Prošlo je gotovo dva meseca. Nastala već polovina toplog leta, kad se Sergije Ivanovič najzad spremi da otputuje iz Moskve.
U životu Sergija Ivanoviča nizali su se za to vreme događaji. Još pre godinu dana završio je knjigu, plod šestogodišnjeg rada, pod naslovom: Pokušaj pregleda osnova i oblika državotvornosti u Evropi i Rusiji. Uvod i neki odeljci ove knjige bili su štampani u povremenim časopisima, a druge delove čitao je Sergije Ivanovič ljudima svoga kruga, i prema tome misli iz ovoga dela nisu bile potpuna novost za publiku; ipak je Sergije Ivanovič očekivao da će njegova knjiga, kad se pojavi, neizostavno proizvesti ozbiljan utisak na društvo, i ako ne prevrat u nauci, ono u svakom slučaju jako uzbuđenje u naučnom svetu.
Posle marljive obrade, knjiga je bila izdata prošle godine i razaslata knjižarima.
Ne raspitujući nikoga za nju, nerado i pretvorno - ravnodušno odgovarajući na pitanja svojih drugova o tome kako prolazi knjnga, ne pitajući čak ni knjižare kako se knjiga prodaje, Sergije Ivanovič je oštro i sa napregnutom pažnjom motrio na prvi utisak koji će njegova knjiga proizvesti u društvu i književnosti.
Ali prođe nedelja, dve, tri, a u društvu se nije opažao nikakav utisak; prijatelji, specijalisti i naučnici, ponekad bi, očevidno iz učtivosti, kazali nešto o njoj. Ostali poznanici Sergija Ivanoviča, bez interesa za knjige naučnog sadržaja, nikako nisu govorili s njim o njoj. I u društvu, koje je sada baš bilo zauzeto drugim nečim, stajala je potpuna ravnodušnost. U književnosti, takođe, za mesec dana ni reči o knjizi.
Sergije Ivanovič izračunao je bio do sitnice vreme kad treba da se pojavi recenzija, ali prođe mesec, dva, sve u ćutanju.
Samo u Severnom žuku, u šaljivom feljtonu o pevaču Drabantiju koji je izgubio glas, bilo je uzgred rečeno nekoliko reči o Koznišovljevoj knjizi, u smislu tom da je knjiga već odavno od sviju osuđena i predata opštem podsmehu.
Najzad, trećeg meseca, pojavi se kritika u ozbiljnom časopisu. Sergije Ivanovič poznavao je pisca kritike. Video ga je jedanput kod Golupcova.
Pisac kritike bio je vrlo mlad i bolestan feljtonista, vrlo okretan kao pisac, ali izvanredno malo obrazovan i bojažljiv u ličnim odnosima.
Ne mareći za svoje potpuno preziranje prema piscu, Sergije Ivanovič sa velikom pažnjom pristupi čitanju članka. Članak je bio strašan.
Feljtonista je očevidno shvatio celu knjigu onako kako se nije mogla shvatiti. Ali on je tako vešto prikupio citate, da je za one koji knjigu nisu čitali (a gotovo je niko nije čitao) bilo potpuno jasno da cela knjiga nije ništa drugo do zbir visokoparnih reči, i još neumesno upotrebljenih (što su pokazivali u prikazu znaci pitanja), i da je pisac knjige prosto neznalica. I sve je to bilo tako oštroumno, da se sam Sergije Ivanovič ne bi odrekao takve duhovitosti; ali to je baš i bilo užasno.
Bez obzira na veliku savesnost s kojom je Sergije Ivanovič proveravao istinitost recenzentovih dokaza, on se ni za trenutak ne zaustavi na nedostacima i greškama koje su bile ismejane, nego se nehotice poče sećati, do najmanjih pojedinosti, svoga susreta i razgovora sa piscem članka.
»Da ga nisam čime uvredio?« pitao se Sergije Ivanovič.
I setivši se kako je pri susretu popravio bio toga mladića u reči koja je pokazivala njegovo neznanje, Sergije Ivanovič nađe objašnjenje smislu članka.
Posle toga članka nastupi mrtvo ćutanje o knjizi, i u štampi i u govoru, i Sergije Ivanovič vide da je njegovo šestogodišnje delo, rađeno sa toliko ljubavi i truda, prošlo bez ikakva traga.
Položaj Sergija Ivanoviča bio je još teži stoga što, završivši knjigu, nije više imao pred sobom kabinetski rad, koji mu je pređe ispunjavao veći deo vremena.
Sergije Ivanovič bio je pametan, obrazovan, zdrav i radljiv čovek, pa nije znao na šta da upotrebi svoju delatnost. Razgovori po salonima, na skupštinama, sednicama, komitetima, i svuda gde se moglo govoriti, ispunjavali su jedan deo njegovog vremena; ali on, davnašnji gradski stanovnik, nije dopuštao sebi da se sav preda razgovorima, kao što je radio njegov neiskusni brat, kad je bivao u Moskvi; ostajalo mu je još mnogo slobodnog vremena i umne snage.
Na sreću njegovu, u to najteže po njega vreme zbog neuspeha njegove knjige, došlo je, na smenu pitanjima o inovercima, o amerikanskim prijateljima[307], o gladi u Samari, o izložbi, o spiritizmu, došlo je slovensko pitanje[308] koje je ranije samo tinjalo u društvu, i Sergije Ivanovič, i pre jedan od pokretača toga pitanja, sav se predade njemu.
U krugu ljudi kojima je pripadao Sergije Ivanovič, u to se vreme ni o čemu drugom nije govorilo, ni pisalo, do o srpsko - turskom ratu. Sve ono što obično radi dokona gomila, ubijajući vreme, radilo se sada u korist Slovena. Balovi, koncerti, ručkovi, zdravice, odevanje dama, pivo, kafane - sve je svedočilo o simpatijama prema Slovenima.
Sa mnogo čim od onoga što se govorilo i pisalo povodom toga, Sergije Ivanovič se nije slagao u pojedinostima. Video je da je slovensko pitanje postalo jedan od onih modernih zanosa, koji, smenjujući se jedan za drugim, služe društvu stalno kao predmeti za zanimanje; video je i to da su se mnogi ljudi zanimali tim poslom iz koristoljubivih i sujetnih namera. Dopuštao je da novine štampaju mnogo šta nepotrebno i preuveličano, samo u nameri da obrate na sebe pažnju i da nadviču druge. Video je da su u tom opštem društvenom pokretu iskočili napred, i najviše vikali nesrećni i uvređeni: glavnokomandujući bez vojske, ministri bez ministarstava, novinari bez novina, šefovi partija bez partizana. Video je da tu ima mnogo lakomislenog i smešnog. Ali je video i priznavao nesumnjiv entuzijazam koji je više i više rastao i sjedinjavao sve društvene klase, i kojem se nije moglo ne simpatisati. Pokolj jednoveraca i braće Slovena izazvao je saučešće prema paćenicima i negodovanje protiv ugnjetača. A junaštvo Srba i Crnogoraca, koji su se borili za veliku stvar, izazvalo je u celom narodu želju da se pomogne braći, i to ne rečju nego delom.
Uz to se istakla i druga jedna, za Sergija Ivanoviča radosna pojava: ispoljavanje društvenog mišljenja. Društvo je sasvim određeno izrazilo svoju želju. Narodna duša je dobila svoj izraz, kako je govorio Sergije Ivanovič. I što se više tim poslom zanimao, to mu je očiglednije bilo da je to delo koje mora uzeti ogromne razmere, načiniti epohu.
Sav se posveti služenju tome velikom delu, i zaboravi da misli na svoju knjigu.
Sve njegovo vreme bilo je sad tako zauzeto, da nije uspevao da odgovara na sva pisma i zahteve koji su mu upućivani.
Pošto je proveo u radu celo proleće i jedan deo leta, tek se u julu mesecu spremi da ide na selo bratu.
Išao je i zato da se odmori dve nedelje dana, a i da se u samoj svjataja - svjatih naroda, u seoskoj tišini i zabačenosti, naslađuje pokretom narodnog duha u koji su on i svi prestonički i gradski stanovnici bili potpuno uvereni.
Katavasov, koji se odavno sprema da ispuni Ljevinu dato obećanje da ga poseti - pođe sa Sergijem Ivanovičem.
2.
Tek što su Sergije Ivanovič i Katavasov stigli na osobito živahnu sada stanicu kurske železnice, i izišavši iz kola da nađu lakeja koji je išao za njima u drugim kolima sa stvarima, kad stigoše i dobrovoljci na četvorima kolima. Dočekaše ih dame sa buketima, i oni, u pratnji gomile koja nagrnu za njima, uđoše u stanicu.
Jedna od dama koje su dočekale dobrovoljce, izlazeći iz čekaonice obrati se Sergiju Ivanoviču.
- Jeste li i vi došli da ih ispratite? - upita na francuskom jeziku.
- Ne, ja i sam putujem, kneginjo. Idem da se odmorim kod brata. A vi, da li ih jednako ispraćate? - s jedva primetnim osmejkom reče Sergije Ivanovič.
- Pa mora se! - odgovori kneginja. - Je li istina da ih je od nas poslato već osam stotina? Maljvinski mi nije verovao.
- Više od osam stotina. Ako se računaju oni koji nisu poslati pravo iz Moskve, ima ih preko hiljadu - reče Sergije Ivanovič.
- Eto, kažem ja! - radosno prihvati dama. - I razume se, istina je da je Tek što su Sergije Ivanovič i Katavasov stigli na osobito živahnu sada stanicu kurske železnice, i izišavši iz kola da nađu lakeja koji je išao za njima u drugim kolima sa stvarima, kad stigoše i dobrovoljci na četvorima kolima. Dočekaše ih dame sa buketima, i oni, u pratnji gomile koja nagrnu za njima, uđoše u stanicu.
Jedna od dama koje su dočekale dobrovoljce, izlazeći iz čekaonice obrati se Sergiju Ivanoviču.
- Jeste li i vi došli da ih ispratite? - upita na francuskom jeziku.
- Ne, ja i sam putujem, kneginjo. Idem da se odmorim kod brata. A vi, da li ih jednako ispraćate? - s jedva primetnim osmejkom reče Sergije Ivanovič.
- Pa mora se! - odgovori kneginja. - Je li istina da ih je od nas poslato već osam stotina? Maljvinski mi nije verovao.
- Više od osam stotina. Ako se računaju oni koji nisu poslati pravo iz Moskve, ima ih preko hiljadu - reče Sergije Ivanovič.
- Eto, kažem ja! - radosno prihvati dama. - I razume se, istina je da je dosada sakupljeno priloga oko jednog miliona?
- Više, kneginjo.
- A jeste li čitali današnji telegram? Opet su razbili Turke.
- Da, čitao sam - odgovori Sergije Ivanovič. Govorili su o poslednjem telegramu koji je potvrđivao da su Turci tri dana uzastopce bili tučeni na svima tačkama, da su bežali, i da se sutra očekuje odlučna bitka.
- Ah, da, znate li, jedan se krasan mladić nudio. Ne znam zašto su mu pravili smetnje. Htela sam da vas zamolim, ja ga poznajem, da ga vi preporučite. Njega je poslala grofica Lidija Ivanovna.
Pošto se raspitao o pojedinostima koje je kneginja znala o mladiću, Sergije Ivanovič pređe u prvu klasu, napisa pisamce onome od koga je primanje zavisilo, i dade ga kneginji.
Znate li da grof Vronski, poznati... putuje ovim vozom - reče kneginja s pobedonosnim i mnogo značajnim osmejkom, kad joj Sergije Ivanovič opet priđe i predade pismo.
- Čuo sam da putuje, ali nisam znao kad. Ovim vozom?
- Ja sam ga videla. On je ovde; samo ga mati ispraća. To je - najbolje što je mogao učiniti.
- O, da, razume se.
Dok su oni razgovarali, gomila jurnu pored njih ka postavljenom stolu za ručak. Oni takođe krenuše i čuše gromki glas jednoga gospodina koji je sa čašom u ruci držao govor dobrovoljcima. »Poslužiti veri, čovečanstvu, braći našoj - sve više podižući glas govorio je gospodin. - Za veliko delo blagosilja vas matuška Moskva. Živio!«, završi on gromko i sa suzama.
Svi uzviknuše živio i nova gomila nagrnu u dvoranu i umalo ne obori kneginju.
- A! Kneginjo, jeste li videli? - sijajući radosnim osmejkom reče Stepan Arkadijevič koji se odjednom pojavi usred gomile. - Je l’te da je divno i toplo rečeno? Bravo! A, i Sergije Ivanovič je tu! E, kad biste i vi od svoje strane kazali tako... nekoliko reči, znate, da ih ohrabrite; vi to tako lepo umete - dodade on s nežnim, poštujućim i opreznim osmejkom, povlačeći ovlaš ruku Znate li da grof Vronski, poznati... putuje ovim vozom - reče kneginja s pobedonosnim i mnogo značajnim osmejkom, kad joj Sergije Ivanovič opet priđe i predade pismo.
- Čuo sam da putuje, ali nisam znao kad. Ovim vozom?
- Ja sam ga videla. On je ovde; samo ga mati ispraća. To je - najbolje što je mogao učiniti.
- O, da, razume se.
Dok su oni razgovarali, gomila jurnu pored njih ka postavljenom stolu za ručak. Oni takođe krenuše i čuše gromki glas jednoga gospodina koji je sa čašom u ruci držao govor dobrovoljcima. »Poslužiti veri, čovečanstvu, braći našoj - sve više podižući glas govorio je gospodin. - Za veliko delo blagosilja vas matuška Moskva. Živio!«, završi on gromko i sa suzama.
Svi uzviknuše živio i nova gomila nagrnu u dvoranu i umalo ne obori kneginju.
- A! Kneginjo, jeste li videli? - sijajući radosnim osmejkom reče Stepan Arkadijevič koji se odjednom pojavi usred gomile. - Je l’te da je divno i toplo rečeno? Bravo! A, i Sergije Ivanovič je tu! E, kad biste i vi od svoje strane kazali tako... nekoliko reči, znate, da ih ohrabrite; vi to tako lepo umete - dodade on s nežnim, poštujućim i opreznim osmejkom, povlačeći ovlaš ruku Sergija Ivanoviča.
- Ne mogu, ja odmah putujem.
- Kuda?
- Na selo, bratu - odgovori Sergije Ivanovič.
- Tako, onda ćete videti moju ženu. Ja sam joj pisao, ali ćete je vi pre videti; molim vas, recite joj da ste me videli, i da je all right.[309] Ona će razumeti. A uostalom, recite joj, budite dobri, da sam postavljen za člana komisije ujedinjene... Ona će već razumeti! Znate, les petites misères de la vie humaine[310] - kao izvinjavajući se obrati se on kneganji. - A Mjahkaja, ne Liza, nego Bibiš šalje hiljadu pušaka i dvanaest milosrdnih sestara. Jesam li vam govorio?
- Da, čuo sam - nerado odgovori Koznišov.
- Baš mi je žao što idete - reče Stepan Arkadijevič. - Sutra dajemo ručak dvojici koji polaze - Dimer - Bartnjanski iz Petrograda, i naš Veslovski, Griša. Obojica idu. Veslovski se skoro oženio. To je junak! Zar ne, kneginjo? - obrati se on dami.
Kneginja, ne odgovarajući, pogleda u Koznišova. Ali to što su Sergije Ivanovič i kneginja kao želeli da ga se otresu, nimalo nije bunilo Stepana Arkadijeviča. On je smešeći se gledao čas u pero na kneginjinom šeširu, čas na sve strane, kao da se nečeg dosećao. Spazivši damu koja je prolazila s kutijom za priloge, on je pozva k sebi i spusti u kutiju banknotu od pet rubalja.
- Ne mogu mirno da gledam ove kutije, dok imam novaca - reče on. - A jeste li čitali današnji telegram? Junaci Crnogorci!
- Šta kažete! - uzviknu on kad mu kneginja reče da Vronski putuje ovim vozom. Za trenutak lice Stepana Arkadijeviča izrazi tugu; ali posle jednog minuta, kada, lako dršćući obema nogama i gladeći zaliske, uđe u sobu gde je bio Vronski, Stepan Arkadijevič već sasvim zaboravi svoje očajničko jecanje nad sestrinim lešom, i u Vronskom vide samo junaka i staroga prijatelja.
- Pored sviju njegovih nedostataka, ne može čovek da mu ne oda i priznanje - reče kneginja Sergiju Ivanoviču čim Oblonski ode od njih. - Potpuna ruska i slovenska priroda! Samo se bojim da će Vronskom biti neprijatno da ga vidi. Kažite šta hoćete, mene dira sudbina toga čoveka. Razgovarajte s njim usput - reče kneginja.
- Da, hoću možda, ako se ukaže prilika.
- Ja ga nikad nisam volela. Ali ovo iskupljuje mnogo. Ne samo da ide lično Ivanovič i kneginja kao želeli da ga se otresu, nimalo nije bunilo Stepana Arkadijeviča. On je smešeći se gledao čas u pero na kneginjinom šeširu, čas na sve strane, kao da se nečeg dosećao. Spazivši damu koja je prolazila s kutijom za priloge, on je pozva k sebi i spusti u kutiju banknotu od pet rubalja.
- Ne mogu mirno da gledam ove kutije, dok imam novaca - reče on. - A jeste li čitali današnji telegram? Junaci Crnogorci!
- Šta kažete! - uzviknu on kad mu kneginja reče da Vronski putuje ovim vozom. Za trenutak lice Stepana Arkadijeviča izrazi tugu; ali posle jednog minuta, kada, lako dršćući obema nogama i gladeći zaliske, uđe u sobu gde je bio Vronski, Stepan Arkadijevič već sasvim zaboravi svoje očajničko jecanje nad sestrinim lešom, i u Vronskom vide samo junaka i staroga prijatelja.
- Pored sviju njegovih nedostataka, ne može čovek da mu ne oda i priznanje - reče kneginja Sergiju Ivanoviču čim Oblonski ode od njih. - Potpuna ruska i slovenska priroda! Samo se bojim da će Vronskom biti neprijatno da ga vidi. Kažite šta hoćete, mene dira sudbina toga čoveka. Razgovarajte s njim usput - reče kneginja.
- Da, hoću možda, ako se ukaže prilika.
- Ja ga nikad nisam volela. Ali ovo iskupljuje mnogo. Ne samo da ide lično nego vodi eskadron, na svoj račun.
- Da, čuo sam.
Začu se zvonce. Svi pojuriše vratima.
- Eno ga! - reče kneginja pokazujući na Vronskog; u dugačkom kaputu, i crnom šeširu sa širokim obodom, išao je pod ruku s materom. Oblonski je išao pored njega i nešto živahno govorio.
Vronski je natmureno gledao preda se, kao da ne sluša ono što govori Stepan Arkadijevič.
Verovatno na opomenu Oblonskoga, on se obazre na onu stranu gde su stajali kneginja i Sergije Ivanovič, i ćutke podiže šešir. Njegovo postarelo lice, koje je izražavalo patnju, bilo je kao skamenjeno.
Kad iziđe na platformu, Vronski, jednako ćuteći, propusti mater u vagon i izgubi se u odeljenju vagona.
Na peronu se orilo Bože carja hrani, zatim uzvici: Ura! I živio! Jedan od dobrovoljaca, visok, vrlo mlad čovek sa upalim grudima, osobito se upadljivo klanjao, mahao iznad glave kapom i kitom cveća. Za njim se pomoliše i počeše se takođe klanjati dva oficira, i jedan postariji čovek dugačke brade u masnom kačketu.
3.
Oprostivši se sa kneginjom, Sergije Ivanovič uđe s Katavasovom, koji mu u taj mah priđe, u dupke pun vagon, i voz krete.
Na caricinskoj stanici voz je dočekao skladan hor mladića, koji su pevali »Slavsja«. Opet su se dobrovoljci pojavljivali i klanjali se, ali Sergije Ivanovič nije obraćao na njih pažnju; on je toliko imao posla sa dobrovoljcima da je već znao njihov opšti tip, i više ga nije mogao interesovati. Katavasov pak, sav u naučnim studijama, nije imao prilike da posmatra dobrovoljce, veoma se interesovao njima, i raspitivao o njima Sergija Ivanoviča.
Sergije Ivanovič mu posavetova da ode u drugu klasu i da porazgovara s njima. Na sledećoj stanici Katavasov ga posluša.
Na prvoj postaji on pređe u drugu klasu i upozna se sa dobrovoljcima. Sedeli su u uglu vagona, glasno razgovarali, i očevidno znali da je pažnja putnika, i Katavasova koji uđe, obraćena na njih. Najglasnije od sviju govorio je visoki mladić sa upalim grudima. On je očevidno bio pijan, i pričao nešto što se dogodilo u njihovoj radnji. Prema njemu sedeo je sredovečan oficir u austrijskom vojnom koporanu gardijskog oficira. On je, smešeći se, slušao pričala i prekidao ga. Treći, u artiljerijskom mundiru, sedeo je na koferu pored njih. Četvrti je spavao.
Stupivši u razgovor s mladićem, Katavasov doznade da je on bogat Oprostivši se sa kneginjom, Sergije Ivanovič uđe s Katavasovom, koji mu u taj mah priđe, u dupke pun vagon, i voz krete.
Na caricinskoj stanici voz je dočekao skladan hor mladića, koji su pevali »Slavsja«. Opet su se dobrovoljci pojavljivali i klanjali se, ali Sergije Ivanovič nije obraćao na njih pažnju; on je toliko imao posla sa dobrovoljcima da je već znao njihov opšti tip, i više ga nije mogao interesovati. Katavasov pak, sav u naučnim studijama, nije imao prilike da posmatra dobrovoljce, veoma se interesovao njima, i raspitivao o njima Sergija Ivanoviča.
Sergije Ivanovič mu posavetova da ode u drugu klasu i da porazgovara s njima. Na sledećoj stanici Katavasov ga posluša.
Na prvoj postaji on pređe u drugu klasu i upozna se sa dobrovoljcima. Sedeli su u uglu vagona, glasno razgovarali, i očevidno znali da je pažnja putnika, i Katavasova koji uđe, obraćena na njih. Najglasnije od sviju govorio je visoki mladić sa upalim grudima. On je očevidno bio pijan, i pričao nešto što se dogodilo u njihovoj radnji. Prema njemu sedeo je sredovečan oficir u austrijskom vojnom koporanu gardijskog oficira. On je, smešeći se, slušao pričala i prekidao ga. Treći, u artiljerijskom mundiru, sedeo je na koferu pored njih. Četvrti je spavao.
Stupivši u razgovor s mladićem, Katavasov doznade da je on bogat moskovski trgovac, koji je do svoje dvadeset druge godine straćio veliko imanje. Nije se sviđao Katavasovu zato što je bio raznežen, razmažen, i slabog zdravlja; mladić je očevidno bio uveren, osobito pošto je pijnuo, da vrši herojsko delo, i hvalio se na najneprijatniji način.
Drugi, oficir u ostavci, takođe učini neprijatan utisak na Katavasova. To je, kako se videlo, bio čovek koji je oprobao sve. Bio je na železnici, i bio direktor fabrike, sam imao fabriku, i govorio o svemu bez ikakve potrebe, i neumesno upotrebljujući naučne reči.
Treći, artiljerac, naprotiv, veoma se dopade Katavasovu. To je bio skroman, tih čovek, koji se očevidno klanjao i znanju gardista u ostavci, i samopregoru trgovca, a o sebi nije ništa govorio. Kad ga Katavasov upita šta ga je pobudilo da ide u Srbiju, on skromno odgovori:
- Pa, svi idu. Treba pomoći i Srbima. Žao nam ih je.
- Da, naročito je malo tamo vaših artiljeraca - reče Katavasov.
- Ja sam malo služio u artiljeriji; možda će me odrediti u pešadiju, ili u konjicu.
- Zašto u pešadiju, kad su im najviše potrebni artiljerci? - reče Katavasov, pogađajući po godinama artiljerca da on mora biti u višem činu.
- Malo sam služio u artiljeriji, ja sam junker u ostavci - reče, i poče objašnjavati zašto nije položio ispit.
Sve to zajedno učini na Katavasova neprijatan utisak, i kad dobrovoljci iziđoše na stanicu da popiju koju čašu, Katavasov htede da u razgovoru s kim bilo podeli svoj neprijatan utisak. Neki starčić putnik, u bojnom šinjelu, za sve je vreme osluškivao razgovor Katavasova sa dobrovoljcima. Kad ostade s njim nasamo Katavasov mu se obrati.
- Da, kakva raznolikost položaja kod tih ljudi što odlaze tamo - neodređeno reče Katavasov, želeći da kaže svoje mišljenje, i u isto vreme da sazna mišljenje starca.
Starac je ranije bio vojnik, učesnik u dva rata. Znao je šta je to vojnik, te je dobrovoljce po njihovu izgledu, i po odvažnosti sa kojom su usput samopregoru trgovca, a o sebi nije ništa govorio. Kad ga Katavasov upita šta ga je pobudilo da ide u Srbiju, on skromno odgovori:
- Pa, svi idu. Treba pomoći i Srbima. Žao nam ih je.
- Da, naročito je malo tamo vaših artiljeraca - reče Katavasov.
- Ja sam malo služio u artiljeriji; možda će me odrediti u pešadiju, ili u konjicu.
- Zašto u pešadiju, kad su im najviše potrebni artiljerci? - reče Katavasov, pogađajući po godinama artiljerca da on mora biti u višem činu.
- Malo sam služio u artiljeriji, ja sam junker u ostavci - reče, i poče objašnjavati zašto nije položio ispit.
Sve to zajedno učini na Katavasova neprijatan utisak, i kad dobrovoljci iziđoše na stanicu da popiju koju čašu, Katavasov htede da u razgovoru s kim bilo podeli svoj neprijatan utisak. Neki starčić putnik, u bojnom šinjelu, za sve je vreme osluškivao razgovor Katavasova sa dobrovoljcima. Kad ostade s njim nasamo Katavasov mu se obrati.
- Da, kakva raznolikost položaja kod tih ljudi što odlaze tamo - neodređeno reče Katavasov, želeći da kaže svoje mišljenje, i u isto vreme da sazna mišljenje starca.
Starac je ranije bio vojnik, učesnik u dva rata. Znao je šta je to vojnik, te je dobrovoljce po njihovu izgledu, i po odvažnosti sa kojom su usput nakretali čuturice, smatrao za rđave vojnike. Osim toga, kao stanovnik sreske varoši, hteo je da ispriča kako je iz njegove varoši pošao jedan vojnik, od onih što služe bez roka, inače pijanica i lopov, koga niko nije hteo da uzme za radnika. Ali, kako je stari znao iz iskustva da je pri sadašnjem raspoloženju društva opasno iskazivati mišljenje protivno opštem, a osobito osuđivati dobrovoljce, on sad od svoje strane poče osmatrati Katavasova.
- Svejedno, tamo su potrebni ljudi - reče on. smešeći se očima. Upustiše se u razgovor o poslednjoj ratnoj novosti, i uzajamno sakriše nedoumicu: s kim se sutra očekuje bitka, kad su Turcn, po poslednjim vestima, razbijeni na svima tačkama. I tako se raziđoše ne kazavši jedan drugome svoje mišljenje.
Ušavši u vagon, Katavasov, nehotice lažući, ispriča Sergiju Ivanoviču svoja zapažanja, iz kojih je izlazilo da su dobrovoljci odlični momci.
Na velikoj varoškoj stanici dobrovoljce opet dočeka pevanje i vika, opet se pojaviše s kutijama skupljači i skupljačice, opet gubernijske dame predadoše kite cveća dobrovoljcima i pođoše za njima u bife; ali je sve to bilo već mnogo slabije i manje nego u Moskvi.
4.
Dok je voz stajao na stanici gubernijskog grada, Sergije Ivanovič ne ode u bife, već uze šetati tamo - amo po peronu.
Prolazeći pored kupea u kojem je bio Vronski, on primeti da je na prozoru navučena zavesa. Ali kad prođe drugi put, spazi kraj prozora staru groficu. Ona pozva k sebi Koznišova.
- Eto, idem, pratim ga do Kurska - reče ona.
- Da, čuo sam - reče Sergije Ivanovič zaustavljajući se kraj njenog prozora i zagledajući u nj. - Kako je to lepo od njegove strane! - dodade on, primetivši da Vronskog nema u vagonu.
- Da, posle njegove nesreće, šta je drugo mogao?
- Kakav strašan događaj! - reče Sergije Ivanovič.
- Ah, šta sam ja pretrpela! Svratite malo... Ah, šta sam ja pretrpela! - ponovi ona kad Sergije Ivanovič uđe i sede pored nje na sedište. - To se ne da zamisliti! Šest nedelja on nije ni s kim govorio, i jeo je samo onda kad sam ga preklinjala. I nijednog minuta nisam ga smela ostaviti samog. Oduzeli smo mu sve čime se mogao ubiti; stanovali smo na donjem spratu, ali se nije moglo ni tu dosta predvideti. Vi znate, već je pucao jednom na sebe zbog nje - i obrve staričine natmuriše se pri toj uspomeni. - Jest, ona je završila kao što Dok je voz stajao na stanici gubernijskog grada, Sergije Ivanovič ne ode u bife, već uze šetati tamo - amo po peronu.
Prolazeći pored kupea u kojem je bio Vronski, on primeti da je na prozoru navučena zavesa. Ali kad prođe drugi put, spazi kraj prozora staru groficu. Ona pozva k sebi Koznišova.
- Eto, idem, pratim ga do Kurska - reče ona.
- Da, čuo sam - reče Sergije Ivanovič zaustavljajući se kraj njenog prozora i zagledajući u nj. - Kako je to lepo od njegove strane! - dodade on, primetivši da Vronskog nema u vagonu.
- Da, posle njegove nesreće, šta je drugo mogao?
- Kakav strašan događaj! - reče Sergije Ivanovič.
- Ah, šta sam ja pretrpela! Svratite malo... Ah, šta sam ja pretrpela! - ponovi ona kad Sergije Ivanovič uđe i sede pored nje na sedište. - To se ne da zamisliti! Šest nedelja on nije ni s kim govorio, i jeo je samo onda kad sam ga preklinjala. I nijednog minuta nisam ga smela ostaviti samog. Oduzeli smo mu sve čime se mogao ubiti; stanovali smo na donjem spratu, ali se nije moglo ni tu dosta predvideti. Vi znate, već je pucao jednom na sebe zbog nje - i obrve staričine natmuriše se pri toj uspomeni. - Jest, ona je završila kao što je i morala završiti takva žena. Čak je i smrt izabrala odvratnu, nisku.
- Nije naše da sudimo, grofice - sa uzdahom reče Sergije Ivanovič - ali razumem kako je to za vas bilo teško.
- Ah, i ne govorite o tom! Nalazila sam se na imanju, i on je bio kod mene. Doneli mu od nje pisamce. On napisa odgovor i posla. Nismo znali da je ona tu, na stanici. Uveče, tek što sam ušla u svoju sobu, kad mi moja Meri reče da se na stanici dama bacila pod voz. Mene kao da nešto lupi! Znala sam da je to ona. Prvo što sam kazala bilo je: ne govorite pred njim. Ali već su mu bili kazali. Njegov kočijaš je bio tamo i sve je video. Kad sam utrčala u njegovu sobu, on, van sebe - strašno je bilo gledati ga. Ne reče ni reči, odjuri tamo. Ne znam šta je tamo bilo, ali su ga dovezli kao mrtvog. Jedva sam ga poznala. Prostration complète,[311] govorio je doktor. A zatim je počelo gotovo besnilo.
Ah, šta da govorim! - reče grofica odmahnuvši rukom. - Užasno vreme je to bilo... Kažite šta hoćete, rđava žena je to bila. Kakve su to strasti, neke uklete strasti! Samo da se dokaže nešto osobito. Eto, i dokazala je. Sebe je upropastila i još dvojicu krasnih ljudi - svoga muža i moga nesrećnog sina.
- A njen muž? - upita Sergije Ivanovič.
- Uzeo je njenu kćer. Aljoša je u prvo vreme na sve pristajao. Sad ga užasno muči što je tuđem čoveku dao svoju kćer. Ali ne može datu reč vratiti. Karenjin je došao na sahranu. Mi smo se postarali da se ne sretne s Aljošom. Za njega, za muža, tako je bilo lakše. Muža je oslobodila. Ali moj jadni sin sav se njoj predao. Ostavio je sve, karijeru, mene, pa ga ipak nije požalila, dokraja ga ubila. Ne, kažite šta hoćete, sama njena smrt - smrt je jedne gadne žene, bez religije. Bože mi oprosti, ne mogu da ne mrzim uspomenu na nju kad gledam propast moga sina.
- A kako je on sada?
- Bog nam je pomogao - došao srpski rat. Ja sam stara žena, ništa se u tome ne razumem, ali je njemu to bog poslao. Razume se, meni je, kao materi, strašno, - što je glavno, govore, ce n’est pas très bien vu à Pétersbourg. znam šta je tamo bilo, ali su ga dovezli kao mrtvog. Jedva sam ga poznala. Prostration complète,[311] govorio je doktor. A zatim je počelo gotovo besnilo.
Ah, šta da govorim! - reče grofica odmahnuvši rukom. - Užasno vreme je to bilo... Kažite šta hoćete, rđava žena je to bila. Kakve su to strasti, neke uklete strasti! Samo da se dokaže nešto osobito. Eto, i dokazala je. Sebe je upropastila i još dvojicu krasnih ljudi - svoga muža i moga nesrećnog sina.
- A njen muž? - upita Sergije Ivanovič.
- Uzeo je njenu kćer. Aljoša je u prvo vreme na sve pristajao. Sad ga užasno muči što je tuđem čoveku dao svoju kćer. Ali ne može datu reč vratiti. Karenjin je došao na sahranu. Mi smo se postarali da se ne sretne s Aljošom. Za njega, za muža, tako je bilo lakše. Muža je oslobodila. Ali moj jadni sin sav se njoj predao. Ostavio je sve, karijeru, mene, pa ga ipak nije požalila, dokraja ga ubila. Ne, kažite šta hoćete, sama njena smrt - smrt je jedne gadne žene, bez religije. Bože mi oprosti, ne mogu da ne mrzim uspomenu na nju kad gledam propast moga sina.
- A kako je on sada?
- Bog nam je pomogao - došao srpski rat. Ja sam stara žena, ništa se u tome ne razumem, ali je njemu to bog poslao. Razume se, meni je, kao materi, strašno, - što je glavno, govore, ce n’est pas très bien vu à Pétersbourg.
[312] Ali šta da se radi! Samo ga je to moglo podići. Jašvin, njegov prijatelj, sve je prokockao na kartama, i spremio se za Srbiju. Jašvin je svratio do njega i nagovorio ga. Sad ga to zanima. Molim vas, porazgovarajte s njim, ja bih želela da se razonodi. Tako je tužan. I kao za pakost, i zubi ga zaboleli. Ali vama će se obradovati. Molim vas, porazgovarajte s njim; on šeta s one druge strane.
Sergije Ivanovič reče da će to rado učiniti, i pređe na drugu stranu voza.
5.
U kosoj večernjoj senci od džakova nagomilanih na peronu, u svome dugačkom kaputu i namaknutom šeširu, sa rukama u džepovima, Vronski je hodao kao zver po kavezu, po dvadeset koraka, i brz okret natrag. Sergiju Ivanoviču se učini, dok je prilazio, da ga Vronski vidi, ali se pravi kao da ga ne vidi. Sergiju Ivanoviču to beše svejedno. On je stajao iznad svakog ličnog računa s Vronskim.
U tom trenutku Vronski je u očima Sergija Ivanoviča bio znatan radnik na velikom poslu, i Koznišov je smatrao za svoju dužnost da ga ohrabri i pohvali. On mu priđe.
Vronski zastade, zagleda se, poznade ga, i pošavši nekoliko koraka na susret Sergiju Ivanoviču, steže mu ruku vrlo snažno.
- Možebiti niste želeli da se vidite sa mnom - reče Sergije Ivanovič - mogu li vam možda čime koristiti?
- Ni s kim mi ne može biti tako malo neprijatno da se vidim, kao s vama - reče Vronski. - Izvinite me. Prijatnosti za mene nema u životu.
- Ja razumem i hteo sam da vam ponudim svoje usluge - reče Sergije Ivanovič zagledajući u očigledno paćeničko lice Vronskog. - Da li vam je U kosoj večernjoj senci od džakova nagomilanih na peronu, u svome dugačkom kaputu i namaknutom šeširu, sa rukama u džepovima, Vronski je hodao kao zver po kavezu, po dvadeset koraka, i brz okret natrag. Sergiju Ivanoviču se učini, dok je prilazio, da ga Vronski vidi, ali se pravi kao da ga ne vidi. Sergiju Ivanoviču to beše svejedno. On je stajao iznad svakog ličnog računa s Vronskim.
U tom trenutku Vronski je u očima Sergija Ivanoviča bio znatan radnik na velikom poslu, i Koznišov je smatrao za svoju dužnost da ga ohrabri i pohvali. On mu priđe.
Vronski zastade, zagleda se, poznade ga, i pošavši nekoliko koraka na susret Sergiju Ivanoviču, steže mu ruku vrlo snažno.
- Možebiti niste želeli da se vidite sa mnom - reče Sergije Ivanovič - mogu li vam možda čime koristiti?
- Ni s kim mi ne može biti tako malo neprijatno da se vidim, kao s vama - reče Vronski. - Izvinite me. Prijatnosti za mene nema u životu.
- Ja razumem i hteo sam da vam ponudim svoje usluge - reče Sergije Ivanovič zagledajući u očigledno paćeničko lice Vronskog. - Da li vam je potrebno pismo za Ristića, za Milana[313]?
- O, ne! - kao da jedva razumede, reče Vronski.
- Ako nemate ništa protiv, da šetamo. U vagonima je takva zapara. Pismo? Ne, zahvaljujem; za smrt nisu potrebne nikakve preporuke. Naročito za Turke... - reče on osmehnuvši se samo ustima. Oči su i dalje imale srdito - patnički izraz.
- Da, ali će vam možda ipak lakše biti da stupite u odnose, koji su neophodni, sa čovekom koji je pripremljen. Uostalom, kako hoćete. Bilo mi je veoma milo kad sam čuo za vašu odluku. Bilo je tako mnogo napada na dobrovoljce, adi će ih takav čovek kao što ste vi uzdići u očima javnog mnenja.
Ja, kao čovek - reče Vronski - po tome sam dobar, što život za mene ništa ne vredi. A da u meni ima dosta fizičke energije da uletam u kare i da smrvim ili poginem, to znam. Meni je milo što imam zašto da dam svoj život, koji, nije da mi je nepotreban, nego mi je ogadio. Nekome će trebati - on učini nestrpljiv pokret jagodicom zbog neprekidne zubobolje koja mu je smetala čak i da govori sa izrazom s kakvim je hteo.
- Vi ćete se preporoditi, proričem vam - reče Sergije Ivanovič osećajući se ganut. - Oslobođenje braće od ropstva, svrha je dostojna smrti i života.
Neka vam bog da spoljašnjeg uspeha i unutrašnjeg mira - dodade on i pruži ruku.
Vronski čvrsto steže pruženu ruku Sergija Ivanoviča.
- Da, kao oružje, mogu za nešto još valjati. Ali kao čovek, ja sam - ruševina - s prekidom izgovori reč.
Jaki bolovi čvrstoga zuba koji su punili pljuvačkom njegova usta, smetahu mu da govori. On ućuta, i zagleda se u točkove tendera, koji su se lagano i glatko okretali po šinama.
I odjednom, sasvim drugo nešto, ne zubobolja, nego opšte mučno unutrašnje poremećenje prinudi ga da za trenutak zaboravi zubobolju. Pogledavši u tender i šine, a pod uticajem razgovora sa poznanikom s kojim se nije viđao posle svoje nesreće, on se odjednom seti nje, to jest onoga što je Ja, kao čovek - reče Vronski - po tome sam dobar, što život za mene ništa ne vredi. A da u meni ima dosta fizičke energije da uletam u kare i da smrvim ili poginem, to znam. Meni je milo što imam zašto da dam svoj život, koji, nije da mi je nepotreban, nego mi je ogadio. Nekome će trebati - on učini nestrpljiv pokret jagodicom zbog neprekidne zubobolje koja mu je smetala čak i da govori sa izrazom s kakvim je hteo.
- Vi ćete se preporoditi, proričem vam - reče Sergije Ivanovič osećajući se ganut. - Oslobođenje braće od ropstva, svrha je dostojna smrti i života.
Neka vam bog da spoljašnjeg uspeha i unutrašnjeg mira - dodade on i pruži ruku.
Vronski čvrsto steže pruženu ruku Sergija Ivanoviča.
- Da, kao oružje, mogu za nešto još valjati. Ali kao čovek, ja sam - ruševina - s prekidom izgovori reč.
Jaki bolovi čvrstoga zuba koji su punili pljuvačkom njegova usta, smetahu mu da govori. On ućuta, i zagleda se u točkove tendera, koji su se lagano i glatko okretali po šinama.
I odjednom, sasvim drugo nešto, ne zubobolja, nego opšte mučno unutrašnje poremećenje prinudi ga da za trenutak zaboravi zubobolju. Pogledavši u tender i šine, a pod uticajem razgovora sa poznanikom s kojim se nije viđao posle svoje nesreće, on se odjednom seti nje, to jest onoga što je još ostalo bilo od nje kad je, kao lud, utrčao u zgradu železničke stanice: na stolu u zgradi, raskrvavljeno telo, još puno skorašnjeg života, bestidno ispruženo pred tuđim ljudima; natrag zavaljena nepovređena glava sa svojom teškom kosom i kovrdžicama na slepim očima; a na divnom licu, sa poluotvorenim rumenim usnama, ohladneo čudnovato žalostan izraz na ustima, i užasan u ukočenim otvorenim očima, koji kao da je izrekom izgovarao strašnu reč - da će se kajati - koju mu je u svađi kazala.
Vronski učini napor da je se seti onakve kakva je bila kad ju je prvi put sreo, takođe na stanici: tajanstvena, divna, puna ljubavi, žena koja traži i obećava sreću; a ne surovo - osetljiva, kakve se sećao iz poslednjeg trenutka. Staraše se da se seti najlepših trenutaka provedenih s njom, ali ti trenuci behu zauvek otrovani. Sećao se samo kako je likovala dok je izgovarala pretnju nikom potrebnog, ali neizgladivog kajanja. Vronski prestade da oseća zubobolju, i usta mu se iskriviše od jecanja.
Prošavši ćutke još dva puta pored džakova, i ovladavši sobom, on se mirno obrati Sergiju Ivanoviču.
- Nije došao drugi telegram posle jučerašnjeg? Da, razbijeni su po treći put, ali se sutra očekuje odlučna bitka.
Kazavši međusobno još nekoliko reči o proglašenju Milana za kralja, i o ogromnim posledicama koje mogu nastupiti, oni se raziđoše po svojim vagonima, posle drugog zvonceta.
6.
Ne znajući unapred kad će moći da krene iz Moskve, Sergije Ivanovič nije telegrafisao bratu da mu pošalje kola. Ljevin ne beše kod kuće, kad se Katavasov i Sergije Ivanovič, na tarantasu najmljenom na stanici, prašnjavi kao Arapi, oko dvanaest časova u podne zaustaviše pred ulazom doma u Pokrovskom. Kiti, koja je sedela na balkonu s ocem i sestrom, poznade devera i potrča dole da ga dočeka.
- Kako ste mogli da nam ne javite - reče ona pružajući ruku Sergiju Ivanoviču i podmećući mu čelo.
- Mi smo odlično doputovali, a vas nismo uznemiravali - odgovori Sergije Ivanovič. - Tako sam prašnjav da se bojim da vas dotaknem. Bio sam vrlo zauzet, i nisam znao kad ću se osloboditi posla. A vi, po starome - reče on smešeći se - uživate u tihoj sreći van toka stvari, u svome tihom zaklonu. Ovo je naš prijatelj Fjodor Vasnljevič; najzad se nakanio.
- Ali ja nisam Crnac, umiću se, i opet ću ličiti na čoveka - reče Katavasov, sa svojom običnom šaljivošću, pružajući ruku i smešeći se osobito sjajnim zubima u crnom licu.
- Kostji će biti veoma milo. On je otišao na salaš. Vreme je već da dođe.
- Stalno se zanima gazdinstvom. Tako je to u zaklonu - reče Katavasov. - Ne znajući unapred kad će moći da krene iz Moskve, Sergije Ivanovič nije telegrafisao bratu da mu pošalje kola. Ljevin ne beše kod kuće, kad se Katavasov i Sergije Ivanovič, na tarantasu najmljenom na stanici, prašnjavi kao Arapi, oko dvanaest časova u podne zaustaviše pred ulazom doma u Pokrovskom. Kiti, koja je sedela na balkonu s ocem i sestrom, poznade devera i potrča dole da ga dočeka.
- Kako ste mogli da nam ne javite - reče ona pružajući ruku Sergiju Ivanoviču i podmećući mu čelo.
- Mi smo odlično doputovali, a vas nismo uznemiravali - odgovori Sergije Ivanovič. - Tako sam prašnjav da se bojim da vas dotaknem. Bio sam vrlo zauzet, i nisam znao kad ću se osloboditi posla. A vi, po starome - reče on smešeći se - uživate u tihoj sreći van toka stvari, u svome tihom zaklonu. Ovo je naš prijatelj Fjodor Vasnljevič; najzad se nakanio.
- Ali ja nisam Crnac, umiću se, i opet ću ličiti na čoveka - reče Katavasov, sa svojom običnom šaljivošću, pružajući ruku i smešeći se osobito sjajnim zubima u crnom licu.
- Kostji će biti veoma milo. On je otišao na salaš. Vreme je već da dođe.
- Stalno se zanima gazdinstvom. Tako je to u zaklonu - reče Katavasov. - A mi u gradu osim srpsko - turskog rata ništa ne vidimo. E, a kako moj prijatelj gleda na to? Posigurno drukčije nego drugi ljudi?
- Pa onako, lepo, kao i svi - unekoliko zbunjena, i obazirući se na Sergija Ivanoviča, odgovori Kiti. - Sad ću poslati po njega. I tata je kod nas u gostima. Skoro je doputovao iz inostranstva...
Naredivši da idu po Ljevina, i da odvedu prašljive goste da se umiju, jednoga u kabinet, drugoga u bivšu Dolinu sobu, i da se spremi doručak gostima, ona, koristeći se pravom brzog kretanja, čega je bila lišena za vreme svoje trudnoće, ustrča na balkon.
- Došli su Sergije Ivanovič i Katavasov, profesor - reče.
Oh, teško će biti na vrućini! - reče knez.
- Ne, tata, on je vrlo prijatan, Kostja ga veoma voli - kao da ga moli za nešto, smešeći se reče Kiti, jer opazi izraz podsmeha na očevu licu.
- Ništa, ništa.
- Idi, dušice, k njima - obrati se Kiti sestri - i zanimaj ih. Videli su Stivu na stanici, zdrav je. A ja ću otrčati do Miće. Kao za pakost, nisam ga dojila još od čaja. Probudio se sad i sigurno plače. - I osetivši priliv mleka, brzim korakom pođe u detinju sobu.
I doista, ne da je pogodila (njena veza s detetom još nije bila prekinuta), već je tačno po prilivu mleka kod sebe znala da je dete gladno.
Znala je isto tako da dete plače još pre nego što se približila detinjoj sobi. Zaista, plakalo je. Ona ču njegov glas i ubrza korak. A što je ona brže išla, utoliko je ono više plakalo. Glas je bio dobar, zdrav, samo gladan i nestrpljiv.
- Plače li odavno, dado, odavno? - žurno je govorila Kiti, sedala na stolicu i spremala se za dojenje. - Ta dajte mi ga brže. Ah, dado, kako ste dosadni, dajte mi ga, posle ćete mu vezati kapicu!
Dete se dralo tražeći da sisa.
- Ne može tako, matuška - reče Agafja Mihailovna, koja je gotovo uvek prisustvovala u detinjoj sobi. - Treba ga lepo doterati. Au, Au! - otpevala je Oh, teško će biti na vrućini! - reče knez.
- Ne, tata, on je vrlo prijatan, Kostja ga veoma voli - kao da ga moli za nešto, smešeći se reče Kiti, jer opazi izraz podsmeha na očevu licu.
- Ništa, ništa.
- Idi, dušice, k njima - obrati se Kiti sestri - i zanimaj ih. Videli su Stivu na stanici, zdrav je. A ja ću otrčati do Miće. Kao za pakost, nisam ga dojila još od čaja. Probudio se sad i sigurno plače. - I osetivši priliv mleka, brzim korakom pođe u detinju sobu.
I doista, ne da je pogodila (njena veza s detetom još nije bila prekinuta), već je tačno po prilivu mleka kod sebe znala da je dete gladno.
Znala je isto tako da dete plače još pre nego što se približila detinjoj sobi. Zaista, plakalo je. Ona ču njegov glas i ubrza korak. A što je ona brže išla, utoliko je ono više plakalo. Glas je bio dobar, zdrav, samo gladan i nestrpljiv.
- Plače li odavno, dado, odavno? - žurno je govorila Kiti, sedala na stolicu i spremala se za dojenje. - Ta dajte mi ga brže. Ah, dado, kako ste dosadni, dajte mi ga, posle ćete mu vezati kapicu!
Dete se dralo tražeći da sisa.
- Ne može tako, matuška - reče Agafja Mihailovna, koja je gotovo uvek prisustvovala u detinjoj sobi. - Treba ga lepo doterati. Au, Au! - otpevala je ona nad njim ne obraćajući pažnju na mater.
Dadilja ponese dete materi, a Agafja Mihailovna je išla za njom sa licem rasplinutim od nežnosti.
- Poznaje, poznaje. Verujte bogu, Katarina Aleksandrovna, poznao me! - nadvikivala je Agafja Mihailovna dete.
Ali Kiti je ne slušaše. Njeno nestrpljenje raslo je isto tako kao i nestrpljenje detinje.
Od nestrpljenja, vazdan ne mogaše da podese. Dete je hvatalo kako ne treba i ljutilo se.
Naposletku, posle očajnog krika koji ga skoro zadavi, posle praznog zagrcavanja, podesiše, te se i mati i dete jednovremeno osetiše umireni i oboje se stišaše.
- Siromah, sav se oznojio - šapatom reče Kiti pipajući dete. - A po čemu mislite da vas poznaje? - dodade ona pogledajući iskosa u detinje oči koje, kako joj se činilo, lupeški gledaju ispod namaknute kapice, i u obraščiće koji su se ravnomerno nadimali i u ručicu sa crvenim dlanom kojom je pravio okrugle pokrete.
Ne može biti! Kad bi nekoga poznavao, onda bi prvo mene poznavao - reče Kiti na tvrđenje Agafje Mihailovne i osmehnu se.
Kiti se osmehnu na to što, premda je govorila da dete ne može nikoga poznati, srcem je osećala da mali ne samo da poznaje Agafju Mihailovnu, nego sve zna i razume, zna i razume još mnogo šta što niko ne zna, i što je samo ona, mati, saznala i počela razumevati zahvaljujući jedino njemu. Za Agafju Mihailovnu, za dadilju, za dedu, pa i za oca, Mića je bio živo biće koje traži samo materijalnu negu; ali za mater on je već odavno bio moralno biće, sa kojim je ona imala već čitavu istoriju duhovnih veza.
- Evo, daće bog, probudiće se, pa ćete videti. Čim ovako učinim, a on sav zasija, golupčić. Lepo zasija, kao jasan dan - govorila je Agafja Mihailovna.
- Dobro, dobro, videćemo - prošapta Kiti. - A sad idite, hoće da zaspi.
7
Agafja Mihailovna iziđe na prstima; dadilja spusti zavesu, istera muve ispod muslinskih zavesa na krevecu i stršljena koji je udarao o okno, pa sede, mašući uvelom brezovom grančicom iznad matere i deteta.
- Ala je vrućina! Da hoće bog dati malo kišice - progovori ona.
- Da, da, š - š - š... - odgovori Kiti, ovlaš ljuljajući se i nežno pritiskujući kao koncem zategnutu punačku ručicu kojom je Mića neprestano slabo mahao, i čas zatvarao, čas otvarao očice. Ta ručica je bunila Kiti: htela je da poljubi tu ručicu, ali se bojala da to učini i da razbudi dete. Ručica najzad prestade da se kreće, i oči se zatvoriše. Samo pokatkad, nastavljajući svoj posao, dete, podižući dugačke, zavrnute trepavice, pogledaše u mater vlažnim očima koje su u polusvetlosti izgledale crne. Dadilja prestade da maše i zadrema. Ozgo se začu grohotan smeh staroga kneza i kikot Katavasova.
»Sigurno su se rašćeretali i bez mene - pomisli Kiti - ali mi je krivo što još nema Kostje. Sigurno je opet svratio na uljanik. Iako mi je žao što tako često odlazi tamo, ipak se radujem. To ga razgaljuje. Sad je postao veseliji i bolji nego proletos. A onda je bio tako mračan i tako se mučio, da me je bilo strah za njega. I kako je smešan!« - prošapta ona smešeći se.
Znala je Kiti šta muči njenoga muža. Njegovo neverovanje. Međutim - premda bi ona, kad bi je upitali da li misli da on u onom životu, ako ne poveruje, neće biti spasen, premda bi se ona složila s tim da neće biti spasen, njegovo neverovanje, ipak, nije je činilo nesrećnom. Ona, iako ubeđena da za nevernika ne može biti spasenja, iako je najviše na svetu volela dušu svoga Agafja Mihailovna iziđe na prstima; dadilja spusti zavesu, istera muve ispod muslinskih zavesa na krevecu i stršljena koji je udarao o okno, pa sede, mašući uvelom brezovom grančicom iznad matere i deteta.
- Ala je vrućina! Da hoće bog dati malo kišice - progovori ona.
- Da, da, š - š - š... - odgovori Kiti, ovlaš ljuljajući se i nežno pritiskujući kao koncem zategnutu punačku ručicu kojom je Mića neprestano slabo mahao, i čas zatvarao, čas otvarao očice. Ta ručica je bunila Kiti: htela je da poljubi tu ručicu, ali se bojala da to učini i da razbudi dete. Ručica najzad prestade da se kreće, i oči se zatvoriše. Samo pokatkad, nastavljajući svoj posao, dete, podižući dugačke, zavrnute trepavice, pogledaše u mater vlažnim očima koje su u polusvetlosti izgledale crne. Dadilja prestade da maše i zadrema. Ozgo se začu grohotan smeh staroga kneza i kikot Katavasova.
»Sigurno su se rašćeretali i bez mene - pomisli Kiti - ali mi je krivo što još nema Kostje. Sigurno je opet svratio na uljanik. Iako mi je žao što tako često odlazi tamo, ipak se radujem. To ga razgaljuje. Sad je postao veseliji i bolji nego proletos. A onda je bio tako mračan i tako se mučio, da me je bilo strah za njega. I kako je smešan!« - prošapta ona smešeći se.
Znala je Kiti šta muči njenoga muža. Njegovo neverovanje. Međutim - premda bi ona, kad bi je upitali da li misli da on u onom životu, ako ne poveruje, neće biti spasen, premda bi se ona složila s tim da neće biti spasen, njegovo neverovanje, ipak, nije je činilo nesrećnom. Ona, iako ubeđena da za nevernika ne može biti spasenja, iako je najviše na svetu volela dušu svoga muža, ona je s osmejkom mislila o njegovom neverovanju i govorila u sebi: da je on smešan.
»Zašto cele godine čita nekakve filozofije? - mislila je Kiti. - Ako je sve to napisano u tim knjigama, onda sve može i razumeti. Ako je pak tamo neistina, zašto ih onda čita? On sam kaže da bi želeo da veruje. Pa zašto ne veruje? Sigurno stoga što mnogo misli. A misli mnogo zbog usamljenosti. Uvek sam samcit. S nama ne može o svemu razgovarati. Verujem da će mu gosti biti prijatni, naročito Katavasov. On voli s njim da raspravlja«, pomisli ona i odmah se u mislima prenese na pitanje gde bi zgodnije bilo metnuti Katavasova da spava - zasebno, ili zajedno sa Sergijem Ivanovičem. I tu joj odjednom dođe misao koja je prinudi da se strese od uzbuđenja, i čak da i Mnću uzbuni, koji je zato strogo pogleda. »Pralja» čini mi se, još nije donela rublje, a posteljno rublje za goste sve je upotrebljeno. Ako to ne udesim, Agafja Mihanlovna će dati Sergiju Ivanoviču upotrebljeno rublje«, i od same te pomisli Kiti pojuri krv u lice.
»Da, videću«, odluči, i vraćajući se pređašnjim mislima seti se da nešto važno u tim mislima još nije bilo dovršeno, i poče se sećati: šta. »Da, Kostja je nevernik«, seti se opet s osmejkom.
»Lepo, nevernik! Bolje neka i ostane uvek takav, nego da bude kao gospođa Štal, ili kao što sam ja htela da budem onda u inostranstvu. On se sigurno neće pretvarati.«
I skorašnja crta njegove dobrote živo iziđe pred nju. Pre dve nedelje stiglo je pokajničko pismo Stepana Arkadijeviča upućeno Doli. On je preklinjaše da mu spase čast, da proda svoje imanje i isplati njegove dugove. Doli je bila u očajanju, mrzela je muža, prezirala ga, žalila, rešavala se da se razvede, da mu odbije molbu, ali je završila tim što je pristala da proda deo svoga imanja. Posle toga, Kiti se s osmejkom umiljenja sećaše zbunjenosti svoga muža, nekolikih neveštih njegovih pristupanja stvari koja ga je zanimala, dok gosti biti prijatni, naročito Katavasov. On voli s njim da raspravlja«, pomisli ona i odmah se u mislima prenese na pitanje gde bi zgodnije bilo metnuti Katavasova da spava - zasebno, ili zajedno sa Sergijem Ivanovičem. I tu joj odjednom dođe misao koja je prinudi da se strese od uzbuđenja, i čak da i Mnću uzbuni, koji je zato strogo pogleda. »Pralja» čini mi se, još nije donela rublje, a posteljno rublje za goste sve je upotrebljeno. Ako to ne udesim, Agafja Mihanlovna će dati Sergiju Ivanoviču upotrebljeno rublje«, i od same te pomisli Kiti pojuri krv u lice.
»Da, videću«, odluči, i vraćajući se pređašnjim mislima seti se da nešto važno u tim mislima još nije bilo dovršeno, i poče se sećati: šta. »Da, Kostja je nevernik«, seti se opet s osmejkom.
»Lepo, nevernik! Bolje neka i ostane uvek takav, nego da bude kao gospođa Štal, ili kao što sam ja htela da budem onda u inostranstvu. On se sigurno neće pretvarati.«
I skorašnja crta njegove dobrote živo iziđe pred nju. Pre dve nedelje stiglo je pokajničko pismo Stepana Arkadijeviča upućeno Doli. On je preklinjaše da mu spase čast, da proda svoje imanje i isplati njegove dugove. Doli je bila u očajanju, mrzela je muža, prezirala ga, žalila, rešavala se da se razvede, da mu odbije molbu, ali je završila tim što je pristala da proda deo svoga imanja. Posle toga, Kiti se s osmejkom umiljenja sećaše zbunjenosti svoga muža, nekolikih neveštih njegovih pristupanja stvari koja ga je zanimala, dokgosti biti prijatni, naročito Katavasov. On voli s njim da raspravlja«, pomisli ona i odmah se u mislima prenese na pitanje gde bi zgodnije bilo metnuti Katavasova da spava - zasebno, ili zajedno sa Sergijem Ivanovičem. I tu joj odjednom dođe misao koja je prinudi da se strese od uzbuđenja, i čak da i Mnću uzbuni, koji je zato strogo pogleda. »Pralja» čini mi se, još nije donela rublje, a posteljno rublje za goste sve je upotrebljeno. Ako to ne udesim, Agafja Mihanlovna će dati Sergiju Ivanoviču upotrebljeno rublje«, i od same te pomisli Kiti pojuri krv u lice.
»Da, videću«, odluči, i vraćajući se pređašnjim mislima seti se da nešto važno u tim mislima još nije bilo dovršeno, i poče se sećati: šta. »Da, Kostja je nevernik«, seti se opet s osmejkom.
»Lepo, nevernik! Bolje neka i ostane uvek takav, nego da bude kao gospođa Štal, ili kao što sam ja htela da budem onda u inostranstvu. On se sigurno neće pretvarati.«
I skorašnja crta njegove dobrote živo iziđe pred nju. Pre dve nedelje stiglo je pokajničko pismo Stepana Arkadijeviča upućeno Doli. On je preklinjaše da mu spase čast, da proda svoje imanje i isplati njegove dugove. Doli je bila u očajanju, mrzela je muža, prezirala ga, žalila, rešavala se da se razvede, da mu odbije molbu, ali je završila tim što je pristala da proda deo svoga imanja. Posle toga, Kiti se s osmejkom umiljenja sećaše zbunjenosti svoga muža, nekolikih neveštih njegovih pristupanja stvari koja ga je zanimala, dok najzad nije smislio način da pomogne Doli a da je ne uvredi: predložio Kiti da ona pokloni Doli svoj deo imanja, što njoj dotada nije dolazilo na um.
»Kakav nevernik? S njegovim srcem, s njegovom zebnjom da nekoga ne uvredi, čak ni dete! Sve za druge, ništa za sebe. Sergije Ivanovič misli da je Kostjina dužnost - da bude njegov nastojnik. Tako isto i njegova sestra. Sad je i Doli s decom na njegovom staranju. I svi oni seljaci koji svaki dan dolaze k njemu, kao da je on dužan da ih služi.«
»Da, samo takav da budeš kakav ti je otac, samo takav«, govorila je predajući Miću dadilji i dotičući se usnom do njegovog obraščića.
8.
Od trenutka kad je Ljevin, kraj samrtničke postelje svoga brata ljubimca, prvi put pogledao na pitanje života i smrti, pa kroz nova, kako ih on nazivaše, nova ubeđenja koja neprimetno za njega, u periodu vremena od dvadesete do trideset četvrte njegove godine, zamenjivahu njegova detinjska i mladićka verovanja - on se užasavao ne toliko od smrti, koliko od života, bez trunke znanja o tome otkuda život, radi čega je, zašto, i šta je život. Organizam, njegovo raspadanje, nemogućnost uništenja materije, zakon o održanju snage, razviće - bile su reči koje su mu zamenile pređašnju veru. Te reči i pojmovi koji su bili s njima u vezi, bili su vrlo dobri za umovanje; ali životu nisu davali ništa, i Ljevin se odjednom oseti kao čovek koji bi promenio toplu bundu za muslinsko odelo i koji bi se na prvom mrazu nesumnjivo uverio, ne kroz razmišljanje, nego celim svojim bićem, da mu je isto kao da je i go, i da neizbežno mora propasti.
Od toga trenutka, mada nije davao sebi računa o tome, i živeo i dalje kao i ranije, Ljevin nije prestajao da oseća strah od svoga neznanja.
Osim toga, on nejasno osećaše da ono što je nazivao svojim uverenjem, da je to bilo ne samo neznanje, već da je to bio jedan sklad misli pri kojem je nemogućno znanje onoga što mu je trebalo znaš.
U prvo vreme, ženidba, nove radosti i obaveze, koje poznade, potpuno zaglušiše one misli; ali u poslednje vreme, posle ženinog porođaja, dok je Od trenutka kad je Ljevin, kraj samrtničke postelje svoga brata ljubimca, prvi put pogledao na pitanje života i smrti, pa kroz nova, kako ih on nazivaše, nova ubeđenja koja neprimetno za njega, u periodu vremena od dvadesete do trideset četvrte njegove godine, zamenjivahu njegova detinjska i mladićka verovanja - on se užasavao ne toliko od smrti, koliko od života, bez trunke znanja o tome otkuda život, radi čega je, zašto, i šta je život. Organizam, njegovo raspadanje, nemogućnost uništenja materije, zakon o održanju snage, razviće - bile su reči koje su mu zamenile pređašnju veru. Te reči i pojmovi koji su bili s njima u vezi, bili su vrlo dobri za umovanje; ali životu nisu davali ništa, i Ljevin se odjednom oseti kao čovek koji bi promenio toplu bundu za muslinsko odelo i koji bi se na prvom mrazu nesumnjivo uverio, ne kroz razmišljanje, nego celim svojim bićem, da mu je isto kao da je i go, i da neizbežno mora propasti.
Od toga trenutka, mada nije davao sebi računa o tome, i živeo i dalje kao i ranije, Ljevin nije prestajao da oseća strah od svoga neznanja.
Osim toga, on nejasno osećaše da ono što je nazivao svojim uverenjem, da je to bilo ne samo neznanje, već da je to bio jedan sklad misli pri kojem je nemogućno znanje onoga što mu je trebalo znaš.
U prvo vreme, ženidba, nove radosti i obaveze, koje poznade, potpuno zaglušiše one misli; ali u poslednje vreme, posle ženinog porođaja, dok je besposličio u Moskvi, pred Ljevina češće i češće, upornije i upornije poče izlaziti ono pitanje koje je tražilo rešenje.
Pitanje se za njega sastojalo u sledećem: »Ako ne priznajem one odgovore koje hrišćanstvo daje na pitanja o mome životu, kakve druge odgovore priznajem?« I nikako nije mogao naći, u celom arsenalu svojih ubeđenja, ne samo odgovore, nego ni išta nalik na odgovore.
Bilo mu je kao čoveku koji traži hrane u prodavnicama oružja i igračaka.
Nehotice, nesvesno za samoga sebe, on je u svakom čoveku tražio veze sa tim pitanjima, i rešenje tih pitanja.
Najviše ga je čudilo i bunilo to što većina ljudi iz njegovoga kruga i njegovih godina, zamenivši, kao i on, pređašnja verovanja novim ubeđenjima kakva su bila i njegova, nisu u tome videli nikakvu nevolju, ostajali potpuno zadovoljni i spokojni. Tako da su Ljevina, osim glavnog pitanja, mučila još i druga pitanja: Da li su ti ljudi iskreni? Da se ne pretvaraju? Ili, da li možda nekako drukčije, jasnije od njega shvataju odgovore koje nauka daje na pitanja što ga zanimaju? I on je brižljivo izučavao i mišljenja tih ljudi, i knjige koje su izražavale te odgovore.
Jedno što je našao, otkako ga ta pitanja počeše da zanimaju, bilo je: da se vara kad misli, prema uspomenama iz mladićkog doba i univerziteta da je religija odživela svoje, i da je više nema. Svi dobri ljudi koji su mu u životu bliski, veruju. I stari knez, i Ljvov kojega je tako zavoleo, i Sergije Ivanovič, i sve žene veruju, i njegova žena veruje onako kao što je on verovao u prvom detinjstvu, i devedeset i devet odsto ruskog naroda, sav taj narod čiji mu život uliva najveće poštovanje, veruje.
Drugo je pak bilo to što se uverio, pročitavši mnogo knjiga, da ljudi koji dele njegove poglede, ništa drugo i drukčije ne podrazumevaju pod njima; i da, ništa ne objašnjavajući, samo odriču pitanja bez čijeg rešenja on osećaše da ne može živeti: a staraju se da rešavaju sasvim druga pitanja, koja njega ne mogu da zanimaju, na primer, pitanje o razviću organizma, o mehaničkom Najviše ga je čudilo i bunilo to što većina ljudi iz njegovoga kruga i njegovih godina, zamenivši, kao i on, pređašnja verovanja novim ubeđenjima kakva su bila i njegova, nisu u tome videli nikakvu nevolju, ostajali potpuno zadovoljni i spokojni. Tako da su Ljevina, osim glavnog pitanja, mučila još i druga pitanja: Da li su ti ljudi iskreni? Da se ne pretvaraju? Ili, da li možda nekako drukčije, jasnije od njega shvataju odgovore koje nauka daje na pitanja što ga zanimaju? I on je brižljivo izučavao i mišljenja tih ljudi, i knjige koje su izražavale te odgovore.
Jedno što je našao, otkako ga ta pitanja počeše da zanimaju, bilo je: da se vara kad misli, prema uspomenama iz mladićkog doba i univerziteta da je religija odživela svoje, i da je više nema. Svi dobri ljudi koji su mu u životu bliski, veruju. I stari knez, i Ljvov kojega je tako zavoleo, i Sergije Ivanovič, i sve žene veruju, i njegova žena veruje onako kao što je on verovao u prvom detinjstvu, i devedeset i devet odsto ruskog naroda, sav taj narod čiji mu život uliva najveće poštovanje, veruje.
Drugo je pak bilo to što se uverio, pročitavši mnogo knjiga, da ljudi koji dele njegove poglede, ništa drugo i drukčije ne podrazumevaju pod njima; i da, ništa ne objašnjavajući, samo odriču pitanja bez čijeg rešenja on osećaše da ne može živeti: a staraju se da rešavaju sasvim druga pitanja, koja njega ne mogu da zanimaju, na primer, pitanje o razviću organizma, o mehaničkom objašnjenju duše, itd.
Osim toga za vreme ženinog porođaja desilo se s njim nešto neobično. On, nevernik, počeo se moliti bogu i u trenutku kad se molio, verovao je. Ali, taj trenutak je prošao, a on nije mogao da odredi tadašnjem raspoloženju nikakvo mesto u svome životu.
Nije mogao da prizna da je onda znao istinu, a da se sada vara; nije mogao, jer čim počne mirno da misli o tome, sve se opet raspada u paramparčad; ne može da prizna da se onda varao, jer su mu bila draga tadašnja duševna raspoloženja; a ako prizna da je to bila slabost, oskvrnjuje one trenutke. Bio je u teškoj borbi sa samim sobom, i naprezao svu duševnu snagu da iziđe iz nje.
9.
Ove misli su ga mučile i morile čas slabije čas jače, ali ga nikad nisu ostavljale. Čitao je i mislio, ali što je više čitao i mislio, sve se udaljenijim osećao od postavljenog cilja.
U poslednje vreme, uverivši se da kod materijalista neće naći odgovora, on je, u Moskvi i na selu, čitao i ponovo pročitao i Platona, i Spinozu, i Kanta, i Šelinga, i Hegela, i Šopenhauera, sve filozofe koji nisu materijalistički objašnjavali život.
Misli su mu se činile plodonosne dok je čitao, ili sam smišljao pobijanja drugih učenja, osobito materijalističkog; ali čim bi čitao, ili sam smišljao rešenja pitanja, uvek se prnavljalo isto, Držeći se datih definicija za nejasne reči kao duh, volja, sloboda, supstancija, i naročito padajući u klopku reči koju su mu podmetali filozofi, ili on sam sebi - počinjao on tobož nešto da poima. Ali trebalo je samo zaboraviti izveštačeni tok misli, i iz života se vratiti onome što ga je zadovoljavalo dok je mislio držeći se uzetog pravca - pa da se odjednom sva ta veštačka građevina sruši kao kula od karata, i da postane jasno da je građevina bila podignuta od onih ispremeštanih reči, nezavisno od nečega što je u životu važnije od razuma.
Jedno vreme, čitajući Šopenhauera, podmetnuo je namesto njegove volje - ljubav, i ta nova filozofija utešila ga je za dva - tri dana, dok se nije odmakao od nje; ali se na isti način, kao i one pre, srušila čim ju je pogledao iz života, i Ove misli su ga mučile i morile čas slabije čas jače, ali ga nikad nisu ostavljale. Čitao je i mislio, ali što je više čitao i mislio, sve se udaljenijim osećao od postavljenog cilja.
U poslednje vreme, uverivši se da kod materijalista neće naći odgovora, on je, u Moskvi i na selu, čitao i ponovo pročitao i Platona, i Spinozu, i Kanta, i Šelinga, i Hegela, i Šopenhauera, sve filozofe koji nisu materijalistički objašnjavali život.
Misli su mu se činile plodonosne dok je čitao, ili sam smišljao pobijanja drugih učenja, osobito materijalističkog; ali čim bi čitao, ili sam smišljao rešenja pitanja, uvek se prnavljalo isto, Držeći se datih definicija za nejasne reči kao duh, volja, sloboda, supstancija, i naročito padajući u klopku reči koju su mu podmetali filozofi, ili on sam sebi - počinjao on tobož nešto da poima. Ali trebalo je samo zaboraviti izveštačeni tok misli, i iz života se vratiti onome što ga je zadovoljavalo dok je mislio držeći se uzetog pravca - pa da se odjednom sva ta veštačka građevina sruši kao kula od karata, i da postane jasno da je građevina bila podignuta od onih ispremeštanih reči, nezavisno od nečega što je u životu važnije od razuma.
Jedno vreme, čitajući Šopenhauera, podmetnuo je namesto njegove volje - ljubav, i ta nova filozofija utešila ga je za dva - tri dana, dok se nije odmakao od nje; ali se na isti način, kao i one pre, srušila čim ju je pogledao iz života, i pokazala se kao muslinska haljina koja ne drži toplo.
Brat Sergije Ivanovič posavetova Ljevinu da pročita bogoslovske spise od Homjakova[314]. Ljevin pročita drugu knjigu Homjakovljevih dela, i premda ga je polemički, elegantni i oštroumni ton pisca od početka odbijao, porazilo ga je učenje o crkvi. U prvi mah ga porazi misao: da postignuće božanskih istina nije dato čoveku, već skupu ljudi, sjedinjenih ljubavlju - crkvi. Obradova ga zatim misao o tome kako je lakše poverovati u postojeću i sada živu crkvu koja sadrži sva ljudska verovanja, koja ima na čelu boga, i prema tome u svetu i nepogrešivu crkvu, i od nje primiti veru u boga, u stvaranje sveta, u pad, u iskupljenje - negoli početi od boga, dalekog, tajanstvenog boga, stvaranja sveta, itd. Ali pročitavši zatim istoriju crkve od katoličkog pisca, i istoriju crkve od pravoslavnog pisca, i videvši da obe crkve,- nepogrešive po suštini svojoj, odriču jedna drugu, on se razočara i u Homjakovljevo učenje o crkvi, te se i ta građevina rasturi u prah, kao što su i filozofske građevine.
Celoga proleća bio je Ljevin kao neko tuđe biće i preživeo je užasne trenutke.
»Ako ne znam šta sam, i zašto sam ovde, ne može se živeti. A znati to ne mogu, prema tome, ne može se živeti«, govorio je sebi Ljevin.
»U beskonačnom vremenu, u beskonačnoj materiji, u beskonačnom prostoru izdvaja se mehurić - organizam, i taj se mehurić malo održi pa pukne, a taj mehurić - to sam ja.«
To je bila mučna neistina, ali to je bio jedini, poslednji rezultat vekovnih napora čovečanske misli u tome pravcu.
To je bilo ono poslednje verovanje, na kojem su građena, i gotovo u svima pravcima voćena istraživanja čovečanske misli. To je bilo vladajuće ubeđenje, i Ljevin je i nehotice, ne znajući sam kad i kako, kao ipak najjasnije, između sviju drugih objašnjenja usvojio baš to.
Ali to je bila ne samo neistina, to je bio surov podsmeh nekakve zle sile, sveta, u pad, u iskupljenje - negoli početi od boga, dalekog, tajanstvenog boga, stvaranja sveta, itd. Ali pročitavši zatim istoriju crkve od katoličkog pisca, i istoriju crkve od pravoslavnog pisca, i videvši da obe crkve,- nepogrešive po suštini svojoj, odriču jedna drugu, on se razočara i u Homjakovljevo učenje o crkvi, te se i ta građevina rasturi u prah, kao što su i filozofske građevine.
Celoga proleća bio je Ljevin kao neko tuđe biće i preživeo je užasne trenutke.
»Ako ne znam šta sam, i zašto sam ovde, ne može se živeti. A znati to ne mogu, prema tome, ne može se živeti«, govorio je sebi Ljevin.
»U beskonačnom vremenu, u beskonačnoj materiji, u beskonačnom prostoru izdvaja se mehurić - organizam, i taj se mehurić malo održi pa pukne, a taj mehurić - to sam ja.«
To je bila mučna neistina, ali to je bio jedini, poslednji rezultat vekovnih napora čovečanske misli u tome pravcu.
To je bilo ono poslednje verovanje, na kojem su građena, i gotovo u svima pravcima voćena istraživanja čovečanske misli. To je bilo vladajuće ubeđenje, i Ljevin je i nehotice, ne znajući sam kad i kako, kao ipak najjasnije, između sviju drugih objašnjenja usvojio baš to.
Ali to je bila ne samo neistina, to je bio surov podsmeh nekakve zle sile, zle, odvratne, takve da joj se nije moglo potčiniti.
Trebalo je izbaviti se od te sile. I to izbavljenje bilo je u rukama svakoga. Trebalo je prekinuti tu zavisnost od zla. A za to je bilo samo jedno sredstvo - smrt.
I srećni čovek porodice, zdrav čovek, Ljevin je nekoliko puta bio blizu samoubistva, toliko, da je sakrio konopac da se ne bi obesio, i bojao se da nosi pušku da se ne bi ubio.
Ali, Ljevin se nije ubio, i nije se obesio, nego je dalje živeo.
10.
Dok je Ljevin mislio o tome - šta je, i zašto živi, nije nalazio odgovora i padao je u očajanje; ali kad bi prestao da se pita o tome, znao je i šta je, i zašto živi, jer je odlučno i određeno radio i živeo; štaviše, u ovo poslednje vreme je mnogo čvršće i određenije živeo nego pre.
Kad se početkom juna vratio na selo, vratio se i svojim običnim poslovima. Seosko gazdinstvo, odnosi sa seljacima i susedima, domaće gazdinstvo, poslovi sestrini i bratovljevi njemu povereni, odnosi sa ženom, rodbinom, brige o detetu, nova strast za pčelarstvo koja ga tog proleća obuze - ispunjavahu sve njegovo vreme.
Ovi su ga poslovi zanimali ne stoga što bi ih on pravdao nekim opštim pogledom, kao što je ranije radio; naprotiv, sada, razočaran zbog neuspeha u pređašnjim poduhvatima za opšte dobro, s jedne strane; i odveć zauzet mislima i količinom poslova koji su sa sviju strana navaljivali na njega, s druge strane - on je potpuno napustio sve kombinacije o opštem dobru, i poslovi su ga zanimali samo zato što mu se činilo da mora raditi ono što radi, da ne može drukčije.
Ranije (to je počelo u detinjstvu, pa neprestano raslo do potpune zrelosti) i kad se starao da učini nešto što bi bilo dobro za sve, za čovečanstvo, za Rusiju, za celo selo, opažao je da su misli o tome bile prijatne, a sama delatnost uvek ispadala neskladna; nije bilo potpunog uverenja da je stvar Dok je Ljevin mislio o tome - šta je, i zašto živi, nije nalazio odgovora i padao je u očajanje; ali kad bi prestao da se pita o tome, znao je i šta je, i zašto živi, jer je odlučno i određeno radio i živeo; štaviše, u ovo poslednje vreme je mnogo čvršće i određenije živeo nego pre.
Kad se početkom juna vratio na selo, vratio se i svojim običnim poslovima. Seosko gazdinstvo, odnosi sa seljacima i susedima, domaće gazdinstvo, poslovi sestrini i bratovljevi njemu povereni, odnosi sa ženom, rodbinom, brige o detetu, nova strast za pčelarstvo koja ga tog proleća obuze - ispunjavahu sve njegovo vreme.
Ovi su ga poslovi zanimali ne stoga što bi ih on pravdao nekim opštim pogledom, kao što je ranije radio; naprotiv, sada, razočaran zbog neuspeha u pređašnjim poduhvatima za opšte dobro, s jedne strane; i odveć zauzet mislima i količinom poslova koji su sa sviju strana navaljivali na njega, s druge strane - on je potpuno napustio sve kombinacije o opštem dobru, i poslovi su ga zanimali samo zato što mu se činilo da mora raditi ono što radi, da ne može drukčije.
Ranije (to je počelo u detinjstvu, pa neprestano raslo do potpune zrelosti) i kad se starao da učini nešto što bi bilo dobro za sve, za čovečanstvo, za Rusiju, za celo selo, opažao je da su misli o tome bile prijatne, a sama delatnost uvek ispadala neskladna; nije bilo potpunog uverenja da je stvar neophodno potrebna, te se delatnost, koja se s početka činila tako velika, smanjivala više i više, svodila se na ništa. Sada pak, kad se posle ženidbe počeo više i više ograničavati na život za sebe - on, iako nije više osećao nikakve radosti pri pomisli na svoju delatnost - on je osećao uverenje da je njegov posao neophodan, video da mu ide od ruke daleko bolje nego pre, i da postaje veći i veći.
Sad, uvek protiv svoje volje, dublje je i dublje, kao plug, zadirao u zemlju, tako da se više nije mogao izvući dok ne istera brazdu dokraja.
Nesumnjivo je potrebno da porodica živi onako kako su navikli da žive očevi i dedovi, to jest pod istim pogodbama obrazovanja, a tako da se i deca vaspitaju. To je tako potrebno kao što je potrebno ručati kad se ogladni; i stoga je takođe potrebno, kao i spremiti ručak, da se mašinom gazdinstva u Pokrovskom upravlja tako kako bi se mogli dobijati prihodi. Isto je tako nesumnjivo potrebno, kao dug vratiti, držati naslednu zemlju u takvom stanju da sin, kad nasledi, kaže ocu hvala, isto onako kao što je Ljevin govorio hvala dedi za sve što je onaj sazidao i posadio. I stoga je potrebno ne da se zemlja daje pod arendu, već da domaćin sam vodi svoju ekonomiju, da pati stoku, đubri njive i podiže šume.
Nije mogućno ne svršavati poslove Sergija Ivanoviča, sestrine, i sviju ovih seljaka koji su navikli da mu dolaze po savete - kao što ne možeš baciti dete koje već držiš na rukama. Treba brinuti o udobnostima u goste pozvate svastike i njene dece, kao i o svojoj ženi i detetu, i ne može se ne provesti s njima makar jedan mali deo dana.
I sve ovo, zajedno s lovom i s novom strašću za pčelarstvo, ispunjavalo je sav Ljevinov život, koji nije za njega imao nikakva smisla dok je mislio o njemu.
I, osim što je Ljevin sigurno znao šta mora raditi, isto je tako znao i kako sve to treba uraditi, i koji je posao važniji od drugoga.
Znao je da radnike treba pogađati što je moguće jevtinije; ali, zato što se novac daje unapred, naimati ih jevtinije nego što vrede - ne treba činiti, očevi i dedovi, to jest pod istim pogodbama obrazovanja, a tako da se i deca vaspitaju. To je tako potrebno kao što je potrebno ručati kad se ogladni; i stoga je takođe potrebno, kao i spremiti ručak, da se mašinom gazdinstva u Pokrovskom upravlja tako kako bi se mogli dobijati prihodi. Isto je tako nesumnjivo potrebno, kao dug vratiti, držati naslednu zemlju u takvom stanju da sin, kad nasledi, kaže ocu hvala, isto onako kao što je Ljevin govorio hvala dedi za sve što je onaj sazidao i posadio. I stoga je potrebno ne da se zemlja daje pod arendu, već da domaćin sam vodi svoju ekonomiju, da pati stoku, đubri njive i podiže šume.
Nije mogućno ne svršavati poslove Sergija Ivanoviča, sestrine, i sviju ovih seljaka koji su navikli da mu dolaze po savete - kao što ne možeš baciti dete koje već držiš na rukama. Treba brinuti o udobnostima u goste pozvate svastike i njene dece, kao i o svojoj ženi i detetu, i ne može se ne provesti s njima makar jedan mali deo dana.
I sve ovo, zajedno s lovom i s novom strašću za pčelarstvo, ispunjavalo je sav Ljevinov život, koji nije za njega imao nikakva smisla dok je mislio o njemu.
I, osim što je Ljevin sigurno znao šta mora raditi, isto je tako znao i kako sve to treba uraditi, i koji je posao važniji od drugoga.
Znao je da radnike treba pogađati što je moguće jevtinije; ali, zato što se novac daje unapred, naimati ih jevtinije nego što vrede - ne treba činiti, mada je to vrlo probitačno. Prodavati seljacima slamu za vreme oskudice u stočnoj hrani, može, iako mu ih je žao; ali mehanu i pivnicu, mada daju dobar prihod, treba uništiti. Za seču šume treba kažnjavati što je mogućno strože, ali za uhvaćenu stoku se ne može naplaćivati potrica; i premda to jedi čuvare, i oslobođava seljake od straha, ne može se drukčije nego pustiti uhvaćenu stoku.
Petru, koji je zelenašu plaćao deset procenata mesečno, treba pozajmiti novac da se otkupi; ali se ne može ni sniziti svota ni produžiti rok plaćanja seljacima neplatišama. Nadzorniku se ne može oprostiti što livada nije pokošena na vreme, te je trava propala uzalud; ali se i ne može kositi osamdeset desetina, na kojima je bila posađena mlada šuma. Ne može se oprostiti radniku koji je u radno vreme otišao kući zato što mu je umro otac - ma kako da nam ga je žao; i treba radnika obračunati jevtinije za propuštene skupe mesece; ali se ne može ne izdavati mesečna plata starim, potpuno nepotrebnim slugama.
Ljevin takođe zna da po povratku kući pre svega treba otići do žene koja je nešto bolesna, a seljaci, koji su ga čekali tri sata, mogu još malo čekati; zna takođe da, bez obzira na zadovoljstvo koje oseća pri hvatanju i smeštanju rojeva, da se mora lišiti toga zadovoljstva, ostaviti starca da bez njega smesti rojeve, a on da priđe i razgovara sa seljacima koji ga nađoše na uljaniku.
Da li je dobro ili rđavo postupao, on ne zna, ali ne samo da to sad ne bi dokazivao, nego će izbegavati razgovore i misli o tome.
Razmišljanja ga dovode u sumnju i smetaju mu da vidi šta treba a šta ne treba. Kad ne misli, nego živi, on neprestano oseća u svojoj duši prisustvo nepogrešivog sudije, koji rešava koji je od dvaju mogućih postupaka bolji a koji gori; i čim ne bi postupio kako treba, Ljevin bi to odmah osetio.
Tako je živeo ne znajući i ne videći mogućnost da sazna: šta je, i zašto živi na svetu; zbog toga se neznanja mučio toliko da se bojao samoubistva, a u isto vreme je pouzdano krčio svoj naročito određeni put u životu.
11.
Onog dana kad je Sergije Ivanovič stigao u Pokrovsko, Ljevin je imao jedan od svojih najtežih dana.
Bilo je najživlje vreme rada, kad se u celom narodu javlja neobičan napor samopožrtvovanja u radu, kakav se ne javlja ni pod kojim drugim pogodbama života i koji bi visoko bio cenjen kad bi ljudi koji imaju te osobine, sami ga cenili, kad se ne bi ponavljao svake godine i kad posledice toga napora ne bi bile tako proste.
Pokositi, požnjeti i prevući raž i ovas, pokositi livade, ugariti njive, omlatiti seme i posejati ozimicu - sve to izgleda prosto i obično; međutim, da se sve to sredi, potrebno je da svi seljaci, i stari i mladi, rade za te tri-četiri nedelje neprestano, tri puta više nego obično, da se hrane kvasom, lukom i crnim hlebom, vrhu i vuku snopove noću, i ne spavajući više od dva - tri sata. I svake se godine to radi po celoj Rusiji.
Kako je veći deo života proveo na selu i u bliskim odnosima s narodom, Ljevin je u to radno doba osećao da opšte narodno uzbuđenje prelazi i na njega.
Izjutra je išao na prvu setvu raži, pa na njivu s koje su vukli ovas u stogove; vrativši se kući u doba kad su mu žena i svastika ustajale, popio bi s njima kafu, i onda pošao pešice na salaš, gde je trebalo pustiti u rad novu Onog dana kad je Sergije Ivanovič stigao u Pokrovsko, Ljevin je imao jedan od svojih najtežih dana.
Bilo je najživlje vreme rada, kad se u celom narodu javlja neobičan napor samopožrtvovanja u radu, kakav se ne javlja ni pod kojim drugim pogodbama života i koji bi visoko bio cenjen kad bi ljudi koji imaju te osobine, sami ga cenili, kad se ne bi ponavljao svake godine i kad posledice toga napora ne bi bile tako proste.
Pokositi, požnjeti i prevući raž i ovas, pokositi livade, ugariti njive, omlatiti seme i posejati ozimicu - sve to izgleda prosto i obično; međutim, da se sve to sredi, potrebno je da svi seljaci, i stari i mladi, rade za te tri-četiri nedelje neprestano, tri puta više nego obično, da se hrane kvasom, lukom i crnim hlebom, vrhu i vuku snopove noću, i ne spavajući više od dva - tri sata. I svake se godine to radi po celoj Rusiji.
Kako je veći deo života proveo na selu i u bliskim odnosima s narodom, Ljevin je u to radno doba osećao da opšte narodno uzbuđenje prelazi i na njega.
Izjutra je išao na prvu setvu raži, pa na njivu s koje su vukli ovas u stogove; vrativši se kući u doba kad su mu žena i svastika ustajale, popio bi s njima kafu, i onda pošao pešice na salaš, gde je trebalo pustiti u rad novu mlatilicu za pripremanje semena.
Ceo taj dan, razgovarajući sa nadzornikom i seljacima a kod kuće sa ženom, svastikom, njenom decom i tastom, Ljevin je mislio o jednom te jednom, što ga je u to vreme pored domaćih briga zanimalo, u svemu tražio veze po svome pitanju: »Šta sam? Gde sam? Zašto sam ovde?«
Stojeći u hladovini, pod sušnicom za crepove novopokrivenom još neopalim mirisnim lišćem leskovih motaka, prislonjenih uz oljuštene sveže jasikove prečage pod slamnim krovom - Ljevin je gledao, kroz otvorena vrata pred kojima se vitlala suva i gorka prašina od mlaćenja: čas u vrelim suncem obasjanu travu i u svežu slamu tek iznesenu iz žitnice, čas u laste s belim grudima i šarenim glavama koje su s piskom doletale pod krov i lepršajući krilima zaustavljale se na okviru vrata, čas u narod koji je vrveo po tamnom i prašljivom gumnu, i uz to je premišljao čudne misli:
»Zašto se sve ovo radi? - Mislio je. - Zašto ja stojim ovde i teram ih da rade? Zašto se oni trude i staraju da preda mnom pokažu svoju usrdnost? Rašta se bakće starica Matrjona, moja poznanica? (Ja sam je lečio kad je, za vreme požara, pala na nju greda) - mislio je gledajući u mršavu ženu koja je, vukući grabuljama klasje, s naprezanjem gazila crno - opaljenim bosim nogama po neravnom tlu punom razbijenih crepića. - Onda je ozdravila; ali ako ne danas - sutra, kroz deset godina će je zakopati, i ništa neće ostati ni od nje, ni od ove kaćiperke u crvenoj ubradači koja tako vešto i nežno izdvaja iz pleve klasje. I nju će zakopati, i ovoga pegavog šarca, vrlo brzo - mislio je gledajući u trbušatog konja koji je ubrzano disao kroz raširene nozdrve, i opkoračivao točak koji se ispod njega okretao. - I njega će zakopati, zakopaće i Fjodora dodavača, sa njegovom kovrdžavom bradom punom pleve, i sa pocepanom košuljom na belom ramenu. On dreši snopove, i nešto komanduje, i viče na žene, i brzim pokretom popravlja kaiš na točku zamašnjaku. I što je glavno, ne samo njih, nego će i mene zakopati, i ništa neće ostati. Zašto?«
Premišljao je o tome, i u isto vreme gledao u časovnik da vidi koliko će grudima i šarenim glavama koje su s piskom doletale pod krov i lepršajući krilima zaustavljale se na okviru vrata, čas u narod koji je vrveo po tamnom i prašljivom gumnu, i uz to je premišljao čudne misli:
»Zašto se sve ovo radi? - Mislio je. - Zašto ja stojim ovde i teram ih da rade? Zašto se oni trude i staraju da preda mnom pokažu svoju usrdnost? Rašta se bakće starica Matrjona, moja poznanica? (Ja sam je lečio kad je, za vreme požara, pala na nju greda) - mislio je gledajući u mršavu ženu koja je, vukući grabuljama klasje, s naprezanjem gazila crno - opaljenim bosim nogama po neravnom tlu punom razbijenih crepića. - Onda je ozdravila; ali ako ne danas - sutra, kroz deset godina će je zakopati, i ništa neće ostati ni od nje, ni od ove kaćiperke u crvenoj ubradači koja tako vešto i nežno izdvaja iz pleve klasje. I nju će zakopati, i ovoga pegavog šarca, vrlo brzo - mislio je gledajući u trbušatog konja koji je ubrzano disao kroz raširene nozdrve, i opkoračivao točak koji se ispod njega okretao. - I njega će zakopati, zakopaće i Fjodora dodavača, sa njegovom kovrdžavom bradom punom pleve, i sa pocepanom košuljom na belom ramenu. On dreši snopove, i nešto komanduje, i viče na žene, i brzim pokretom popravlja kaiš na točku zamašnjaku. I što je glavno, ne samo njih, nego će i mene zakopati, i ništa neće ostati. Zašto?«
Premišljao je o tome, i u isto vreme gledao u časovnik da vidi koliko će omlatiti za sat. Morao je to znati da bi prema tome odredio posao za dan.
»Skoro će već sat, a tek su treći stog počeli«, pomisli Ljevin, priđe dodavaču, i nadvikujući huktanje mašine, reče mu da razređenije ubacuje.
- Pomnogo mećeš, Fjodore! Vidiš da se zaptiva, i zato ne ide brže. Razređuj!
Fjodor, pocrneo od prašine prionule za oznojeno lice, odgovori mu nešto, ali je i dalje radio onako kako Ljevin nije želeo.
Prišavši bubnju, Ljevin ukloni Fjodora i poče sam puštati snopove.
Tako je radio do seljačkog ručka, dotle već ne beše dugo; a zatim iziđe ispod sušnice zajedno s Fjodorom i upusti se s njim u razgovor, zastavši, na gumnu, kraj vrlo uredno zdenutog žutog plasta požnjevene raži, ostavljene za seme.
Dodavač je bio iz jednog udaljenog sela gde je Ljevin ranije davao zemlju u napolicu. Sad je zemlja bila izdata jednom pokućaru pod zakup.
Ljevin se upusti s Fjodorom u razgovor o toj zemlji, i upita ga da li bi iduće godine uzeo zemlju Platon, jedan bogat i dobar seljak iz toga sela.
- Skupo je, Konstantine Dmitriču, Platon neće imati računa - odgovori seljak vadeći klasje ispod oznojenog pazuha.
- A kako Kirilov ima računa?
- Zar Mićuha (tako prezrivo nazva seljak pokućara), Konstantine Dmitriču, da nema računa? Taj će pritegnuti da izvuče svoje. On hrišćanina neće požaliti. A čiča Fokanič (tako je on zvao starca Platona), zar on da dere kožu s leđa? On nekom pozajmi, nekom i pokloni; kad pogledaš, prihod podbaci. I to je čovek.
- A zašto da poklanja?
- Pa tako; znači, ima raznih ljudi; neki čovek živi samo za svoje potrebe, recimo Mićuha, taj gleda samo svoj trbuh da nabije, a Fokanič je pravedan starac. On živi i za dušu. Misli i na boga.
- Kako misli na boga? Kako živi za dušu? - gotovo uzviknu Ljevin.
- Zna se kako, po pravdi, po božjoj volji. Ima raznih ljudi. Eto, recimo vi, vi takođe nećete uvrediti čoveka...
- Da, da, zbogom! - reče Ljevin gušeći se od uzbuđenja, i okrenuvši se uze štap i brzo pođe kući. Na seljakove reči: da Fokanič živi za dušu, po pravdi i volji božjoj, nejasne ali značajne misli izbiše u gomili kao iza neke pregrade, sve se ustremiše jednom cilju, počeše se kovitlati po njegovoj glavi i oslepljivati ga svojom svetlošću.
12.
Ljevin je išao krupnim koracima po drumu, i osluškujući pazio ne toliko na svoje misli (on još nije mogao da ih objasni), koliko na duševno stanje kakvo ranije nikad nije osećao.
Reči koje je izgovorio seljak proizvedoše u njegovoj duši dejstvo električne varnice, koja odjednom preobrazi i spoji ujedno čitav roj raštrkanih, nemoćnih, zasebnih misli, koje nikad nisu prestajale da ga zanimaju. Ove misli, neprimetno za njega samog, zanimale su ga i dok je govorio o davanju zemlje pod zakup.
Osećao je u duši nešto novo, i sa uživanjem dodirivao to novo, ne znajući još šta je to.
»Ne živi samo za sebe, nego i za boga. Za kakvoga boga? Šta se besmislenije može reći od toga što je seljak rekao? Rekao je da ne treba živeti samo za svoje potrebe; to jest, da ne treba živeti za ono što shvatamo, što nas privlači, što želimo; nego treba živeti za nešto nepojmljivo, za boga, koga niko ne može ni pojmiti, ni odrediti. I šta? Nisam razumeo te besmislene reči Fjodorove? A shvativši ih, posumnjao sam u njihovu istinitost? našao sam da su glupe, nejasne i netačne?
»Ne, razumeo sam ja njega, i sasvim onako kako on sam razume; razumeo sam potpuno i jasnije nego išta u životu, i nikad u životu nisam sumnjao, i ne mogu sumnjati u to. I ne samo ja, nego svi, ceo svet samo to jedno potpuno Ljevin je išao krupnim koracima po drumu, i osluškujući pazio ne toliko na svoje misli (on još nije mogao da ih objasni), koliko na duševno stanje kakvo ranije nikad nije osećao.
Reči koje je izgovorio seljak proizvedoše u njegovoj duši dejstvo električne varnice, koja odjednom preobrazi i spoji ujedno čitav roj raštrkanih, nemoćnih, zasebnih misli, koje nikad nisu prestajale da ga zanimaju. Ove misli, neprimetno za njega samog, zanimale su ga i dok je govorio o davanju zemlje pod zakup.
Osećao je u duši nešto novo, i sa uživanjem dodirivao to novo, ne znajući još šta je to.
»Ne živi samo za sebe, nego i za boga. Za kakvoga boga? Šta se besmislenije može reći od toga što je seljak rekao? Rekao je da ne treba živeti samo za svoje potrebe; to jest, da ne treba živeti za ono što shvatamo, što nas privlači, što želimo; nego treba živeti za nešto nepojmljivo, za boga, koga niko ne može ni pojmiti, ni odrediti. I šta? Nisam razumeo te besmislene reči Fjodorove? A shvativši ih, posumnjao sam u njihovu istinitost? našao sam da su glupe, nejasne i netačne?
»Ne, razumeo sam ja njega, i sasvim onako kako on sam razume; razumeo sam potpuno i jasnije nego išta u životu, i nikad u životu nisam sumnjao, i ne mogu sumnjati u to. I ne samo ja, nego svi, ceo svet samo to jedno potpuno razume, i jedino u to ne sumnja, i uvek je s tim saglasan.
»Fjodor kaže da Kirilov pokućar živi za svoj trbuh. To je pojmljivo i pametno. Svi mi, kao razumna bića, ne možemo živeti drukčije nego za trbuh. I odjednom, taj isti Fjodor kaže da ne valja živeti samo za trbuh, nego treba živeti za istinu, za boga, i ja ga od prve reči razumedoh! I ja, i milioni ljudi koji su vekovima pre mene živeli, i koji sada žive, seljaci, siromašni duhom, i mudraci koji su mislili i pisali o tome, koji svojim nejasnim jezikom uvek to isto govore - svi se mi slažemo u jednom: za šta treba živeti, i šta je dobro. Zajednički sa svima ljudima imam ja samo jedno čvrsto, nesumnjivo i jasno saznanje; ali to se saznanje ne može objasniti razumom - ovo je izvan razuma, i nema nikakvih uzroka, i ne može imati nikakvih posledica.
»Ako dobro ima uzrok, ono već nije dobro; ako ima posledicu - nagradu, takođe nije dobro. Prema tome, dobro je izvan lanca uzroka i posledica.
»I ja to baš i znam, i svi to znaju.
»A ja sam tražio čuda, žalio što nisam video čudo koje bi me ubedilo. A sad evo čuda koje je jedino mogućno, koje uvek postoji, okružuje me sa sviju strana, a ja ga nisam opažao!
»Kakvo veće čudo od toga može postojati!
»Je li mogućno da sam našao rešenje svega, je li mogućno da su sad okončane moje patnje?« mislio je Ljevin koračajući po prašljivom putu i ne osećajući ni vrućinu ni umor, osećajući samo stišavanje dugih stradanja. To je osećanje bilo tako radosno da mu se činilo neverovatno. Gušio se od uzbuđenja, i kako nije mogao dalje da ide, skrenu s puta u šumu i sede na nepokošenu travu u hladu jasika. Skide sa oznojene glave šešir i leže nalakćen na jednu ruku na sočnu, gustu šumsku travu.
»Da, treba se sabrati i razmisliti« mislio je gledajući netremice u neugaženu travu koja je bila pred njim, i prateći kretanje zelene bubice što se puzala po stablu pirevine i kojoj smetaše u kretanju sedmolistov list. - Sve jasno saznanje; ali to se saznanje ne može objasniti razumom - ovo je izvan razuma, i nema nikakvih uzroka, i ne može imati nikakvih posledica.
»Ako dobro ima uzrok, ono već nije dobro; ako ima posledicu - nagradu, takođe nije dobro. Prema tome, dobro je izvan lanca uzroka i posledica.
»I ja to baš i znam, i svi to znaju.
»A ja sam tražio čuda, žalio što nisam video čudo koje bi me ubedilo. A sad evo čuda koje je jedino mogućno, koje uvek postoji, okružuje me sa sviju strana, a ja ga nisam opažao!
»Kakvo veće čudo od toga može postojati!
»Je li mogućno da sam našao rešenje svega, je li mogućno da su sad okončane moje patnje?« mislio je Ljevin koračajući po prašljivom putu i ne osećajući ni vrućinu ni umor, osećajući samo stišavanje dugih stradanja. To je osećanje bilo tako radosno da mu se činilo neverovatno. Gušio se od uzbuđenja, i kako nije mogao dalje da ide, skrenu s puta u šumu i sede na nepokošenu travu u hladu jasika. Skide sa oznojene glave šešir i leže nalakćen na jednu ruku na sočnu, gustu šumsku travu.
»Da, treba se sabrati i razmisliti« mislio je gledajući netremice u neugaženu travu koja je bila pred njim, i prateći kretanje zelene bubice što se puzala po stablu pirevine i kojoj smetaše u kretanju sedmolistov list. - Sve iz početka? - upita se, odmičući list da ne smeta bubici, i pregibajući drugu travku da bubica pređe na nju. - Šta me je obradovalo? Šta sam pronašao?
»Pre sam govorio da se u mome telu, u telu ove trave i ove bubice (gle, nije htela na travu; opružila krilca i odletela) vrši promena materije po fizičkim, hemijskim, fiziološkim zakonima. A u svima nama zajedno s jasikama, oblacima i maglovitim pegama, vrši se razviće. Razviće iz čega? U šta? Beskonačno razviće i borba... A zar bi moglo biti kakvog pravca i borbe u beskonačnost! Čudio sam se što uprkos najveće napregnutosti misli u tome pravcu, što mi se ipak ne otkriva smisao života, smisao mojih pobuda i težnja. A smisao mojih pobuda tako je jasan u meni, da ja stalno živim po njemu, i začudio sam se i obradovao kad je mužik izrekao taj smisao: živeti za boga, za dušu.
»Ništa nisam pronašao. Samo sam saznao ono što znam. Pojmio sam onu moć koja mi je ne samo u prošlosti davala život, nego mi i sad daje život. Oslobodio sam se obmane, poznao sam gospodara.«
I ukratko ponovi u sebi ceo tok svoje misli za poslednje dve godine, čiji početak beše jasna, očigledna misao o smrti, dok je gledao dragog i beznadežno bolesnog brata.
Pojmivši tada prvi put jasno da svakog čoveka, pa i njega, ne čeka u budućnosti ništa drugo do patnja, smrt i večni zaborav, on odluči da se tako ne može živeti, da treba ili objasniti svoj život na način da se ne javlja kao pakosni podsmeh nekakvog đavola, ili se ubiti.
Ali nije uradio ni jedno ni drugo, nego je nastavio da živi, misli i oseća, štaviše, baš se u to vreme i oženio, i osetio mnoge radosti i bio je srećan, a nije mislio o značaju svoga života.
Šta to znači? Znači da je živeo dobro, ali mislio rđavo.
Živeo je (nesvestan toga) onim duhovnim istinama koje je posisao zajedno s mlekom a mislio je ne samo ne priznavajući te istine, nego i brižljivo ih obilazeći.
Sad mu je bilo jasno da je mogao živeti jedino zahvaljujući onom verovanju u kojem je bio vaspitan.
»Šta bih bio, i kako bih proživeo svoj život da nisam imao to verovanje, da nisam znao da treba živeti za boga, a ne za svoje potrebe? Ja bih pljačkao, lagao, ubijao. Ništa od onoga što sačinjava glavne radosti moga života, ne bi postojalo za mene.« Čineći najveće napore mašte, nije mogao sebi da predstavi ono zversko biće kakvo bi bio, da nije znao za šta živi.
»Tražio sam odgovora na svoje pitanje. A odgovor na moje pitanje nije mogla dati misao - ona nije u srazmeri sa pitanjem. Odgovor mi je dao sam Pojmivši tada prvi put jasno da svakog čoveka, pa i njega, ne čeka u budućnosti ništa drugo do patnja, smrt i večni zaborav, on odluči da se tako ne može živeti, da treba ili objasniti svoj život na način da se ne javlja kao pakosni podsmeh nekakvog đavola, ili se ubiti.
Ali nije uradio ni jedno ni drugo, nego je nastavio da živi, misli i oseća, štaviše, baš se u to vreme i oženio, i osetio mnoge radosti i bio je srećan, a nije mislio o značaju svoga života.
Šta to znači? Znači da je živeo dobro, ali mislio rđavo.
Živeo je (nesvestan toga) onim duhovnim istinama koje je posisao zajedno s mlekom a mislio je ne samo ne priznavajući te istine, nego i brižljivo ih obilazeći.
Sad mu je bilo jasno da je mogao živeti jedino zahvaljujući onom verovanju u kojem je bio vaspitan.
»Šta bih bio, i kako bih proživeo svoj život da nisam imao to verovanje, da nisam znao da treba živeti za boga, a ne za svoje potrebe? Ja bih pljačkao, lagao, ubijao. Ništa od onoga što sačinjava glavne radosti moga života, ne bi postojalo za mene.« Čineći najveće napore mašte, nije mogao sebi da predstavi ono zversko biće kakvo bi bio, da nije znao za šta živi.
»Tražio sam odgovora na svoje pitanje. A odgovor na moje pitanje nije mogla dati misao - ona nije u srazmeri sa pitanjem. Odgovor mi je dao sam život kroz moje znanje onoga šta je dobro a šta je rđavo. A to znanje ja nisam ničim stekao, već mi je dato kao i svima, dato stoga što ga niotkud nisam mogao uzeti.
»Odakle sam to uzeo? Jesam li razumom došao do toga da treba ljubiti bližnjeg, a ne daviti ga? Kazali su mi to u detinjstvu, i ja sam radosno poverovao, jer su mi kazali ono što je već bilo u mojoj duši. A ko mi je to otkrio? Razum, ne, Razum je otkrio borbu za opstanak, i zakon koji zahteva da se uništavaju svi koji ometaju zadovoljenje mojih želja. To je zaključak razuma. A ljubav prema drugome nije mogao otkriti razum, jer je to nerazumno.
»Da, oholost«, reče u sebi okrećući se potrbuške i uzevši da vezuje stabljike trave starajući se da ih ne prekine.
»I ne samo oholost uma, nego i glupost uma. A glavno - lupeštvo, lupeštvo uma. To jest, prevara uma«, ponovi isto.
13.
I Ljevin se seti skorašnjeg prizora sa Doli i njenom decom. Ostavši sama, deca počeše pržiti malinu na sveći i sipati mleko u usta kao iz česme. Mati ih zateče i poče pred Ljevinom da ih savetuje, govoreći im koliki se trud starijih ulaže u ono što oni upropašćuju, i da je sav taj trud za njih, i da neće imati iz čega da piju čaj ako budu lupali šolje, a ako budu prosipali mleko neće imati šta da jedu i pomreće od gladi.
Ljevina zaprepasti mirno, snuždeno neverovanje s kojim su deca slušala ove materine reči. Njih je ogorčilo samo to što je prekinuta njihova zanimljiva igra; ona nisu verovala ni u jednu reč od svega što je govorila mati. Ona nisu ni mogla verovati, jer ne mogu zamisliti obim onoga čime se koriste, pa zato ne mogu zamisliti ni da je to što ona upropašćuju baš ono od čega žive.
»Sve to postoji samo po sebi - mislila su ona, i u tome nema ničega važnoga i zanimljivoga, to je uvek bilo i biće. I uvek je sve jedno isto. O tome mi nemamo šta da mislimo, to je gotovo; a mi hoćemo da izmislimo nešto novo i svoje. I eto, zamislili smo da u šolju metnemo malinu i da je pržimo na sveći, i da mleko kao iz česme sipamo jedno drugom u usta. To je zanimljivo i I Ljevin se seti skorašnjeg prizora sa Doli i njenom decom. Ostavši sama, deca počeše pržiti malinu na sveći i sipati mleko u usta kao iz česme. Mati ih zateče i poče pred Ljevinom da ih savetuje, govoreći im koliki se trud starijih ulaže u ono što oni upropašćuju, i da je sav taj trud za njih, i da neće imati iz čega da piju čaj ako budu lupali šolje, a ako budu prosipali mleko neće imati šta da jedu i pomreće od gladi.
Ljevina zaprepasti mirno, snuždeno neverovanje s kojim su deca slušala ove materine reči. Njih je ogorčilo samo to što je prekinuta njihova zanimljiva igra; ona nisu verovala ni u jednu reč od svega što je govorila mati. Ona nisu ni mogla verovati, jer ne mogu zamisliti obim onoga čime se koriste, pa zato ne mogu zamisliti ni da je to što ona upropašćuju baš ono od čega žive.
»Sve to postoji samo po sebi - mislila su ona, i u tome nema ničega važnoga i zanimljivoga, to je uvek bilo i biće. I uvek je sve jedno isto. O tome mi nemamo šta da mislimo, to je gotovo; a mi hoćemo da izmislimo nešto novo i svoje. I eto, zamislili smo da u šolju metnemo malinu i da je pržimo na sveći, i da mleko kao iz česme sipamo jedno drugom u usta. To je zanimljivo i novo, i ništa nije gore nego piti mleko iz šolje.
»Zar ne činimo to isto i mi, zar nisam to činio i ja kad sam istraživao razumom značaj prirodnih sila i smisao čovečjeg života?« nastavi Ljevin razmišljanje.
»I zar to isto ne rade sve filozofske teorije: idu čudnovatim, čoveku neurođenim putem misli, da bi ga doveli do saznanja onoga što on odavno zna, i zna tako tačno da bez toga ne bi mogao ni živeti?
Zar se ne vidi jasno u razvijanju teorije svakoga filozofa da on unapred zna glavni smisao života isto tako nesumnjivo kao i seljak Fjodor, i nimalo jasnije od njega, i samo mu je po volji da se sumnjajući i umnim putem vraća onome što je svima poznato.
»Dela, pustite decu da sama pronađu i naprave posuđe, pomuzu mleko.
itd. Da li bi se i onda šegačila i igrala? Pomrla bi od gladi. A dela, ostavite nas s našim strastima, mislima bez pojma o jednom bogu i tvorcu! Ili bez pojma o tome šta je dobro, bez objašnjenja moralnoga zla.
»Dela, stvorite nešto bez tih pojmova!
»Mi samo rušimo, jer smo duhovno siti. Prava deca!
»Otkud kod mene radosno, sa seljakom zajedničko znanje koje mi jedino daje duševni mir? Odakle sam to uzeo?
»Ja, vaspitan u poimanju boga i kao hrišćanin, sa životom ispunjenim svim onim duhovnim blagom koje mi je dalo hrišćanstvo, živeći od toga blaga kojim sam ispunjen ja, kao deca, ne poimajući to blago rušim ga, to jest, hoću da razrušim ono od čega živim. A čim nastupi značajan trenutak u životu, ja, kao deca kad ogladne i ozebu, idem k njemu; i manje negoli deca kad ih mati grdi za njihove nestašluke, manje svesno osećam da mi se moji detinjski pokušaji zbog besa od sitosti, ne uračunavaju za odgovornost.
»Da, ono što znam, znam ne razumom, nego mi je to dato, otkriveno mi je, ja to znam, srcem, verom u ono glavno što ispoveda crkva.
»Crkva? Crkva!« ponovi Ljevin, prevrnu se na drugu stranu, i nalaktivši se poče gledati u daljinu na stado koje s onu stranu silažaše ka reci.
»A mogu li ja verovati u sve što ispoveda crkva?« mislio je, ispitujući itd. Da li bi se i onda šegačila i igrala? Pomrla bi od gladi. A dela, ostavite nas s našim strastima, mislima bez pojma o jednom bogu i tvorcu! Ili bez pojma o tome šta je dobro, bez objašnjenja moralnoga zla.
»Dela, stvorite nešto bez tih pojmova!
»Mi samo rušimo, jer smo duhovno siti. Prava deca!
»Otkud kod mene radosno, sa seljakom zajedničko znanje koje mi jedino daje duševni mir? Odakle sam to uzeo?
»Ja, vaspitan u poimanju boga i kao hrišćanin, sa životom ispunjenim svim onim duhovnim blagom koje mi je dalo hrišćanstvo, živeći od toga blaga kojim sam ispunjen ja, kao deca, ne poimajući to blago rušim ga, to jest, hoću da razrušim ono od čega živim. A čim nastupi značajan trenutak u životu, ja, kao deca kad ogladne i ozebu, idem k njemu; i manje negoli deca kad ih mati grdi za njihove nestašluke, manje svesno osećam da mi se moji detinjski pokušaji zbog besa od sitosti, ne uračunavaju za odgovornost.
»Da, ono što znam, znam ne razumom, nego mi je to dato, otkriveno mi je, ja to znam, srcem, verom u ono glavno što ispoveda crkva.
»Crkva? Crkva!« ponovi Ljevin, prevrnu se na drugu stranu, i nalaktivši se poče gledati u daljinu na stado koje s onu stranu silažaše ka reci.
»A mogu li ja verovati u sve što ispoveda crkva?« mislio je, ispitujući sebe i izmišljajući sve što bi moglo narušiti njegov sadanji mir. On se naročito poče sećati onih učenja crkve koja su mu se činila najčudnovatija, i koja ga najviše sablažnjavahu. »Stvaranje sveta? A čime sam ja objašnjavao postojanje? Postojanjem? Ničim? - Đavo i greh. - A čime ja objašnjavam zlo?... Iskupitelj?...
»Ništa, ništa ja ne znam, i ne mogu znati osim onoga što je rečeno meni zajedno sa svima.«
I učini mu se sada da nema nijedno verovanje crkve koje bi narušavalo ono što je glavno, veru u boga, u dobro, kao jedini čovekov poziv.
Pod svako verovanje crkve može se podmetnuti verovanje u služenje istini, mesto služenja potrebama. I svako verovanje crkve ne samo da nije to narušavalo, nego je bilo preko potrebno da bi se izvršavalo glavno čudo koje se stalno javlja na zemlji, a koje se sastoji u tome: da svaki čovek zajedno sa milionima najraznovrsnijih ljudi, mudraca i jurodivih, dece i staraca - sa svima, sa seljacima, sa Ljvovom, s Kiti, s prosjacima i carevima - da može nesumnjivo razumevati jedno, i stvarati onaj život duše za koji jedino vredi živeti, i koji jedino i cenimo.
Ležeći na leđima Ljevin je sad gledao u visoko, vedro nebo. »Zar ne znam da je ovo beskrajni prostor, a ne okrugao svod? Ali ma kako žmirio i naprezao vid, ne mogu da ga ne vidim kao okrugao i kao ograničen; i bez obzira na moje znanje o beskrajnom prostoru, ja sam nesumnjivo u pravu kad vidim čvrst plavetni svod, više sam u pravu nego kad se naprežem da vidim dalje od toga svoda.«
Ljevin prestade najzad da misli, i kao da osluškivaše tajanstvene glasove koji su se radosno i zabrinuto o nečem razgovarali među sobom.
»Je li mogućno da je to vera? - pomisli, bojeći se da veruje svojoj sreći. - Bože moj, hvala ti!« - progovori gutajući jecanje i brišući obema rukama suze koje mu navreše na oči.
14.
Ljevin je gledao ispred sebe i video stado, zatim ugleda kočije sa upregnutim vrancem i kočijaša koji priđe stadu, progovori nešto sa čobaninom; zatim ču već sasvim blizu sebe tandrkanje točkova i frkanje sitoga konja; ali je tako bio obuzet svojim mislima da mu nije dolazilo na um pitanje zašto kočijaš ide k njemu.
Shvati tek onda kad ga kočijaš, pošto pritera sasvim blizu, zovnu. - Poslala me gospođa. Došli su vam brat i još nekakav gospodin. Ljevin sede u kočije i uze dizgine.
Kao probuđen iz sna, dugo se nije mogao pribrati. Pogledaše u sitoga konja, koga beše probila pena između butina i po vratu gde ga dodirivahu dizgini, pogledaše u Ivana kočijaša koji je sedeo pored njega i sećaše se kako je očekivao brata, kako je žena verovatno uznemirena njegovim dugim odsustvom, starao se takođe da pogodi koji je to gost što je došao sa bratom. I brata, i ženu, i nepoznatoga gosta zamišljao je sada drukčije nego ranije. Čini mu se da će odsad odnosi prema svima ljudima biti sasvim drukčiji.
»Među bratom i mnome možda neće sad više biti one otuđenosti koja je uvek stajala između nas - prepirke neće biti; s Kiti se nikad neću svađati, prema gostu, ma ko on bio, biću ljubazan i dobar, sa slugama, sa Ivanom - sve će biti drukčije.«
Zadržavajući zategnutim dizginima dobroga konja koji je frkao od nestrpljenja i hteo da kasa, Ljevin se obazirao i tražio povod da otpočne razgovor s Ivanom, koji nije znao šta da radi sa svojim besposlenim rukama, pa je neprestano pritiskivao košulju što se razlepršavala. Ljevin htede da mu kaže da nije trebalo tako visoko podtegnuti sedište, ali to bi ličilo na prekor, a on je hteo ljubazan razgovor. Drugo mu pak ništa nije padalo na um.
- Izvolte držati desno, udarićete u panj - reče kočijaš, popravljajući Ljevina i vukući za dizgine.
- Molim te, ne diraj i ne uči me! - reče Ljevin, koga naljuti ovo kočijaševo mešanje. Kao i uvek, tuđa ga primedba naljuti, i on s tugom oseti kako je pogrešna bila njegova pretpostavka da će duševno njegovo raspoloženje odmah ga moći izmeniti u njegovu dodiru sa stvarnošću.
Kad je bio na četvrt kilometra od kuće, Ljevin spazi Grišu i Tanju koji su mu trčali u susret.
- Teča Kostja! Ide i mama, i deda, i Sergije Ivanovič, i još neko - govorili su penjući se u laka kola.
- A ko?
- Užasno strašan! I ovako čini rukama - reče Tanja ustajući u kolima i podražavajući Katavasova.
- Star ili mlad? - smejući se pitaše Ljevin, koga je predstavljanje Tanjino podsećalo na nekoga.
»Ah, samo da ne bude kakav neprijatan čovek!« pomisli Ljevin.
Tek što skrenu na zavijutku, i ugleda one što su mu dolazili u susret, Ljevin poznade Katavasova u slamnom šeširu; ide, i tačno onako razmahuje rukama kako ga je Tanja predstavljala.
Katavasov je veoma voleo da govori o filozofiji, o kojoj je dobio pojam od prirodnjaka koji se nikad nisu bavili filozofijom; Ljevin se u poslednje vreme u Moskvi vrlo mnogo prepirao s njim.
Prvo čega se Ljevin seti kad spazi Katavasova, bio je jedan od takvih mešanje. Kao i uvek, tuđa ga primedba naljuti, i on s tugom oseti kako je pogrešna bila njegova pretpostavka da će duševno njegovo raspoloženje odmah ga moći izmeniti u njegovu dodiru sa stvarnošću.
Kad je bio na četvrt kilometra od kuće, Ljevin spazi Grišu i Tanju koji su mu trčali u susret.
- Teča Kostja! Ide i mama, i deda, i Sergije Ivanovič, i još neko - govorili su penjući se u laka kola.
- A ko?
- Užasno strašan! I ovako čini rukama - reče Tanja ustajući u kolima i podražavajući Katavasova.
- Star ili mlad? - smejući se pitaše Ljevin, koga je predstavljanje Tanjino podsećalo na nekoga.
»Ah, samo da ne bude kakav neprijatan čovek!« pomisli Ljevin.
Tek što skrenu na zavijutku, i ugleda one što su mu dolazili u susret, Ljevin poznade Katavasova u slamnom šeširu; ide, i tačno onako razmahuje rukama kako ga je Tanja predstavljala.
Katavasov je veoma voleo da govori o filozofiji, o kojoj je dobio pojam od prirodnjaka koji se nikad nisu bavili filozofijom; Ljevin se u poslednje vreme u Moskvi vrlo mnogo prepirao s njim.
Prvo čega se Ljevin seti kad spazi Katavasova, bio je jedan od takvih razgovora, u kojem je Katavasov, očigledno, mislio da je pobedio.
»Ne, neću nipošto da se prepirem i lakomisleno da kazujem svoje misli«, reši u sebi.
Sišavši s kola i pozdravivši se s bratom i s Katavasovom, Ljevin upita za ženu.
- Odnela je Miću u Kolok (to je bila šuma oko kuće). Da ga tamo smesti, jer je u kući vrućina - reče Doli. Ljevin je uvek odvraćao ženu od navike da nosi dete u šumu, smatrajući to kao opasno, te mu ovaj izveštaj beše neprijatan.
- Neprestano ga prenaša s mesta na mesto - smešeći se reče knez. - Ja sam joj savegovao da proba da ga odnese u ledenicu.
- Hhela je da dođe na uljanik. Mislila je da si tamo. Mi idemo tamo - reče Doli.
- Pa, šta radiš? - reče Sergije Ivanovič izostajući od drugih i ravnajući se s bratom.
- Ništa osobito. Kao i uvek, zanimam se gazdinstvom - odgovori Ljevin. - A ti, koliko ćeš ostati? Odavno te očekujemo.
- Tako do dve nedelje. Imam vrlo mnoto posla u Moskvi.
Pri tim rečima braća se sretoše pogledima, i Ljevin, bez obzira na vazdašnju, osobito sada silnu želju da bude u prijateljskim i, što je glavno, prostim odnosima sa bratom, oseti da mu je nezgodno gledati u njega. On obori oči, ne znajući šta da kaže.
Prelazeći u pameti sve predmete razgovora koji bi mogli biti prijatni Sergiju Ivanoviču, i odvratiti mu pažnju od razgovora o srpsko - turskom ratu i slovenskom pitanju, koji je nagovestio kad je pomenuo poslove u Moskvi - Ljevin povede reč o knjizi Sergija Ivanoviča.
- Je li već bilo prikaza na tvoju knjigu? - upita on.
Sergije Ivanovič se osmehnu na to hotimično pitanje.
- Niko se tim ne zanima, a ja najmanje - reče on. - Pazite, Darja Aleksandrovna, biće kiše - dodade, pokazujući štapom na bele oblačiće koji se pojaviše iznad jasikovih vrhova.
I dosta je bilo tih nekoliko reči, pa da se onaj ne toliko neprijateljski, koliko hladan odnos, koji je Ljevin svakako hteo da izbegne, opet utvrdi ti, koliko ćeš ostati? Odavno te očekujemo.
- Tako do dve nedelje. Imam vrlo mnoto posla u Moskvi.
Pri tim rečima braća se sretoše pogledima, i Ljevin, bez obzira na vazdašnju, osobito sada silnu želju da bude u prijateljskim i, što je glavno, prostim odnosima sa bratom, oseti da mu je nezgodno gledati u njega. On obori oči, ne znajući šta da kaže.
Prelazeći u pameti sve predmete razgovora koji bi mogli biti prijatni Sergiju Ivanoviču, i odvratiti mu pažnju od razgovora o srpsko - turskom ratu i slovenskom pitanju, koji je nagovestio kad je pomenuo poslove u Moskvi - Ljevin povede reč o knjizi Sergija Ivanoviča.
- Je li već bilo prikaza na tvoju knjigu? - upita on.
Sergije Ivanovič se osmehnu na to hotimično pitanje.
- Niko se tim ne zanima, a ja najmanje - reče on. - Pazite, Darja Aleksandrovna, biće kiše - dodade, pokazujući štapom na bele oblačiće koji se pojaviše iznad jasikovih vrhova.
I dosta je bilo tih nekoliko reči, pa da se onaj ne toliko neprijateljski, koliko hladan odnos, koji je Ljevin svakako hteo da izbegne, opet utvrdi između braće.
Ljevin priđe Katavasovu.
- Kako ste dobro uradili što ste smislili da dođete - reče mu.
- Odavno sam se spremao. Sad ćemo se narazgovarati. Jeste li pročitali Spensera?
- Ne, nisam dovršio - reče Ljevin. - Uostalom, sad mi nije potreban.
- Kako to? To je zanimljivo. Zašto?
- To jest, ja sam se konačno uverio da rešenje pitanja, koja me zanimaju, neću naći kod njega, i njemu sličnih. Sad...
Spokojan i veseo izraz Katavasovljeva lica porazi Ljevina, i tako mu bi žao svoga raspoloženja koje je očevidno pokvario ovim razgovorom, da je, setivši se svoje namere, zaustavio razgovor.
- Uostalom, razgovaraćemo docnije - dodade on. - Ako hoćete na uljanik, onda izvolite ovuda, ovom stazicom - obrati se on svima.
Došavši uskom stazicom do nepokošene livade, koju je pokrivao, s jedne strane, gust ćilim dana i noći, i po njemu, načesto, tamnozeleno visoko žbunje kukureka - Ljevin smesti goste u debeloj svežoj hladovini mladih jasika, na klupu i panjeve naročito pripremljene za posetioce uljanika koji se boje pčela, a sam ode da deci i odraslima donese hleba, krastavaca i svežeg meda.
Starajući se da što manje čini nagle pokrete, i osluškujući pčele koje su sve češće proletale pored njega, on dođe stazicom do kućice. Kraj samog venjaka zazuja jedna pčela i zapade mu u bradu, ali je on pažljivo izvadi. Kad uđe u hladoviti venjak, skide sa zida o klin okačenu mrežicu, i nadenuvši je na glavu i metnuvši ruke u džepove, uđe u ograđeni uljanik u kojem su, nasred pokošenog mesta, stajale, u pravilnim redovima, privezane likom za kolje, sve poznate mu stare košnice, svaka sa svojom istorijom; a uz prošće behu ponameštani ovogodišnji mladi rojevi. Ispred leta na košnicama treperile su i igrale pred očima pčele i trutovi, okretahu se i tiskahu na jednom mestu; a kroz njihovu sredinu, sve u jednom pravcu, u šumu na rascvetanu lipu i natrag ka košnicama, proletahu pčele radnice na pašu i sa paše.
Do ušiju neprestano dopirahu raznoliki zvuci: čas vredne radnice koja brzo proletaše; čas dokonog truta koji samo zuji i svetkuje; čas uzbuđenih stražarica koje čuvaju svoju tekovinu i spremaju se da ubadaju. S one strane ograde starac je strugao obruč i nije video Ljevina. Ne javljajući se, Ljevin zastade nasred uljanika.
Obradova se što je ostao sam, da se pribere od stvarnosti koja je već uspela da pokoleba njegovo raspoloženje.
Seti se da je već uspeo da se naljuti na Ivana, da se pokaže hladan prema meda.
Starajući se da što manje čini nagle pokrete, i osluškujući pčele koje su sve češće proletale pored njega, on dođe stazicom do kućice. Kraj samog venjaka zazuja jedna pčela i zapade mu u bradu, ali je on pažljivo izvadi. Kad uđe u hladoviti venjak, skide sa zida o klin okačenu mrežicu, i nadenuvši je na glavu i metnuvši ruke u džepove, uđe u ograđeni uljanik u kojem su, nasred pokošenog mesta, stajale, u pravilnim redovima, privezane likom za kolje, sve poznate mu stare košnice, svaka sa svojom istorijom; a uz prošće behu ponameštani ovogodišnji mladi rojevi. Ispred leta na košnicama treperile su i igrale pred očima pčele i trutovi, okretahu se i tiskahu na jednom mestu; a kroz njihovu sredinu, sve u jednom pravcu, u šumu na rascvetanu lipu i natrag ka košnicama, proletahu pčele radnice na pašu i sa paše.
Do ušiju neprestano dopirahu raznoliki zvuci: čas vredne radnice koja brzo proletaše; čas dokonog truta koji samo zuji i svetkuje; čas uzbuđenih stražarica koje čuvaju svoju tekovinu i spremaju se da ubadaju. S one strane ograde starac je strugao obruč i nije video Ljevina. Ne javljajući se, Ljevin zastade nasred uljanika.
Obradova se što je ostao sam, da se pribere od stvarnosti koja je već uspela da pokoleba njegovo raspoloženje.
Seti se da je već uspeo da se naljuti na Ivana, da se pokaže hladan prema bratu, i da lakomisleno razgovara s Katavasovom.
»Je li mogućno da je ono bilo samo trenutno raspoloženje, i da će proći ne ostavivši traga?« pomisli.
Istoga se trenutka vratio u svoje raspoloženje, i s radošću osetio da se nešto novo i značajno dogodilo u njemu. Stvarnost je samo privremeno prekinula duševno spokojstvo koje je našao, ono je u celosti bilo u njemu.
Kao god što su ga pčele, leteći oko njega, preteći mu i odvajajući njegovu pažnju, lišavale potpunog fizičkog spokojstva, nagonile ga da se grči, da ih izbegava, isto su ga tako i brige, skolivši ga od trenutka kad je ceo u kočije, lišavale duševne slobode; ali to je trajalo samo dotle dok je bio posredi njih. Kao što je uprkos pčelama, sva telesna snaga bila cela u njemu, tako je cela bila i njegova duhovna snaga. Koje je ponovo postao svestan.
15,
A znaš li, Kostja, s kim je Sergije Ivanovič putovao? - reče Doli, razdelivši deci med i krastavce. - Sa Vronskim; on putuje u Srbiju.
- I to ne sam, nego ceo eskadron vodi o svom trošku! - reče Katavasov.
- To njemu dolikuje - reče Ljevin. - A zar još uvek idu dobrovoljci? - dodade pogledavši u Sergija Ivanoviča.
Sergije Ivanovič, ne odgovarajući, oprezno je vadio, nožem, iz šolje u kojoj je stajao beo sat meda, još živu pčelu upalu u oceđeni med.
- Još kako! Da ste samo videli šta je juče bilo na stanici! - reče Katavasov zvučno zagrizajući krastavac.
- A kako da se to razume? Tako vam boga, Sergije Ivanoviču, objasnite mi kuda idu svi ti dobrovoljci, i s kim ratuju? - upita stari knez, očevidno nastavljajući razgovor koji je počeo pre nego što je došao Ljevin.
- Sa Turcima - mirno smešeći se odgovori Sergije Ivanovič, pošto je izvadio pocrnelu od meda pčelu koja se nemoćno koprcala, i skinuvši je s noža stavio je na čvrst list jasike.
- A ko je objavio rat Turcima? Ivan Ivanič Ragozov i grofica Lidija Ivanovna sa gospođom Štal?
- Niko nije ovde objavio rat, nego ljudi saosećaju sa patnjama bližnjih, i bližnjih, i žele da im pomognu - reče Sergije Ivanovič.
- Ali knez ne govori o pomoći - reče Ljevin zastupajući tasta - nego o ratu. Knez kaže da privatni ljudi ne mogu uzimati učešća u ratu bez vladine dozvole.
- Kostja, eto pčela! Izbošće nas! evo! - reče Doli braneći se od osice.
- To nije pčela, nego osica - reče Ljevin.
- E, dobro, a kakva je vaša teorija? - reče smešeći se Katavasov Ljevinu, očevidno izazivajući ga na prepirku. - Zašto da privatni ljudi nemaju prava?
- Moja je teorija ovakva: rat je, s jedne strane, tako životinjska, surova i užasna stvar, da nijedan čovek, već da i ne kažem hrišćanin, ne može lično primiti na svoju odgovornost početak rata, to može samo vlada, koja ima za to potrebu, i koja dolazi u položaj da vodi rat. S druge strane, i na osnovu nauke i na osnovu zdravoga razuma, u državnim poslovima, osobito u poslovima rata, građani se odriču svoje lične volje.
Sergije Ivanovič i Katavasov pohitaše istovremeno sa primedbom.
- U tome baš i jeste stvar, baćuška, što ima slučajeva kada vlada ne ispunjava volju građana, i tada društvo daje izraza svojoj volji - reče Katavasov.
Ali Sergije Ivanovič očigledno nije odobravao ovaj razgovor. On se natmuri na reči Katavasova i reče nešto drugo.
- Nisi pravilno postavio pitanje. Nema tu objave rata, već je to prost izraz čovečanskog, hrišćanskog osećanja. Ubijaju jednokrvnu i jednovernu braću. A baš i da nisu braća, jednoverni, nego prosto deca, žene, starci, osećanje se budi, i Rusi im jure u pomoć da se prekrate ti užasi. Zamisli da ideš ulicom i vidiš kako pijani ljudi tuku ženu ili dete; mislim da ne bi raspitivao da li je tome čoveku objavljen rat ili nije, nego bi jurnuo na njega i zaštitio bi napadnutog.
- Ali ne bih nikoga ubio - reče Ljevin.
- Ubio bi, ubio.
- Ne znam. Kad bih to video, predao bih se neposrednom svom osećanju; užasna stvar, da nijedan čovek, već da i ne kažem hrišćanin, ne može lično primiti na svoju odgovornost početak rata, to može samo vlada, koja ima za to potrebu, i koja dolazi u položaj da vodi rat. S druge strane, i na osnovu nauke i na osnovu zdravoga razuma, u državnim poslovima, osobito u poslovima rata, građani se odriču svoje lične volje.
Sergije Ivanovič i Katavasov pohitaše istovremeno sa primedbom.
- U tome baš i jeste stvar, baćuška, što ima slučajeva kada vlada ne ispunjava volju građana, i tada društvo daje izraza svojoj volji - reče Katavasov.
Ali Sergije Ivanovič očigledno nije odobravao ovaj razgovor. On se natmuri na reči Katavasova i reče nešto drugo.
- Nisi pravilno postavio pitanje. Nema tu objave rata, već je to prost izraz čovečanskog, hrišćanskog osećanja. Ubijaju jednokrvnu i jednovernu braću. A baš i da nisu braća, jednoverni, nego prosto deca, žene, starci, osećanje se budi, i Rusi im jure u pomoć da se prekrate ti užasi. Zamisli da ideš ulicom i vidiš kako pijani ljudi tuku ženu ili dete; mislim da ne bi raspitivao da li je tome čoveku objavljen rat ili nije, nego bi jurnuo na njega i zaštitio bi napadnutog.
- Ali ne bih nikoga ubio - reče Ljevin.
- Ubio bi, ubio.
- Ne znam. Kad bih to video, predao bih se neposrednom svom osećanju; unapred ne mogu tvrditi šta bih uradio. A takvog neposrednog osećanja prema mučenju Slovena nema, i ne može biti.
- Možda za tebe nema. Ali za druge ono postoji - nezadovoljno se mršteći reče Sergije Ivanovič. - U narodu su živa predanja o pravoslavnom svetu koji trpi mučenja, robuje »nečastivim agarjanima«. Narod je čuo o patnjama svoje braće i progovorio je.
- Možebiti - popustljivo reče Ljevin - ali ja to ne vidim; i ja sam narod, ali ja to ne osećam.
- Eto, ni ja - reče knez. - Živeo sam u inostranstvu, čitao novine i, priznajem, nikako nisam mogao da razumem zašto su svi Rusi odjednom tako zavoleli braću Slovene, a ja nikakve ljubavi prema njima ne osećam? Mnogo sam se jedio, mislio sam da sam neko čudovište ili da Karlsbad tako utiče na mene. Ali kad sam došao ovamo, umirio sam se; video sam da i osim mene ima ljudi koji se interesuju samo Rusijom, a ne braćom Slovenima. Eto i Konstantin.
- Tu lična mišljenja ništa ne znače - reče Sergije Ivanovič. - Ne vodi se računa o ličnom mišljenju, kad je sva Rusija, ruski narod, izrazio svoju volju.
- E, oprostićete. Ja to ne vidim. Narod o tome ništa i ne zna - reče knez.
- Ah, tata... kako da ne zna? A u nedelju u crkvi? - reče Doli osluškujući razgovor. - Molim te, daj ubrus - reče starcu koji je smeškajući se gledao u decu. - Ne može biti da svi...
- Šta znači to u nedelju u crkvi? Naredili svešteniku da čita molepstvije, i on ga pročitao. Ništa narod tu nije shvatio, uzdisali su, kao i pri svakoj propovedi - nastavi knez. - Zatim su im kazali da se u crkvi skupljaju prilozi za bogougodno delo, ljudi su vadili po kopjejku i davali. Ali za šta, nisu znali.
- Narod ne može ne znati; svest o svojoj sudbini uvek postoji u narodu, i u ovakvim trenucima kao što su ovi sad, ona mu postaje jasna - s pouzdanjem reče Sergije Ivanovič pogledajući u starca pčelara.
Lep starac, crne prosede brade i guste srebrne kose, stajao je nepomično, držao šolju s medom, ljubazno i mirno gledao sa visine svoga rasta u gospodu, očevidno ništa ne razumejući i ne želeći da razume.
- Tako je, tačno tako - značajno klateći glavom odgovori on na reči Sergija Ivanoviča.
- Eto, pitajte njega. On ništa ne zna i ne misli - reče Ljevin. - Jesi li, Mihailiču, čuo o ratu? - obrati mu se Ljevin. - Znaš, ono o čemu su u crkvi računa o ličnom mišljenju, kad je sva Rusija, ruski narod, izrazio svoju volju.
- E, oprostićete. Ja to ne vidim. Narod o tome ništa i ne zna - reče knez.
- Ah, tata... kako da ne zna? A u nedelju u crkvi? - reče Doli osluškujući razgovor. - Molim te, daj ubrus - reče starcu koji je smeškajući se gledao u decu. - Ne može biti da svi...
- Šta znači to u nedelju u crkvi? Naredili svešteniku da čita molepstvije, i on ga pročitao. Ništa narod tu nije shvatio, uzdisali su, kao i pri svakoj propovedi - nastavi knez. - Zatim su im kazali da se u crkvi skupljaju prilozi za bogougodno delo, ljudi su vadili po kopjejku i davali. Ali za šta, nisu znali.
- Narod ne može ne znati; svest o svojoj sudbini uvek postoji u narodu, i u ovakvim trenucima kao što su ovi sad, ona mu postaje jasna - s pouzdanjem reče Sergije Ivanovič pogledajući u starca pčelara.
Lep starac, crne prosede brade i guste srebrne kose, stajao je nepomično, držao šolju s medom, ljubazno i mirno gledao sa visine svoga rasta u gospodu, očevidno ništa ne razumejući i ne želeći da razume.
- Tako je, tačno tako - značajno klateći glavom odgovori on na reči Sergija Ivanoviča.
- Eto, pitajte njega. On ništa ne zna i ne misli - reče Ljevin. - Jesi li, Mihailiču, čuo o ratu? - obrati mu se Ljevin. - Znaš, ono o čemu su u crkvi čitali? Šta ti misliš? Treba li ratovati za hrišćane?
- Šta mi imamo da mislimo? Aleksandar Nikolajevič imperator misli za nas, i smisliće za nas sve u svima stvarima. On bolje vidi... Treba li da donesem još hleba? Da dam dečku još malo? - obrati se on Darji Aleksandrovnoj pokazujući na Grišu koji je dovršavao koricu.
- Ja nemam potrebu da pitam - reče Sergije Ivanovič. - Videli smo i vidimo stotine ljudi koji ostavljaju sve, samo da posluže pravednoj stvari; dolaze sa svih krajeva Rusije, i otvoreno i jasno izražavaju svoju misao i nameru. Oni prilažu groševe ili sami idu i otvoreno govore zašto. Šta to znači?
- Znači ono što ja mislim - reče Ljevin koji se poče žestiti - da će se u narodu od osamdeset miliona uvek naći ne stotine, kao sad, nego desetine hiljada ljudi koji su izgubili društveni položaj, raspusnici, i koji su uvek gotovi - u četu Pugačova, u Hivu, u Srbiju...
- A ja ti kažem: idu ne samo stotine i ne samo raspusnici, nego najbolji predstavnici naroda! - reče Sergije Ivanovič s toliko jetkosti kao da štiti poslednju svoju imovinu. - A prilozi? U tom pogledu ceo narod otvoreno izražava svoju volju.
- Reč »narod« je vrlo neodređena - reče Ljevin. - Opštinske ćate, učitelji, i jedan iz hiljade seljaka možebiti znaju u čemu je stvar. Ostalih osamdeset miliona, kao i Mihailič, ne samo da ne izražavaju svoju volju, nego nemaju ni pojma o čemu bi trebalo da izraze svoju volju. Kakvo pravo imamo da tu govorimo o narodnoj volji?
16.
Vešt u dijalektici, Sergije Ivanovič ne odgovori, nego brzo prenese razgovor u drugu oblast.
- Ako bi na aritmetički način hteo da po znaš duh naroda, to je, razume se, vrlo teško postići. Plebiscit kod nas nije uveden i ne može biti uveden, jer ne bi izražavao volju naroda; ali zato ima drugih načina. Stvar se oseća u vazduhu, oseća se srcem. Ja ne govorim o onim podzemnim strujama koje su krenule u debelom moru naroda, i koje su jasne za svakog čoveka bez predubeđenja; pogledaj na društvo u užem smislu. Sve najraznovrsnije partije u svetu inteligencije, neprijateljski raspoložene ranije, svi društveni organi govore isto, svi su osetili elementarnu silu koja ih je dohvatila i ponela u jednom pravcu.
- Da, novine pišu jedno isto - reče knez - to je istina. Toliko sve isto, kao žabe pred olujinu. Od njih se ništa drugo ne može čuti.
- Žabe, ili ne žabe, ja novine ne izdajem i nemam da ih branim; a govorim o jednodušnosti u svetu inteligencije - reče Sergije Ivanovič obraćajući se bratu. Ljevin htede da odgovori, ali ga stari knez prekide.
- E, o toj jednodušnosti može se i nešto drugo reći - reče knez. - Eto, ja imam zeta Stepana Arkadijeviča, vi ga znate, On sad dobija mesto člana odbora komisije... šta ti znam čega, ne sećam se. Toliko znam da tamo nema Vešt u dijalektici, Sergije Ivanovič ne odgovori, nego brzo prenese razgovor u drugu oblast.
- Ako bi na aritmetički način hteo da po znaš duh naroda, to je, razume se, vrlo teško postići. Plebiscit kod nas nije uveden i ne može biti uveden, jer ne bi izražavao volju naroda; ali zato ima drugih načina. Stvar se oseća u vazduhu, oseća se srcem. Ja ne govorim o onim podzemnim strujama koje su krenule u debelom moru naroda, i koje su jasne za svakog čoveka bez predubeđenja; pogledaj na društvo u užem smislu. Sve najraznovrsnije partije u svetu inteligencije, neprijateljski raspoložene ranije, svi društveni organi govore isto, svi su osetili elementarnu silu koja ih je dohvatila i ponela u jednom pravcu.
- Da, novine pišu jedno isto - reče knez - to je istina. Toliko sve isto, kao žabe pred olujinu. Od njih se ništa drugo ne može čuti.
- Žabe, ili ne žabe, ja novine ne izdajem i nemam da ih branim; a govorim o jednodušnosti u svetu inteligencije - reče Sergije Ivanovič obraćajući se bratu. Ljevin htede da odgovori, ali ga stari knez prekide.
- E, o toj jednodušnosti može se i nešto drugo reći - reče knez. - Eto, ja imam zeta Stepana Arkadijeviča, vi ga znate, On sad dobija mesto člana odbora komisije... šta ti znam čega, ne sećam se. Toliko znam da tamo nema šta da se radi - ne mari, Doli, to nije tajna! - a plata je osam hilada rubalja. Pokušajte, zapitajte da li je korisna ta njegova služba; on će vam dokazati da je najpotrebnija. A on je pravičan čovek, ali, ne može se ne verovati u korist od osam hiljada rubalja.
- Da, on me je baš i molio da saopštim Darji Aleksandrovnoj da je dobio mesto - nezadovoljno reče Sergije Ivanovič, smatrajući da knez govori neumesno.
- Takva je i jednodušnost novina. Objasnili su mi: čim počne rat, novinama dvaput veći prihodi. Kako onda da ne smatraju da je sudbina naroda i Slovena... i tako dalje?
Ja mnogo raznih novina ne volim, ali to je netačno - reče Sergije Ivanovič.
- Ja bih stavio samo jedan uslov - nastavi knez, - Alphonse Karr je lepo pisao o tome pred rat s Pruskom. »Smatrate da je rat neophodan? Lepo. Ko propoveda rat, toga napred, u naročitu legiju, i na juriš ispred svih!«
- Lepo bi se proveli urednici novina! - nasmejavši se grohotom reče Katavasov, i zamisli svoje poznanike urednike u toj naročitoj legiji.
- Ah, ništa, oni bi pobegli - reče Doli - i inače bi samo smetali.
- A ako beže, onda karteč za njima, ili postaviti Kozake s knutom - reče knez.
- To je šala, i još rđava šala, oprostite, kneže, - reče Sergije Ivanovič.
- Ja ne vidim da je to šala, to je... - poče Ljevin, ali ga Sergije Ivanovič prekide.
- Svaki član društva pozvan je da radi svoj odgovarajući posao - reče on. - Ljudi misle i vrše svoj posao izražavajući društveno mnenje. A jednodušan i potpun izraz društvenog mnenja, zasluga je štampe, i u isto vreme radosna pojava. Pre dvadeset godina mi bismo ćutali, a sad se čuje glas ruskog naroda gotovog da ustane kao jedan čovek i da se žrtvuje za potlačenu braću; to je veliki korak, i jamstvo snage.
- Ali ne samo žrtvovati se, nego ubijati Turke - bojažljivo reče Ljevin. -Ja mnogo raznih novina ne volim, ali to je netačno - reče Sergije Ivanovič.
- Ja bih stavio samo jedan uslov - nastavi knez, - Alphonse Karr je lepo pisao o tome pred rat s Pruskom. »Smatrate da je rat neophodan? Lepo. Ko propoveda rat, toga napred, u naročitu legiju, i na juriš ispred svih!«
- Lepo bi se proveli urednici novina! - nasmejavši se grohotom reče Katavasov, i zamisli svoje poznanike urednike u toj naročitoj legiji.
- Ah, ništa, oni bi pobegli - reče Doli - i inače bi samo smetali.
- A ako beže, onda karteč za njima, ili postaviti Kozake s knutom - reče knez.
- To je šala, i još rđava šala, oprostite, kneže, - reče Sergije Ivanovič.
- Ja ne vidim da je to šala, to je... - poče Ljevin, ali ga Sergije Ivanovič prekide.
- Svaki član društva pozvan je da radi svoj odgovarajući posao - reče on. - Ljudi misle i vrše svoj posao izražavajući društveno mnenje. A jednodušan i potpun izraz društvenog mnenja, zasluga je štampe, i u isto vreme radosna pojava. Pre dvadeset godina mi bismo ćutali, a sad se čuje glas ruskog naroda gotovog da ustane kao jedan čovek i da se žrtvuje za potlačenu braću; to je veliki korak, i jamstvo snage.
- Ali ne samo žrtvovati se, nego ubijati Turke - bojažljivo reče Ljevin. - Narod žrtvuje, i gotov je da se žrtvuje za svoju dušu, ali ne za ubistvo - dodade on - nehotice vezujući razgovor za misli koje ga tako zanimahu.
- Kako, za dušu? To je, znate, za prirodnjake malo - neshvatljiv izraz. Šta je to duša? - smešeći se reče Katavasov.
- Ah, znate vi!
- Tako mi boga, ni pojma nemam! - glasno smejući se reče Katavasov.
- Ja nisam doneo mir, nego mač, govori Hristos - dodade od svoje strane Sergije Ivanovič, prosto, kao najshvatljiviju stvar, navedavši baš ono mesto iz Jevanđelja koje je uvek najviše bunilo Ljevina.
- Tako je, tačno - ponovi starac koji je stajao kraj njih, odgovarajući na slučajno bačeni pogled na njega.
- Eh, baćuška, tučeni ste, tučeni, sasvim ste tučeni! - veselo uzviknu Katavasov.
Ljevin pocrvene od ljutine, ne zato što je bio tučen, već zato što se nije uzdržao od prepirke.
»Ah, s ovima se ja ne mogu prepirati, - pomisli on - na njima su neprobojni oklopi, a ja sam go.«
Video je da brata i Katavasova ne može uveriti, a još manje je video mogućnost da se on složi s njima. Što su oni propovedali, to je tačno ona oholost uma koja njega umalo nije upropastila. Nije se mogao složiti s tim da desetak ljudi, među kojima i njegov brat, imaju pravo da na osnovu onoga što su im pričali nekoliko stotina ćeretala - dobrovoljaca koji su došli u prestonicu, imaju pravo da govore da oni i novine izražavaju volju i misao naroda, i to misao koja se izražava u osveti i ubistvu. Nije se mogao složiti s tim i zato što on nije video izraz tih misli u narodu, s kojim on živi; nije nalazio te misli ni u sebi (a sebe nije mogao smatrati drukčije nego kao jednog od ljudi koji sačinjavaju ruski narod); nije se mogao složiti poglavito stoga što on, zajedno s ruskim narodom, ne zna, ne može da zna u čemu se sastoji opšte dobro. Ali vrlo dobro zna da je postignuće toga opšteg dobra i blaga mogućno samo pri strogom ispunjavanju onoga zakona dobra koji je otkriven svakome čoveku; i zato ne može želeti rat, ni propovedati ga radi kakvih bilo opštih ciljeva. On govori što govori i Mihailič, i narod, koji je izrazio svoju misao u predanju o pozivu Varjaga: »Starešinstvujte i vladajte nama. Mi radosno obećavamo potpunu pokornost. Sav rad, sva poniženja, sve žrtve, primamo na sebe; ali niti sudimo, niti rešavamo.« A sad se narod, po rečima Sergija Ivanoviča, odriče toga prava kupljenog po skupu cenu.
Hteo je još da kaže: ako je društveno mnenje nepogrešni sudija, zašto onda nisu isto tako zakonite i revolucija i komuna, kao pokret u korist neprobojni oklopi, a ja sam go.«
Video je da brata i Katavasova ne može uveriti, a još manje je video mogućnost da se on složi s njima. Što su oni propovedali, to je tačno ona oholost uma koja njega umalo nije upropastila. Nije se mogao složiti s tim da desetak ljudi, među kojima i njegov brat, imaju pravo da na osnovu onoga što su im pričali nekoliko stotina ćeretala - dobrovoljaca koji su došli u prestonicu, imaju pravo da govore da oni i novine izražavaju volju i misao naroda, i to misao koja se izražava u osveti i ubistvu. Nije se mogao složiti s tim i zato što on nije video izraz tih misli u narodu, s kojim on živi; nije nalazio te misli ni u sebi (a sebe nije mogao smatrati drukčije nego kao jednog od ljudi koji sačinjavaju ruski narod); nije se mogao složiti poglavito stoga što on, zajedno s ruskim narodom, ne zna, ne može da zna u čemu se sastoji opšte dobro. Ali vrlo dobro zna da je postignuće toga opšteg dobra i blaga mogućno samo pri strogom ispunjavanju onoga zakona dobra koji je otkriven svakome čoveku; i zato ne može želeti rat, ni propovedati ga radi kakvih bilo opštih ciljeva. On govori što govori i Mihailič, i narod, koji je izrazio svoju misao u predanju o pozivu Varjaga: »Starešinstvujte i vladajte nama. Mi radosno obećavamo potpunu pokornost. Sav rad, sva poniženja, sve žrtve, primamo na sebe; ali niti sudimo, niti rešavamo.« A sad se narod, po rečima Sergija Ivanoviča, odriče toga prava kupljenog po skupu cenu.
Hteo je još da kaže: ako je društveno mnenje nepogrešni sudija, zašto onda nisu isto tako zakonite i revolucija i komuna, kao pokret u korist Slovena? Ali sve su to bile misli koje ništa ne bi mogle rešiti. Jedno se nesumnjivo moglo videti - da je, u ovom trenutku, prepirka dražila Sergija Ivanoviča, i da bi, prema tome, svako dalje prepiranje bilo rđavo. Ljevin ućuta i skrenu gostima pažnju da se oblaci skupljaju, i da je bolje bežati od kiše i vratiti se kući.
17.
Knez i Sergije Ivanovič sedoše u kola i odoše, a ostalo društvo, ubrzavši korake, pođe pešice kući.
Ali oblak, čas beleći se, čas crveneći, tako je brzo nailazio da je trebalo još više ubrzati korake pa da se stigne kući pre kiše. Niski oblaci, crni kao čađav dim, jurili su neobičnom silinom po nebu. Do kuće, još je ostajalo oko dvesta koraka, kad se olujina podiže i kad se svakog sekunda mogao očekivati pljusak.
Deca su uplašeno i radosno cikala i trčala ispred drugih. Darja Aleksandrovna, boreći se sa suknjama koje su joj se plele oko nogu, nije išla nego je trčala, i nije ispuštala decu iz vida. Muškarci, pridržavajući šešire, pružali su velike korake. Bili su već kod samog ulaza, kad krupna kaplja udari i razbi se o kraj gvozdenog žleba. Deca, a za njima i odrasli utrčaše sa veselim žagorom pod zaštitu krova.
- Katarina Aleksandrovna? - upita Ljevin Agafju Mihailovnu koju srete u predsoblju sa šalovima i maramama.
- Mi smo mislili da je s vama - reče ona. - A Mića?
- U šumi, mora biti, i dadilja je s njim. Ljevin zgrabi šalove i potrča u Kolok.
Za to kratko vreme oblaci behu toliko naišli svojom sredinom na sunce, Knez i Sergije Ivanovič sedoše u kola i odoše, a ostalo društvo, ubrzavši korake, pođe pešice kući.
Ali oblak, čas beleći se, čas crveneći, tako je brzo nailazio da je trebalo još više ubrzati korake pa da se stigne kući pre kiše. Niski oblaci, crni kao čađav dim, jurili su neobičnom silinom po nebu. Do kuće, još je ostajalo oko dvesta koraka, kad se olujina podiže i kad se svakog sekunda mogao očekivati pljusak.
Deca su uplašeno i radosno cikala i trčala ispred drugih. Darja Aleksandrovna, boreći se sa suknjama koje su joj se plele oko nogu, nije išla nego je trčala, i nije ispuštala decu iz vida. Muškarci, pridržavajući šešire, pružali su velike korake. Bili su već kod samog ulaza, kad krupna kaplja udari i razbi se o kraj gvozdenog žleba. Deca, a za njima i odrasli utrčaše sa veselim žagorom pod zaštitu krova.
- Katarina Aleksandrovna? - upita Ljevin Agafju Mihailovnu koju srete u predsoblju sa šalovima i maramama.
- Mi smo mislili da je s vama - reče ona. - A Mića?
- U šumi, mora biti, i dadilja je s njim. Ljevin zgrabi šalove i potrča u Kolok.
Za to kratko vreme oblaci behu toliko naišli svojom sredinom na sunce, da je bila pomrčina kao za vreme pomračenja. Vetar, uporno, kao da hoće da istera svoje, zaustavljao je Ljevina i kidao lipovo lišće i cveće i ružno i čudnovato otkrivao bele brezove grane, savijao na jednu stranu sve: bagrenje, cveće, bocu, travu i vrhove drveća. Devojke koje su radile u vrtu, s vriskom potrčaše i sakriše se pod krov zgrade za poslugu. Bela zavesa plahe kiše beše već zahvatila celu daleku šumu i polovinu obližnjih livada, i brzo se primicala Koloku. Vlaga od kiše koja se razbijala u sitne kaplje, osećala se u čistom vazduhu.
Pognuvši glavu i boreći se s vetrom koji mu je istrzao šalove iz ruku, Ljevin je već prilazio Koloku i već je video da se nešto belasa iza hrasta, kad odjednom sve planu, buknu cela zemlja, i kao da nad samom glavom puče svod nebeski. Otvorivši zasenute oči, Ljevin pre svega spazi, kroz gustu zavesu kiše koja ga je sad razdvajala od Koloka, kako je zelen vrh poznatog mu hrasta, u sredini šume, čudnovato izmenio svoj položaj. »Je li mogućno da ga je rascepno?« jedva stiže da pomisli Ljevin, kad vrh hrasta, ubrzavajući više i više kretanje, zapade za drugo drveće, i on ču lomnjavu kad veliko drvo pade na drugo drveće.
Svetlost munje, tresak groma, i osećanje tela trenutno obuzetog hladnoćom, sliše se u jedan opšti utisak užasa, u Ljevinu.
- Bože moj! Bože moj! Samo ne na njih! - progovori on.
I mada odmah pomisli kako je besmislena njegova molba: da ih ne ubije hrast koji je već pao, ipak je ponovi, znajući da ništa bolje od ove besmislene molbe nije u stanju da uradi.
Dojurivši do mesta gde su obično bivali, ne nađe ih tamo.
Bili su na drugom kraju šume, pod starom lipom, i dozivahu ga. Dve prilike, u zagasitim haljinama (pre su te haljine bile otvorenih boja), stajale su nagnute nad nečim. To behu Kiti i dadilja. Kiša je već prestajala i počelo se Pognuvši glavu i boreći se s vetrom koji mu je istrzao šalove iz ruku, Ljevin je već prilazio Koloku i već je video da se nešto belasa iza hrasta, kad odjednom sve planu, buknu cela zemlja, i kao da nad samom glavom puče svod nebeski. Otvorivši zasenute oči, Ljevin pre svega spazi, kroz gustu zavesu kiše koja ga je sad razdvajala od Koloka, kako je zelen vrh poznatog mu hrasta, u sredini šume, čudnovato izmenio svoj položaj. »Je li mogućno da ga je rascepno?« jedva stiže da pomisli Ljevin, kad vrh hrasta, ubrzavajući više i više kretanje, zapade za drugo drveće, i on ču lomnjavu kad veliko drvo pade na drugo drveće.
Svetlost munje, tresak groma, i osećanje tela trenutno obuzetog hladnoćom, sliše se u jedan opšti utisak užasa, u Ljevinu.
- Bože moj! Bože moj! Samo ne na njih! - progovori on.
I mada odmah pomisli kako je besmislena njegova molba: da ih ne ubije hrast koji je već pao, ipak je ponovi, znajući da ništa bolje od ove besmislene molbe nije u stanju da uradi.
Dojurivši do mesta gde su obično bivali, ne nađe ih tamo.
Bili su na drugom kraju šume, pod starom lipom, i dozivahu ga. Dve prilike, u zagasitim haljinama (pre su te haljine bile otvorenih boja), stajale su nagnute nad nečim. To behu Kiti i dadilja. Kiša je već prestajala i počelo se rasvetljavati, kad Ljevin dotrča do njih. Dadiljine donje haljine bile su suve, a Kiti beše skroz prokisla, i haljine su bile pripijene uz nju. Mada je kiša prestala, one su još stajale u istom položaju u kojem su bile kad je nepogoda počela. Stajale su nagnute nad detinjim kolicima sa zelenim štitom.
- Jeste živi i čitavi? Hvala bogu! - progovori Ljevin šljapkajući po neusahloj vodi okvašenim cipelama koje su se izuvale, i pritrčavajući im.
Rumeno i mokro Kitino lice okrenuto njemu, plašljivo se osmejkivalo ispod šešira koji beše promenio oblik.
- Kako te savest ne peče! Ne razumem kako možeš biti tako neobazriva! - jetko napade Ljevin ženu.
- Bogami, ja nisam kriva. Baš kad smo hteli poći, dete nas zadrža. Trebalo ga je presvući. Tek što smo... - poče da se pravda Kiti.
Mića je bio čitav, suv, i bez prekida je spavao.
- Ah, hvala bogu! Ne znam šta govorim.
Pokupivši mokre pelene dadilja izvadi dete i ponese ga. Ljevin je išao pored žene, i krišom od dadilje joj je stezao ruku u znak kajanja za svoju ljutnju.
18.
Kroz najraznovrsnije razgovore, u kojima kao da je samo spoljnom stranom uma uzimao učešća, Ljevin je celoga dana, iako razočaran što nije došla promena koja je trebalo da se izvrši u njemu, celoga dana je radosno osećao kako mu je srce puno.
Posle kiše, bilo je suviše vlažno za šetnju; osim toga, teški oblaci nikako se nisu sklanjali sa horizonta, prolazili su čas ovde, čas onde, grmeći i crneći se po krajevima neba. Celo društvo provelo je ostatak dana u kući.
Prepirka se više nije zapodevala, naprotiv, svi su posle ručka bili najlepše raspoloženi.
Katavasov je s početka nasmejavao dame svojim originalnim šalama, koje su se uvek dopadale pri prvom poznanstvu s njim; a zatim, pobuđen od Sergija Ivanoviča, ispriča svoja vrlo zanimljiva opažanja u razlici karaktera, pa čak i fizionomija ženke i mužjaka sobnih muva, i o njihovom životu. Sergije Ivanovič takođe beše veseo, i, za vreme čaja, on, opet pobuđen od brata, izloži svoje poglede na budućnost istočnog pitanja tako prosto i lepo, da su ga svi sa zanosom slušali.
Samo Kiti nije mogla da ga sasluša dokraja - pozvaše je da kupa Miću.
Nekoliko minuta po Kitinom odlasku pozvaše i Ljevina u dečju sobu.
Ostavivši čaj, žaleći takođe što prekida zanimljiv razgovor, a u isto vreme uznemiren zašto ga zovu, jer se to dešavalo samo u važnim slučajevima - Ljevin pođe u dečju sobu.
Premda nije saslušao dokraja plan Sergija Ivanoviča: kako će oslobođeni slovenski narodi, četrdeset miliona, zajedno s Rusijom imati da započnu novu epohu u istoriji, vrlo ga je to zainteresovalo, kao nešto potpuno novo za njega, i premda ga radoznalost i uznemirenost zbog iznenadnog poziva uzbudiše - čim ostade sam, pošto je izišao iz salona, odmah se opet seti svojih jutrošnjih misli. I sve one kombinacije o značaju slovenskog elementa u svetskoj istoriji učiniše mu se tako ništavne u poređenju s onim što se događalo u njegovoj duši, da je namah zaboravio to i preneo se u ono raspoloženje u kojem je bio jutros.
Nije se više morao sećati, kao pre, celog toka misli (to mu nije bilo potrebno). Odjednom se prenese u ono osećanje koje ga je rukovodilo, koje je bilo vezano za te misli, i našao je to osećanje u svojoj duši jače i određenije nego ranije. Sad se više nije javljalo ono što je potrebno bilo pri ranijim nameravanim umirenjima, kad je valjalo uspostaviti ceo tok misli da bi se našlo osećanje. Sad, naprotiv, osećanje radosti i umirenja bilo je življe nego pre, a misao nije dostizala osećanje.
Išao je preko terase i gledao u dve zvezde koje se pojaviše na tamnom nebu i odjednom se seti: »Da, gledajući tada u nebo, mislio sam: da svod koji vidim nije neistina, i nešto sam ostavio nedovršenim, nešto sam sakrio od sebe - pomisli. - Ali ma šta da je tamo, prigovora ne može biti. Treba razmisliti, i sve postaje jasno!«
Ulazeći u dečju sobu, seti se onoga što je sakrio bio od sebe. To je bilo ovo: ako je glavni dokaz božanstva njegovo otkrovenje da ima dobra, zašto se to otkrovenje ograničava samo na hrišćansku crkvu? Kakav odnos prema tom otkrovenju imaju verovanja budista i muhamedanaca, koji takođe ispovedaju i čine dobro?
Činilo mu se da ima u sebi odgovor na to pitanje; ali nije stigao da ga samom sebi izrazi, kad već uđe u dečju sobu.
Kiti je sa zasukaaim rukavima stajala kraj kade u kojoj se brčkalo dete, i raspoloženje u kojem je bio jutros.
Nije se više morao sećati, kao pre, celog toka misli (to mu nije bilo potrebno). Odjednom se prenese u ono osećanje koje ga je rukovodilo, koje je bilo vezano za te misli, i našao je to osećanje u svojoj duši jače i određenije nego ranije. Sad se više nije javljalo ono što je potrebno bilo pri ranijim nameravanim umirenjima, kad je valjalo uspostaviti ceo tok misli da bi se našlo osećanje. Sad, naprotiv, osećanje radosti i umirenja bilo je življe nego pre, a misao nije dostizala osećanje.
Išao je preko terase i gledao u dve zvezde koje se pojaviše na tamnom nebu i odjednom se seti: »Da, gledajući tada u nebo, mislio sam: da svod koji vidim nije neistina, i nešto sam ostavio nedovršenim, nešto sam sakrio od sebe - pomisli. - Ali ma šta da je tamo, prigovora ne može biti. Treba razmisliti, i sve postaje jasno!«
Ulazeći u dečju sobu, seti se onoga što je sakrio bio od sebe. To je bilo ovo: ako je glavni dokaz božanstva njegovo otkrovenje da ima dobra, zašto se to otkrovenje ograničava samo na hrišćansku crkvu? Kakav odnos prema tom otkrovenju imaju verovanja budista i muhamedanaca, koji takođe ispovedaju i čine dobro?
Činilo mu se da ima u sebi odgovor na to pitanje; ali nije stigao da ga samom sebi izrazi, kad već uđe u dečju sobu.
Kiti je sa zasukaaim rukavima stajala kraj kade u kojoj se brčkalo dete, i kad ču muževljeve korake, okrenu mu se licem i osmejkom ga pozva k sebi. Jednom je rukom pridržavala ispod glave punačko dete, koje je plivalo poleđuške i praćakalo se nožicama, a drugom je, ravnomerno naprežući mišiće, cedila sunđer na dete.
- Evo, pogledaj, pogledaj! - reče kad joj muž priđe. - Agafja Mihailovna ima pravo. Poznaje ljude.
Stvar je bila u tome što je Mića, od toga dana, sasvim nesumnjivo poznavao sve svoje.
Čim Ljevin priđe kadi, odmah izvedoše pokušaj, i pokušaj potpuno zadovolji. Kuvarica, koja beše naročito pozvana, naže se nad detetom. Ono se namršti i odrečno zavrte glavom. Naže se Kiti - na licu mu prosto zasija osmejak, upre ručicama u sunđer, i poče naprćenim usnama izvodši tako zadovoljne i neobične zvuke, da su i Kiti i dadilja, pa i sam Ljevin osetili neočekivano ushićenje.
Jednom rukom izvadiše dete iz kade, poliše ga vodom, obaviše čaršavom, izbrisaše, i posle prodirnog jednog krika, predadoše ga materi.
Milo mi je što počinješ da ga voliš - reče Kiti mužu, pošto sa detetom na grudima sede na obično svoje mesto. - Veoma mi je milo. A već je počinjalo da me jedi. Govorio si da ništa prema njemu ne osećaš.
- Zar! Zar sam govorio da ništa ne osećam? Govorio sam samo da sam se razočarao.
- Kako, u njemu se razočarao?
- Ne u njemu, nego u svom osećanju. Očekivao sam više. Očekivao sam da će se, kao iznenađenje, razliti u meni novo prijatno osećanje. I odjednom, mesto toga - gađenje, žaljenje...
Ona ga pažljivo slušaše preko deteta, nadevaše na tanke prste prstenje, koje je skinula dok je kupala Miću.
- Glavno i jeste da ima više straha i žalosti nego zadovoljstva. Danas, za vreme oluje, posle onoga straha, video sam koliko ga volim.
Na Kitinom licu zasija osmejak.
- A jesi li se mnogo uplašio? - reče ona. - I ja takođe; samo, više me je strah sada, kad je već prošlo. Ići ću da vidim hrast... A kako je prijatan Katavasov! Uopšte, celoga dana bilo je tako prijatno... I ti si prema Sergaju Ivanoviču tako dobar, samo kad hoćeš... Hajde, idi sad k njima. Ovde je posle kupanja uvek vrućina i zapara...
19.
Kad iziđe iz dečje sobe i ostade sam, Ljevin se opet seti one misli u kojoj je bilo nečeg nejasnog.
Mesto da ide u salon, odakle su se čuli glasovi, on zastade na terasi, i naslonivši se na ogradu poče gledati u nebo.
Bilo se već smrklo, i na jugu, kuda je on gledao, ne beše oblaka. Oblaci su bili na suprotnoj strani. Tamo su sevale munje i čula se udaljena grmljavina. Ljevin je osluškivao ravnomerno padanje kapljica s lipa u vrtu, i gledao u poznati mu trougaonik zvezda, i na mlečni put sa njegovim ograncima koji prolaze kroz sredinu trougla. Sa svakim sevanjem munje nestajao je ne samo mlečni put, nego su nestajale i jasne zvezde; ali čim bi se munja ugasila, opet su se pojavljivale na istim mestima, kao da ih je nekakva vešta ruka bacala.
»Šta li me buni?«, reče u sebi Ljevin, unapred osećajući da je odgonetka njegovih sumnja, mada je on još ne zna, već gotova u njegovoj duši.
»Da, jedina, nesumnjiva manifestacija božanstva - to su zakoni dobra, koji su dati svetu otkrovenjem, i koje ja osećam u sebi, i kroz priznavanje kojih, ja, ne da se sjedinjujem, nego sam hteo - ne hteo sjedinjen s drugim ljudima u jedno društvo verujućih, koje se zove crkva. Lepo, a mojsijevci, muhamedanci, konfučijanci, budisti - šta su oni?« - zadade on sebi baš ono pitanje koje mu se činilo opasno. - »Je li mogućno da su te stotine miliona ljudi lišene onog najvećeg blaga bez kojeg život nema smisla?« On se zamisli, Kad iziđe iz dečje sobe i ostade sam, Ljevin se opet seti one misli u kojoj je bilo nečeg nejasnog.
Mesto da ide u salon, odakle su se čuli glasovi, on zastade na terasi, i naslonivši se na ogradu poče gledati u nebo.
Bilo se već smrklo, i na jugu, kuda je on gledao, ne beše oblaka. Oblaci su bili na suprotnoj strani. Tamo su sevale munje i čula se udaljena grmljavina. Ljevin je osluškivao ravnomerno padanje kapljica s lipa u vrtu, i gledao u poznati mu trougaonik zvezda, i na mlečni put sa njegovim ograncima koji prolaze kroz sredinu trougla. Sa svakim sevanjem munje nestajao je ne samo mlečni put, nego su nestajale i jasne zvezde; ali čim bi se munja ugasila, opet su se pojavljivale na istim mestima, kao da ih je nekakva vešta ruka bacala.
»Šta li me buni?«, reče u sebi Ljevin, unapred osećajući da je odgonetka njegovih sumnja, mada je on još ne zna, već gotova u njegovoj duši.
»Da, jedina, nesumnjiva manifestacija božanstva - to su zakoni dobra, koji su dati svetu otkrovenjem, i koje ja osećam u sebi, i kroz priznavanje kojih, ja, ne da se sjedinjujem, nego sam hteo - ne hteo sjedinjen s drugim ljudima u jedno društvo verujućih, koje se zove crkva. Lepo, a mojsijevci, muhamedanci, konfučijanci, budisti - šta su oni?« - zadade on sebi baš ono pitanje koje mu se činilo opasno. - »Je li mogućno da su te stotine miliona ljudi lišene onog najvećeg blaga bez kojeg život nema smisla?« On se zamisli, pa se odmah popravi. »O čemu se ja pitam? - reče u sebi. - Pitam za odnos prema božanstvu svih, najrazličitijih verovanja celog čovečanstva. Pitam za opštu manifestaciju boga u celom svetu, sa svima onim maglovitim pegama. Šta radim ja? Meni lično, mome srcu, otkriveno je nesumnjivo znanje koje se razumom ne može postići, a ja uporno hoću da razumem i rečima izrazim to znanje.
»Zar ne znam da se zvezde ne kreću? - upita se gledajući u jasnu planetu koja već promeni svoj položaj prema visokoj brezinoj grani. - Ali, gledajući kretanje zvezda, ja ne mogu zamisliti okretanje zemljino, i zato sam u pravu kad kažem da se zvezde kreću.
»I zar bi astronomi mogli i razumeti i izračunati što bilo, kad bi uzimali u obzir sva složena i raznolika kretanja zemljina? Svi njihovi neobični zaključci o rastojanjima, težini, kretanju i metežu nebeskih tela osnovani su samo na vidljivom kretanju svetila oko nepomične Zemlje, na istom kretanju koje je sada preda mnom, i koje je isto takvo bilo za milione ljudi u toku vekova, i bilo i biće uvek isto, i uvek može biti provereno. I kao god što bi bili uzaludni i labavi zaključci astronoma koji ne bi bili osnovani na posmatranju vidljivog neba, u odnosu prema jednom meridijanu i jednom horizontu, tako bi isto bili uzaludni i labavi moji zaključci kad ne bi bili osnovani na onom poimanju dobra koje je uvek bilo i biće za sve jednako, koje mi je otkriveno hrišćanstvom, i koje uvek može biti provereno u mojoj duši. Pitanje pak o drugim verovanjima i njihovim odnosima prema božanstvu, ja nemam prava ni mogućnosti da rešim.«
- A, ti nisi otišao? - reče odjednom Kiti koja je prolazila istim putem za salon. - Šta je, da nisi zbog nečega neraspoložen? - reče zagledajući mu pažljivo lice pri svetlosti zvezda.
Ali ne bi mu mogla sagledati lice da ga opet munja ne osvetli. Pri svetlosti munje ona sagleda celo njegovo lice, i videvši da je spokojan i raspoložen, osmehnu se na nj.
»Razume - pomisli on - zna o čemu mislim. Da li da joj kažem ili ne? Jest, kad kažem da se zvezde kreću.
»I zar bi astronomi mogli i razumeti i izračunati što bilo, kad bi uzimali u obzir sva složena i raznolika kretanja zemljina? Svi njihovi neobični zaključci o rastojanjima, težini, kretanju i metežu nebeskih tela osnovani su samo na vidljivom kretanju svetila oko nepomične Zemlje, na istom kretanju koje je sada preda mnom, i koje je isto takvo bilo za milione ljudi u toku vekova, i bilo i biće uvek isto, i uvek može biti provereno. I kao god što bi bili uzaludni i labavi zaključci astronoma koji ne bi bili osnovani na posmatranju vidljivog neba, u odnosu prema jednom meridijanu i jednom horizontu, tako bi isto bili uzaludni i labavi moji zaključci kad ne bi bili osnovani na onom poimanju dobra koje je uvek bilo i biće za sve jednako, koje mi je otkriveno hrišćanstvom, i koje uvek može biti provereno u mojoj duši. Pitanje pak o drugim verovanjima i njihovim odnosima prema božanstvu, ja nemam prava ni mogućnosti da rešim.«
- A, ti nisi otišao? - reče odjednom Kiti koja je prolazila istim putem za salon. - Šta je, da nisi zbog nečega neraspoložen? - reče zagledajući mu pažljivo lice pri svetlosti zvezda.
Ali ne bi mu mogla sagledati lice da ga opet munja ne osvetli. Pri svetlosti munje ona sagleda celo njegovo lice, i videvši da je spokojan i raspoložen, osmehnu se na nj.
»Razume - pomisli on - zna o čemu mislim. Da li da joj kažem ili ne? Jest, reći ću joj.« Ali u trenutku kad htede on da govori, progovori ona.
- Znaš šta, Kostja! Molim te - reče - idi u sobu na uglu i vidi kako je namešteno za Sergija Ivanoviča. Meni je nezgodno. Da li su metnuli novi umivaonik?
- Dobro, otići ću neizostavno - reče Ljevin ustajući i ljubeći je.
»Ne, ne treba joj govoriti - pomisli kad ona prođe pored njega. - To je tajna, samo meni potrebna i važna, koja se ne može rečima iskazati.
»Ovo novo osećanje nije me izmenilo, nije me usrećilo, nije me odjednom obasjalo kao što sam maštao, baš onako kao i osećanje prema sinu. Nikakvog iznenađenja nije bilo. A vera, ne vera - ne znam šta je to, ali je to osećanje isto tako neprimetno, kroz patnje ušlo, i čvrsto se uleglo u moju dušu.
»Opet ću se ljutiti na kočijaša Ivana, opet ću se prepirati, neumesno iskazivati svoje misli, ostaće pregrada između svjataja svjatih moje duše i drugih, pa čak i moje žene, isto tako ću nju okrivljavati za svoj strah, i posle se kajati zbog toga, isto tako neću poimati razumom za šta se molim bogu, a moliću mu se - ali život moj, sada, sav moj život, nezavisno od svega što se može desiti sa mnom, svaki trenutak toga života - ne samo da nije besmislen, kao ranije, nego ima nesumnjivi smisao dobra, koji ja imam vlast da unesem u njega!«
KRAJ
Nastavci : : Romani u nastavcima
