunja po završnim stihovima 28. pevanja Pakla. Bertran de Born, provansalski pesnik iz dvanaestog veka, koji svoju odsečenu glavu drži za kosu njišući je tamo-amo kao svetiljku - jedan je, svakako, od najgrotesknijih prizora u tom ukoričenom popisu halucinacija i muka. Dante je bio vatreni pristalica De Bornovog pisanja, ali ga je na večno prokletstvo osudio zbog toga što je savetovao princa Anrija da se pobuni protiv svog oca, kralja Anrija II, izbog toga što je De Born izazvao raskol između oca i sina i pretvorio ih u neprijatelje, Danteovo ingeniozno rešenje bilo je da De Borna samog podeli. Otud telo bez glave koje tužno tumara podzemnim svetom i pita putujućeg Firentinca može li bilo koji bol biti veći od njegovog.

Kada se predstavio kao Rudolf Born, istog trena pomislio sam na pesnika.Imate li neke veze s Bertranom? upitao sam ga.Ah, s onim jadnikom koji je izgubio glavu, rekao je. Možda, ali bojim seda je to malo verovatno. Nemam de. Za to morate biti plemenitog roda, a ja,iskren da budem, plemenit svakako nisam.Ne sećam se zbog čega sam se zatekao na tom mestu. Verovatno me jeneko pozvao da pođemo, ali ko, to mi je odavno iščilelo iz sećanja. Nesećam se ni gde se zabava održavala - u severnom ili južnom delu grada, ustanu ili preuređenom potkrovlju - kao ni svojih razloga da taj poziv uopšteprihvatim, pošto sam u to vreme nastojao da se klonim masovnijihokupljanja. Odbijali su me žamor rasćeretane gomile i neprijatnost koju samosećao zbog stidljivosti u prisustvu nepoznatih ljudi. Ali te noći sam, bezobjašnjenja, pristao i pošao sa svojim zaboravljenim prijateljem, šta god daje bilo to kuda me je poveo.Nečega se, ipak, sećam: u jednom trenutku večeri, zatekao sam se sam u uglu prostorije. Pušio sam cigaretu i posmatrao ljude, desetine i desetinemladih tela sabijenih unutar tog prostora, slušao sam uskovitlanu huku reči ismeha, pitavši se šta ja, pobogu, tu radim, i nije li možda vreme da krenem.S moje leve strane, na radijatoru, stajala je pepeljara, i kada sam se okrenuoda otresem pepeo, video sam da je, prepunu opušaka, u ruci drži nekičovek. Njih dvoje, muškarac i žena, upravo su bili seli na radijator a da ihnisam ni primetio. Bili su stariji od mene, stariji, bez sumnje, od bilo koga utoj prostoriji - njemu je bilo oko trideset pet, dok je ona bila u kasnimdvadesetim ili ranim tridesetim.Činili su neskladan par, tako mi je delovalo: Born u izgužvanom, pomaloprljavom belom lanenom odelu, s podjednako izgužvanom belom košuljomispod sakoa, dok je žena (ispostaviće se da se zove Margo) bila sva ucrnom. Kad sam mu zahvalio na pepeljari, njegovo nema na čemu, uz učtivnaklon, odalo je tek primetan trag stranog akcenta. Francuskog ilinemačkog, nisam mogao da odredim, pošto mu je engleski bio bezmalosavršen. Šta sam još primetio u tim prvim trenucima? Bledu kožu,nepodšišanu riđkastu kosu (kraću nego kod većine muškaraca u to vreme),široko, lepo lice, na kome se ništa posebno nije isticalo (bilo je nekakoopšte, generičko, lice nevidljivo u bilo kakvoj gomili), i postojan pogledsmeđih očiju, prodoran pogled čoveka koji kao da se ničega ne plaši. Nimršav, ni krupan, ni nizak, ni visok, ali i pored toga, bio je neko ko odajeutisak fizičke snage, možda zbog snažnih ruku. Što se tiče Margo, ona jesedela sasvim nepomično, zurila je ispred sebe kao da joj je glavna misija uživotu da izgleda kao neko ko se dosađuje. Ali, bila je privlačna, meni,dvadesetogodišnjaku, veoma privlačna, sa svojom crnom kosom, crnomrolkom, crnom mini-suknjom, crnim kožnim čizmama i teškom crnomšminkom oko krupnih zelenih očiju. Verovatno bi ispravno bilo reći da nijebila lepotica već pre simulakrum lepotice, kao da su stil i prefinjenost njenepojave odražavali ženski ideal tog doba.


Born je rekao kako su se on i Margo upravo spremali da pođu, a onda suprimetili mene kako stojim sam, u uglu, i zbog toga što sam izgledao tolikotužno, odlučili su da mi priđu i oraspolože me - tek da bi bili sigurni daneću sam sebi prerezati grlo. Zaista nisam znao kako da protumačim overeči. Da li me ovaj čovek vređa, pitao sam se, ili pokušava da bude iskreno ljubazan prema izgubljenom neznancu? Same Bornove reči delovale sunekako razigrano i razoružavajuće, ali njegov pogled, dok ih je izgovarao,bio je hladan i odsutan, i nisam mogao da ne pomislim kako me iskušava iismeva iz meni sasvim nepoznatih razloga.

Slegnuo sam ramenima, nasmešio mu se, i kazao: Verovali ili ne,provodim se kao nikad u životu.

Tada je ustao, rukovao se sa mnom, i rekao mi svoje ime. Posle mogpitanja o Bertranu de Bornu upoznao me je sa Margo, koja mi se bez rečinasmešila i vratila svom zurenju u prazno.

Sudeći prema tvojim godinama i poznavanju opskurnih pesnika,pretpostavljam da si student. Student književnosti, bez sumnje. NYU ili Kolumbija?

Kolumbija.

Kolumbija, uzdahnuo je. Kakvo sumorno mesto.

Znate univerzitet?

Predajem na Fakultetu za međunarodne odnose od septembra. Gostujućiprofesor s ugovorom na godinu dana. Na sreću, sada je april, tako da sevraćam u Pariz za dva meseca.

Znači, Francuz ste?

Spletom okolnosti, sklonošću i pasošem. Rođenjem sam Švajcarac.

Francuski Švajcarac ili nemački Švajcarac? U vašem glasu čujem pomalood oba.

Born pucnu jezikom o nepce pa me pogleda pravo u oči. Imaš osetljivouho, kazao je. Zapravo, ja sam i jedno i drugo - proizvod majke Nemice ioca Francuza. Odrastao sam naizmenično govoreći ta dva jezika.

Nesiguran u to šta bih dalje rekao, zastao sam za trenutak, a zatim sam muuputio neutralno pitanje: A šta predajete na našem neveselom univerzitetu?Propast.

To je prilično široka oblast, zar ne?

Preciznije i uže, predajem o propasti francuskog kolonijalizma. Držimkurs o gubitku Alžira i još jedan, o gubitku Indokine.

Taj simpatični rat koji smo nasledili od vas.

Nikada ne potcenjuj značaj rata. Rat je najčistiji, najverniji izraz ljudskeduše

ceo tekst izvor  



26.11.2017.

Ursula K.Le Guin, Ratnici u magli ( Zemljomorje )







RATNICI U MAGLI

Ostrvo Gont, usamljeni planinski vrh koji se uzdiže čitavu milju iznad večito uskovitlane površine Severoistočnog mora, čuveno je posvojim čarobnjacima. Iz gradova na njegovim visoravnima i luke po mračnim mu uvalama mnogo je Gontijaca odlazilo da stupe u službu Gospodara Arhipelaga i budu im čarobnjaci, ili, čak, magi, a oni pustolovniji među njima da lutaju od ostrva do ostrva širom Zemljomorja i prave čarolije. Najveći među njima - kažu neki; ali,svakako najveći putnik - slažu se svi - bio je čovek zvani Jastreb,koji je svojevremeno uspeo da postane i Gospodar Zmajeva i Arhimaga. O njegovom životu govori ep Podvizi Geda i još mnogo manjih pesama, ali ovo je priča o njemu iz vremena kad još nije postao slavan, kada još ne beše ušao u pesmu.

Rodio se u usamljenom selu zvanom Deset jova, visoko u planini,na najvišoj tački Severne doline. Ispod njegovog sela spuštaju se stepenasto sve do samog mora njive i pašnjaci koji pripadaju Dolinama, i mali gradovi leže posejani duž okuka reke Ar; iznad njegovog sela uzdiže se još samo prašuma, jedan greben pun stabala za drugim, sve do stenovitih, snegom pokrivenih planinskih vrhova. Ime koje je nosio u detinjstvu dala mu je majka, i to ime, pored života samog bilo je sve što je mogla da mu podari, jer je umrla pre nego što je on napunio godinu dana. Otac, seoski kovač bronze, bio je mrgodan, ćutljiv čovek, i s obzirom da su šestorica Danijeve braće bili mnogo godina stariji od njega i jedan po jedan počeli da napuštaju roditeljski dom da bi se bavili zemljoradnjom, ili moreplovstvom, ili, takođe, kovačkim zanatom, ali u drugim naseljima Severne doline, niko se nije našao da detetu posveti pažnju i nežnost. Izdžikljao je kao korov u divljini, i postao visoki,hitri dečak, prkosan i bučan, i veoma naprasit. Sa još nekolicinom seoske dece čuvao je koze po strmim livadama iznad izvorišta reke Ar; a kada je dovoljno porastao i ojačao da može da gore-dole pritiska dugačke ruke na kovačkim mehovima otac ga je uzeo da mu pomaže u kovačnici, uz mnogo bubotaka i šibanja. Iz Danija se nije moglo mnogo izvući. Stalno je negde šalabazao; tumarao po prašumi, plivao po plićacima reke Ar koje je, kao i sve ostale reke na Gontu, veoma brza i hladna, ili pentrao po strminama i zakosima sve do onih vrhova iznad prašume sa kojih je mogao da vidi more, pučinu onog severnog okeana na kojoj više nema nijednog ostrva kada se prođe Peregal.

Sestra njegove pokojne majke živela je u istom selu. Ona se starala o njemu koliko je bilo neophodno dok je bio beba; ali, i ona je ona je imala svoja posla i potpuno je prestala da obraća pažnju na njega čim je odrastao toliko da je mogao da se sam brine o sebi. Ali jednoga dana, kad mu je bilo sedam godina i kad je još bio neuk i nije imao pojma o veštinama i moćima kojima se vlada svetom, čuo je kako tetka dovikuje nešto kozi koja je bila skočila na slamni krov njene kolibe i nikako nije htela da siđe: ali, smesta je skočila onog trenutka kada joj je tetka doviknula izvesne reči koje su se rimovale. Sutradan, čuvajući dugodlake koze na livadama iznad Visoke urvine, Dani im viknu one iste reči, ne znajući ni šta znače ni čemu služe, ni šta su, same po sebi:

Noth hierth malk man
hiolk han merth han!


Vikao je koliko ga grlo nosi i koze su mu prišle. Hitro su se okupile oko njega, ne puštaju i ni glasa. Samo su ga gledale, onim svojim žutim očima i tamnim, iskošenim dupljama

Dani se zakikota i opet viknu istu tu pesmicu koja mu je davala moć nad kozama. One su sabiše još više, zbijaju i se u gomilu oko njega. Odjednom ga uhvati strah od njihovih debelih, rebarstih rogova, čudnih očiju i još čudnijeg ćutanja. On stoga pokuša da se izvuče iz njihovog obruća i da utekne. Ali koze potrčaše zajedno s njim, vrh stoga okružuju i svojim telima kao vor, i tako na kraju stigoše i do sela, silaze i u trku; koze tesno zbijene kao da ih sve opasuje neki nevidljivi konopac, a dečak u sredini, plače i zapomaže i.

Seljaci istrčaše na ulicu da psuju koze i da se podsmevaju dečaku. Među njima se našla i dečakova tetka, ali ona se nije smejala. Samo je rekla jednu reč kozama, i životinje opet stadoše da meke u i tumaraju unaokolo čupkaju i travu, oslobođene od čini.

"Hajde sa mnom", pozva ona Denija.

Odvela ga je u kolibu u kojoj je živela sasvim sama. Obično nije puštala decu da joj ulaze, i deca su se pribojavala toga mesta. Koliba je bila niska i polumračna, bez prozora, ispunjena mirisima trava koje su se sušile obešene na poprečnoj gredi krova, nane i belog luka i majčine dušice, hajdučke trave i crnog sleza, kopitca, đavolove trave, vratike i lovora. Tetka se spusti pokraj ognjišta i ukrsti noge, pogledavajući iskosa na dečaka kroz zamršene crne vorove svoje kose i zapita ga šta je to rekao kozama i da li zna šta, u stvari, predstavlja ta pesmica. Kada je otkrila da ne zna ništa, a ipak je magijom primorao koze da mu priđu i da ga prate u stopu, bilo joj je jasno da on u sebi nosi urođenu moć.

Dok ga je smatrala samo sinom svoje sestre nije joj ništa značio, ali sada je počela da gleda na njega drugim očima. Pohvalila ga je i rekla mu da ume da ga nauči pesmicama koje će mu se možda više dopasti, kao što je reč kojom se puž može naterati da proviri iz kućice, ili ime kojim se soko može dozvati sa neba.

"Aha, kaži mi to ime"! uzviknu on, jer već uveliko beše prebrodio strah od koza, i sav se naduo od gordosti zato što ga je ona pohvalila i rekla da je pametan.

Ali, kada ti kažem tu reč , nikada je ne smeš reći drugoj deci", reče mu vračara.

"Obećavam."

Ona se nasmeši na tu silnu spremnost što dolazi od neznanja.

"Dobro, u redu. Ali, moram te vezati za to obećanje. Nećeš moći da progovoriš dokle god ja ne odlučim da ti razvežem jezik, pa i tada, iako ćeš biti u stanju da govoriš, reč koju sam te naučila nećeš moći nikada da izgovoriš tamo gde bi neko mogao da te čuje. Moramo čuvati tajne svoga zanata."

"Dobro", prihvati dečak, jer ionako nije imao želje da otkrije tajnu svojim drugovima, pošto mu se dopalo što će znati i umeti nešto što oni ne znaju i ne mogu. Sedeo je nepomičan dok je tetka vezivala neočešljanu kosu i pravila vor na pojasu svoje haljine, a potom sela ukrštenih nogu i počela da baca pune šake nekakvog lišća u ognjište, tako da se podigao veliki dim i potpuno ispunio mračnu kolibu. Počela je da peva. Glas joj se povremeno menjao i posajao dubok ili tanak kao da kroz nju peva neko drugi, i to pevanje je trajalo i trajalo, sve dok dečak na kraju više nije znao da li je budan ili sanja, i sve to vreme njen stari crni pas koji nikada nije zalajao sedeo je pored njega, očiju pocrvenelih od dima. Napokon se čarobnica obrati Daniju jezikom koji nije razumeo i natera ga da zajedno sa njom izgovara izvesne basne i reči sve dok nije postao potpuno omađijan i nije mogao da mrdne.

"Govori!" naredi mu ona, da bi iskušala jačinu čini.

Dečak nije mogao da progovori, ali se glasno nasmejao. Tada mu se tetka malo prepade od njegove snage, jer to su bile čini kakve je samo ona umela da baci; pokušala je ne samo da ovlada njegovim govorom i ćutanjem, već i da ga istovremeno priveže za sebe, da joj služi kao šegrt u čarobnjačkom zanatu. Ali i tako omađijan, on se ipak naglas smejao. Nije mu ništa rekla. Posula je vatru istom vodom i kada se dim raspršio dala mu da popije malo. Kada je vazduh opet postao čist i on mogao da progovori, otkrila mu je istinsko ime sokola, ono na koje se soko mora odazvati. Takav će bio prvi Deniev korak na putu kojim će ići čitavog života, putu magije, putu koji će ga najzad naterati da goni jednu senku i kopnom i morem, do samih mračnih obala carstva smrti. Ali, pri prvim koracima taj put je još uvek izgledao širok i svetao.

Kada je ustanovio da se divlji sokoli zaista obrušavaju svom brzinom ka njemu čim ih pozove tim imenom, spuštaju se uz gromovito lepetanje krila na njegov ručni zglob poput lovačkih sokola nekakvog kralja, u njemu se javila glad za novim imenima; stoga se vratio tetki, moljakajući je da ga nauči imenima jastreba, kostoloma i orla. Da bi je privolio da mu saopšti reči što daju mć , činio je sve što je čarobnica od njega zatražila i učio od nje sve čemu bi ga podučavala, iako sve to nije baš uvek bilo prijatno da se radi ili uči. Na Gontu postoji izreka - Slab kao ženske ćini; a postoji još jedna- Zao kao ženske čini. Čarobnica iz Deset jova nije bila zla veštica koja se bavi crnom magijom, niti se ikada upuštala u veštine visokog stupnja, one kojima se opšti sa Prastarim silama; ali pošto je bila neuka među prostim svetom, često je svojom veštinom služila u glupe i sumnjive svrhe. Nije pojma imala ni o Ravnotežju, niti o Ustrojstvu, za koje zna pravi čarobnjak i kojim se pokorava, i što ga obuzdava da svoje čini koristi samo kada je to zaista neophodno. Ona je za svaku priliku imala po neku basmu i bez prestanka se bavila čaranjem. Najveći deo tog njenog znanja, nasleđenog iz usmenog predanja, bio je bezvredno đubre i čista podvala, a ona nije umela da razlikuje prave bajalice od lažnih. Znala je mnoge kletve i kao da je bolje umela da izaziva tuđe bolesti nego da ih leči. Kao svaka prava seoska veštica umela je da svari llubavni napitak ali bilo je i drugih, ružnijih tečnosti, koje je pravila da posluže muškoj ljubomori ili mržnji. Ipak, takve stvari nije otkrila svom mladom šegrtu, i, onoliko koliko je bila u stanju, učila ga je samo poštenom zanatu. Kada je tek počeo da uči veštine čaranja, zadovoljstva su mu se, na pravi detinji način, iscrpljivala u saznanjima kako da ovlada zverinjem i pticama. To osećanje zadovoljstva zadržao je i kasnije, tokom čitavog života.

Pošto su ga na planinskim pašnjacima često viđali u pratnji neke ptice grabljivice, deca mu nadenuše nadimak Jastreb, i na to ime se tako navikao da ga je i kasnije u životu zadržao za svakodnevnu upotrebu, tamo gde mu nisu znali istinsko ime. Pošto mu je veračara neprestano pričala o slavi, bogastvima i moći nad ljudima koje može da stekne prvi čarobnjak, on se napokon sasvim posveti proučavanju i korisnijih tajnih znanja. Učio je veoma brzo. Vračara ga je hvalila, a deca u selu počeše da ga se pribojavaju, dok je on sam bio siguran da će uskoro postati velik i slavan. I tako je, zajedno sa vračarom, prelazio reč po reč i bajalicu po bajalicu, sve dok nije napunio dvanaestu i naučio od nje skoro sve što je znala; to baš nije bilo mnogo, ali dovoljno za sitnu seosku vešticu, i više nego dovoljno za dvanaestogodišnjeg dečaka. Naučila ga je svemu što je znala iz usmenih predanja o čarobnim travama i vidarstvu, svemu što je znala o veštinama otkrivanja, bacanja čini, oslobađanja od čini i proricanja. Otpevala mu je sve bajke putujućih pevača i sve epske Podvige koje je znala, i sve one reči Istinskog jezika kojima nju beše naučio njen učitelj-čarobnjak ona je saopštila Daniju. A od vrača-vremenaša i putujućih mađioničara, koji su išli od mesta do mesta širom Severne doline i u Istoćnoj prašumi, naučio je razne trikove i zabavne stvari, i opsenarske veštine. I upravo jednom od takvih sitnih vradžbina prvi put je pokazao ogromnu moć koja mu je bila urođena

U to doba carstvo Kargard je bilo velika sila. Njega sačinjavaju četiri velike zemlje koje leže između Severnog i Istoćnog Prostranstva: Karego-At, Atuan, Hur-at-Hur i Atnini. Jezik njihovih stanovnika nelići ni na jedan kojim se govori u Arhipelagu ili nekom od drugih Prostranstava, a oni sami su divljaci, bele puti i plave kose, koji vole da vide krv i osete miris grada. Pre godinu dana bili su napali Torikle i utvrđeno ostrvo Torheven, ogromnom vojskom koja je doplovila njihovom flotom sa crvenim jedrima. Vesti o tome stigle su i na sever, do Gonta, ali Gospodari Gonta bili su isuviše zauzeti vlastitim gusarenjem i nisu se obazirali na pozive u pomoć drugih zemalja. A onda je Spivi pao u ruke Karaga i bio opljačkan i opustošen a njegovi stanovnici odvedeni u roblje, tako da je do dana današnjeg ostao ostrvo pod ruševinama. Ispunjeni osvajačkim zanosom, Karzi onda zajedriše u pravcu Gonta, i njihova vojska u trideset dugovratih brodova stiže u Istoćnu luku. Boreći se ulicama grada osvojiše ga i spališe; ostavivši brodove pod stražom usidrene u ušću reke Ar, uputiše se potom uz Dolinu, ruše i pljačkaju i sve pred sobom, kasape i stoku i ljude. Uz put su se podelili u bande, i svaka banda krenu da pljačka gde god je htela. Izbeglice, međutim, upozoriše na opasnost sela na većim visinama. Uskoro stanovnici Deset jova ugledaše kako nebo na istoku tamni od dima, i oni koji su se iste noći popeli do crvenom izmaglicom i prošaranu vatrenim nitima, tamo gde su polja spremna na žetvu bila zapaljena, gde su goreli voćnjaci i voćke se pekle vise i na gorećem granju, a ambari i seoske kuće bili pretvoreni u tinjajuće gomile pepela

Neki od seljana pobegoše naviše, kroz krševite klance, i posakrivaše se po prašumi; drugi stadoše da se spremaju za borbu na život i smrt, a neki, opet, ne učiniše ni jedno ni drugo, već se stadoše okupljati unaokolo, zapomažući.Vračara je bila jedna od onih koji su pobegli, sakrivši se sasvims ama u jednu pećinu na Strmini Kaperding, čiji je ulaz zatrpala pomoću čarolije. Danijev otac, kovač bronze, bio je jedan od onih koji su ostali, jer ne bi ni za živu glavu napustio jamu za taljenje i kovačnicu u kojoj je, mučno radeći, proveo pedeset godina. Svu noć je radio iz petnih žila, iskivajući od metala koji mu se našao pri ruci vrhove za koplja, a drugi su radili uporedo s njim, vezujući te vrhove za držalja ašova i vila, jer nije bilo više vremena da se na svakom vrhu napravi odgovarajući otvor i da se tako pri vrsti za držalje kako valja. U selu nije bilo oružja sem lovačkih lukova i strela i kratkih kama, jer goroštaci iz Gonta nisu nikada bili skloni ratovanju; nisu se oni pproslavili kao ratnici već kradljivci koza, gusari, čarobnjaci.

U zoru se pojavi debela, bela magla, kao što često biva u jesenja jutra na visinama toga ostrva. Između svojih koliba i kuća duž krivudave ulice u Deset jova seljani su stajali na oprezu, sa svojim lovačkim lukovima i tek iskovanim kopljima, ne znajući da li su Karzi još daleko, ili možda sasvim blizu, svi napeto zureći u maglu koja je od njihovih očiju skrivala oblike, rastojanja i opasnosti.


S njima je bio i Dani. Radio je cele noći na mehovima, gurajući n aviše i na niže dve dugačke ručke spojene kozjom kožom, iz koje su mlazevi vazduha potpirivali vatru. Sada su ga ruke toliko bolele i toliko se mu podrhtavale od iznemoglosti da nije mogao da drži uzdignuto koplje koje sam sebi beše odabrao.


Nije mu bilo jasno kako će uopšte moći da se bori, ili da na bilo koji način bude od koristi i sebi i seljacima. Srce mu je razdirala strepnja da će umreti, naboden na koplje Karga, ovako mlad i zelen; da će morti da ode u carstvo mraka, i da nikada neće saznati svoje pravo ime, ono istinsko ime koje bi trebalo da dobije kada odraste...

On spusti pogled na svoje tanjušne ručice, vlažne od hladne jutarnje magle, i pobesne zbog vlastite slabosti, jer je dobro znao koliko je jak.U njemu je bila moć, samo kad bi znao kako da je upotrebi, i on među bajalicama koje je znao potraži neku koja bi njemu i njegovim saborcima mogla doneti izvesnu vrednost ili makar priliku da se bore ravnopravno.

Ali potreba nije sama po sebi dovoljna da se tamo oslobodi; potrebno je i znanje. Magla je počela da se razilazi pod toplotom sunca koje je sijalo na vedrom nebu iznad planinskog vrha. Dok su se magle kovitlale i razdvajale u velikim oblacima i tankim pramenovima, seljaci ugledaše grupu ratnika kako im se približava, idu i uzbrdo. Nosili su bronzane kacige, a stegna u grudni koš su im bili oklopljeni pločama od debele kože; u rukama su imali štitove od drveta i bronze, i behu naoružani mačevima i dugačkim kargadskim kopljima. Krivudajući naviše, duž strme obale Ara, primicali su se jedan po jedan u perjanicama okićenoj, zveketavoj, istrzanoj koloni, i već su bili toliko blizu da su im se mogla videti bela lica i ćuti odlomci neobičnog narečja na kome su se dovikivali. U toj grupi osvajačke horde bilo je otprilike stotinu ljudi, što nije mnogo; ali u selu ih je čekalo samo osamnaest odraslih muškaraca i dečaka. I tek tada je potreba uspela da prizove znanje; gledajući kako se magla razvejava i postaje sve tanja na stazi ispred Karga, Dani se seti bajalice koja bi mu mogla pomoći. Jedan stari vrač -vremenaš iz Doline, koji je svojevremeno pokušavao da namami dečaka da mu postane šegrt, beše ga naučio nekim vradžbinama. Jedan od tih trikova se zvao "tkanje magle", i bila je to vezujuća basma kojom se magla mogla zgusnuti i zadržati neko vreme na jednom određenom
mestu i ako je čovek bio vešt opsenar mogao je tu maglu da uobliči u prekrasna, eterična priviđenja, koja kratko traju i brzo iščile.

Dečak nije bio toliko vešt, ali nije ni nameravao da to uradi; međutim, imao je moć i da te čini preobrati tako da posluže njegovom cilju. Brzo i nasav glas nabrojao je mesta kojima je selo bilo oivičeno, a zatim izgovorio bajalicu za "tkanje magle", ali je u nju ubacio i reč i za skrivanje, i na kraju je uzviknuo onu reč kojom se vradžbina stavlja u dejstvo. I baš kad je završio, njegov otac, prišavši mu s leđa, odalami ga snažno po glavi tako da se smesta srušio.

"Miruj, budalo! Prestani da blebećeš i sakrij se, ako već nisu u stanju da se boriš!"

Dani ustade. Sada je već mogao da čuje glasove Karga na ulazu u selo; već su bili pored ogromnog tisovog stabla ispred kožarevog dvorišta. Jasno su im se čuli glasovi i zveckanje i škripa oružja i oklopa, ali nisu se mogli videti. Magla se sklopila i zgusnula nad selom, svetlost je posivela, a sve unaokolo postalo nekako razliveno i nejasno, tako da je ovek na kraju jedva mogao da vidi i vlastite ruke, kad ih ispruži pred sobom.

"Sve sam nas sakrio", uzviknu Dani natmureno, jer ga je glava još bolela od očevog udarca, a udvostručavanje bajalice beše ga potpuno iscrpilo.

"Zadržaću ovu maglu dokle god budem mogao. Kaži ostalima da ih odvedu uzbrdo, sve do Visoke urvine."

Kovač je buljio u svoga sina koji je stajao poput utvare u toj volšebnoj, gustoj magli. Prošao je čitav minut dok otac nije shvatio šta mu Dani kaže, ali potom otrča bez oklevanja, nečujno, jer je poznavao svaki kutak i svaku živicu u selu, da pronađe ostale i kaže im šta da urade. Tada se kroz sivilo magle probi crvena, sjajna mrlja; to Karuzi behu zapalili jedan slamnati krov. Ali još uvek nisu ulazili dublje u selo, već su čekali na donjem njegovom kranju da se magla digne i otkrije im gde su pljačka i plen. Kožar, čiju su kuću bili zapalili, poslao je dva dečaka koji su se prikrali Karuzima pod nos, stali da ih začikavaju i deru se, a potom iščezli, stopivši se s maglom. U međuvremenu su odrasli, šunjajući se iza živice i pretrčavaju i od zgrad e do zgrade, prišli sa druge strane i obasuli ratnike koji su stajali u gomili pljuskom strela i kopalja. Jedan Karg pade, i ostade da se koprca, tela probodenog kopljemkoje je još bilo vruće od kovanja. Ostali su bili izranjavljeni strelama, i svi odreda pobesneše. Karzi krenuše na juriš, da saseku svoje slabašne napadače, ali naiđoše samo na maglu, punu glasova.

Jurcali su za tim glasovima nasumice nabadajući kroz maglu svojim ogromnim perjem okićenim, okrvavljenim kopljima. Uspinjali su se urlajući duž ulice, i nisu ni primetili kada su protrčali kroz selo, jer su prazne kuće i kolibe samo iskrsavale i opet nestajale u uskovitlanoj,sivoj magli. Seljaci su trčali pred njima, bežeći na sve strane, već i nadaleko napred, jer su poznavali teren; ali nekolicina, dečaci i starci, bili su sporiji. Karzi koji bi naleteli na njih probadali su ih kopljima ili sekli mačevima, puštajući svoj ratni poklič, imena dva bela božanska brata od Atuana:

"Vuluah! Atvah!"


Neki iz njihove bande zastadoše kada pod stopalima osetiše kako tlo postaje neravno, ali ostali nastaviše da navaljuju napred, tragajući za avetinjskim selom, jureći za nejasnim, lelujavim prilikama koje su im izmicale držeći se stalno van domašaja. Magla beše prosto oživela od tih bežećih prilika koje su še vrdale i nestajale na sve strane. Jedna grupa Karga lovila je te utvare sve do Visoke urvine, provalije iznad izvora reke Ar i prikaze koje su gonili otrčaše po oblacima i nestadoše u izmaglici, a gonioci se sunovratiše, vrišteći,kroz maglu i iznenadno sunčevo svetlo stotinu stopa u dubinu, do plitkih vrela među stenjem. A oni koji su pristigli za njima i nisu pali ostadoše na ivici provalije, osluškujuči.


Sada se srca Karga ispuniše strahom i oni stadoše da traže jedni druge, a ne više seljake, kroz tu jezovitu i sablasnu maglu. Okupiše se napokon na susednoj uzbrdici, ali su ih još pratile prikaze i utvarna bića, a druga takva bića pritrčavala su im iznenada s leđa, probadala po nekoga od njih, kopljem ili kamom i ponovo išezavala. Svi Karuzi potrčaše niz brdo, ćutke i spotićući se, i odjednom izleteše napolje iz sive, zaslepljujuće magle i ugledaše uvale i brežuljke ispod sela sasvim iste i okupane jutarnjim suncem. Tek tada se zaustaviše i okupiše,i osvrnuše za sobom. Neprozirni zid od uskomešanog, drhtavog sivila ležao je popreko na putu koji su prešli, skrivajući sve što je ležalo iza njih. Iz njega izleteše još dva-tri borca, teturajući se i spotičući, dok su im se dugačka koplja njihala na ramenima. Nijedan Karg se više ne osvrnu


Svi pohitaše naniže, što dalje od tog ukletog mesta. Kad su odmakli nešto niže kroz Severnu dolinu, te je ratnike čekala borba do mile volje. Gradovi Istočne prašume, od Dvarka pa sve do morske obale,sakupili su svoje momke i poslali ih da se suprostave osvajačima Gonta. Jedna četa za drugom silazila je sa okolnih brda, i tog i sledećeg dana Karzi behu potisnuti sve do peščanog priobalja iznad Istočne luke, u kojoj su našli svoje spaljene brodove; i tako su morali da se bore bez odstupnice, imajući samo more iza leđa, dok nisu svi izginuli. Pesak u ušću Ara ostade tamno smeđe boje od krvi i takav ostade.





24.11.2017.

F. Skot Ficdžerald, Veliki Getsbi





Ako je to uzbuđuje,
ti onda nosi kapu zlatnu!
Ako umeš da se hvališ,
pohvali se i njoj,
dok ne klikne:
„Hvalisavče dragi
s kapom zlatnom,
moraš biti moj!“


Tomas Park Denvilijer


Kad sam bio mlađi i ranjiviji, otac mi je dao jedan savet, o kome otada često razmišljam. „Kad god osetiš potrebu da o nekom sudiš“, rekao mi je, „pomisli samo na to da svi ljudi na ovome svetu nisu u životu imali preimućstva koja si imao ti.“ Rekao mi je samo to, ali nas dvojica smo se uve neobično dobro razumeli i s malo reči, tako da sam i
tom prilikom shvatio i sve ono drugo što je time hteo da kaže. I zato sam otada sklon da svoje mišljenje zadržavam za sebe, a ta moja navika mi je dosad otvorila mnoge
neobične prirode i učinila me žrtvom nemalog broja poznatih gnjavatora. Kad takvu osobinu poseduje normalan čovek, nastrane prirode je brzo otkriju i prikače se uz njega; i tako, dok sam bio u koledžu, nepravedno su me optuživali da sam veliki lisac, jer meni su svoje nevolje otkrivali obesni mladići koji se ničim naročitim nisu isticali. Pošto me većina tih ispovedanja nije zanimala, često sam se, kad bih na horizontu primetio nesumnjivo približavanje poverljive ispovesti, pravio da spavam, da sam prezauzet poslom, ili bih jednostavno postajao neprijateljski raspoložen; jer poverljivo saopštenje mladog čoveka, ili bar način na koji je ono iskazano, obično deluje plagijatorski i očigledno neiskreno. Ako nekom ne iznesete svoj sud, to onom koji očekuje da ga čuje uliva beskonačnu nadu. No ipak se pomalo bojim da ću nešto propustiti ako ne kažem – kako je to moj otac snobovski nagovestio, a ja snobovski ponavljam – da se ljudima smisao za osnovnu pristojnost još prilikom rođenja ne
dodeljuje ravnomerno.

I pošto sam se ovako lepo razmetao svojim smislom za trpeljivost, dolazim do priznanja da i trpeljivost ima granice. Čovekovo držanje može da bude zasnovano na tvrdim
stenama ili vlažnim močvarama karaktera, ali posle izvesne granice postaje mu svejedno na čemu je zasnovano.

Kad sam se prošle jeseni vratio sa Istoka,* osetio sam želju da ceo svet bude u uniformi, nekoj vrsti moralnog stava „mirno“; bio sam sit razuzdanih izleta s povlašćenim kratkim zavirivanjem u ljudska srca. Jedino je Getsbi, čovek čije se ime nalazi na koricama ove knjige, bio izuzetak u ovim mojim novim reakcijama; Getsbi, koji je predstavljao sve ono što sam duboko prezirao. Ako je ličnost jedan neprekidan niz uspešnih postupaka, onda je u njemu bilo nečeg veličanstvenog, neke uzvišene osetljivosti za ono što život obećava; kao da je bio vezan za jedan od onih složenih aparata koji registruju zemljotres sa epicentrom udaljenim deset hiljada kilometara. Ta njegova osetljivost nije imala ničeg zajedničkog sa onom mlitavom sposobnošću primanja utisaka, koja je udostojena nazivom „stvaralački temperament“ – već je to bio izvanredan dar za gajenje nade, neka spremnost za romantiku, kakvu kod drugih ljudi nikad ranije nisam video niti verujem da ću je ikad videti. Ne – Getsbi se na kraju pokazao kako valja; ali ono što je pritiskalo Getsbija, ona zagušljiva prašina koja je lebdela u javi njegovih snova – to je ono što je osujetilo moje interesovanje za jalove tuge i kratkotrajna ljudska oduševljenja.

Već treća generacija moje ugledne i bogate porodice živi u ovom gradu Srednjeg zapada. Mi Karavejevi smo nešto kao pleme, a po predanju potičemo od bekluskih vojvoda; ali stvarni osnivač našeg roda bio je brat moga dede, koji se ovamo doselio 1851. godine, poslao svog zamenika u građanski rat i otvorio trgovinu metalnom robom na veliko, koju danas vodi moj otac.

Nikada nisam video tog mog prastrica, ali ljudi kažu da ličim na njega – naročito kad se pogleda njegov prilično loš portret koji visi u očevom kabinetu. Diplomirao sam u
Nju Hejvenu 1915. godine, tačno četvrt veka posle svoga oca, a nešto kasnije učestvovao sam u onom odloženom tevtonskom raseljavanju poznatom pod imenom Svetski rat. U našoj protivofanzivi sam se tako lepo proveo da sam se kući vratio nespokojan. Umesto da mi bude jedino toplo gnezdo na ovome svetu, Srednji zapad mi se učinio kao neki ofucani rub svemira, te tako odlučih da odem na Istok i da se uputim u poslovanje sa obveznicama. Svaki moj poznanik bavio se tim poslom, i zato sam pretpostavljao da će se naći neko mestašce i za još jednog momka. Sve moje tetke i ujaci raspravljali su o toj mojoj nameri kao da su mi birali školu u kojoj se spremaju đaci za prijemni ispit na fakultet; na kraju su veoma ozbiljnih lica, sa sumnjičavim izrazima, rekli: „Pa, m-m-može“. Otac mi je obećao da će me godinu dana pomagati i, posle raznih peripetija, u proleće 1922, dođoh na Istok; mislio sam – zauvek.

Bilo bi praktičnije da sam našao stan u samom gradu, ali kako je vreme bilo toplo, a ja tek došao iz kraja širokih livada i hlada u senci lepog drveća, učini mi se sjajnom ideja mog mladog kolege iz kancelarije da zajednički zakupimo jednu kuću izvan grada. On pronađe kuću, tačnije, neki stari bungalov od kartona, za osamdeset dolara mesečno,
ali u poslednjem času firma ga premesti u Vašington, a ja odoh tamo da živim sam. Imao sam jednog psa – u stvari, imao sam ga nekoliko dana, dok mi nije pobegao – zatim
jedan stari dodž i jednu Finkinju koja mi je nameštala krevet, spremala doručak i, iznad električnog štednjaka, mrmljala razne finske mudrosti.

Dan-dva osećao sam se usamljeno, dok me jednog jutra na drumu nije zaustavio neki čovek koji se ovamo doselio pre mene.

„Kako bih mogao da stignem do sela Vest Eg?“,** upita me on bespomoćno.

Rekoh mu. I kad sam nastavio put, nisam se više osećao usamljeno. Bio sam vodič, izviđač, bio sam pravi starosedelac. On mi je i nehotice pomogao da se u tom kraju ne
osećam više kao stranac.

I tako, sa zracima sunca i veličanstvenim bujanjem drveća, kao u onim brzim filmovima, vrati mi se ono poznato osećanje da s letom život počinje iznova.

Tu sam, pre svega, imao dosta da pročitam i da iz čednog vazduha izvučem dosta zdravlja. Kupio sam tuce knjiga o bankarstvu, kreditiranju i hartijama od vrednosti, i one su, u svom crvenom i zlatnom povezu, kao novac koji je tek pušten u promet, stajale na mojoj polici, obećavajući da će mi otkriti blistave tajne koje su bile poznate samo Midi, Morganu i Meceni. Ali ja sam imao čvrstu nameru da, osim njih, čitam i mnoge druge knjige. Još dok sam bio u koledžu, pokazivao sam priličan smisao za književnost – jedne godine sam za Jejl njuz napisao čitav niz veoma svečanih i razumljivih uvodnika – a sad bio na dobrom putu da sve te stvari vratim svom životu i ponovo postanem onaj najograničeniji od svih stručnjaka – „svestrano obrazovan čovek“. Najzad, nije to samo epigram kad se kaže da se na život mnogo uspešnije gleda s jednog jedinog prozora.

Bila je to prava slučajnost da zakupim kuću baš u jednom od najneobičnijih naselja Severne Amerike: na onom uzanom bučnom ostrvu koje se od Njujorka pruža prema istoku,
i na kome se, između ostalih prirodnih retkosti, nalaze dve neobične geološke formacije. Tridesetak kilometara od grada, dva gigantska jajeta istog oblika, razdvojena jednim uslužnim zalivom, zalaze u najpitomiji deo slane vode u zapadnoj hemisferi – u veliko mokro dvorište Longajlendskog moreuza. Ona nisu savršeno ovalna, već su oba, kao ono jaje iz Kolumbove priče, ravno tucnutih šotki, na mestima gde se spajaju s kopnom; ali njihova fizička sličnost mora da stalno izaziva čuđenje galebova koji lete iznad njih.
Dok je za one koji nemaju krila zanimljiva pojava to što se ta dva jajeta razlikuju po svemu, sem po obliku i veličini.

Stanovao sam u Vest Egu, jajetu, koje je – da tako kažem – manje otmeno od onog drugog, mada je to najpovršnija etiketa kojom bi se mogla izraziti ona neobična i nemalo kobna razlika između njih. Moja se kuća nalazila na samom vrhu jajeta, samo pedesetak metara od moreuza, stešnjena između dva ogromna poseda, koja su se iznajmljivala za dvanaest ili petnaest hiljada dolara za sezonu. Posed s moje desne strane, po svim merilima mnogo moćna stvar – prava imitacija nekog Hotel de Vija u Normandiji, s tornjem na jednoj strani, potpuno novog ispod retke brade divljeg bršljana, s mermernim bazenom za kupanje i preko četrdeset jutara travnjaka i vrta. Bio je to Getsbijev dvorac. Ili, pravilnije, pošto ja nisam poznavao gospodina Getsbija, bio je to dvorac u kome je stanovao jedan džentlmen toga imena. Moju kuću je bilo žalosno i pogledati, ali je skoro niko nije ni primećivao, a ja sam imao pogled na more, delimičan pogled na susedov travnjak i utešnu blizinu milionera – i sve to za tričavih osamdeset dolara mesečno.

S druge strane zaliva blistale su, duž obale, bele palate otmenog Ist Ega,*** a priča o tom letu počinje, u stvari, one večeri kad sam se odvezao preko, na večeru kod porodice Toma Bjukenena. Dejzi je bila moja rođaka, koja se svojevremeno preselila, a Toma sam znao još iz koledža. Odmah posle rata proveo sam dva dana kod njih u Čikagu. Njen muž je, pored svojih raznih drugih sportskih uspeha, bio jedno od najboljih krila koja su ikad igrala fudbal u Nju Hejvenu – junak nacije u neku ruku, jedan od onih ljudi koji u svojoj dvadeset prvoj godini naglo postignu na nekom polju tako sjajan uspeh da sve drugo u njihovom kasnijem životu podseća na opadanje. Pripadao je neobično bogatoj porodici – čak su mu i u koledžu prebacivali što rasipnički troši novac – a sada je ostavio Čikago i doselio se na Istok, na način od kojeg čoveku zastaje dah: na primer, iz Lejk Foresta doveo je sa sobom čitavu ergelu ponija za polo. Teško je bilo pojmiti da je neki čovek iz moje generacije toliko bogat da tako nešto učini. Zašto su se doselili na Istok, ne znam. U Francuskoj su proveli godinu dana, bez nekog naročitog razloga, a potom su neumorno skitarali tamo-amo, gde god se igrao polo i skupljao bogat svet. „Ovog puta smo došli za stalno“, rekla mi je Dejzi preko telefona, ali ja u to nisam verovao; doduše, ja nisam znao šta se u Dejzinom srcu zbiva, ali osećao
sam da će Toma uvek nešto goniti da pomalo sumorno traga za dramatičnom vrevom kakve neponovljive fudbalske utakmice. I tako se dogodilo da sam se jedne sparne, vetrovite večeri odvezao preko, u Ist Eg, da vidim dvoje starih prijatelja, koje skoro nisam ni poznavao. Kuća im je bila raskošnija nego što sam očekivao – vedra crveno-bela
palata u džordžijanskom kolonijalnom stilu, okrenuta zalivu. Travnjak je počinjao na samoj morskoj obali, odakle se, preskačući preko sunčanih satova, ciglom popločanih
staza i kroz šarenilo zapaljenih vrtova, protezao pola kilometra, sve do kuće, da bi se najzad, kao ponesen inercijom svoje jurnjave, popeo i na same kućne zidove, u vidu bogate vinove loze. Fasada kuće je bila presečena nizom francuskih prozora, koji su sada stajali širom otvoreni prema toploj, vetrovitoj večeri i bleštali zlatnim sjajem, dok je na verandi, u jahačkom odelu, raskoračenih nogu, stajao Tom Bjukenen.


To više nije bio onaj Tom iz njuhejvenskih dana. Sad je to bio snažan tridesetogodišnjak s kosom boje slame, prilično oštrih crta i oholog držanja. Dva sjajna oka drska
pogleda dominirala su njegovim licem i davala mu izraz čoveka koji je uvek spreman za napad. Čak ni mekoća njegovog elegantno skrojenog jahačkog odela nije mogla
skriti ogromnu snagu toga tela – čovek bi rekao: samo što mu ne popucaju šavovi na sarama sapetih čizama; a kad bi samo pokrenuo ramenom pod tankim kaputom, videlo
se kako mu se, u velikom svežnju, premeću mišići. Bilo je to telo sposobno da pokrene ogroman teret – surovo telo.

Kad bi progovorio, začuo bi se mrzovoljan i hrapav tenor, koji je samo doprinosio utisku da pred vama stoji osoran čovek. U tom glasu se osećao prizvuk očinskog
potcenjivanja, čak i kad bi razgovarao s ljudima koje je voleo – a u Nju Hejvenu je bilo ljudi koji nisu podnosili njegovu telesinu.

Činilo se kao da će svakog trenutka reći: „Ma, nemojte misliti da je moj sud o toj stvari merodavan samo zato što sam ja snažniji i muževniji od vas.“ Na poslednjoj godini
studija bili smo u istom studentskom udruženju i, mada nikada nismo bili u prisnim odnosima, uvek sam imao utisak da me je cenio i da je, na onaj njegov opori, izazivački,
odsutno privrženi način, želeo da mu budem naklonjen. Razgovarali smo nekoliko minuta na verandi obasjanoj poslednjim zracima sunca.


„Ovo je prijatno mestašce“, reče mi sevajući oko sebe nemirnim očima.

Držeći me jednom rukom za mišicu i okrećući me prema vidiku, prelazio je širokom pljosnatom šakom preko ulegnutog italijanskog vrta, pola jutra tamnih ruža jakog mirisa, i zatupastog motornog čamca koji je poigravao na talasima uz obalu.

„Pripadao je Dimejnu, trgovcu naftom.“ Ponovo me okrenu, uljudno ali naglo. „Hajdemo u kuću.“

Prođosmo kroz visoko predvorje i uđosmo u svetlu prostoriju ružičastih zidova, koja se s visokim francuskim prozorima s obe strane krhko uklapala u zgradu. Prozori su bili odškrinuti i bleštavo beli u kontrastu sa svežim zelenilom trave napolju, koja je izgledala kao da već malo zalazi i u samu kuću. Kroz sobu je ćarlijao povetarac, podizao
zavese kao blede zastave, izvlačio ih napolje, vraćao unutra, uvijao i dizao prema smrznutom svadbenom kolaču tavanice, i potom ih talasao preko zastirača boje crvenog
vina, prevlačeći ga senkom, kao što to vetar čini na moru. Jedini potpuno stabilan predmet u sobi bio je ogroman kauč, na kome su, kao na usidrenom balonu, lebdele dve mlade žene. Obe su bile u belom, a haljine su im se komešale i lepršale kao da ih je vetar tek vratio u kuću posle kraćeg nošenja oko nje. Mora biti da sam nekoliko trenutaka stajao i osluškivao švićkanje i pucketanje uzvitlanih zavesa i ječanje jedne slike na zidu. Zatim se začu neki tresak: Tom Bjukenen je zatvarao unutrašnje prozore, i presečeni vetar zamre u sobi; a zavese, zastirači i dve mlade žene polako se spustiše na zemlju, kao izduvani baloni.
Mlađa mi nije bila poznata. Ležala je koliko je bila duga na svom delu divana, sasvim nepokretna, brade malo uzdignute, kao da je na njoj balansirala nečim što svakog
trenutka može da padne. Ako me je i videla krajičkom oka, nije to ničim pokazivala – štaviše, ja sam skoro osetio potrebu da promrmljam neko izvinjenje što sam je svojim
dolaskom uznemirio.
Druga žena, Dejzi, pokuša da se pridigne – malo se nagnu napred sa ozbiljnim izrazom lica – zatim se nasmeja, lažno, ljupko i kratko; nasmejah se i ja, i kročih dublje
u sobu.

„Oduzeta sam od sreće.“

Nasmeja se ponovo, kao da je rekla nešto osobito duhovito, i, zadržavši još tren moju ruku u svojoj, gledala me je u lice, kao da je htela da me uveri kako nikoga na svetu
nije toliko želela da vidi kao mene. To je bio njen stil. U pola glasa mi nagovesti da se devojka što balansira, preziva Bejker. (Čuo sam kako se priča da Dejzi govori poluglasno samo zato da bi se ljudi naginjali ka njoj; beznačajna zamerka, koja toj njenoj navici nije oduzimala nimalo privlačnosti.)

Tek, usne gospođice Bejker uzdrhtaše, klimnu mi glavom skoro neprimetno, i odmah zatim vrati glavu na staro mesto – predmet kojim je balansirala očigledno se bio malo zaljuljao i zato se ona lako onespokoji. Sa mojih usana opet skliznu nešto što je ličilo na izvinjenje. Uvek se pomalo zbunim kad neko preda mnom ispoljava svoju
samouverenost.

Vratih pogled na svoju rođaku koja je tihim, drhtavim glasom počinjala da mi postavlja pitanja. Bila je to ona vrsta glasa koju napregnuto uho mora da prati gore-dole,
kao da je sve ono što kazuje neki raspored zvukova što se nikad više neće ponoviti. Izraz lica joj je predstavljao mešavinu tuge i ljupkosti, udruženu s nečim živahnim –
vedrim očima i nemirnim senzualnim usnama, dok joj je u glasu bilo nečeg uzbudljivog, što ljudi koje je privlačila nisu mogli lako da zaborave: bilo je to neko raspevano
nasilje, neko šaputavo „slušaj“, neko uverenje da vam je maločas pričinila radost i uzbuđenje i da sledećeg časa možete očekivati nove radosti i uzbuđenja.

Ispričao sam joj kako sam se na putu za Istok zadržao jedan dan u Čikagu i kako je, preko mene, pozdravljaju mnogi poznanici.

„Da li im nedostajem?“, uzviknu ona ushićeno.

„Čitav grad je u žalosti. Na svim kolima su levi zadnji točkovi prefarbani u crno i izgledaju kao venci tuge, a duž cele severne obale po svu noć odjekuje naricanje.“

„Veličanstveno! Tome, vratimo se. Već sutra!“ Zatim bez ikakve veze dodade: „Treba da vidiš našu devojčicu.“

„Baš bih voleo.“

„Sad spava. Ima tri godine. Zar je još nikad nisi video?“

„Nikad.“

„Onda treba da je vidiš. Ona je...“

Tom Bjukenen, koji se do tog trenutka nemirno vrteo po sobi, stade i spusti ruku na moje rame.

„A čime se ti baviš, Nik?“

„Prodajem obveznice.“

„Za koga?“

Rekoh mu.

„Nikad nisam čuo za tu firmu“, reče iskreno. To me naljuti.

„Čućeš“, kratko odgovorih. „Čućeš, ako ostaneš na Istoku.“

„O, ostaću ja na Istoku, nemaj brige“, reče pogledavši ovlaš Dejzi, a zatim opet mene, kao da očekuje još nešto. „Bio bih teška budala kad bih živeo na nekom drugom mestu.“

Uto gospođica Bejker reče: „Svakako!“, i to tako neočekivano da se trgoh – bila je to prva reč koju je izgovorila od mog ulaska u sobu. To je očigledno i nju trglo kao i
mene, jer je potom zevnula i nizom brzih i veštih pokreta ustala sa kauča.

„Sva sam se ukočila“, požali se, „i ne sećam se otkad ležim na ovoj sofi.“

„Ne gledaj mene!“, uzvrati joj Dejzi. „Ja već čitavo popodne pokušavam da te nateram da odemo u Njujork.“

„Ne, hvala“, reče gospođica Bejker u pravcu četiri čaše koktela, koje istog trenutka unesoše u sobu. „Sva sam se predala treningu.“

Domaćin je sumnjičavo pogleda.

„Stvarno?!“, i isprazni čašu, kao da se na njenom dnu nalazila samo jedna kap. „Uopšte mi nije jasno kako tebi bilo šta polazi za rukom.“


Pogledah gospođicu Bejker, pitajući se šta li to njoj „polazi za rukom“. Godilo mi je da je posmatram. Bila je vitka devojka, malih grudi, uspravnog držanja, što je još
više isticala zabacivanjem ramena unazad, kao što to čine mladi kadeti. Njene sive, zbog sunca malo napregnute oči, uzvratiše mi s bledog, ljupkog i nezadovoljnog lica pogled
pun pristojne radoznalosti. I tada mi pade na um da sam tu devojku ili njenu sliku već jednom negde video.

„Vi živite u Vest Egu“, reče mi ona s visine. „Tamo imam jednog poznanika.“

„Ja onde ne poznajem ni jednog jedinog...“

„Sigurno poznajete Getsbija.“

„Getsbija?“, upita Dejzi. „Kog Getsbija?“

Pre nego što pokušah da odgovorim, objaviše da je večera servirana; zabivši kao klin svoju čvrstu mišićavu ruku ispod moje, Tom Bjukenen me na neki zapovednički način prebaci iz te sobe u drugu, kao da je neku šahovsku figuru premeštao na drugo polje. Izvijajući se bezvoljno, s rukama lako opuštenim niz bokove, dve mlade žene izađoše ispred nas na ružičastu verandu, otvorenu prema zalasku sunca. Na stolu se oslabljeni vetar poigravao plamičcima četiri sveće.

„Zašto sveće?“, namršteno progovori Dejzi, i ugasi ih prstima. „Za dve nedelje biće najduži dan u godini.“ Sve nas ozareno pogleda. „Da li i vi uvek iščekujete najduži
dan u godini, pa ga onda propustite? Ja uvek iščekujem najduži dan u godini, pa ga onda propustim.

„Treba da izmislimo neki plan“, zevnu gospođica Bejker, sedajući za sto kao da se spušta u krevet.

„Nemam ništa protiv“, reče Dejzi. „Šta da izmislimo?“

Okrenu se meni bespomoćno: „Šta ljudi obično izmišljaju?“

Pre nego što uspeh da joj odgovorim, ona prikova uplašen pogled za svoj mali prst.

„Pogledajte!“, požali se. „Ozledila sam se.“ Svi pogledasmo– zglob je bio modar.

„Ti si za to kriv, Tome“, reče ona optužujući ga. „Znam da nisi hteo, ali to si ti učinio. Tako je to kad se udaš za grubijana, za veliki, glomazni, nezgrapni fizički primerak.“

„Odvratna mi je reč nezgrapni“, zlovoljno je prekide Tom, „čak i u šali.“

„Nezgrapni“, Dejzi je bila uporna.

Ponekad su ona i gospođica Bejker počinjale iznenada da razgovaraju, nenametljivo i sa nekakvom izazivačkom nedoslednošću, ali to nikad nije bilo pravo ćaskanje, već
nešto hladno kao njihove bele haljine i bezizrazne oči bez ikakvih želja. One su se tu jednostavno nalazile i prihvatale i Toma i mene, trudeći se jedino da na uljudno prijatan način zabave ili budu zabavljene. Znale su da će večera ubrzo biti završena, da će i veče nešto kasnije proći i, kao obično, nestati. Ovde je to bilo sasvim drukčije nego na Zapadu, gde veče iz faze u fazu hita svom kraju, nestaje u neprekidnom nizu neispunjenih nada ili pak u strepnji od samog prolaženja.

„Dejzi, uz tebe se osećam necivilizovano“, priznadoh pri drugoj čaši prilično jakog crvenog vina, koje je malo mirisalo na plutu. „Zar ne možeš da pričaš o žetvi ili
nečem sličnom?“
Ovom primedbom nisam mislio da kažem ništa naročito, ali ona bi prihvaćena na neočekivan način.

„Civilizacija propada“, besno upade Tom. „Ja sam u tom pogledu postao strašan pesimist. Jesi li čitao Uspon imperije obojenih naroda od onog Godarda?“

„Ovaj, nisam“, odgovorih prilično iznenađen njegovim tonom.

„Dakle, to je mnogo dobra knjiga i trebalo bi da je svako pročita. Autor kaže da će bela rasa biti, ako ne pripazimo...da će biti sasvim potisnuta. Pisano na naučnoj
bazi, dokazano.“

„Tom postaje mnogo mudar“, reče Dejzi sa izrazom nehotične tuge. „Čita teške knjige, pune dugačkih reči. Koja beše ona reč što smo...“

„Da, sve su to naučne knjige“, uporno je nastavljao Tom, poglédajući je nestrpljivo. „Taj momak je celu stvar razradio. Na nama je, na vladajućoj klasi, da budemo mnogo
oprezniji, jer u protivnom, te druge rase će uzeti vlast u svoje ruke.“

„Moramo da ih satremo“, prošaputa Dejzi oštro, namignuvši prema zažarenom suncu, koje sam delimično zaklanjao.

„Vi treba da živite u Kaliforniji...“, poče gospođica Bejker, ali je Tom prekide, teško se premeštajući u stolici.

„Osnovna misao knjige je da smo mi Nordijci. Ja sam Nordijac, ti si Nordijac, i ti, i...“, posle kratkog oklevanja on u tu grupu uključi i Dejzi, lako klimnuvši glavom, a
ona mi opet namignu.

„I mi smo napravili sve ono što čini civilizaciju – eh, nauku i umetnost i sve to. Shvatate li?“

Bilo je nečeg patetičnog u njegovoj koncentraciji, kao da mu samozadovoljstvo, mnogo jače izraženo nego ranije, nije više bilo dovoljno. Kad je skoro istog trenutka u
kući zazvonio telefon i sobar otišao s verande, Dejzi iskoristi kratki prekid i nagnu se prema meni.

„Odaću ti jednu porodičnu tajnu“, šapnu mi oduševljeno. „Reč je o sobarevom nosu. Želiš li da čuješ priču o sobarevom nosu?“

„Pa zato sam večeras i došao k vama.“

„Evo: on nije uvek bio sobar; ranije je čistio srebro za neke ljude u Njujorku, koji su imali garnituru srebrnog servisa za dve stotine osoba. Morao je da ga čisti od jutra
do mraka, sve dok to, najzad, nije počelo da utiče negativno na njegov nos i onda...“

„Stvari počeše da se razvijaju sa zla na gore“, dopuni je gospođica Bejker.

„Da. Stvari počeše da se razvijaju sa zla na gore, dok najzad nije došlo dotle da je morao napustiti taj posao.“

Poslednji zrak sunca sa romantičnom naklonošću pade na njeno zažareno lice, i tu se malo zadrža; dok sam je slušao, njen glas me je terao da joj se, zaustavljena daha,
sve više primičem – zatim je žar počeo da jenjava i da je svaka svetlost, oklevajući tužno, napušta, kao kad deca u sumrak napuštaju dragu ulicu. Sluga se vrati i nešto promrmlja Tomu na uho; na to se on namršti, odgurnu stolicu i bez reči uđe u kuću. Kao da njegov odlazak podstače nešto u njoj, Dejzi se ponovo nagnu ka meni, a glas joj postade vedra muzika.

„Nik, tako mi je drago što te vidim za svojim stolom. Ti me podsećaš na – na ružu, na pravu – pravcatu ružu. Zar ne?“ Okrete se gospođici Bejker za potvrdu. „Prava-
-pravcata ruža?“

To nije bilo tačno. Ja čak ni malčice ne ličim na ružu. Ona je to rekla nepromišljeno, ali je iz nje pritom zračila neka uznemirujuća toplota, kao da joj je srce, zapretano
tim zadihanim, drhtavim rečima, pokušavalo da se otkrije. Zatim iznenada baci svoj salvet na sto, izvini se i uđe u kuću. Gospođica Bejker i ja izmenjasmo kratke poglede, svesno lišene bilo kakvog značenja. Taman sam hteo nešto da kažem kad se ona hitro uspravi i upozoravajućim glasom izusti:

„Psst!“
U sobi do nas čuo se prigušen ali žučan žamor, a gospođica Bejker se bez ikakvog stida naže napred da prislušne. Zamor je, podrhtavajući, dostizao granicu jasnoće,
padao, opet se naglo penjao, a zatim sasvim prestao.

„Onaj gospodin Getsbi o kome ste govorili moj je sused...“, počeh.

„Ne govorite. Hoću da čujem šta se tamo događa.“

„Zar se nešto događa?“, upitah naivno.

„Hteli ste reći da ništa ne znate?“, reče gospođica Bejker, iskreno iznenađena. „Ja sam mislila da to svi znaju.“

„Ja ne znam.“

„Pa...“, reče ona oklevajući. „Tom ima neku ženu u Njujorku.“

„Ima neku ženu?“, ponovih zbunjeno.

Gospođica Bejker klimnu glavom.

„Mogla bi da bude bar toliko pristojna da ga ne poziva telefonom za vreme večere. Zar ne?“

Nešto pre nego što uspeh da shvatim značenje njenih reči, začu se šuštanje haljine i škripanje kožnih čizama, i Tom i Dejzi se ponovo stvoriše kraj stola.

„Tu zaista nema pomoći!“, uzviknu Dejzi sa usiljenom veselošću u glasu.

Sede, pogleda ispitivački gospođicu Bejker, zatim i mene, i nastavi:

„Zavirila sam malo napolje; pa, napolju je veoma romantično. Na livadi je neka ptica, a ja mislim da je to slavuj koji je sigurno došao preko mora na brodu Kjunarda ili Vajt star lajna. I peva.“ Glas joj je pevao: „Romantično, zar ne, Tome?“

„Vrlo romantično“, reče on, a zatim se kukavički obrati meni: „Ako se posle večere još bude videlo, odveo bih te dole, do štala.“

U sobi, na opšte zaprepašćenje, ponovo zazvoni telefon; a kad Dejzi odlučno zavrte glavom na Toma, razgovor o štali, svaki razgovor, ode u vazduh. Od razbijenih delića
poslednjih pet minuta provedenih za stolom, sećam se da je neko bez ikakvog razloga ponovo zapalio sveće, i da sam želeo da svakog pogledam pravo u oči, a da pritom ipak
izbegnem svačiji pogled. Nisam mogao da pogodim šta su Dejzi i Tom mislili, ali sumnjam da je čak i gospođica Bejker, koja je po svim izgledima majstorski baratala izvesnom
dozom drskog skepticizma, bila u stanju da ostane potpuno hladna prema metalno zvonkom navaljivanju petoga gosta. Ova bi situacija nekoj drukčijoj prirodi možda bila i zanimljiva – ali sopstveni nagon mi je govorio da bi odmah trebalo pozvati policiju.

Nije potrebno reći da konji nisu više bili ni pomenuti. Tom i gospođica Bejker, razdvojeni s metar-dva sumraka, odšetaše natrag u biblioteku, kao na bdenje pored nekog
pravog-pravcatog mrtvaca, dok sam ja, trudeći se da izgledam ljubazno zainteresovan i pomalo gluv, išao iza Dejzi oko niza među sobom povezanih verandi do trema na
prednjem delu kuće. U njegovoj dubokoj tmini sedosmo na klupu od trske jedno pored drugog. Dejzi stavi ruke na lice, kao da opipava njegov lepi oblik, dok je oči postepeno otkrivala i zurila u baršunasti sumrak. Video sam da je obuzeta burnim osećanjima, i zato, u nadi da će je to malo umiriti, počeh da je zapitkujem o njenoj ćerčici.

„Nik, mi se ne poznajemo naročito dobro“, reče ona iznenada. „Iako smo rođaci. Ni na mom venčanju nisi bio.“

„Još se nisam bio vratio iz rata.“

„To je tačno“, oklevala je. „Da, Nik, veoma sam loše prošla, i zato sam prilično cinična prema svemu.“

Očigledno je imala razloga da bude takva. Čekao sam, ali ona ništa više ne reče, i posle nekoliko trenutaka, ja se prilično mlako vratih na njenu ćerku.

„Verujem da već uveliko brblja i – jede, i sve.“

„O, da“, pogleda me odsutno. „Slušaj, Nik, da ti pričam šta sam rekla kad se mala rodila. Želiš li da čuješ?“

„Svakako"

„To će ti pokazati kako je došlo do toga da tako gledam na stvari. Eto, mala nije bila još ni jedan sat stara, a Tom je bogzna gde bio. Probudila sam se iz narkoze sa užasnim
osećanjem da su me svi napustili, i istog trenutka sam upitala bolničarku da li sam rodila dečka ili devojčicu. Ona mi je rekla da sam rodila devojčicu, a ja sam okrenula
glavu na stranu i zaplakala. ’U redu’, rekla sam, ’drago mi je što je devojčica. I nadam se da će biti glupa – to je ono najbolje što jedna devojka može da bude na ovome svetu; lepa, mala glupača.’“

„Vidiš, ja mislim da je ionako sve grozno“, nastavi ubedljivo. „Svi tako misle – i najobrazovaniji ljudi. A ja to znam. Gde me sve nije bilo, šta sve nisam videla, i šta sve nisamradila“, oči su joj izazivački sevale, skoro kao Tomove; i onda se s jezivim prezrenjem nasmeja. „Blazirana sam, gospode, ja sam blazirana!“

Čim je zaćutala, a glas prestao da privlači moju pažnju, moje poverenje, osetih kako je sve ono što beše rekla suštinski neiskreno. Osećao sam neko nespokojstvo, činilo
mi se kao da je čitavo to veče bilo neka vrsta prevare, sračunate na to da se i iz mene izvuče isto osećanje. Čekao sam i, stvarno, jednog trenutka me pogleda sa krajnje izveštačenim osmehom na ljupkom licu, kao da pokazuje člansku kartu nekog prilično otmenog tajnog udruženja kome i ona i Tom pripadaju.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::


* Deo SAD pored atlantske obale (obično severni deo, Njujork i
okolina). (Prim. prev.)
** Engl.: West Egg – Zapadno Jaje. (Prim. prev.)

*** Engl.: East Egg – Istočno Jaje. (Prim. prev.)


21.11.2017.

Italo Kalvino, Američka predavanja -Lakoća




1.
Lakoća

Posvetiću prvo predavanje suprotnostima lakoća-težina, i podržaću razloge u prilog lakoće. To ne znači da smatram manje vrednim razloge za težinu, već samo mislim da imam više stvari da kažem o lakoći.

Četrdeset godina kako pišem fiction, pošto sam isprobao razne puteve i izvršio razne eksperimente, došao je čas da potražim sveobuhvatnu definiciju za svoj rad; predlažem sledeću: moje delanje je uglavnom bilo neko oduzimanje težine, pokušavao sam da uklonim težinu čas ljudskim likovima, čas nebeskim telima, čas gradovima; pokušao sam, pre svega, da uklonim težinu strukturi priče i jeziku.


U ovom ću predavanju pokušati da objasnim – meni samom i vama – zašto sam došao do toga da lakoću smatram vrednošću, a ne manom; koji su to primeri u delima iz prošlosli u kojima prepoznajem svoj ideal lakoće, kako smeštam tu vrednost u sadašnjost i kako je projektujem u budućnost.

Počeću od poslednje tačke. Kad sam započeo svoju aktivnost, dužnost da predstavim naše vreme bila je kategorički imperativ svakog mladog pisca. Pun dobre volje, pokušavao sam da se poistovetim sa nemilosrdnom energijom koju pokreće istorija našeg veka, u svojim individualnim tako i kolektivnim zbivanjima. Pokušavao sam da uhvatim neku usklađenost između uzburkane predstave sveta, čas dramatične – čas groteskne, i unutarnjeg pikaresknog i pustolovnog ritma koji me je terao da pišem. Ubrzo sam shvatio da između životnih događaja koji je trebalo da budu moja osnovna materija i brze i reske okretnosti, kojom sam hteo da odiše moje pisanje, postoji jaz koji traži sve više napora da bih ga premostio. Možda sam tek tada počeo da otkrivam težinu, inerciju, neprozirnost sveta: osobine koje se odmah lepe za pisanje, ako se ne pronađe neki način da se izbegnu.

U izvesnim trenucima činilo mi se da se ceo svet okamenjava. Jedno lagano okamenjavanje koje manje-više napreduje, u zavisnosti od ljudi i mesta, ali koje ne štedi ni jedan vid života. Bilo je tako kao da niko ne može da pobegne neumoljivom Meduzinom pogledu.


Jedini heroj sposoban da Meduzi glavu odseče je Persej koji leti, sa krilima na sandalama, Persej koji ne okreće pogled ka Gorgoninom licu već samo ka odsjaju njenog lica u bronzanom štitu. Eto, kako mi Persej pomaže u ovom trenutku, dok osećam kako me zarobljava kameni ujed, što mi se svaki put dogodi kad pokušam sa nekom istorijsko autobiografskom evokacijom. Bolje da prepustim da se moj govor komponuje sa mitološkim slikama. Da bi Meduzi odsekao glavu, a da ga ona ne skameni, Persej se drži za nešto najlakše što postoji, za vetrove i oblake; i baca svoj pogled na ono što može da mu se pokaže samo u nekoj posrednoj slici, na sliku zarobljenu u ogledalu. Odmah padam u iskušenje da u ovom mitu nađem alegoriju odnosa pesnika prema svetu, lekciju o metodi koje se valja držati
dok pišem. Ali znam da svako tumačenje osiromašuje mit i guši ga: ne treba žuriti s mitovima, bolje neka se talože u sećanju, da stanemo i razmišljamo o svakom njihovom detalju, da razmišljamo o njima ne izlazeći iz njihovog jezika slika. Lekcija koju možemo izvući iz jednog mita leži u literarnosti priče, ne u onome što mi dajemo spolja.


Odnos Perseja i Gorgone je složen: ne završava se odrubljivanjem glave čudovišta. Iz Meduzine krvi rađa se krilati konj, Pegaz; težina kamena se može izvrgnuti u njegovu suprotnost, jednim udarcem kopita na brdu Helikon Pegaz otvara izvor na kome se Muze napajaju. U nekim verzijama mita, Persej jaše predivnog Pegaza, tako dragog Muzama, rođenog iz Meduzine proklete krvi. (I krilate sandale potiču iz sveta čudovišta: Persej ih je dobio od Meduzinih sestara, jednookih Graja.) Što se tiče odrubljene glave, Persej je ne ostavlja, već je nosi sa sobom, sakrivenu u jednu vreću; u trenutku u kome ga neprijatelji savladavaju, dovoljno je da je pokaže, držeći je za grivu od zmija, i krvava zmijina košuljica postaje nepobedivo oružje u rukama junaka: oružje koje on upotrebljava samo u krajnjim slučajevima i samo protiv onoga ko zaslužuje da bude kažnjen time što postaje sopstvena
statua. Ovde mit svakako želi nešto da mi kaže, nešto što se podrazumeva u slikama i što se
drugačije ne može objasniti. Persej uspeva da vlada tim strahovitim likom držeći ga sakrivenog, kao što ga je ranije pobedio, gledajući ga u ogledalu. Persejeva snaga uvek leži u odbijanju direktnog pogleda, ali ne u odbijanju stvarnosti sveta čudovišta u kome mu je suđeno da živi, stvarnosti koju on nosi sa sobom i prihvata je kao svoje breme.

Možemo da saznamo nešto više o odnosu Perseja i Meduze čitajući Ovidijeve Metamorfoze. Persej je dobio jednu novu bitku, mačem je posekao jedno morsko čudovište, oslobodio je Andromedu. I sada se sprema da učini nešto što bi svako od nas posle jednog takvog gadnog posla učinio: ide da opere ruke. U ovakvim slučajevima njegov problem je gde da spusti Meduzinu glavu. I ovde Ovidije ima stihove koji mi se čine izuzetni (IV, 740- 752), koji objašnjavaju kolika je tananost duše potrebna da čovek bude jedan Persej, pobednik čudovišta:

„Da hrapav pesak ne bi pokvario glavu s kosom od zmija (anguiferumque caput dura ne laedat harena), on zemlju pokriva slojem lišća da bude mekana, prekriva je sitnim grančicama niklim pod vodom i tu stavlja Meduzinu glavu s licem nadole.” Čini mi se da se ta lakoća, čiji je Persej junak, ne može bolje predstaviti nego tim gestom osvežavajuće pažnje posvećene tom monstruoznom i strašnom biću, koje je takođe, u nekom smislu, kvarljivo, krhko. Ali, ono najneverovatnije je čudo koje sledi: morske grančice u dodiru sa Meduzom pretvaraju se u korale i nimfe, da bi se zakitile koralima dotrčavaju da donesu grančice i alge strašnoj glavi.


I ovo suprotstavljanje slika gde nežna lepota korala dodiruje Gorgonin surovi užas, tako je sugestivno da ne bih želeo da ga pokvarim nekim komentarima ili tumačenjima. Ono što mogu da učinim jeste da postavim uz ove Ovidijeve stihove jednog modernog pesnika, Mali testament Euđenija Montalea, u kojima takođe nailazimo na najfinije elemente koji su amblemi njegove poezije: „traccia madreperlacea di lumaca / o smeriglio di vetro calpestato” (sedefasti trag puža / ili neprozirna srca ugaženog stakla) koji stoje nasuprot jednog groznog čudovišta iz pakla, Lucifera s krilima od katrana, koji se spušta na glavne gradove Zapada. Nikad kao u ovoj pesmi napisanoj 1953. Montale nije prizvao neku takvu apokaliptičnu sliku, ali ono što njegovi stihovi stavljaju u prvi plan su oni minimalni svetleći tragovi koje on suprotstavlja mraku katastrofe „Conservane la cipria nello specchietto / quando spenta ogni lampada / la sardana si farà infernale” (Sačuvati puder i ogledalce / kad se sva svetla pogase / sardana1 će postati paklena...). Ali, kako mislimo da se spasimo u nečemu što je najkrhkije? Ova Montaleova pesma je iskazivanje vere u održanje nečega čemu preti najveća opasnost da izumre, i u moralne vrednosti koje žive u najmajušnijim tragovima: „majušan kresnut plamen / tamo dole ne beše od šibice.”


Eto kako sam morao da napravim velik krug da bih mogao da govorim o našem dobu, da prizovem krhku Ovidijevu Meduzu i katranastog Montaleovog Lucifera. Teško je za jednog romanopisca da predstavi svoju ideju lakoće, koja se pojavljuje u slučajevima svakodnevnog života, sem ako se od nje ne napravi nedostižan predmet jedne beskonačne quête2 . To je ono što je uradio jasno i neposredno Milan Kundera. Njegov roman Nepodnošljiva lakoća postojanja je, u stvari, gorko konstatovanje neizbežne težine življenja: i to ne samo u vezi sa očajnim potlačenim all-pervading3 stanjem njegove nesretne domovine, već uopšte jednim ljudskim stanjem koje i mi delimo, iako smo daleko sretniji. Težina življenja za Kunderu leži u svakom obliku prisile: gusta mreža javnih i privatnih prisila koja na kraju obuhvata svaki život sve čvršćim čvorovima. Njegov roman nam pokazuje kako sve što u životu izaberemo i cenimo kao lako, pre ili posle ispolji svoju neizdrživu težinu. Možda samo živahnost i pokretljivost inteligencije promiču ovoj osudi: kvaliteti s kojima je roman napisan pripadaju nekom drugom univerzumu življenja.

U trenucima u kojima mi se ljudsko carstvo čini osuđeno na težinu, mislim da bi trebalo, kao Persej, da odletim u neki drugi prostor. Ne govorim o begovima u san ili u iracionalno. Hoću da kažem da moram da promenim svoj pristup, moram da gledam na svet iz neke druge optike, s nekom drugom logikom, s drugačijim metodima saznanja i provere. Slike lakoće koje tražim ne smeju da se rasprše kao snovi u odnosu na sadašnju i buduću stvarnost...

U beskrajnom univerzumu književnosti uvek se otvaraju novi putevi za istraživanje,najnoviji i prastari stilovi i oblici koji mogu da izmene našu sliku sveta... Ali, ako književnost nije dovoljna da mi obezbedi sigurnost da ne jurim puste snove, u nauci tražim ispomoć za svoje vizije u kojima se rasteruje svaka težina...

Kao da svaki ogranak nauke hoće da nam pokaže da se svet drži u vrlo finim celinama: kao poruke DNK, impulsi neurona, kvarkovi, neutroni koji lutaju po prostoru od početka svih vremena...

Zatim, informatika. Istina je da software ne bi mogao da vrši svoju moć lakoće da nema težine hardwarea; ali software je taj koji komanduje, koji deluje na spoljni svet i na mašine koje postoje samo u funkciji softwarea, i razvijaju se tako da izrađuju sve složenije programe. Druga industrijska revolucija se ne predstavlja kao prva sa strašnim slikama kao što su valjaonice, prese ili mase rastopljenog železa, već u vidu bitova jednog protoka informacija koje teku strujom u obliku elektronskih impulsa. Još uvek postoje gvozdene mašine, ali one slušaju bitove bez težine.

Da li je dozvoljeno da izvadim iz naučnog govora sliku sveta koja odgovara mojim željama? Ako me privlači taj moj pokušaj, to je zato što mi se čini da bih mogao da se nadovežem na jednu veoma staru nit u istoriji poezije.

Lukrecijevo delo De rerum natura je prvo veliko pesničko ostvarenje u kome poznavanje sveta postaje raspadanje kompaktnosti sveta, percepcija nečega što je beskrajno sitno i pokretno i lako. Lukrecije hoće da napiše poemu materije, ali nas odmah upozorava da je prava stvarnost ove materije napravljena od nevidljivih čestica. On je pesnik fizičke konkretnosti, sagledane u svojoj stalnoj i nepromenljivoj suštini, ali nam kao prvu stvar kaže da je praznina isto toliko konkretna kao čvrsta tela. Najveća Lukrecijeva briga kao da je da izbegne da nas prignječi težina materije. U trenutku uspostavljanja čvrstih mehaničkih zakona koji određuju svaki događaj, on oseća potrebu da dozvoli atomima nepredvidljive devijacije od pravog puta, takve da materiji garantuju istu slobodu kao i ljudskom biću. Poezija nevidljivog, poezija beskrajnih nepredvidljivih potencijala, kao i poezija ničega rađaju se u pesniku koji ne sumnja u fizičnost sveta.

Ovo usitnjavanje stvarnosti proširuje se i na vidljive aspekte, i tu je najveća poetska vrlina Lukrecija: čestice prašine lebde u krug u jednom sunčevom zraku u mračnoj sobi (II, 114- 124); minijaturne školjke sve slične koliko i različite, talas ih mekano tera na bibula harena, na natopljeni pesak (II, 374-376); paučina nas obavija u hodu a da to i ne primećujemo (III, 381-390).

Već sam citirao Ovidijeve Metamorfoze, još jedna enciklopedijska poema (napisana nekih
pedesetak godina posle Lukrecijeve) koja polazi umesto od fizičke stvarnosti, od mitoloških
bajki. I po Ovidiju se sve može preobraziti u nove oblike; i za Ovidija je poznavanje sveta
razbijanje njegove kompaktnosti; i za Ovidija postoji neka suštinska ravnopravnost između
svega što postoji, naspram bilo kakve hijerarhije vlasti i vrednosti. Ako je Lukrecijev svet
sačinjen od nepromenljivih atoma, Ovidijev je napravljen od vrednosti, atributa, oblika koji
definišu različitost svake stvari, biljke, životinje i čoveka; ovo su samo krhke školjke jedne
zajedničke smese koja – kad je duboka strast prodrma – može da se pretvori u nešto
najrazličitije.

I dok tako prati kontinuitet prelaza jedne stvari u drugu, Ovidije pokazuje svoje darove
bez premca: kada priča kako jedna žena primećuje da se pretvara u čičimak: noge joj ostaju
zakovane u zemlji, neka veoma nežna kora polako se uspinje uz nju i zarobljuje joj slabine; hoće da iščupa kose a u ruci vidi pregršt lišća. Ili kada priča o Arahninim veoma spretnim
prstima dok sakupljaju i razvlače vunu, dok rade na vretenu, i vezući pokreću iglu, odjednom
vidimo kako se izdužuju u tanane paukove pipke i počinju da pletu mrežu.

I kod Lukrecija i kod Ovidija lakoća je pogled na svet koji se zasniva na filozofiji i nauci:
za Lukrecija je to Epikurova doktrina, a za Ovidija Pitagorina (jedan Pitagora, kako nam ga
Ovidije predstavlja, veoma liči na Budu). No, u oba slučaja lakoća je nešto što se stvara u
samom pisanju, lingvističkim sredstvima, koja su pesnikova, nezavisno od filozofske
doktrine koju pesnik tvrdi da poštuje.

Čini mi se da iz ovoga što sam do sada rekao polako izranja pojam lakoće; nadam se,
iznad svega, da sam pokazao da postoji lakoća ozbiljnosti, kao što svi vrlo dobro znamo da
postoji lakoća lakoumnosti; i ozbiljna lakoća može lakoumnu lakoću da učini teškom i
neprozirnom.

Ne bih mogao bolje ovu ideju da ilustrujem do jednom pričom iz Dekamerona (VI,9) u
kojoj se pojavljuje firentinski pisac Gvido Kavalkanti. Bokačo nam predstavlja Kavalkantija
kao strogog filozofa koji razmišljajući šeta međ’ mermernim ruševinama neke crkve.
Firentinska jeunesse dorée4 jaše po gradu u bandama, idući s jedne zabave na drugu, u
stalnom pokušaju da proširi svoj krug poznanstava. Kavalkanti nije bio popularan među
njima, zato što, iako bogat i elegantan, nikad nije prihvatao da zajedno pijanče i zato što je
njegova tajanstvena filozofija mirisala na bezbožnost.


E pa jednog dana, pošto je Gvido krenuo s Orta San Mikele i prošao Korsom Adimari sve
do San Đovanija, što je veoma često bila njegova putanja, pošto su tu bile mramorne grobnice
koje su danas u Santa Reparati, i mnoge druge oko San Đovanija, te našavši se među tim
mermernim stubovima, grobnicama i pred vratima San Đovanija koja su bila zaključana,
naiđe tuda gospar Beto sa svojom bandom na konju, idući trgom Reparata i, videvši Gvida
tamo među ruševinama, oni rekoše: „Idemo da ga začikavamo”; i podbodoše konje, i kao u
nekom šaljivom napadu, maltene pre no što ovaj i primeti, oni ga zaskočiše rečima: „Gvido,
ti odbijaš da budeš u našoj bandi; no vidi, čim budeš otkrio da nema Boga, šta ćeš onda?”


Tada njima Gvido, videvši da su ga opkolili, spremno odgovori: „Gospodo, možete mi
reći u vašoj kući sve što želite”; i stavivši ruku na jedan od tih stubova, koji su bili visoki
gotovo kao i on, on beše veoma lak, u jednom skoku on se prebaci na drugu stranu, te
izvukavši se od njih – ode.

Ovde nas ne zanima toliko Kavalkantijeva replika (koja se može tumačiti imajući na umu
da je takozvani pesnikov „epikureizam” bio, zapravo averoizam, prema kome je pojedinačna
duša deo univerzalnog intelekta: grobovi su vaši domovi, a ne moj, utoliko što telesnu smrt
pobeđuje onaj koji se uzdiže do univerzalne kontemplacije putem intelektualnog
razmišljanja). Ono što nas pogađa je vizuelna slika koju Bokačo evocira: Kavalkanti koji se
jednim skokom oslobađa „i on beše veoma lak”.

Kad bih morao da izaberem neki simbol za dobrodošlicu novog milenijuma, ovaj bih
izabrao: lagani iznenadni skok pesnika-filozofa koji se izdiže iznad težine sveta, pokazujući
da njegova teža sadrži tajnu lakoće, dok ona druga koju mnogi smatraju vitalnošću vremena,
agresivna, bučna, što topoće i tutnji, pripada carstvu smrti, kao neko groblje zarđalih
automobila.


Hteo bih da sačuvate tu sliku u glavi, sada kad vam budem govorio o Kavalkantiju
pesniku lakoće. U njegovim pesmama pre su „dramatis personae” uzdasi, svetli zraci, optičke
slike i pre svega oni nematerijalni impulsi ili poruke koje on zove „duhovi” nego ljudski
likovi. Jednu krajnje nelaku temu kao što su ljubavni jadi, Kavalkanti razrešava kroz neke
nedodirljive celine koje se pomeraju između senzualne i intelektualne duše, između srca i
glave, između očiju i glasa. Sve u svemu, uvek se radi o nečemu što se izdvaja po tri osobine:
1) veoma je lagano; 2) u pokretu je; 3) prenosno je sredstvo informacija. U nekim pesmama
ova poruka-glasnik je sam poetski tekst: u najslavnijoj od svih, izgnani pesnik se obraća
baladi koju piše i kaže: „Idi ti, laka i tiha / pravo do moje žene.” U jednoj drugoj, oruđe
pisanja – pera i sprave za oštrenje pera –uzimaju reč: „Mi smo tužna, zaplašena pera, /
makazice i bolni nožići...” U jednom sonetu reč „duh” ili „duhčić” pojavljuje se u svakom
stihu: u očiglednoj autoparodiji, Kavalkanti dovodi do krajnjih granica svoju ljubav prema toj
reči-ključu, koncentrišući u 14 stihova jednu komplikovanu apstraktnu priču u kojoj
učestvuje 14 „duhova” svaki od njih u različitoj funkciji. U jednom drugom sonetu telo se
raspada od ljubavnog bola, ali i dalje hoda kao neki robot „napravljen od bakra, kamena i
drveta”. Već u jednom Gvinčelijevom sonetu ljubavni jad pretvara pesnika u mesingani kip:
vrlo konkretna slika koja nosi snagu baš u težini koju oglašava.


Kod Kavalkantija težina materije se raspršuje zahvaljujući činjenici da materijal
čovekovog privida može da bude različit i međusobno zamenljiv, metafora ne nameće čvrst
predmet, i čak i reč „kamen” ne može da oteža stih. Nailazimo na tu ravnopravnost svega što
postoji o kojoj sam govorio a propo Lukrecija i Ovidija. Maestro stilističke italijanske kritike,
Đanfranko Kontini, definiše je kao „kavalkantijevsko izjednačavanje realnih stvari”.


Najsretniji primer „izjednačavanja realnih stvari”, Kavalkanti nam daje u jednom sonetu
koji se otvara nabrajanjem slika lepote koje će sve biti prevaziđene lepotom voljene žene:

Biltà di donne e di saccente core
e cavalieri armati che sien genti;
cantar d’augelli e ragionar d’amore;
adorni legni ‘n mar forte correnti;

aria serena quand’apar l’arbore
e bianca neve scender senza venti;
rivera d’acqua e prato d’ogni fiore;
oro, argento, azzuro ‘n ornamenti


Lepota žena i mudrih srca
i ljubazni kavaljeri u oklopu;
pesme ptica i ljubavne priče;
raskošni brodovi na uzburkanom moru;

čist vazduh u svitanje
i vejanje belog snega bez vetra;
tok reke i livada raznolikog cveća;
zlato, srebro, plavetnilo, ukrasi



Stih „i beli sneg koji se spušta bez vetra” preuzet je sa malim izmenama iz Danteovog
Pakla (XV, 30): „kao od snega na Alpima bez vetra”. Ova dva stiha su gotovo identična, pa
ipak izražavaju dva skoro različita shvatanja. U oba sneg bez vetra evocira lagani i tih pokret.
No, tu se sličnost završava i počinje razlika. Kod Dantea stihom dominira određenje mesta
(„u Alpima”), što evocira planinsku scenu. Dok kod Kavalkantija pridev „beli”, koji bi
možda mogao da deluje kao pleonazam, zajedno s glagolom „spušta se”, koji je takođe
sasvim nepredvidljiv, briše pejzaž u neku atmosferu nedorečene apstraktnosti. No, naročito
prva reč određuje različit smisao u ova dva stiha. Kod Kavalkantija sveza „i” stavlja sneg na
nivo drugih vizija koje joj prethode i koje joj slede: to je fuga slika, kao neka mala izložba
lepota sveta. Kod Dantea prilog „kao” zatvara celu scenu u okvir jedne metafore, ali unutar
ovog okvira ona ima neku svoju konkretnu stvarnost, kao što ništa manje konkretnu i
dramatičnu stvarnost ima pejzaž Pakla pod vatrenom kišom, za čiju se ilustraciju koristi
poređenje sa snegom. Kod Kavalkantija se sve toliko brzo kreće da ne možemo da shvatimo
čvrstinu, već samo osećamo efekte; kod Dantea sve dobija čvrstinu i stabilnost: težina stvari
je precizno određena. Čak i kad govori o lakim stvarima, Dante kao da hoće da prikaže tačnu
težinu te lakoće: „kao od snega u Alpima bez vetra”. Isto kao što u nekom drugom veoma
sličnom stihu, težina tela koje tone u vodi i nestaje kao da je uzdržana i ublažena: „kao kroz
mutnu vodu teška stvar” (Raj III, 123).

Ovde sada moramo da se setimo da nas ideja o svetu koji kao da je napravljen od
bestežinskih atoma pogađa zato što imamo iskustva sa teškim stvarima; isto kao što ne bismo
mogli da se divimo lakoći jezika ako ne bismo umeli da se divimo jeziku obdarenom
težinom.

Može se reći da se ove dve vokacije bore na književnom polju već vekovima: jedna teži
da napravi od jezika element bez težine koji lebdi iznad stvari kao neki oblak, ili bolje neka
sitna čestica, ili još bolje kao polje magnetskih impulsa; druga teži da jezikom izrazi težinu,
debljinu, konkretnost stvari, tela, osećanja.

U korenu italijanske književnosti – kao i evropske – ova dva puta su otvorili Kavalkanti i
Dante. Ovo suprotstavljanje, naravno, važi samo u generalnim linijama, no zahtevalo bi
beskrajno mnogo specifikacija, s obzirom na ogromno bogatstvo Danteovih izvora i na
njegovu izuzetnu mnogostranost. Nije slučajno Danteov sonet inspirisan vrhunskom lakoćom
(„Gvido, hteo bih da ti i Lapo i ja”) posvećen Kavalkantiju. U Novom životu, Dante obrađuje
istu materiju kao njegov učitelj i prijatelj, i kod oba pesnika postoje iste reči, motivi i
pojmovi; kad Dante hoće da iskaže lakoću, čak i u Božanstvenoj komediji, onda to radi bolje
od svih; no njegova genijalnost se pokazuje u suprotnom smislu, u izvlačenju iz jezika svih
zvučnih, emotivnih i osećajnih mogućnosti, u sposobnosti da u stih zarobi ceo svet u svojoj
sveobuhvatnoj raznolikosti na različitim nivoima, njegove oblike i atribute, u prenošenju
smisla da je svet organizovan u jedan sistem, red, hijerarhiju u kojoj sve ima svoje mesto.
Natežući pomalo tu suprotstavljenost, mogao bih da kažem da Dante daje telesnu čvrstinu
čak i najapstraktnijim intelektualnim razmišljanjima, dok Kavalkanti raspršuje konkretnost
dodirljivog iskustva u stihove skandiranog ritma, slogovnog, kao da misao izranja iz tmina
kroz kratke električne spojeve.


To što sam se zaustavio kod Kavalkantija poslužilo mi je da bolje razjasnim (bar meni
samom) šta podrazumevam pod „lakoćom”. Lakoća se za mene povezuje sa preciznošću i
odlučnošću, a ne sa neodređenošću i slučajnošću. Pol Valeri je rekao: „Il faut être léger
comme l’oiseau, et non comme la plume.” (Treba biti lagan kao ptica, a ne kao pero.)


Poslužio sam se Kavalkantijem da bih pokazao lakoću bar u tri različita smisla:

1) u jednom olakšanju jezika zbog kojeg su značenja usmerena ka nekom verbalnom
tkanju gotovo bez težine, sve dok ne postane golo razređeno tkivo.

Prepuštam vama da pronalazite druge primere u tom pravcu. Emili Dikinson nam ih može
pružiti koliko želimo:

A sepal, a petal, and a thorn
Upon a common summer’s morn –
A flask of Dew - a Bee or two –
A Breeze - a caper in the trees –
And I’m a Rose!


Jedan čašični listić, jedna latica, jedan trn
Jednog običnog letnjeg jutra,
Flaša rose, pčela ili dve,
Povetarac
Šušanj međ’ drvećem
I ja sam ruža!


2) u pripovedanju razmišljanja ili nekog psihološkog procesa u kome dejstvuju tanani i
nevidljivi elementi, ili bilo kakav opis koji dovodi do visokog stepena apstrakcije.


A sada, da bismo našli moderniji primer, pokušajmo sa Henrijem Džejmsom, otvarajući
neku njegovu knjigu nasumice:

It was as if these depths, constantly bridged over by a structure that was firm enough in
spite of its lightness and of its occasional oscillation in the somewhat vertiginous air, invited
on occasion, in the interest of their nerves, a dropping of the plummet and a measurement of
the abyss. A difference had been made moreover, once for all, by the fact that she had, all the
while, not appeared to feel the need of rebutting his charge of an idea within her that she
didn’t dare to express, uttered just before one of the fullest of their latter discussions ended
(The Beast in the Jungle).

Bilo je to kao da su te dubine, stalno premošćavane nekim dosta čvrstim mostom, bez
obzira na njegovu lakoću i poljuljkivanje s vremena na vreme, tražile ponekad, u interesu
njihovih nerava, spuštanje dubinomera i premeravanje ambisa. Razlika je povrh toga, jednom
zauvek, bila ustanovljena činjenicom što ona sve vreme nije osećala potrebu da odbije
optužbu da krije neku ideju koju se ne usuđuje da iskaže, izrečenu pred kraj jedne od njihovih
poslednjih i potpunih rasprava.


3) u jednoj figurativnoj slici lakoće koja dobija amblematičnu vrrdnost, kao što u Bokačovoj priči Kavalkanti preleće svojim slabašnim nogama preko nadgrobnog kamena.


Postoje književni izumi koji ostaju u pamćenju po svojoj verbalnoj sugestivnosti pre nego
po rečima. Scena u kojoj Don Kihot probada svojim kopljem krilo vetrenjače koje ga diže u
vazduh, zauzima svega nekoliko redova u Servantesovom romanu; može se reći da je autor u
njih uneo tek minimalne izvore svog pisanja; pa ipak to ostaje jedno od najslavnijih mesta u
književnosti svih vremena.

Mislim da sa ovim naznakama mogu da prelistavam knjige iz svoje biblioteke u potrazi
za primerima lakoće. Kod Šekspira odmah tražim mesto na kome Merkucio stupa na scenu.
„You are a lover; borrow Cupid’s wings / and soar with them above a common bound”
(Zaljubljen si: neka ti Kupid pozajmi krila/ i vini se iznad običnog skoka). Merkucio odmah
osporava Romea koji je tek izrekao: „Under love’s heavy burden do I sink” (Tonem pod
bremenom ljubavi). Način na koji se Merkucio kreće po svetu definisan je još od prvih
glagola koje koristi: to dance, to soar, to prickle (igrati, vinuti se, bockati). Ljudski privid je
maska, a visor. Tek je stupio na scenu i već oseća potrebu da objasni svoju filozofiju, ne
nekim teoretskim govorom, već pričajući svoj san: Kraljica Mab. Queen Mab, the fairies’
midwife, pojavljuje se u jednim kočijama napravljenim od „an empty hazel-nut” (Kraljica
Mab, babica vila, pojavljuje se u „kočijama napravljenim od ljuske lešnika”);


Her waggon-spokes made of long spinners’ legs;
The cover, of the wings of grasshoppers;
The traces, of the smallest spider’s web;
The collars, of the moonshine’s watery beams;
Her whip, of cricket’s bone; the lash, of film;


Dugačke paukove nožice su krugovi na njenim točkovima; krov je od
skakavčevih krila; od najfinije paučine konjska oprema; pršnjaci od
mesečevih vodenih zrakova; njen bič od cvrčkove kosti; korbač, jedan
beskrajni konac.


I ne zaboravimo da ovu kočiju – „drawn with a team of little atomics” – vuče ekipa
nedodirljivih atoma: što je, čini mi se, odlučujući detalj koji omogućava snu kraljice Mab da
zajedno pomeša lukrecijevski atomizam, neoplatonizam preporoda i celtic-love5
.

Voleo bih da nas Merkucijev korak takođe prati iza praga novog milenijuma. Vreme koje
je u pozadini drame Romeo and Juliet ima dosta osobina sličnih našem vremenu: gradovi
krvavi od nasilnih obračuna ništa manje besmislenih od onih između Kapuleta i Montekija;
seksualna revolucija koju propoveda Nurse6
, što ne uspeva da postane model univerzalne
ljubavi; eksperimenti monaha Lorenca vođeni velikodušnim optimizmom njegove „prirodne
filozofije”, za koje se ne zna pouzdano da li će poslužiti životu ili smrti.

Šekspirovski preporod poznaje eterične uticaje koji povezuju makrokosmos i
mikrokosmos, od neoplatonskih nebeskih svodova do duhova metala koji se preobražavaju u
alhemijskim lončićima. Klasične mitologije mogu da nam pruže svoj repertoar nimfa i
šumskih vila, ali keltske mitologije su svakako još raskošnije slikovitosti – od najfinijih
prirodnih sila sa njihovim elfima i vilama. Ova kulturna pozadina (naravno, mislim na
zanosne studije Fransisa Jejtsa o okultnoj filozofiji Preporoda i njenim odjecima u
književnosti) objašnjava zašto se u Šekspiru može naći najraskošniji primer moje teme. I ne
mislim samo na Puka i na celo snoviđenje „Dream-a”7
, ili na Arijela i na sve one koji „Are
such stuff / As dreams are made on” (od one su iste materije od koje su napravljeni snovi),
već pre svega na onu naročitu lirsku modulaciju, egzistencijalnu, koja omogućava
posmatranje sopstvene drame spolja i njeno razrešavanje u melanholiji i ironiji.

Ozbiljnost bez težine o kojoj sam govorio povodom Kavalkantija ponovo buja u doba
Servantesa i Šekspira: to je ona naročita veza između melanholije i humora koja je proučena
u knjizi Klibanskog, Panofskog i Saksla, Saturn and Melancholy. Kako je melanholija tuga
koja je postala laka, tako je humor komičnost koja je izgubila telesnu težinu (onu dimenziju
ljudske telesnosti koja ipak čini velikima Bokača i Rablea), i dovodi u sumnju svoje ja i ceo
svet, kao i mrežu odnosu koja ih sačinjava.


Melanholija i humor, pomešani nerazdvojivo, karakteristični su za akcenat danskog
princa koji smo naučili da prepoznajemo u svim ili gotovo svim Šekspirovim dramama na
usnama mnogih avatars Hamletovog lika. Jedan od takvih, Žak u komadu As you like it8,ovako definiše melanholiju (IV čin, scena I):

...but it is a melancholy of my own, compounded of many simples, extracted from many
objects, and indeed the sundry contemplation of my travels, which, by often rumination,
wraps me in a most humorous sadness.


...ta moja naročita melanholija, napravljena od različitih elemenata, od suština mnogih
stvari, tačnije, od mnogo različitih iskustava s putovanja za vreme kojih me je to
neprekidno mozganje ubacilo u neku krajnje hirovitu tugu.


To nije neprozirna i kompaktna melanholija, već veo krajnje sitnih čestica osećanja i
raspoloženja, sitna prašina atoma kao sve ono što sačinjava poslednju materiju mnogostrukih
stvari.


Priznajem da je izazov da iskonstruišem jednog Šekspira kao sledbenika lukrecijevskog
atomizma veoma jak u meni, no znam da bi to bila proizvoljnost. Na prvog pisca modernog
sveta koji otvoreno zastupa atomističko shvatanje univezuma u svojoj fantastičnoj
transfiguraciji naići ćemo samo nekoliko godina kasnije u Francuskoj: Sirano de Beržerak.


Izuzetan pisac, Sirano, koji zaslužuje da bude zapamćen malo više, i ne samo kao
prethodnik naučne fantastike, već po svojim intelektualnim i poetskim vrlinama. Sledbenik
Gasendijevog senzualizma i Kopernikove astronomije, no, iznad svega nadojen „prirodnom
filozofijom” italijanskog Preporoda – Kardano, Bruno, Kampanela – Sirano je prvi pesnik
atomizma u modernoj književnosti. Na stranicama gde ironija ne pokriva neku pravu
kosmičku potresenost, Sirano slavi jedinstvo svih stvari, živih i neživih, kombinatoriku
elementarnih figura koja određuje raznovrsnost živih oblika, i naročito dobro prikazuje
osećanje neizvesnosti procesa koji su ih stvorili: to jest, koliko je malo falilo da čovek ne
bude čovek, život život, a svet jedan svet.


Vous vous étonnez come cette matière, brouillée pêle-mêle, au grè du hasard, peut avoir
constitué un homme, vu qu’il y avait tant de choses nécessaires à la construction de son
être, mais vous ne savez pas que cent millions de fois cette matière, s’acheminant au
desein d’un homme, s’est arrêtée à former tantôt une pierre, tantôt du plomb, tantôt du
corail, tantôt une fleur, tantôt une comète, pour le trop peu de certaines figures qu’il
fallait ou ne fallait pas à désigner un homme? Si bien que ce n’est pas merveille qu’entre
une infinie quantité de matière qui change et se remue incessamment, elle ait rencontré à
faire le peu d’animaux, de végétaux, de minéraux que nous voyons; non plus que ce n’est
pas merveille qu’en cent coups de dés il arrive un rafle. Aussi bien est-il impossible que
de ce remuement il ne se fasse quelque chose, et cette chose sera toujours admirée d’un
étourdi qui ne saura pas combien peu s’en est fallu qu’elle n’ait pas été faite (Voyage
dans la lune).


Čudite se kako je ova materija pomešana bez reda, na milost i nemilost slučaju, mogla da
napravi čoveka, s obzirom da je mnogo stvari bilo potrebno za izgradnju njegovog bića,
ali ne znate da je ova materija sto hiljada puta upravo na granici da proizvede čoveka,
zastala da stvori čas kamen, čas olovo, čas koral, čas cvet, čas kometu, zbog premnogo ili
premalo likova, koji su bili neophodni ili nisu, da bi se čovek projektovao. Kao što nas ne
čudi da se u beskrajnoj količini materije koja se menja i neprekidno kreće, stvori ono
malo životinja, biljaka, minerala koje vidimo, tako nas ne čudi kad na stolu na kojem se
baca kocka izađu dva ista broja. Zato je nemoguće da se iz ovog laganog pokreta nešto ne
desi, a ta stvar će uvek biti izvor čuđenja za nekog lakomislenika koji ne razmišlja o tome
koliko je malo falilo da se ne stvori.


Ovim putem Sirano na kraju izjavljuje bratstvo ljudi i kupusa, te tako zamišlja pobunu
jednog kupusa koji upravo treba da bude isečen:


„Homme, mon cher frére, que t’ai-je fait qui mérite la mort’ (...) Je me lève de terre, je
m’épanouis, je te tends les bras, je te’offre mes enfants en graine, et pour récompense de
ma courtoisie, tu me fais trancher la tête!”.


„Dragi čoveče, brate moj, šta sam to učinio da zaslužim smrt? (...) Ničem iz zemlje,
otvaram se, širim ruke, nudim ti svoju decu u semenu i, kao znak zahvalnosti za moju
ljubaznost, ti mi sasečeš glavu!”

Ako pomislimo da je ova beseda za pravo univerzalno bratstvo napisana gotovo sto
pedeset godina pre Francuske revolucije, videćemo kako sporost ljudske svesti da izađe iz
svog antropocentričnog parohijalizma može da bude poništena u jednom trenu poetske
dosetke. Sve to u kontekstu jednog puta na Mesec, gde Sirano de Beržerak prevazilazi po
maštovitosti svoje slavnije prethodnike – Lukijana iz Samosate i Ludovika Ariosta. U mojoj
raspravi o lakoći, Sirano se pojavljuje, pre svega, zbog načina na koji je, još pre Njutna,
osetio problem univerzalne teže; ili bolje rečeno, to je problem vezan za oslobađanje od
snage zemljine teže koji toliko stimuliše njegovu maštu da on smišlja čitav niz sistema koji
ga vode na Mesec, jedan dovitljiviji od drugog: putem bočica punih rose koje isparavaju na
suncu; premazujući se bikovom kičmenom srži koju Mesec obično sisa; uz pomoć magnetne
lopte koja se više puta baca u vazduh vertikalno sa jednog brodića.


Što se magnetnog sistema tiče, njega će razviti do savršenstva Džonatan Svift kako bi u
vazduhu opstalo leteće ostrvo Liliput. Taj trenutak kada se pojavljuje Liliput u letu kao da
poništava dve Sviftove opsesije u neku magičnu ravnotežu: govorim o bestelesnoj
apstraktnosti racionalizma prema kojem on vodi svoju satiru, i o materijalnoj težini telesnosti.


...and I could see the sides of it, encompassed with several gradations of Galleries and
Stairs, at cerlain intervals, to descend from one to the other. In the lowest Gallery I beheld
some People Fishing with long Angling Rods, and others looking on.


...i mogao sam da vidim njegove strane obavijene raznim nivoima galerija i stepenicama,
u određenim intervalima, za silaženje s jednog na drugi. Na najnižoj galeriji, videh neke
ljude kako pecaju dugačkim pecaljkama, s druge kako ih gledaju.


Svift je savremenik Njutna i njegov protivnik. Volter je Njutnov obožavalac i on zamišlja
jednog diva, Mikromegaza, koji nasuprot Sviftovom, nije definisan svojom telesnošću već
dimenzijama izraženim kroz brojke, vremenske i prostorne odrednice, u nekom tačnom i
bezličnom jeziku naučnih dela. Zahvaljujući toj logici i takvom stilu, Mikromegaz uspeva da
putuje sa Sirijusa na Saturn, pa na Zemlju. Moglo bi se reći da u Njutnovim teorijama to što
pogađa književnu maštu nije uslovljavanje svake stvari i ličnosti u odnosu na fatalnost
sopstvene težine, već ravnoteža snaga koja omogućava nebeskim telima da lebde u prostoru



Mašta XVIII veka prepuna je figura koje vise u vazduhu. Nije slučajno na početku veka
francuski prevod knjige Hiljadu i jedna noć Antuana Galana otvorio zapadnoj mašti
horizonte predivnog Istoka: leteći tepisi, leteći konji, duhovi koji izleću iz lampi.

U ovom podstreku mašti da pređe svaku granicu, XVIII vek će spoznati vrhunac u letu
barona Minhauzena na đuletu, slika koja se u našem pamćenju konačno poistovetila sa
ilustracijom i remek-delom Gustava Dorea. Minhauzenove pustolovine, za koje se kao i za
Hiljadu i jednu noć ne zna da li imaju autora, jednog ili više ili nijednog, neprekidni su
izazov zakonu gravitacije: barona patke nose u letu, on podiže i sebe i svog konja vukući rep
svoje perike, silazi s Meseca držeći se za konopac koji je više puta presečen i ponovo zavezan
u toku silaženja.

Ove slike narodne književnosti, zajedno sa onima koje smo videli u obrazovnoj
književnosti, prate književnu sreću Njutnovih teorija. Đakomo Leopardi piše u petnaestoj
godini neverovatno učenu istoriju astronomije. Posmatranje neba noću koje će Leopardija
inspirisati da napiše svoje najlepše stihove nije bilo samo lirski motiv; kada je govorio o
Mesecu, Leopardi je tačno znao o čemu govori.

Leopardi u svom stalnom razmišljanju o neizdrživoj težini života, nedostižnoj sreći
pridaje slike lakoće: ptice, ženski glas koji peva s jednog prozora, prozirnost vazduha i, pre
svega, Mesec.

Mesec, čim se pojavi u pesničkim stihovima, uvek ima moć da prizove neko osećanje
lebdenja u vazduhu, neku tihu i mirnu začaranost. U prvom trenutku sam hteo da čitavo ovo
predavanje posvetim Mesecu: da pratim pojavljivanje meseca u književnosti svih vremena i
mesta. Zatim sam odlučio da ceo mesec prepustim Leopardiju. Jer je Leopardijevo čudo
upravo bilo to da jeziku oduzme svu težinu tako da liči na mesečevu svetlost. Brojno
pojavljivanje meseca u njegovim pesmama zauzima tek nekoliko stihova koji su, međutim,
dovoljni da osvetle celo delo tom svetlošću ili da bace senku u njegovom odsustvu.

Dolce e chiara è la notte e senza vento,
e queta sovra i tetti e in mezzo agli orti
posa la luna, e di lontan rivela
serena ogni montagna.

O graziosa luna, io mi rammento
che, or volge l'anno, sovra questo colle
io venia pien d'angoscia a rimirarti:
e tu pendevi allor su quella selva
siccome or fai, che tutta la rischiari.

O cara luna, al cui tranquillo raggio
danzan le lepri nelle selve…

Già tutta l'aria imbruna,
torna azzurro il sereno, e tornan l'ombre
giù da' colli e da' tetti,
al biancheggiar della recente luna.


Che fai tu, luna, in ciel? dimmi, che fai,
silenziosa luna?
Sorgi la sera, e vai,
contemplando i deserti; indi ti posi.




Nežna i svetla je noć, i bez vetra,
i tih nad krovovima i u baštama
leži mesec, i iz daleka obasjava
mirne planine.

O, ljupki meseče, sećam se
kad sam, ima tome godinu dana, dolazio
na ovo brdo uznemiren da te posmatram:
a ti si tada visio nad tom šumom
kao sto i sada cinis, osvetljavajući je.

O, dragi meseče, na čijem mirnom zraku
igraju divlji zečevi u šumama...

Već pada mrak
vraca se plavetnilo mirno, i vraćaju se senke
silaze niz brda i niz krovove,
na belini tek izašlog meseca.

Šta radiš ti, meseče, na nebu? Reci mi, šta radiš,
tihi meseče?
Izađeš uveče, i šetaš
posmatrajući pustinje; potom se smestiš.


Da li se mnogo niti pomrsilo u mom govoru? Koju nit bi trebalo da povučem da bih
pronašao kraj? Postoji nit koja povezuje Mesec, Leopardija, Njutna, gravitaciju i levitaciju...
Postoji nit Lukrecija, atomizma, ljubavne poezije Kavalkantija, magije preporoda, Sirana...
Zatim ide nit pisanja kao metafore suštine čestica ovog sveta: već su za Lukrecija slova bila
atomi u stalnom pokretu koji su svojim promenama stvarali najrazličitije reči i zvukove; ideja
preuzeta iz duge tradicije mislilaca prema kojoj su tajne sveta sadržane u kombinatorici
znakova pisma: Ars Magna Ramona Lula, Kabala španskih rabina kao i ona Pika dela
Mirandole... i Galilej će videti u alfabetu model svake kombinatorike najmanjih jedinica...
Zatim Lajbnic...


Da krenem tim putem? Ali da me ne čeka neki suviše očigledan i banalan kraj? Pisanje
kao model svakog procesa stvarnosti... štaviše, jedina prepoznatljiva stvarnost... štaviše,
jedina stvarnost tout-court9
... Ne, neću uhvatiti tu nužnu trasu koja vodi suviše daleko od
upotrebe reči kako je ja shvatam, kao neprekidno praćenje stvari, prilagođavanje njihovoj
beskrajnoj raznovrsnosti.


Postoji još jedna nit, ona koju sam počeo da raspredam na početku: književnost kao
egzistencijalna funkcija, potraga za lakoćom kao reakcija na težinu življenja. Možda je i
Lukrecija i Ovidija ta potreba potakla: Lukrecije koji je tražio – ili mislio da traži –
epikurejsku ravnodušnost; Ovidije koji je tražio – ili mislio da traži – vaskrsnuće u druge
živote po Pitagori.

Pošto sam naviknut da smatram književnost potragom za znanjem, da bih se kretao po
egzistencijalnom tlu, moram verovati da se ono prostire do antropologije, etnologije,
mitologije.

Na tegoban život plemena, – sušu, bolesti, zlokobne uticaje – mag je odgovarao
poništavajući težinu svog tela, leteći na druge svetove, na nekom drugom nivou percepcije,
gde je mogao da skupi snagu da izmeni stvarnost. U nama bližim vekovima i civilizacijama,
u selima gde je žena bila podvrgnuta najtežim prisilama života, noću su veštice letele na
metlama i na nešto laganijim prevoznim sredstvima kao što su klasje i slama. Pre no što ih je
inkvizicija kodifikovala, ove slike su bile deo narodne mašte, ili bolje rečeno, iskustva.
Mislim da je to neka antropološka konstanta, ta veza između željene levitacije i pretrpljene
nepravde. Književnost održava upravo tu napravu.


Kao prvo, usmeno predanje: u bajkama let na neki drugi svet je situacija koja se vrlo
često ponavlja. Među funkcijama koje je Prop katalogizovao u knjizi Morfologija bajke to je
jedan od načina da se „junak prebaci”, ovako definisan: „obično se predmet istraživanja
pronalazi u nekom ’drugom’, ’različitom’ carstvu koje je možda vrlo daleko po horizontalnoj
liniji ili na velikoj visini ili dubini po vertikali”. Prop zatim ređa niz primera u kojima „Junak
leti vazduhom”: „na hrbatu konja ili ptice, u vidu ptice, na letećem brodu, na letećem tepihu,
na leđima nekog diva ili duha, u đavoljim kočijama, itd.”

Čini mi se da nije nategnuto povezivanje ove magijske snage, veštičije, o kojoj svedoče
etnologija i folklor, sa književnom maštom; naprotiv, mislim da najdublja racionalnost koja
se podrazumeva u svakom književnom delu treba da se traži u odgovarajućoj antropološkoj
nužnosti.

Hteo bih da završim ovo predavanje podsećajući na jednu Kafkinu priču, Der Kübeireiter
(Jahač na kofi). To je kratka priča u prvom licu, napisana 1917. i njena polazna tačka je,
očigledno, krajnje realna situacija te zime za vreme rata, najstrašnije za austrijsko carstvo:
nedostatak uglja. Pripovedač izlazi sa praznom kofom u potrazi za ugljem kojim bi naložio
peć. Usput mu kofa služi umesto konja, štaviše diže ga do visine prvih spratova i vozi, njišući
ga kao da je na kamilinoj grbači.

Radnja prodavca uglja je podzemna a jahač na kofi je previsoko; nije u stanju da se
sporazume sa čovekom koji je spreman da mu pomogne, dok žena neće ni da ga čuje. On ih
preklinje da mu daju lopatu najgoreg uglja iako ne može odmah da im plati. Ugljareva žena
odvezuje kecelju i tera nezvanog gosta kao što bi oterala muvu. Kofa je tako lagana da odleće
sa svojim jahačem, sve dok ne nestane iza Ledenih Planina.

Mnoge Kafkine kratke pripovetke su tajanstvene, a ova je naročito. Možda je Kafka samo
hteo da nam ispriča kako izlazak u potražnju za ugljem, jedne hladne zimske noći za vreme
rata, postaje quete 10 lutajućeg jahača, pohod karavana kroz pustinju, čarobni let ili,
jednostavno, njihanje prazne kofe. No, ideja o toj praznoj kofi koja izdiže iznad nivoa na
kome se nalazi pomoć, kao i tuđi egoizam, prazna kofa – znak nedaće i želje i traženja, što
uzdiže do te tačke da ponizna molitva ne može da se ispuni – otvara put ka beskrajnom
razmišljanju.


Govorio sam o magu i o junaku bajki, o pretrpljenoj nedaći koja se pretvara u lakoću i
omogućava let u carstvo u kome će svi nedostaci magično biti nadoknađeni. Govorio sam o
vešticama kako lete na skromnim domaćinskim spravama kao što je kofa. No, junak ove
Kafkine priče kao da nije podaren magijskim ili veštičijim moćima; niti carstvo iza Ledenih
Planina izgleda kao mesto na kome prazna kofa može da se napuni. Tim pre što ako je puna,
ne bi moglo na njoj da se leti. Tako, na grbači naše kofe, pristupamo novom milenijumu, bez
nade da tamo nađemo išta više od onoga što smo u stanju da ponesemo. Lakoću, na primer,
čije sam vrline pokušao u ovom predavanju da pokažem.



______________________________
1tradicionalni katalonski ples u krugu, kolo
2 traženje, u potrazi za
3 opštim, sveprožimajućim
4 zlatna mladež
5 Keltska ljubav, večna ljubav
6 Dadilja
7 San letnje noći 8 Kako vam drago
9 ukratko

S italijanskog prevela Jasmina Tešanović