26.06.2017.

Miquel de Cervantes, Don Kihot (17,18,19 glava )




u kojoj se nastavljaju nebrojene muke što ih je junački don Quijote
sa svojim čestitim perjanikom Sanchom Panzom pretrpeo u krčmi
koja mu se, u zao čas, učinila dvorom.



Dotle se don Quijote bio osvestio, te istim onim glasom kojim je dozivao svoga perjanika jučer, kad je ležao u dolini Mlaćenici, uzme ga zvati i sada:
— Sancho, prijatelju, spavaš li? Spavaš li, prijatelju Sancho?
— Ja da spavam? Koješta! — odgovori Sancho, zlovoljan, ojađen. — Ta zar nije kao da su noćas svi vrazi pakleni navalili na mene?
— Zaista, teško da se i varaš — odvrati don Quijote — jer ili ja ne znam ništa, ili je ovaj dvor začaran. Da znaš zato... Ali se moraš zakleti da ovo što ti sada kanim reći nećeš odati dok ja ne umrem.
— Kunem se — odgovori Sancho.
— Ja to velim zato — nastavi don Quijote — što ne marim da ikomu bude oteta čast.
— Kažem da se kunem — opet će Sancho — pa ću da ćutim  dok god vi, gospodaru, poživite, a dao Bog da bih sutra mogao odati.
— Zar sam ja tebi tolik zlotvor — zapita don Quijote — da mi želiš brzu smrt?
— Nije zato — odgovori Sancho — nego ja ne marim ništa čuvati, pa da mi sagnjije od duga ležanja.
— Bilo kako bilo — reče don Quijote — ja se više uzdam u tvoju ljubav i odanost. Znaj dakle da mi se noćas dogodila jedna od najneobičnijh prigoda kojom ću se ikada moći podičiti. Da ti ukratko pripovedim, znaj, noćas mi došla kći vlastelina ovoga zamka, a to ti je najzgodnija i najkrasnija devica što je ima nadaleko na svetu. Što da ti pričam o lepoti njenoj? Što o bistroj pameti? Što o svemu drugom, skrivenom, u koje neću da diram, nego ćutim o tome, e da bih očuvao, kako moram, veru mojoj vladarici Dulcineji? Samo to ti želim reći da mi je sudbina pozavidela na tolikoj divoti kojom me sreća obdarila, a možda je, kako sam ti rekao (a to i jest najpouzdanije), ovaj dvor začaran, te u onaj čas kad sam ja s njome razveo najslađi i najljubazniji razgovor, pojavi se neka šaka i ruka nekakva strahovitog gorostasa, koje ja nisam ni video, niti znam otkuda je, te me zvizne pesnicom po
čeljustima da ih je sasvim prelila krv; a onda me ruka gorostasova tako izmlatila da mi je gore nego jučer, kad su nas konjari zbog Rocinantove nevaljalštine obružili, kako i sam znaš. Zato ja sudim,
jamačno neki začarani Maur čuva to blago, krasotu ove device, a to blago nije namenjeno meni.
— Pa ni meni — priklopi Sancho — jer više od četiri stotine Maura mlatilo je mene, pa je spram toga šala i mačji kašalj ono kako su nas juče krstili ćulama. Ali recite mi, gospodaru, zašto vi to zovete lepom i retkom prigodom, kad smo mi ovoliko izvukli?
Vama je bilo još nekako, jer vi ste držali u naručju onu neprispodobivu krasotu, kako velite, ali što sam ja stekao nego jedino najmasnije batine otkada sam na svetu? Jadna li mene i jadne mi matere što me rodila, kad ja, koji nisam skitnik vitez i ne kanim nikada ni biti, izvlačim veći deo sviju tih nevolja!
— Zar si dakle i ti izmlaćen? — zapita don Quijote.
— Ta rekoh da jesam, jao deco moja! — odvrati Sancho.
— Ne vodi brige, prijatelju — reći će mu don Quijote — jer ja ću odmah zgotoviti onaj dragoceni melem i njime ćemo se mi izlečiti dok okom trepneš.
Dotle je oružnik užegao svetiljku, te ušao da vidi onoga o kojem misli da je ubijen. Kad ga ugleda Sancho gde ulazi u košulji, s rupcem oko glave, sa svetiljkom u ruci, ljuta lica, zapita gospodara:
— Da nije ovo, gospodaru, onaj začarani Maur, pa se vratio da nam podmiri ako je što zaboravio?
— Ne može to biti onaj Maur — odvrati don Quijote — jer začarane ne može niko da vidi.
— Ne vidimo ih, ali ih osećamo — priklopi Sancho; — ako meni ne verujete, neka vam reknu moja leđa.
— Mogla bi pričati i moja — odgovori don Quijote — no to ne kazuje još dovoljno te bismo mogli verovati da je ovaj koga vidimo onaj začarani Maur.
Priđe oružnik i zapanji se kad ih zateče gde se tako mirno razgovarju. Don Quijote, doduše, još je ležao nauznak i nije se mogao ni maknuti, izmlaćen i sav oblepljen. Pristupi mu oružnik i zapita ga:
— No, kako je, dragoviću?
— Da sam na vašem mestu — odbrusi don Quijote — ja bih to uljudnije zapitao. Zar je u ovoj zemlji navada tako se obraćati skitnicima vitezovima, zvekane?
Kad je oružnik video da onakav jadnik tako postupa s njim, nije mogao da otrpi, nego se razmahne svetiljkom i lupi njome don Quijota po glavi, da je čestito odjeknula, a svetiljka se ugasila. Kako je nastao mrak, iziše onaj odmah, a Sancho Panza progovori:
— Nema sumnje, gospodaru, da je ovo ipak začarani Maur. Blago on jamačno čuva za druge, a nama je od njega pesnica i zvizgac svetiljkom.
— Tako je — potvrdi mu don Quijote — ali ne treba mnogo mariti za te čarolije, niti se ljutiti i jaditi zbog njih, jer one su nevidljive i sablasne, te ne možemo pronaći komu bismo se svetili, koliko god se trudili. Ustani, Sancho, ako možeš, zovi kaštelana ovoga grada i pobrini se da dobijem malo ulja, vina, soli i ružmarina, pa da zgotovim lekoviti melem. Uistinu mi, mislim, sada jako treba, jer mi silna krv teče iz rane koju mi je ona sablast zadala.

S ljutim bolom u kostima ustane Sancho i uputi se u mraku onamo gdje je krčmar. Naiđe na oružnika, koji je prisluškivao što li će njegov neprijatelj, pa mu rekne:
— Gospodaru, bili vi ko mu drago, kunem vam se i preklinjem, dajte nam malo ružmarina, ulja, soli i vina, jer to treba da se izleči jedan od najboljih skitnika vitezova što ih ima na svetu, a leži on evo na postelji ljuto izranjen od ruku začaranog Maura iz ove krčme.

Kad je oružnik to čuo, razabere da je ovo budalast svat, a kako se već počelo daniti, otvori on vrata od krčme, zovne krčmara i rekne mu što taj čovo ište. Krčmar mu dade što želi, a Sancho odnese don Quijotu, koji se rukama uhvatio za glavu te jadikuje kako ga boli od onoga udarca svetiljkom, premda su mu samo iskočile na čelu dve kvrge, a ono što je on smatrao za krv beše znoj što ga je probio od jada i muke koju je premučio.
Uzme on dakle one sastojke, pa ih slije i stane mešati i kuvati dok mu se ne učini da su valjano smešani i skuvani. Onda zaište kakvu bocu, da prelije melem, ali kako se boca u krčmi nije našla,
odluči preliti ga u limenu uljenicu koju mu je krčmar poklonio, te izmoli nad svime više od osamdeset Očenaša i toliko Zdravomarija, Gospinih pozdrava i Verovanja, a svaku je molitvu popraćao krštenjem, kao da blagòsilja. Sve su to gledali Sancho, krčmar i oružnik, a mazgar se bio tiho odšuljao, da prigleda i namiri svoje mazge.

Kad je don Quijote dogotovio svoj dragoceni melem, poželi odmah iskušati valjanost njegovu, kakvu je zamislio, te potegne od onoga što nije mogao pretočiti u limenku, nego je preostalo u loncu
u kojem se kuhalo otprilike poldrug funte. Ali tek što je potegnuo, odmah poče povraćati, te isprazni sav želudac. Od muke i od drmanja proznoji se toliko da je zamolio neka ga pokriju i ostave sama. Poslušaju ga, pa on prospava dobra tri sata, a zatim se probudi te oseti da mu je u svem telu lakše i bolje, tako da se opet uzeo smatrati zdravim. Istinski se uverio da je našao Fierabrásov melem,
i s njim može odsad, bez ikakva straha, srtati u svaku pogibao, boj i kavgu, kakva god opasna bila.
Začudi se i Sancho Panza kako mu se brzo oporavio gospodar, te ga zamoli neka mu da što je preostalo u loncu, jer je prilično preostalo. Privoli se don Quijote, a Sancho zgrabi lonac oberučke,
pa u dobroj veri i još većoj želji potegne junački i saspe u sebe nimalo manje od gospodara. No želudac siromaha Sancha nije bio onako osjetljiv kao gospodarov, te se Sancho, prije izbacivanja,
namučio tolikih muka i nevolja, toliko se naznojio i tako sav iznemogao da je mislio: kucnuo mu je zbilja smrtni čas. Ovako snužden i turoban proklinjaše i melem i hulju koja mu je melem
dala.
Kad ga don Quijote vidje onakva, reče mu:
— Ja mislim, Sancho, sva ti je ta nevolja odatle što nisi ovitežen vitez, jer ja sudim da ovaj napitak i ne koristi onima koji nisu oviteženi vitezovi.
— Ako ste vi to, gospodaru, znali — odvrati Sancho Panza — što ste i dopustili da ga okusim, u zao čas meni i svima mojima!
Uto proradi napitak i siromah perjanik počne sipati na oba kanala tako naglo da sasvim postrada i rogožina, na koju se opet bio izvalio, i konopljani pokrivač kojim se pokrivao. Probio ga znoj od
silne muke, uzela ga tresti vrućica i boljetica, te nije samo on mislio nego i svi: izdahnuće dušu. Ta oluja i nepogoda potraje gotovo dva sata, ali mu onda ne beše lakše kao gospodaru, jer je bio tako
izmučen i izlomljen da je jedva na nogama stajao. No don Quijote, koji se, kako rekosmo, osećao oporavljenim i zdravim, htede odmah da krene da traži pustolovine, jer mu se činilo da za sve ovo
vreme što ovde zateže, otima sebe svetu i onima što su potrebni njegova okrilja i zaštite, pogotovo uz ovo pouzdanje i veru koju je stekao u svoj melem. Tako on, potaknut i ponesen tom željom,
osedla sam Rocinanta, osamari magarca svomu perjaniku, pa i njemu pomogne da se odene i da uzjaše na svoga sivca. Onda i sam zajaše konja, potera u jedan ugaoi na dvorištu te uzme odande povelik kolac ili ražanj, da mu posluži za koplje.
Gledaju ga svi koji god bijahu u krčmi, a ima ih više od dvadesetak. Gleda ga i krčmarova kći, a ni on ne skida očiju s nje, nego katkad protisne uzdah, kao da ga istiskuje sa dna duše, te svi misle da ga bole rebra, barem tako misle oni koji su noćas gledali kako je lepljen melemima. Kad su već obadvojica bili uzjahali i stigli krčmi na vrata, zovnu on krčmara te mu reče veoma spokojnim i ozbiljnim glasom:
— Mnoge su i veoma velike usluge, gospodine kaštelane, koje su meni u vašem zamku iskazane, te moram zahvalan vam biti dokle god živim. Ako vam ih mogu uzvratiti tim da vas osvetim na kojem
nasilniku koji vam je nažao učinio, znajte da i jest jedina moja dužnost zakriljivati nemoćne, osvećivati one kojima krivicu čine, i kažnjavati neveru i prevaru. Pretitrajte u pameti, pa ako se setite
čega takva i meni biste se hteli obratiti, ne sustežite se, nego kazujte, jer ja vam se kunem viteškim redom koji sam primio da ću svakoj vašoj želji udovoljiti i osvetiti vas.
Krčmar mu odgovori isto tako spokojno:
— Gospodaru viteže, ne treba da mi vi osvećujete ikakvu krivicu, jer ako meni ko učini krivicu, znam je osvetiti i sam, kako dolikuje. Jedino treba da mi namirite što dugujete za ovu noć u krčmi, to jest za slamu i ječam životinjama, pa za večeru i za postelju.
— Ovo je dakle krčma? — zapita don Quijote.
— Jest, i još kako čestita — odgovori krčmar.
— Onda sam ja dosad bio u zabludi — odvrati don Quijote — jer sam zaista mislio da je ovo zamak, i ne loš. Ali kad je tako, te nije zamak nego krčma, onda se sada može jedino to učiniti da mi ne
zamerite što ne plaćam, jer ja se ne smem ogrešiti o zakon skitnika vitezova, o kojima znam pouzdano, te sve dosad nisam ništa protivno čitao, da nikada nisu plaćali za stanovanje ni za išta u
krčmi u koju bi se navratili, jer njima po svakom zakonu i pravu pripada da budu lepo dočekivani, u naknadu i nagradu za teške muke što ih oni podnose dok traže pustolovine obnoć i obdan, zimi i
leti, pešice i na konju, žeđajući i gladujući, po žegi i po studeni, izvrgnuti svim nepogodama nebeskim i svim neudobnostima i nevoljama zemaljskim.
— Slabo ja hajem za to — odgovori krčmar; — platite vi meni što mi dugujete, a okanite se brbljarije i viteštva, jer ja ne vodim brigu ni o čemu drugom nego o svojem poslu.
— Vi ste glup i zao krčmar — odvrati don Quijote.
Obode on Rocinanta, uperi svoj ražanj i krene iz krčme, a da ga niko nije zadržavao. I ne obazirući se jaše li perjanik za njim, dobrano se udalji cestom. Kad krčmar vide da on odlazi a ne plaća, pritrči Sanchu Panzi da se od njega namiri, no Sancho izjavi: kad njegov gospodar ne plaća, ne plaća ni on, jer čim je on konjušar skitnika viteza, kao što i jest, vredi za njega isto pravilo i pravo koje i za gospodara, da ništa ne plaća po krčmama i gostionicama.
Ražesti se krčmar jako i zapreti mu, ako ne bude platio, isklatiće on njega svojski, a to će zapamtiti. Odgovori mu na to Sancho da po zakonu viteškoga reda, koji je njegov gospodar primio, neće platiti
ni prebijene pare sve da bi izgubio glavu, jer nije voljan gaziti dobru i starodrevnu navadu skitnika vitezova, te neće da se konjušari vitezova koji će se još na svet roditi tuže na njega i prekoravaju ga
što je zatro onako prav običaj.
Zla kob dosudi nesretniku Sanchu da se među svetom u krčmi nađoše četiri suknara iz Segovije, tri iglara iz Potra u Córdobi i dva žitelja iz predgrađa Heria u Sevilji, veseli ljudi, obešenjaci i šaljivci. Kao da ih je sve potakla i podjarila jedna ista misao, priđu oni Sanchu, skinu ga s magarca, jedan od njih donese pokrivač s krčmarove postelje, pa bace Sancha na pokrivač. Pogledaju uvis i opaze da je strop pridvorja nešto prenizak za njihov naum. Odluče dakle da iziđu sasvim na dvorište, nad kojim je samo nebo, onde polože Sancha nasred pokrivača, te ga stanu odbacivati uvis i igrati
se njime kao psetom o pokladama.
Jadni se poletarac s pokrivača uzviče toliko da mu je glas dopro do gospodara. Zastane don Quijote da pozorno osluhne, te pomisli da mu se opet javlja nova pustolovina, no onda jasno razabere da to
viče njegov perjanik. Vrne on dakle konja i stigne mučnim kasom pred zid krčmi, ali su ulazna vrata sada bila zatvorena, te on pojaše unaokolo ne bi li gdegod pogodio ući. No dok još ne bijaše ni stigao
k zidu oko dvorišta, koji nije bio jako visok, opazi kakvo čudo čine od njegova perjanika. Vide ga kako zgodno i brzo uzleće i sleće zrakom, te bi jamačno prasnuo u smeh, kad bi mogao od ljutine.
Pokuša s konja popeti se na zid, ali je jadnik vitez bio tako izmlaćen i izlomljen da još nije mogao ni s konja sjahati. Tako on počne onima koji se loptaju Sanchom dovikivati s konja tolike pogrde i
psovke da se i ne mogu sve pozapisivati. No to njima nije smetalo smehu i poslu, a leti čovek Sancho nije prestajao kukati, i uz to čas pretiti, čas moliti. Samo, sve je slabo koristilo dokle god se igrači
ne umoriše i sami ne prestaše. Dovedu mu onda magarca, posade ga na nj i ogrnu ga kabanicom, a milosrdna Maritornes, kad ga vide onako izmorena, smisli da će mu u dobar čas biti vrč vode, te
zagrabi iz studenca, da bude hladnija. Prihvati Sancho vrč i prinese ga k ustima, ali zastane kad mu glas gospodarov dovikne.
— Sancho, sinko, ne pij vode; nemoj je piti, sinko, jer će te ona ubiti. Evo gledaj, evo ti čudesnoga melema — i on mu pokaže uljenicu s napitkom — gutni samo dve kapi, pa ćeš sigurno ozdraviti.
Na taj ga glas Sancho pogleda ispod oka i odvrati mu, uz druge masnije reči:
— Ta zar ste vi, gospodaru, zaboravili da ja nisam vitez, ili biste vi da ja sasvim izrigam utrobu koja mi je od sinoć još preostala? Neka je vama do besa taj napitak, a mene se okanite.

Tako reče te odmah navali piti, no tek što je po prvom gutljaju osetio da je voda, ne htede dalje, nego zamoli Maritornu neka mu donese vina. Ona mu ga rado donese i plati svojim novcem, jer o
njoj se zaista veli da je bila, premda je u onakvu zanatu, ipak ponešto nalik na kršćanku. Kad se dakle Sancho napio, obode on magarca, pa kako su mu širom otvorili vrata, izjaha on sav zadovoljan što nije ništa platio, nego je svoju volju proveo, sve iako je bilo na teret običnih jamaca, leđa njegovih. Krčmar se doduše za dug namirio njegovim bisagama, ali Sancho to u zabuni, kako je odlazio, nije ni opazio. Kad je on izišao, htede krčmar zasunuti vrata, ali mu loptaši ne dopuste, jer to je bio svet koji za don Quijota, sve da je on zaista bio između skitnika vitezova od Okruglog stola, ne bi hajao ni koliko je crno pod noktom.



Osamnaesta glava 


u kojoj se pripovedaju razgovori što ih je Sancho Panza vodio s gospodarom svojim don Quijotom, i druge zgode koje su vredne da budu zapisane.

Stigao Sancho svojemu gospodaru tako iznemogao i klonuo da je jedva i mogao da tera magarca. Kad ga don Quijote ugleda onakva, reče mu:
— Sada ja konačno verujem, dobri Sancho, da je ovaj zamak ili krčma svakako začarana, jer oni što su se tako okrutno potitrali tobom — što su i bili nego sablasti i priviđenja s drugoga sveta? Ja to tvrdim, jer kada sam preko dvorišnog zida motrio one prizore tvoje žalosne tragedije, nisam se mogao na zid popeti, ni s Rocinanta sjahati, jer su me začarali. A ja ti se kunem: ne bio koji jesam, ako te ne bih, samo da sam se mogao popeti ili sjahati, osvetio tako da bi se one ništarije i zlikovci doveka sećali te svoje šale i budalaštine, premda znam da bih se time ogrešio o viteške zakone koji ne dopuštaju, kako sam ti već često spominjao, da vitez digne ruku na ikoga ko vitez nije, osim u prekom slučaju i u velikoj nevolji, kad brani vlastiti život i osobu.
— I ja bih se osvetio da sam mogao, bio ja ovitežen vitez ili ne bio, ali nisam mogao. No ja sudim da oni što su se igrali mnome nisu bili sablasti ni začarani ljudi, kako vi, gospodaru, velite, nego
ljudi od mesa i od kosti, kao i mi. Čuo sam ih i slušao kada su se mnome loptali, svi imaju imena: jedan se zove Pedro Martínez, drugi Tenorio Hernández, a krčmar se, čuo sam, zove Juan Palomeque Levak. Što se vi, gospodaru, niste mogli popeti na zid ni sjahati s konja, nisu bile čarolije, nego drugo. No iz svega toga jasno razabirem da će ove pustolovine za kojima mi tumaramo navesti
nas, na koncu konca, na takvu nevolju da nećemo više ni znati koja nam je desna noga. Zato bi, po mojoj slaboj pameti, najbolje i najsigurnije bilo da se mi vratimo u naše selo, sada, gde je vreme
žetvi, i da se brinemo za svoje gospodarstvo, umesto što se potucamo i prebijamo od nemila do nedraga, sa zla na gore, kako svet veli.
— Kako ti, Sancho, slabo znaš prilike viteštva! — odvrati mu don Quijote. — Šuti i strpi se, jer svanut će dan i ti ćeš rođenim očima videti kakva je čast u ovom poslu biti. Ako nije, reci mi:
može li većega zadovoljstva na svetu biti, ili koja je radost jednaka onoj kad pobediš u boju i nadvladaš neprijatelja? Nikoja, bez ikakve sumnje.
— Ja doduše ne znam — odgovori Sancho — ali tako valjda i jest. Jedino znam: otkada smo skitnici vitezovi, ih otkada ste vi, jer ja ne smem ubrajati se u takvo čestito društvo, nikada mi nismo ni
u kakvu boju pobedili, osim u boju s Viskajcem, a i odande ste vi, gospodaru, izišli bez polovine uha i polovine šlema. Otada pljušte samo batine za batinama, pesnice za pesnicama, a ja sam još i leteo,
ali kako mi se to dogodilo od začaranih bića kojima se ne mogu osvetiti, zato ja i ne znam kolika je slast kad pobediš neprijatelja, kako vi, gospodaru, velite.
— To i jest ono što jadi mene, a i tebe, Sancho, zacelo jadi — odgovori don Quijote — no odsad ću ja nastojati da steknem takav mač da ne mognem nikako biti začaran kad ga nosim sa sobom. Možda će mi sreća dati mač Amadisov, kad se Amadis zvao Vitez od Plamenoga Mača. Bio je to jedan od najboljih mačeva što ih je ikada koji vitez na svetu nosio, jer osim one spomenute vrline sekao je kao britva, te nije bilo oklopa, kako god jak i začaran bio, da ga on ne bi rasekao.
— Moja je sreća takva — odvrati Sancho — sve ako vi i nađete takav mač, on će opet, kao i melem, služiti i koristiti jedino oviteženim vitezovima, a konjušarima kako bilo da bilo.
— Ne boj se, Sancho — uteši ga don Quijote — dat će tebi Bog bolju sreću.

Tako razgovarajući, jašu don Quijote i njegov perjanik, kad don Quijote primeti da se putem kojim oni udaraju vitla k njima silna i gusta prašina. Čim ju je opazio, okrenu se Sanchu i reče:
— Svanuo je, Sancho, dan kada će se videti za kakvo je dobro sudbina mene uščuvala. Svanuo je dan, velim ja, kada će se pokazati, kao ni u kojemu drugom, hrabrost moje ruke, i kada ću izvršiti dela koja će u knjizi slave biti zapisana za sva vremena. Vidiš li ti, Sancho, onu prašinu što se tamo uzvitlala? To vrvi silna vojska svakakvih, nebrojenih naroda, i stupa odande.
— Ako je tako, dve su vojske — zapazi Sancho — jer i odonud se, s druge strane, diže ista onakva prašina.
Obazre se don Quijote da pogleda, i vidi da je istina. Obraduje se neobično, jer je, dakako, pomislio da su to dve vojske koje će se sukobiti i pobiti nasred te daleke ravnice. Jer njemu u svaki sat i čas
vrve po pameti bitke, čarolije, pustolovine i nesklapnosti, ljubavne zgode, dvoboji, kako se pričaju u viteškim knjigama, pa što god govori, misli, ili čini, navraća na njih. A onu prašinu što je opazio
uzvitlala su dva velika stada ovaca i ovnova što tim istim putem dolaze s dve strane, ali od prašine ne vidiš dok se ne približe. No don Quijote tako je žestoko tvrdio da su vojske, da mu je Sancho
naposletku poverovao i zapitao ga:
— Gospodaru, što ćemo onda mi?
— Što ćemo? — odvrati don Quijote. — Priteći i pomoći slabijima i nemoćnima. Znaj, Sancho, ovoj je vojsci, koja nam dolazi u susret, na čelu i vodi je veliki car Alifanfarón, vladar velikog otoka Trapobane, a ono za mojim leđima vojska je njegova neprijatelja, kralja garamantskoga, Pentapolína od Zasukanoga Rukava, jer on u boj hrli svagda sa zavraćenim rukavom na desnici.
— A zašto je takva omraza između ta dva vladara? — zapita Sancho. — Mržnja i zavada potiče odatle — odgovori don Quijote — što je taj Alifanfarón besan poganin, a zaljubljen je u kćer
Pentapolínovu, koja je veoma krasna i umiljata gospođica k tomu i hrišćanka. Ali otac neće da je dade kralju poganinu dok se ne odrekne vere svojega lažnoga proroka Muhameda i na njegovu se
veru ne prekrsti.
— Tako mi brade — priklopi Sancho — sasvim pravo čini Pentapolín, i ja sam mu voljan pomoći koliko god mogu!
— Učinićeš samo što ti je dužnost — reče don Quijote — jer da uđeš u ovakav boj, ne moraš biti ovitežen vitez.
— To mi je po volji — odgovori Sancho — ali kamo bismo sklonili ovoga magarca, da ga sigurno nađemo dok prođe tučnjava? Jer da ujašem u boj ovako na njem, mislim da to nije bio dosad
običaj.
— Istina je — potvrdi mu don Quijote. — Njega bi ti mogao jedino prepustiti sudbini, izgubio se ili ne izgubio, jer kad pobedimo, imaćemo toliko konja da će i sâm Rocinante zapasti u opasnost neću li ga odmeniti drugim konjem. No pazi i gledaj, jer hoću da ti pokažem najglavnije vitezove koji u ovim dvema vojskama dolaze. A da ih bolje vidiš i razabereš, hajdemo na taj brežuljak što se tu ispeo, pa ćemo odande moći obadvije vojske razgledati.
Uspnu se oni tako na brdeljak, odakle bi se dobro razabirala ona dva stada koja su se don Quijotu učinila vojskama, da se nije vitlala prašina kao oblak, te smetala i prečila pogled. Ali je don Quijote u svojoj mašti ipak video ono što niti vidi niti jest, te on progovori na sav glas:
— Onaj vitez u žutoj opremi, što ga onde vidiš, a na štitu mu okrunjen lav koji leži do nogu devojačkih, to je junački Laurcalco, gospodar od Srebrnoga Mosta; onaj sa zlatnim cvetovima na
opremi, a na štitu su tri srebrne krune u modru polju, to je strašni Micocolembo, veliki vojvoda od Quirocije; onaj tamo, golema tela, s desne ruke njegove, svagda neustrašivi Brandabarbaran od
Boliche, gospodar triju Arabija, koji je obučen u zmijinji svlak i kao štit nosi vrata, a to su, kako se priča, jedna od onih vrata na hramu što ga je Samson srušio da se smrću svojom osveti neprijateljima.
Ali svrni pogled na tu drugu stranu, pa ćeš ugledati pred tom drugom vojskom, na čelu njenu, pobednika odveka i nikada nepobeđenoga Timonela od Carcajone, kneza Nove Vizcaye, u
bojnoj opremi iskockanoj u kocke modre, zelene, bele i žute, a na štitu mu je zlatan mačak u sinjastu polju i zapis koji kazuje: Miau, jer to je početno slovo imenu njegove dame, to jest, kako vele,
neprispodobive Miauline, kćeri vojvode Alfeñiquéna od Algarbe; onaj što se kao teško breme natovario na leđa snažnoj konjini, u opremi beloj kao sneg i sa čistim štitom bez ikakva gesla, nov je
vitez, francuskoga roda, po imenu Pierre Papin, gospodar Utričkih barunija; onaj što gvozdenim  šiljcima svojih peta podbada u slabine onu šarenu, hitru zebru, a oprema mu je pepeljasto-modra, to je moćni vojvoda od Nerbije, Espartafilardo od Šume, koji ima kao geslo na štitu šparogu semenjaču i zapis u kastiljskom jeziku što kazuje: Moja se sreća semeni.

     Tako on nabroji mnoge vitezove iz jedne i druge vojske, kako ih je sam zamišljao, a svakomu smisli i dade opremu, boju, geslo i zapis kako je već skovao u mašti svoje neviđene ludosti. Nastavi on dakle ne zastajući:
— Ova je četa pred nama sastavljena od ljudi raznih narodnosti: ovde su oni koji piju slatku vodu slavnoga Ksanta, koji gaze gorovite krajeve massilske, koji ispiru najfinije sitno zlato u Sretnoj Arabiji, koji nastavaju slavne, hladovite obale bistroga Thermodonta, koji po mnogim i raznim putovima razvode zlatni Paktol, tu su Numiđani, nepouzdani u obećanjima, Perzijanci, čuveni po lukovima i strelama, Parti, Miđani, koji se bore i kad beže, Arapi nestalna doma, Skiti, okrutni koliko i beli, Etiopljani s probodenim usnama, i drugi nebrojeni narodi, kojima ja znam i vidim lica, ali im se ne sećam imena. U toj drugoj četi dolaze oni koji piju kao suza bistru vodu Betisa, okruženoga maslinicima, oni koji miju lice vodom večito bujnoga, zlatnoga Taja, koji uživaju lekovitu vodu božanskoga Genila, koji stupaju po bujnim pašnjacima tarteških polja, koji planduju po rajskom kraju Jéreza, Manchanci, bogati i ovenčani zlatnim klasjem, gvozdeni  oklopnici, drevni ostatak gotske krvi, oni koji se kupaju u Pisuergi, čuvenoj s tiha toka, oni koji svoje stado pasu po dalekim pašnjacima vijugave Guadiane, čuvene zbog svojega skrivenog toka, oni koji dršću od studeni šumovitih Pirineja i od bijeloga snega na visokim Apeninima, naposletku svi koliko god ih ima i živi u Evropi.
Bože mili, kolike je pokrajine nabrojao, kolike narode iznizao, i svakomu s brzinom da se čudiš dao atribute koji mu pripadaju, sav zanesen i zaronjen u ono što je čitao u svojim knjigama lažljivicama.
Sancho Panza guta mu reči, a sâm ne govori nijedne, nego se gdekad obazire, da vidi vitezove i gorostase koje mu gospodar spominje. A kad ne opazi nijednoga, reče on:
— Gospodaru, nema tu, dobesa, nigde ni žive duše, niti gorostasa, niti viteza ikojega o kojima vi govorite da se vide. Ja ih barem ne vidim. Možda su sve to čarolije, kao i sinoćne sablasti.
— Što ti to govoriš! — prekori ga don Quijote. — Zar ne čuješ rzanje konjsko, trubljenje i bubnjanje?
— Ne čujem ja ništa — odgovori Sancho — nego silno blejanje ovaca i ovnova.
Istina je bila, jer su obadva stada već stigla pod brežuljak.
— Strah te spopao — reći će don Quijote — te zato, Sancho, niti pravo vidiš, niti pravo čuješ. Od straha tako i biva, da se ćuti bune, te se stvari ne prikazuju onakve kakve jesu. Ali ako te toliko strah, skloni se ustranu, da ostanem sâm, jer ja sam i sâm moćan izvojštiti pobedu onomu komu upomoć priteknem.
Tako reče, obode Rocinanta, utaknu koplje u kariku na prsnom oklopu i polete kao grom niz brežuljak.
Uzviče se za njim Sancho:
— Vraćajte se, gospodaru don Quijote! Kunem vam se Bogom, to što vi napadate ovnovi su i ovce. Vraćajte se, tako mi jadnika oca koji me rodio! Kakva je to budalaština? Ta gledajte, nema tu
nikakva gorostasa ni viteza, ni mačaka, ni oklopa, štitova ni iskockanih ni čitavih, ni pepeljaste modrine ni đavolje. Što vi to činite, grešna li mene pred Bogom!
Ni na te se reči ne vrati don Quijote, nego se jašući uzvikao na sav glas:
— Nuder, vitezovi, koji stupate i vojujete pod zastavama junačkoga cara Pentapolina od Zasukanoga Rukava, hodite za mnom svi, da vidite kako ću ga lako osvetiti na neprijatelju njegovu Alifanfarónu od Trapobane!
Tako reče, te uleti usred ovčje vojske i poče kopljem bosti ovce s tolikom srčanošću i hrabrošću kao da zaista probada krvne neprijatelje. Ovčari, pastiri i gazde, koji su za stadom išli, uzviču se
neka to ne čini; ali kad vide da ne koristi, trgnu od pojasa praćke i obaspu mu uši kamenicama od pesnice. No ne haje don Quijote za kamenje, nego juri na sve strane i viče:
— Kamo tebe, bahati Alifanfaróne? Ded mi dođi, jer ja sam vitez samac, pa bih, junak s junakom, junaštvo tvoje da vidim i sa životom da te rastavim, za kaznu što nažao činiš hrabromu Pentapolínu Garamanti. Uto doleti kamen, pogodi ga u stranu i ulomi mu dva rebra. Kad je vidio kako je nastradao, pomisli da je jamačno poginuo, ili da je ljuto ranjen, te se seti svojega pića, izvadi uljenicu, nagne je i stane liti u želudac. No još nije ni pretočio sve što mu se čini dovoljnim, kad opet doleti salutak, te ga toliko pogodi u ruku i samu uljenicu da mu je ovu razmrskao, usput mu izbio iz usta tri-četiri prednjaka i kutnjaka i dva mu prsta na ruci ljuto razmécao. Takav je bio prvi metak, a takav i drugi, pa oni svale jadnoga viteza s konja. Pritrče mu ovčari i pomisle da su ga ubili, pa
brže svitlaju svoje stado, uprte pobijene ovce, više od sedam, i ne mareći ni za što, odmagle dalje.

Sve to vreme stajao je Sancho na nizbrdici, gledao ludosti koje gospodar čini, čupao bradu i proklinjao sat i čas kad se na nesreću upoznao s njim. A kad onda vide da se strovalio na zemlju,
a pastiri već izmakli, siđe on niz brežuljak i pristupi ranjeniku. Zatekne ga sasvim loša, ali ipak pri svesti, te mu progovori:
— Zar ja vama nisam govorio, gospodaru don Quijote, da se vratite, jer ono na što ste krenuli u napad nisu vojske, nego stada ovnova?
— Kako to zna preobraziti i sve iskriviti onaj lupež čarobnjak, neprijatelj moj! Znaj, Sancho, takvima je sasvim lako udesiti da se čini onako kako oni žele. Ovaj zlobnik koji me proganja zavidan je
slavi koju je vidio da ću steći u boju, pa je vojske neprijateljske pretvorio u stada ovaca. Ako ne veruješ, Sancho, kunem te Bogom, učini ovako, pa će ti pući među očima, i ti ćeš videti što ti ja velim: uzjaši magarca i kreni lepo za njima, te ćeš razabrati da se oni, čim odavde malo odmaknu, prevraćaju iz ovnova u ono što su i bili, u prave pravcate ljude, kako sam ih ja tebi maločas prikazao. Ali ne idi odmah, jer mi treba tvoja pomoć: pristupi mi i pogledaj koliko mi zuba kutnjaka i prednjaka manjka, jer meni se čini kao da mi nijednoga nema u ustima.

Priđe mu Sancho tako blizu da mu je gotovo utaknuo oči u usta, a to baš u onaj čas kad je u don Quijotovu želucu proradio melem, te upravo kad je Sancho stigao pogledati u usta, provali onda žešće nego iz puške što god je unutri bilo, i sve na bradu milosrdnom perjaniku.
— Majko Božja! — klikne Sancho — što se to dogodilo?
Jamačno je taj grešnik nasmrt ranjen, pa izbacuje iz usta krv. No kad je malko bolje promotrio, razabere po boji, okusu i mirisu, da nije krv, nego melem iz uljenice, jer je don Quijota video da pije. Tako mu se zgadi i želudac mu se uzburka, da se i on izrigao na gospodara, te njih dvojica budu kano dva bisera. Otrči Sancho magarcu, da iz bisaga izvadi čime bi se otro i čime bi gospodara vidao, a kad ne nađe bisaga, bijaše mu gotovo da poludi. Uzme opet kleti te odluči u duši da će ostaviti gospodara i vratiti se kući, sve ako izgubio plaću za službu i svu nadu da će vladati onim obećanim
otokom.
Dotle je don Quijote ustao. Turi on levicu u usta, da mu ne poispadaju zubi, desnicom prihvati vođice Rocinantu, koji se nije ni maknuo od gospodara (tako je on valjan i dobroćudan), i pođe onamo gde mu je perjanik stao, prsima se na magarca naslonio, a rukom podnimio obraz, kao čovek koji se sav zanio u misli. Kad ga don Quijote spazi kakav je i koliko je ražalošćen, reče mu:
— Znaj, Sancho, da čovek nije ništa više nego i drugi čovek ako ne čini više od drugoga. Sve one oluje što nas biju znakovi su da će se nabrzo razvedriti i da će sunce sinuti i na naša vrata; kako ne
može biti ni zlo ni dobro trajno, iz toga sledi da sada, gde je zlo potrajalo dugo, dobro mora blizu biti. Nemoj dakle tugovati zbog nevolja koje mene stižu, jer tebe ne zapada ništa od njih.
— Kako me ne zapada? — odvrati Sancho. — Zar je onaj kojim su se jučer loptali bio valjda koji drugi a nije bio sin mojega oca? A dvojače koje mi danas nestadoše sa svim mojim imućem, zar
su ičije nego moje?
— Zar su bisage nestale, Sancho? — zapita don Quijote.
— Dabogme da jesu — odgovori Sancho.
— Onda nemamo danas ništa jela — prigovori don Quijote.
— Tako bi nekako i bilo — odvrati Sancho — kad ne bi po ovim livadama bilo biljaka za koje vi, gospodaru, velite da ih poznajete i kojima se u nestašici pomažu takvi zlosretni skitnici vitezovi kao što ste vi.
— Uza sve to — reći će don Quijote — voleo bih ja sada jedan krušac ili pogaču sa dve sardele, nego svekolike biljke koje opisuje Dioskorides, sve ako ga objašnjava doktor Laguna. No bilo kako bilo, uzjaši, dobri Sancho, magarca i hodi za mnom, jer Bog, koji se za sve brine, neće ni nas zaboraviti, pogotovo gde mi njemu ovako služimo, kao što ne zaboravlja mušice u zraku, ni crviće u zemlji, ni
žabice u vodi, nego je milostiv, te daje da sunce sija i dobrima i zlima, a kiša da pada i nepravednicima i pravednicima.
— Vi biste, gospodaru — na to će Sancho — zgodniji propovednik bili nego skitnik vitez.
— Sve, Sancho, znaju i moraju znati skitnici vitezovi — odvrati don Quijote — pa je za prošlih vekova bilo skitnika vitezova koji su znali usred polja izreći propoved ili besedu kao da su doktori s pariškog univerziteta ; po tom se vidi da nikada koplje ne zatupljuje pero, a pero ne zatupljuje koplje.
— Dobro dakle, neka bude kako vi, gospodaru, velite — pristane Sancho. — Hajdemo sada odavde, pa da se pobrinemo gde ćemo noćas prenoćiti, a dao Bog da bude gdegod gde nema pokrivača, ni loptaša, ni sablasti, ni začaranih Maura, jer ako ih bude, dobesa i pita i tepsija.
— Moli, sinko, Boga — reče don Quijote — i vodi kamo te volja, jer sada puštam tebi da odabereš gde ćemo da prenoćimo. No ded se maši ovamo i pipni prstom da vidiš koliko mi zuba prednjaka i
kutnjaka manjka na desnoj strani, u gornjoj čeljusti, jer tu me boli.
Turi Sancho prste, opipa i zapita:
— Koliko ste vi, gospodaru, imali kutnjaka na ovoj strani?
— Četiri — odgovori don Quijote — i još zadnji zub, sve samih čitavih i zdravih zuba.
— Pazite, gospodaru, što velite — opet će Sancho.
— Velim: četiri, a možda je i pet bilo — odgovori don Quijote, jer za svega mi života nije izvučen nijedan zub prednjak ni kutnjak, niti mi je ispao, niti ga je istrošila gnjiloća ili reuma kakva.
— Na ovoj donjoj strani dakle, gospodaru — reći će Sancho — nemate više nego dva i pol kutnjaka, a na gornjoj ni pol zuba, niti ikakav zub, jer tu je ravno kao dlan na ruci.
— Jadna li mene! — zajauče don Quijote kad je čuo tužnu vest svojega perjanika; — voleo bih da su mi odsekli ruku, samo neka nije ona u kojoj držim mač. Jer da znaš, Sancho, usta su bez zuba što i mlin bez kamena, a zub je dragoceniji od alema. Eto, svemu smo tome izvrgnuti mi koji smo od strogoga reda viteškoga. Uzjaši, prijatelju, i vodi, a ja ću za tobom kamo te volja.

Posluša Sancho i udari onamo gde misli da će naći sklonište, no nije silazio s glavne ceste, koja se onde ravno otegla.
Jašu oni dakle polagano. Muči don Quijota bol u čeljustima, te on ne može brže. Onda Sancho, da ga zabavi i razveseli, uzme koješta pričati, pa među inim i ovo što će se u idućoj glavi pripovediti.



Devetnaesta glava

O umnim razgovorima koje je Sancho Panza razveo sa svojim gospodarom, i o zgodi koja se don Quijotu dogodila s mrtvacem, uz druge još slavne dogodovštine.

Čini se meni, gospodaru, sve su te nezgode što su nas ovih dana snašle bile bez sumnje kazna za greh koji ste vi počinili protiv viteškoga reda, jer niste održali zakletvu da nećete jesti hleba  sa stolnjaka, ni s kraljicom se sladiti, sa svim onim što uza to ide, a vi ste se zakleli da ćete izvršavati sve donde dokle god ne otmete šlem onoga Mamina sina, kako li se zove, ne sećam se valjano.
— Sasvim pravo veliš — potvrdi mu don Quijote; — no da ti istinu reknem, ja sam to smetnuo s pameti. Isto tako pouzdano znaj i ti da si ono loptan bio jer si skrivio što me nisi za vremena podsetio.
Ali ja ću to ispraviti, jer u viteškom se redu svemu može doskočiti.
— A zar sam se ja zakleo? — zapita Sancho.
— Svejedno je, sve ako se i ne zakleo — odgovori don Quijote; — čim ja znam da si i ti sukrivac, neće biti zgorega, bilo kako bilo, pobrinuti se da zlu doskočimo.
— Ako je tako — odgovori Sancho — pazite, gospodaru, da ne biste i na to opet zaboravili, kako ste zaboravili na zakletvu; možda će sablasti iznova snaći volja da se još jednom poigraju mnome, a
možda i vama, budu li videle kako ste vi tvrdokorni.

U tim i takvim razgovorima zatekne ih noć nasred puta, a oni niti imaju niti mogu naći zaklon za noć. A u zao čas ljuto ih mori glad, jer kako nestadoše bisage, nestade im i sva hrana i živež. Da
pako nevolja još gore zagrdi, sluči im se pustolovina koja im se, bez ikakva uvećavanja uistinu takvom prikazala. Zapala prilično mračna noć, ali oni ipak putuju dalje, jer Sancho sudi da mora, kad je to kraljevska cesta, za milju-dve naići svakako na kakvu krčmu. Jašu oni dakle tako, po noći i pomrčini, perjanik gladan a gospodar željan jela, te spaze da im po cesti kojom putuju dolazi u susret silno mnoštvo svetala, kao da su zvezde koje se kreću. Kad ih Sancho opazi, protrne, a ustukne i don Quijote: jedan trgne povodac svojemu magarcu, a drugi vođice svojemu kljusetu, pa zastanu i
pozorno se zagledaju šta će to biti. Vide onda da im se svetla približavaju, a što im bliže prilaze, sve se većima čine. Kad to spazi Sancho, zadršće kao prut na vodi, a don Quijotu se kosa na glavi
nakostreši. No on se malko ohrabri i progovori:
— Ovo će, Sancho, svakako biti najveća i najopasnija pustolovina u kojoj ću morati pokazati svu svoju hrabrost i snagu.
— Jadna li mene! — zakuka Sancho; — ako to bude pustolovina sa sablastima, otkuda ću ja smoći rebra da izduraju?
— Sve ako su sablasti — odvrati don Quijote — neću ja pustiti ni da ti dlaka poleti s glave. Poslednji se put potitraše tobom jer se ja nisam mogao popeti na zid, no sada smo na ravnu polju, gde ću
se razmahnuti mačem kako me volja.
— Ali ako oni vas začaraju i oslabe, kao što već jesu — reče Sancho — kakva vam korist, bili vi na otvorenu polju, ili ne bili?
— Ja te, Sancho, ipak molim — uzvrati don Quijote — nemoj klonuti, a već ćeš videti da ni ja klonuo nisam.
— Pa neću klonuti, ako Božja volja bude — odgovori Sancho.

Svrnu oni ustranu s puta i uzmu opet pozorno motriti što li su te svetlosti koje putuju, te za malo vremena opaze mnoge spodobe u dugim košuljama. Od njihove strahovite pojave zamre sasvim srce
Sanchu Panzi, i on zacvokoće zubima kao da ga trese groznica četvrtača. A zaboboće i zacvokoće još i jače kad su jasno razabrali šta je. Vide da je to dvadesetak ljudi u košuljama, svi na konjima, u
rukama im zapaljene zublje, za njima nosiljka, pokrivena crninom, a iza nje opet šest konjanika, u crnim mantijama koje sežu do nogi mazgama; po polaganom se hodu vidi da nisu konji. Jašu ti ljudi u
košuljama i mrmljaju nešto tihim, žalostivim glasom. Takva neobična pojava, u to doba i još u takvoj pustoši, dovoljna je bila da ulije strah u srce Sanchu, pa zamalo i njegovu gospodaru. Don Quijote se dakle zamislio, a Sanchovu junaštvu ni traga. Palo Sanchu srce u pete, ali nije i njegovu gospodaru, jer njemu u taj mah sine u pameti da je to jedna od onih pustolovina iz njegovih knjiga. Ona nosiljka, zamisli on, nosila su na kojima leži ljuto ranjen ili mrtav vitez, a njemu je jedinom suđeno da ga osveti. Zato on, bez ijedne reči, pobode svoj ražanj u oklop, ukoči se u sedlu, te s otmenim, junačkim držanjem stane nasred ceste, kojom oni ljudi u košuljama moraju proći, a kad vidi da su se približili, zavikne iza glasa:
— Stanite, vitezovi, ili ko mu drago da ste, pa kazujte ko ste, odakle dolazite, kamo putujete, koga na tim nosilima nosite, jer sva je prilika da ste vi počinili neku krivicu, ili su je učinili vama, te priliči i potrebno je da ja to znam, pa da vas kaznim za zlo koje ste učinili, ili da osvetim nepravdu koja vam je nanesena.
— Nama se hiti — odgovori jedan od onih u košuljama — a krčma je daleko, pa ne možemo stati da kazujemo što pitate.
Obode on mazgu i krene dalje. Taj mu odgovor zameri don Quijote ljuto, te on zgrabi njegovu mazgu za žvale i reče:
— Stanite i budite uljudniji, a meni kazujte što sam vas zapitao; ako pak nećete, izlazite mi na megdan.
Mazga je bila zazorljiva, pa kad ju je uhvatio za žvale, uplaši se ona, propne se i prebaci sa svojim gospodarom unatrag. Jedan momak pešak, kad vidi da se onaj u košulji strovalio, uzme ružiti
don Quijota, a don Quijote, već rasrđen, ne otrpi duže, nego upre svoj ražanj, nasrne na jednoga od onih u crnini i ljuto ga ranjena obori na zemlju. Onda se okrene drugima, pa da vidiš kako ih je
brzo zaokupio i rasterao, te bi rekao da su u taj čas porasla Rocinantu krila, tako je on žustar i hitar bio. Svi su ti u košuljama bili plašljivi i neoružani ljudi, te odmah ustuknu, okane se kavge i
razbegnu sa zapaljenim bakljama po polju, tako te beše kao da se za vesele pokladne noći naokolo zabavljaju čuvide. A oni u crnini, zamotani i omotani svojim krilatim mantijama, ne mogoše ni
maknuti se, pa ih don Quijote po miloj volji sve izmlati i potisne ih sa zlosretnoga bojišta, a oni rado izmaknu, jer svi mišljahu da to i nije čovek nego đavo pakleni, koji je udario da im otme mrtvo telo
što ga nose na nosiljci.
Sve to gleda Sancho, divi se smionosti svojega gospodara i govori u sebi: »Moj je gospodar zaista onako hrabar i junačan kako on i veli.«
Kraj onoga tamo koga je prvoga zbacila mazga ležala je na zemlji zublja i još gorila. Uz njenu svetlost opazi don Quijote toga čoveka, priđe mu, upre mu šiljak svojega ražnja u lice i zaište neka
se preda, jer ako neće, ubiće ga. A povaljenik mu sa zemlje odgovori:
— Dosta sam se predao, kad se ne mogu ni maknuti, jer mi je prebijena noga. Molim vas, gospodaru, ako ste vi vitez hrišćanin, nemojte me ubiti, da ne učinite veliko zlodelo, jer ja sam licencijat i
primio sam prve redove.
— Koji vas je vrag dovukao onda ovamo — zapita don Quijote — kad ste vi crkveni čovek?
— Koji vrag, gospodaru? — odvrati povaljenik. — Nesreća moja!
— Još gora će vas nesreća snaći — reče don Quijote — ako mi ne udovoljite u svemu što sam vas maločas zapitao.
— Rado ću vam udovoljiti — odgovori licencijat; — znajte dakle, gospodaru, ja sam doduše otoič rekao da sam licencijat, ali nisam, nego bakalaureat, po imenu Alonso López; rodom sam iz
Alcobendasa, dolazim iz grada Baeze, s još jedanaest sveštenika, s onima što su pobegli s bakljama; putujemo u grad Segoviju i pratimo mrtvaca koji je na toj nosiljci. Vitez je taj umro u Baezi i tamo su ga pokopali, a sada mu mi, kako rekoh, prenosimo kosti, da budu sahranjene u Segoviji, odakle je rodom.
— A ko ga je usmrtio? — zapita don Quijote.
— Bog, kužnom groznicom koja ga je snašla — odgovori bakalaureat.
— Onda je mene Bog — reći će don Quijote — rešio muke da osvetim njegovu smrt da ga je slučajno kogod drugi usmrtio. A kako ga je usmrtio Onaj koji jest, ne mogu ino nego ćutati  i
ramenima slegati, jer to bih isto učinio da je i mene samoga usmrtio. Želim pak da biste vi, časni gospodine, znali: ja sam vitez iz Manche, po imenu don Quijote, a moja je dužnost i zvanje obilaziti po svetu, te ispravljati nepravice i zatirati tegobe.
— Ne znam ja kakvo je to ispravljanje nepravica — odvrati bakalaureat — kad ste vi mene pravoga iskrivili i prelomili mi nogu, koja se neće ispraviti dokle god živim, a tegoba koju ste zatrli eto je
ta da ste navalili na mene tegobu koja će mi biti na potegu doveka. U zao sam se čas sreo s vama, koji idete za pustolovinama.
— Ne zbiva se sve na jedan način — odgovori don Quijote. — Nezgoda vam je bila, gospodine bakalaureate Alonso López, dolaziti obnoć, kako ste došli vi, odeveni u te crkvene košulje, sa
zapaljenim zubljama, mumljajući molitve, zaogrnuti crnim mantijama, tako da ste baš bili nalik na nešto hudo i s drugoga sveta. Nisam zato mogao nikako drukčije nego izvršiti dužnost i vas napasti, a ja bih vas bio napao sve da sam i posigurno znao da ste glavom vrazi pakleni, jer takvima sam ja vas smatrao i držao.
— Kad mi je već ovako dosudila sudbina — reče bakalaureat — molim vas, gospodine skitniče viteže, koji ste mi ljuto zasolili, pomozite mi da se izvučem ispod ove mazge, jer mi je jedna noga
zapala među stremen i sedlo.
— A ja tu pričam u nevreme! — klikne don Quijote. — Što se skanjujete i ne govorite kakva vam je nevolja?
Zovne on odmah Sancha Panzu, neka dođe, ali taj se ne utrže da bi došao, jer se dao u posao da rastovari jednu mazgu i da joj skine živež što su ga ti čestiti ljudi u svem obilju sa sobom poneli.
Načini on od kabanice vreću, strpa u nju što god je mogao zgrabiti, natovari na svojega magarca, a onda otrči gospodaru koji ga zove, pomogne mu da gospodina bakalaureata izvuče ispod mazge koja ga je prignečila, popne ga na mazgu i da mu baklju. A don Quijote mu rekne neka stigne razišle drugove svoje i neka ih u njegovo ime zamoli da mu oproste što im je nažao učinio, jer nije bio moćan propustiti ono što je učinio. Rekne mu još i Sancho:
— Ako možda gospoda žele znati koji im je junak ovako zapaprio, recite im, gospodine, da je to čuveni don Quijote od Manche, drugim imenom zvan Vitez Tužnog Lika.
Uputi se sada bakalaur. No zaboravio sam spomenuti da je pre odlaska rekao još don Quijotu:
— Znajte, gospodine, da ste izopćeni, jer ste silovito digli ruku na svetinju, iuxta illud, si quis suadente diabolo, i tako dalje.
— Ne znam ja latinski — odgovori don Quijote — ali dobro znam da nisam digao ruku, nego koplje! Osim toga, nisam ja kanio navaljivati na sveštenike i na crkvene svetinje, koje ja poštujem i
častim kao katolik i veran hrišćanin, koji jesam, nego na sablasti i nemani s drugoga sveta. Pa sve da i jest tako, znam ja dobro kako je Cid Ruy Díaz pred Svetim Ocem skrhao stolicu poslaniku onoga
kralja, te ga je Papa zato izopštio, a onoga se dana hrabri Rodrigo de Vivar, zvani Cid, iskazao kao jako čestit i junačan vitez.
Kad je bakalaur to čuo, ode, kako je već rečeno, bez ijedne reči dalje, a don Quijote zapita Sancha što ga je navelo da ga krsti Vitezom Tužnog Lika, i nikada, nego baš sada.
— Reći ću vam — odgovori Sancho; — ja sam vas gledao časom uza svetlost baklje što ju je nosio onaj nesretnik, i zbilja vam je od nekoga vremena lice najlošije što sam ja ikada vidio; možda je
zato što ste se umorili u boju, ili što su vam izbijeni i kutnjaci i prednjaci.
— Nije zato — odvrati don Quijote — nego se valjda mudracu, komu je suđeno da napiše istoriju mojih junačkih dela, učinilo prikladnim da mi bude nadenut nadimak, kao što se nadevao svima skitnicima vitezovima prošlih vremena: jedan se vitez zvao od Plamenoga Mača, drugi od Jednoroga, onaj od Devicâ, onaj opet od Ptice Feniksa, drugi od Orlova, treći od Smrti, te se oni pod tim imenima i znacima znaju po svoj kugli zemaljskoj. Velim dakle: onaj ti je već spomenuti mudrac metnuo sada na jezik i u pamet da me prozoveš Vitezom Tužnog Lika, kako sam se ja nakan od dana
današnjega unapred i zvati. A da bi mi to ime još bolje pristajalo, voljan sam, čim bude prilika, da mi se na štit naslika tužna spodoba.
— Nemojte tratiti vreme i novce — reći će Sancho — nego vi, gospodaru, samo pokazujte svoju spodobu i lice, pa neka vas gledaju. Onda će vas i sami, bez ikakve slike i štita, prozvati Vitezom Tužnog Lika. Verujte mi, istinu govorim, i kunem vam se, gospodaru (ali to ja velim samo od šale), da vam je glad i bezubost tako nakazila lice te vam i ne treba, kako već rekoh, ona žalostiva
slika.
Nasmeja se don Quijote šali Sanchovoj, ali ipak odluči prozvati se tim imenom, pa će moći svoj štit islikati kako je zamislio.
Htede don Quijote još pogledati je li ono telo na nosiljci sam kostur, ili nije, no Sancho se usprotivi i reče:
— Gospodaru, ovu ste opasnu pustolovinu izvršili bolje nego ijednu koju sam ja vidio. No premda ste vi te ljude pobedili i razvitlali, mogli bi oni ipak promisliti kako ih je razbio jedan čovek, pa da se razjare i posrame te se vrnu, skupe, potraže nas i vrate nam svojski milo za drago. Evo, magarac je spreman, planina je blizu, glad nam je valjan, te što bismo drugo nego lepo strugnuti, jer, kako se veli, mrtvac ide u grob, a živo čeljade za kruhom.
Potera on magarca i zamoli gospodara da krene za njim. A gospodaru se i samomu učini da Sancho pravo veli, te ga ne uzme više odvraćati, nego udari za njim. Projašu oni delak između dva
brežuljka i stignu u prostranu, sklonitu dolinu. Sancho rastovari magarca, oni se izvale na zelenu travu, i tako, uza začin svoje valjane gladi, doručkuju, poručaju, použinaju, povečeraju, sve u isti
mah, i počaste svoje želuce mnogim dobrim zalogajima što ih na mazgi behu ponela pokojnikova gospoda sveđtenici, koji su svagda dobro opskrbljeni. Ali sada naiđe druga nezgoda, po Sanchovu sudu gora od svih drugih: niti imaju vina, da piju, niti vode, da okvase usta. Mori ih žeđ, te Sancho, gledajući kako je zelenom sitnom travom pokrivena livada na kojoj se nalaze, reče ono što će se u idućoj glavi pripòvediti



Iso Velikanović i Josip Tabak
izvor



           Miquel de Cervantes, Don Kihot ( prolog, prva glava)
           Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 2,3,4 glava )
           Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 5,6,7 glava )

             Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 8,9,10 glava )
           Miquel de Cervantes, Don Kihot, 11,12,13 glava
           Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 14,15,16 glava )



Edgar A. Poe, Izvor i klatno



Iz zbirke Villiers de L'isle- Adam,-Uzvanik poslednih svečanosti
Mučenje nadom 

Gospodinu Edouardu Nieteru
„Oh! Gde mi je glas, glas, da vičem! . . .“



Ispod kosturnice Crkvenog suca u Zaragozi, dok se spuštala davnašnja večer, poštovani Pedro d’Espila, šesti nadstojnik segovijskih dominikanaca i treći španjolski Veliki inkvizitor sišao je – u pratnji fra redemptora (glavnog mučitelja), idući iza dvojice podvornika Svete inkvizicije, što su nosili svetiljke – do zagubljene samice. Zaškripela je brava na masivnim vratima; oni stupiše u kužan in pace, gde je patničko danje svetlo odozgo omogućavalo da se, između karika zapečaćenih na zidove, naziru mučila, konj pocrneo od krvi, grejalica i uže. Na gnojnom slamnatom ležaju, pridržavan kladama za zatvorenike i sa gvozdenim  okovomoko vrata, sedeo je, podivljalih očiju, neki čovek u prnjama, sada već neraspoznatljive dobi.
Taj zatvorenik ne beše niko drugi doli rabin Aser Abarbanel, aragonski Židov koji je, okrivljen za lihvarstvo i nemilosrdan prezir prema Siromasima, bio već više od godinu dana svakodnevno podvrgavan mučenju. Međutim, kako njegova „zaslepljenost beše isto tako tvrda kao i njegova koža“, on se protivio odricanju pod zakletvom.

Ponoseći se svojim poreklom, starim nekoliko hiljada godina, dičeći se gordo svojim drevnim precima – jer su svi Židovi, dostojni tog imena, ljubomorni na svoje poreklo – poticao je on, prema Talmudu, od Othoniela i, prema tome, od Ipsiboe, žene tog poslednjeg izraelskog Suca: ta je okolnost također podupirala njegovu hrabrost na vrhuncu neprekidnih muka.

Suznih očiju, dakle, pomišljajući na to kako je to tako tvrdokorna duša sebe isključivala iz spasa, poštovani Pedro Arbuez d’Espila, nakon što se približio uzdrhtalom rabinu, izgovorio je sledeće reči:
„Radujte se, sine moj: evo vaša će se ovozemaljska iskušenja uskoro završiti. Ako sam, suočen s vašom silnom tvrdoglavošću, morao, premda ucviljen, dopustiti da se primeni mnogo preterane strogosti, moja zadaća bratskog ukoravanja ima granice. Vi ste neposlušna smokva koja, toliko puta nađena bez ploda, zaslužuje da se osuši . . . ali, stoji zapravo do samoga Boga da donese odluku o vašoj duši. Možda će beskonačna Milost zasjati za vas u vrhunskom času! Mi se moramo tome nadati! Postoje takvi primeri . . . Amen!

Otpočinite, dakle, večeras u miru. Sutra ćete učestvovati  u auto de féu: to znači da ćete biti izloženi quemaderu, opominjućoj žeravici večnog Plamena; on žeže, kao što znate, samo na daljinu, sine moj, i Smrt nastupa tek nakon dva sata (a često i tri), zbog vlažnih i ledenih povoja kojima se, našom brigom, zaštićuje čelo i srce žrtvama paljenicama. Biće vas samo četrdeset troje. Uzmite u obzir da ćete, zahvaljujući smeštaju u poslednjem redu, imati dovoljno vremena da zazivate Boga, da mu pružite ovo vatreno krštenje koje dolazi od Duha svetoga. Uzdajte se dakle u Svetlost i spavajte.“

Po završetku tih reči, don Arbuez ga nežno zagrli nakon što mu je jednim migom dao skinuti lance. Potom je došao red na fra redemptora koji posve tiho zamoli Židova da mu oprosti za ono što je morao pretrpeti u cilju iskupljenja; zatim su ga zagrlila i dva podvornika, čiji je poljubac kroz kukuljice bio bezglasan. Kad je okončana ceremonija, zatvorenika su ostavili, samog i bez reči, u mraku.

Osušenih usta, lica otupela od patnje, rabin Aser Abarbanel zagledao se najpre, bez prave pozornosti, u zatvorena vrata. – „Zatvorena? . . .“ Ta mu je reč, u najskrovitijem kutku njegova bića, budila u posve zbrkanim mislima neku sanjariju. Upravo zato što je trenutačno nazreo sjaj svetiljki kroz pukotinu među zidovima pokraj vrata. Boležljiva pomisao o nadi uzbudila je njegovo biće zahvaljujući iscrpljenosti njegova mozga. Otpuzao je prema toj neobičnoj stvari koja se odjednom pojavila! I vrlo polagano, sa svim dugotrajnim merama opreza gurnuvši prst u otškrinuti procep, povukao je vrata prema sebi. Kakvo preneraženje! Nekim izvanrednim slučajem, podvornik koji ih beše zatvorio okrenuo je veliki ključ malo pre njihova sudara s kamenim dovratnicima. Tako da su se vrata, s obzirom na to da zarđali jezičak nije ušao u maticu, ponovo zavrtela u samotnu ćeliju.

Rabin se odvažio da pogleda van.

Uz pomoć nekakve blede tmine ponajpre je razaznao polukrug zemljanih zidova, probušenih zidova, probušenih zavojitim stepenicama – i svladao je spram sebe  pet do šest kamenih stepenica, svojevrstan crni trem koji je omogućavao pristup u široki hodnik, kojemu su se, odozdo, mogli nazreti samo prvi niski lukovi.

Legao je tada potrbuške i otpuzao do samog raza tog praga. – Da, bio je to doista hodnik, ali neumerene dužine! Osvetljavao ga je kao krpa bledi dan, luč sna: nekoliko žižaka, obešenih o svodove, modrili su, na razmacima, mutnu boju zraka; a daleko dno tonulo je u čiste mrkline. Nijednih pobočnih vrata na celoj toj dužini! Samo s jedne strane, s leva, podrumski prozori s ukrižanim rešetkama, udubljenjima zida, propuštali su sumrak – a ovaj je morao biti večernji, zbog rumenih brazda koje su, na udaljenim mestima, sekle popločeni pod. I kakva jeziva tišina! . . . Pa ipak, onde, u dubini tih tmuša, neki je izlaz mogao voditi prema slobodi! Židovljeva klimava nada beše žilava, jer je bila poslednja.

Bez oklevanja, dakle, odvažio se dalje po pločicama, dotičući stenu s podrumskim prozorima, trudeći se da sebe stopi s mračnom bojom dugih zidova. Napredovao je polako, vukući se na prsima i suzdržavajući se da ne krikne dok bi ga probadala neka netom oživljena rana.

Odjednom je sve do njega dopro šum sandale koja se približavala kroz jeku te kamene aleje. Stresao ga je jak drhtaj; dušila ga je strepnja; pomračio mu se vid. Zbogom! Bilo je svršeno, bez sumnje? Šćućurio se, u čučnju, u nekoj udubini i napola mrtav pričekao. Bio je to neki podvornik, u žurbi. Prošao je brzo, držeći u šaci spravu za čupanje mišića, spuštene kukuljice, strašan, i opet nestao. Naglo uzubuđenje, čijem je pritisku podlegao maločas rabin, kao da je obustavilo njegove životne funkcije, tako da je gotovo čitav sat zastao a da nije mogao izvesti ni jedan jedini pokret. Iako je u strahu pred povećanjem muka ponovo došao k sebi, palo mu je na um da se vrati natrag u samicu. Ali bivša nada šaputala mu je u duši ono božansko Možda, koje krepi i teši u najgorim nevoljama! Dogodilo se čudo! Više nije trebalo sumnjati. Počeo je, dakle, iznova puzati prema mogućem begu. Iznuren patnjama i glađu, dršćući od silne zebnje, kretao se ipak napred! – I ovaj grobni hodnik kao da se na tajanstven način produžavao! A on, napredujući bez kraja i konca, stalno je gledao u mrak, tamo dalje, gde je morao biti spasonosan izlaz.

Oh! Oh! Evo, počeli su iznova odzvanjati koraci, ali ovaj put polaganiji i mračniji. Beli i crni likovi dvojice inkvizitora, izranjajući iz mutnog zraka. Tiho su razgovarali i činilo se da se prepiru oko neke važne tačke, jer su mahali rukama.

Pred tim prizorom rabin Aser Abarbanel zatvori oči; njegovo je srce smrtonosno lupalo; njegovi su dronjci bili promočeni hladnim znojem samrtnog hropca; stao je zabezeknut, nepokretan, ispružen duž zida, pod zrakom jednog žiška, nepomičan, preklinjući Davida Boga.

Stigavši blizo njemu, dva su se inkvizitora zaustavila pod slabim svetlom lampe – i to slučajem koji je nesumnjivo proizašao iz njihove rasprave. Jedan od njih, slušajući svog sagovornika, zagledao se u rabina! I pod ti pogledom, rastrešeni izraz kojega najpre nije dokučio, nesretnik je verovao da oseća kako vruća klešta nanovo grizu njegovo jadno meso; znači li to da će se on ponovo pretvoriti u jadikovku i ranu! Dok je gubio svest, zato što mu je stao dah, i silno ustreptalih veđa, podizali su ga srsi pod laganim dodirom to halje. Ali, stvar ujedno čudna i prirodna, inkvizitorove su oči, očito, bile oči čoveka duboko zaokupljenog onim što će odgovoriti, obuzetog mišlju onoga što sluša, jer behu uprte – i činilo se da gledaju Židova a da ga ne vide!

I doista, nakon nekoliko minuta, dva zlokobna raspravljača nastaviše svojim putem, polaganim koracima, svagda razgovarajući tihim glasom, i izgubiše se prema raskršću odakle je izašao zatvorenik; NISU GA VIDELI! . . . Tako da mu je, u stravičnom poremećenju njegovih osećaja, mozak presekla ova pomisao: „Da nisam već mrtav, kad me oni ne vide?“ Tako jezovit događaj izvukao ga je iz obamrlosti: promatrajući zid, tik uz svoje lice, učinilo mu se da nasuprot svojima, vidi dva zverska oka koja ga pažljivo gledaju! . . . Zabacio je glavu unutrag, u naglom i sumanutom strahu, nakostrešene kose! . . . Ali ne. Njegova se ruka upravo osvedočila, pipajući kamenje: bio je to odraz inkvizitorovih očiju što ga je još nosio u zenicama i što ga je lomom zraka skrenuo na dve zidne mrlje.

Pokret! Valjalo se požuriti prema tom cilju koji je sebi zamišljao (bez sumnje bolećivo) kao da je oslobođenje! Prema tim senama od kojih je još bio udaljen otprilike samo tridesetak koraka. Nastavio je, dakle, brže na kolenima, na rukama, na trbuhu, svoj krstaški put; i uskoro je ušao u tamičan dio tog užasnog hodnika.

Odjednom je jadnik osetio studen na rukama koje je naslanjao na pločice: bila je to posledica zraka koji je žestoko strujao, zavlačeći se ispod nekih vrata do kojih su dopirala dva zida. Ah! Bože! Kad bi se to vrata otvarala prema van! Celo biće tog kukavnog begunca obuzelo je nešto poput vrtoglavice nadanja! Ispitivao ih je odozgo prema dole, a da ih nije mogao dobro razlikovati zbog omrke koja beše oko njega. – Pipao je: nikakvih zasuna, niti ključaonice. – Kvaka! . . . Ponovo se uspravio: kvaka je popustila pod njegovim palcem, tiha vrata rastvorila su se pred njim.

ALELUJA! . . . promrmljao je rabin, s neizmjernim uzdahom zahvalnosti, sad kad je stajao na pragu gledajući ono što mu se ukazivalo.

Vrata su se otvorila na vrtove u zvezdanoj noći! Na proleće, slobodu, život! Vrtovi su gledali na obližnja polja, koja su se produljivala u pravcu planinskih lanaca, modri vijugavi obrisi koji su se ocrtavali na obzorju; tamo se krio spas! – Oh! Pobeći! Bio bi trčao cele noći ispod tih stabala limuna čiji su mirisi dopirali do njega. Čim bi se našao u planinama, bio bi spašen! Udisao je dobar sveti zrak; od vetra je nanovo oživljavao, njegova su pluća uskrsavala.

Čuo je u svom razveseljenom srcu Lazarovo Veni foras! I zato da opet blagoslovi Boga koji mu je udelio to milost, ispružio je ruke ispred sebe, dižući oči prema nebeskome svodu. Bio je u ekstazi.
Tada mu se učinilo kako se sena njegovih ruku izvrće na njega: – učinilo mu se da oseća kako ga to senovite miške okružuju, obgrljuju i kako ga neko nežno pritišće na grudi. Nečija visoka figura stajala je, doista, pokraj njegove. Pun poverenja, spustio je pogled u pravcu tog lika – i ostao zasopljen, izbezumljen, tmurna oka, tresući se od zaprepaštenja, nadutih obraza i slineći od užasa. Strahota! Bio je u zagrljaju Velikog inkvizitora glavom, veleštovanog Pedra Arbueza d’Espile, koji ga je gledao, očiju ispunjenih debelim suzama, i s izgledom dobrog pastira koji pronalazi svoju zalutalu ovcu! . . . Mračan sveštenik stiskao je na svoje srce s tako silovitim milosrdnim zanosom jadnog Židova da su šiljci redovničke kostreti pod mantijom isplevili dominikančeva prsa. I dok je rabin Aser Abarbanel, očiju preokrenutih pod veđama, hripao od teskobe u zagrljaju isposničkog don Arbueza i zbunjeno shvaćao da su sve faze kobne večeri tek predviđeno pakleno mučenje, mučenje Nadom!, Veliki inkvizitor, s naglaskom ljutog prekora i preneraženim pogledom, šaputao mu je u uho, žarkog daha što ga je kvario mnogi post:

„Kako to, sine moj! Zar ste nas hteli napustiti . . . i to uoči možebitnog spasa!“

22.06.2017.

Česlav Miloš, Planine Parnasa




Opis Parnasa 

    Planine Parnasa, kako su ih nazvali putnici devetnaestog veka, ljudi pomalo romantične prirode, nisu mnogo visoke i tokom leta sneg se zadržava samo na njihova tri vrha: tri bele piramide strče na međusobnoj udaljenosti od nekoliko desetina milja nad modrikastim zelenilom četinarskih šuma, koje haosu uzvišenja i ponora daje izgled ravnice. Možda bi Parnasom trebalo nazvati najvišu planinu, istina, sedi-šte ne toliko muza, koliko skijaša koji dolaze ovamo preko cele godine. Ipak, odlukom geografâ ona nosi naziv Tomak, njene dve malo niže drugarice svojim nazivima Onvego i Kitvanga svedoče o jezicima nekadašnjih plemena.

    Zbog nepristupačnosti ovog planinskog lanca preduzeća za gazdovanje šumama nikada nisu prigrabila ovdašnje šume i njihova oblast, koja obuhvata  mnogo hiljada kvadratnih milja, očuvala se kao velika provincija, podeljena na tri administrativne jedinice, koje su dobile naziv po tri reke: Sukunka, Hominka, Barkena. Kasnije, kad je Savez botaničara, moćan, zbog ogromnog novca koji je u njega investiran, stupio u borbu sa Savezom astronauta, u jednoj od faza svoje privremene prevage, povezao je tri jedinice u Nacionalni park Parnasa. Slično drugim parkovima, koji su tada stvarani, on je doveo do gerilskog rata, koji su u Savezu botaničara međusobno vodile Prirodnjačka stranka i Strateška stranka. Proklamujući javno da je prekomerno razmnožena ljudska vrsta pošast za planetu Zemlju, prirodnjaci su bili za potpuno zatvaranje parkova, što bi po njihovom mišljenju predstavljalo jedinu zaštitu od pritiska mase ljudi koja je vrvela u nizinama. Međutim, imajući u vidu zahteve politike i novca, stratezi su smatrali da je moguće ograničiti štete koje u parku nanose tri ili pet miliona turista, koji svake godine idu tamo. Jer, ljubitelji tzv. prirode pojavljivali su se skoro isključivo tokom dva-tri meseca leti, ako se ne računaju skijaši na planini Tomak. Kiše i snegovi na prevojima odbijali su ih od putovanja u proleće i jesen. Osim toga, držali su se nekoliko puteva i kampova gusto postavljenih uz njih. Malobrojne obeležene trase prolazile su pored rezervata sa najbogatijom faunom. Strogu zabranu skretanja s tih trasa pratila su upozorenja na opasnost: na ulazu u park svako je dobijao brošuru koja je opisivala šta se događalo onima koji su bili neoprezni, dakle, lutali su i umirali od gladi ili od rana koje bi im naneo medved. Prirodnjaci su likovali zbog nepostojanja staza duž jezera, na kojima je uz to bila zabranjena upotreba čamaca bez vesala. Znatiželjnici, koji su hteli da saznaju šta je na drugom kraju najdužeg jezera Nuko, mogli su da se ukrcaju na starinski brod. Dva-tri sata divili su se stenovitim strminama s vencima borova, koji su podsećali na crteže kineskih majstora, vodopadima, alpskim livadama, posle čega je brod uplovljavao u zaliv, uvek tih, zaštićen od vetra, i pristajao uz drveni gat. Na obali nije imalo bogzna šta da se vidi. Stazica je vodila u paviljon sa grafikonima i fotografijama retkih vrsta drveća, a dalje u šumarevu kuću, kraj koje su na ograđenoj poljani pasli konji, jedino transportno sredstvo u tamošnjoj divljini. Slabo vidljivo, to mesto su uznemiravali posetioci ako bi dabrovi napravili gnezdo ispod dasaka podijuma. Prirodnjaci su škrgutali zubima kad bi u julu i avgustu videli da je glavni put parka dupke pun, kao prometna ulica velikog grada, i hiljade dimova iz kamperskih ognjišta. Škrgutali su zubima i kad bi primetili da neko vuče losove rogove, javni dokaz da je zalazio u nepristupačne šikare jer los ne zbacuje rogove na ravnom putu. Tešili su se polusatnim maršom šumskim putem, gde ih je skoro potpuna pustoš uveravala u nepostojanje preduzetničkog duha ljudi na odmoru.

     Reka Hominka izvire iz glečera planine Onvege. Putovanje od njenog izvora do ušća nekada, pre nego što su ga betonski putevi skratili na jedan dan, moralo je biti veoma dugo. Tačnije, to putovanje nije od samog izvora, već od brane koja širi potok u jezero Molelo. Mračnu kotlinu na visini od sedam hiljada stopa opasuje kržljava šuma od polusuvih jela obraslih dugim bradama mahovine. Uzan put, jedan od najmanje prometnih u parku, spušta se odande strmoglavce, oštrim cik-cak linijama, duž reke koja vijugavo teče po dnu klisure između toliko strmih planina da se za njih jedva može zakačiti korenje drveća. Od tih zidova poput eha odbija se huk rečne struje koja se peni po kamenju. Postepeno klisura postaje pitoma, i reka postaje pitoma pretvarajući se tu i tamo u bazen prozirne vode nad dražesnom kaskadom. U tom delu parka, na visini od pet hiljada stopa, još u davna vremena nastalo je prvo naselje. Na svakih nekoliko milja nailazi se tamo na krčme, njih posećuju ribari koji dolaze da love pastrmke. Pošta, krčma i dućan, u kome se prodaje sve što je potrebno ribolovcima, pojavljuju se na mapama kao gradić Onvego.

      Malo niže, mešovita šuma sve više prelazi u listopadnu. Još dvadesetak milja i, otprilike na granici parka, puca pogled na travnata brda s retkim kućama, koja se stepenasto spuštaju u dolinu. Kroz plavičastu maglu, punu blesaka i neodređenih kontura, naziru se gradske građevine. Put se sve više udaljava od reke i, spuštajući se, upliće u kružne raskrsnice, vijadukte, sve dok se, skoro neprimetno, izranjajući iz nekakvog polutunela, ne nađemo iznad krovova u društvu bleštavih, staklenih, vitkih kula. To je deonica mučna i dosadna za prelaženje, i pored zelenih pojaseva, travnjaka i vrtova. Najzad, završava se i, preskočivši osmatračku betonsku traku na stubovima, koja preseca ovaj predeo u vidu prave linije sa severa na jug, putnik se ponovo nalazi u parku, u zemlji livada, širokih polja, kupastih stena pokrivenih kapama gajeva. Evo i reke, one iste, ali druga- čije, bujne, koja se razvija pred očima u duge spore zavoje, s pristaništima prionulim uz obale i kućama starih farmi. Krave, prave krave, preživajući, blenu u nju ili uprazno. U blizini ušća u okean Hominka je već ogromna i skoro je teško poverovati da je nedavno izgledala kao potok. Njen impozantan prostor, na kome se pojavljuje kao mala bela mrlja ribarski kuter koji promiče duž šumskih padina druge obale, navodi na razmišljanje o nekada slavnim imenima daleko manjih evropskih reka. U njoj love jesetre veće od čoveka, u prošlom veku skoro su potamanjene, što nije bilo čudno s obzirom na industriju smeštenu u samom zalivu. Druga reka koja se uliva u okean je Sukunka, ona teče iz dalekih predela, lučno skrećući na sever od planine Tomak. Kao što pokazuju stare fotografije, Sukunka je punila zaliv isprepletanim granama drveća prevoženog splavom i – posredno – veoma smrdljivim dimom fabrike hartije. Ipak, s površine zaliva nestalo je drveće, iščezle su takođe ondašnje fabrike ustupajući mesto gigantskim epruvetama i retortama s drugačijom namenom. Na reci Hominki bio je neko čiji se prijatelj Karel setio da ima kuću u Onvegu. Uostalom, to i nije bila kuća, već nešto što je više ličilo na ostatke zaključane i nikad posećivane stogodišnje straćare. Čak je zarastao i put koji se penjao skoro okomito, dakle, išli su pešice zaustavljajući se samo da predahnu. Kuća je stajala na ivici velike ravnice, prekrivene već bujnom mladom kedrovom šumom. Navodno, sagradio ju je za sebe jedan slavni naučnik – biohemičar, Karel je samo toliko znao jer se imena nije sećao. Trule daske terase raspadale su se pod nogama, išli su oprezno, utoliko opreznije što je s jedne strane drveni trem visio nad provalijom. Dole, na vrhovima drveća obešenih grana, reka je bleštala smaragdnom bojom i belinom brzaka. Upravo je tada, posmatrajući reku ili dižući pogled ka planinskom lancu, iznad kojeg je na plavetnom nebu snežni vrh ocrtavao svoju blagu oštrinu, neko promrmljao „hm“ i ko zna nije li čitav projekat bio sadržan u tom „hm“. Jer, obratimo pažnju na to šta je njih najviše interesovalo: zemlja bez očevine. Nekada davno živeli su očevi, dominirali su nad svakim pokolenjem kao hladni, mirni vrh Onvega nad smolovitom monotonijom šuma. Čovek se mogao osloniti na njihovu mudrost i znanje, a čak i ako bi se bunio protiv njih, imao je osećanje sigurnosti. Ali očevi su otišli i deca iz kindergartena2 ostala su sama. Oni, ti koji su vladali, nisu zasluživali ime očeva jer su se prema njima odnosili sa istom mešavinom straha i prezira kao prema kompjuterima koji su jedni s drugima igrali semantičke turnire. Međutim, čežnja za patrijarhalnim dostojanstvom nije iščezla i mnogi su se nadali ili čak verovali da njihova usamljena misao odgovara potrebi srca drugih usamljenika. Ako su očevi otišli, deca sigurno nisu mogla da učine ništa drugo do da se staraju da postanu sopstveni očevi.


Karelovi doživljaji


     Jadna, jadna mladost. Roditi se na brodu koji ide ko zna odakle i ko zna kuda, rasti sa saznanjem da nema i da nikada neće biti nikakve luke. Zemlja je plovila, kružila ili se kretala, kako god to nazvali, kao veštačke zemlje zatvorene u svojim orbitama, a njeni putnici su se bavili nečim što je jezik slikovito, mada lakomisleno, definisao kao ubijanje vremena, ne predviđajući (ako jezik može da predviđa) kakav će opasan značaj to dobiti. Vreme je užasavalo i vređalo, trebalo ga je uništiti i zameniti intenzivnim doživljavanjima svakog trenutka, tako da bi mnogo toga moglo da se dogodi pre nego što kazaljke na satu pokažu da je protekao minut. Ako su međusobno komunicirali, stanovnici zemaljske države činili su to samo zato da bi pitali „šta osećaš?“, ali pošto je to nemoguće izraziti rečima, najčešće su ćutali.

     Kao svi ljudi iz njegove okoline, Karol nije verovao u postojanje bilo kakvih činjenica, osim u promenljivu napetost svoje psihe. Bogovi, koji su svojom neuništivom snagom garantovali postojanje pravednog sveta, nestali su; mudraci, čije je cenjeno dostojanstvo omogućavalo da pretpostavimo da vreme uvek prolazi onako kao kod njih, od cvetanja do berbe, nisu imali naslednike. Jer, ofarbani, stalno oporavljani u klinikama za starce, s borama i gukama koje podsećaju da je kretanje kazaljki na satu neumitno, uporno su hvalili svoju nezrelost, odnosno propalo obećanje. Čudna stvar, ali skoro svakoga od Zemljana mučilo je osećanje da je za druge vreme gubilo svoju otrovnu monotoniju, da drugi osećaju i osećajući oslobađaju se vlasti minutâ i časova, da samo on ništa ne oseća, da su drugi uključeni u nešto veliko, da je samo on isključen. Za uključivanje i doživljavanje te kratkotrajne večnosti, čija je vremenska linija, poput muzike, prelazila preko raznih ornamenata njene arhitekture, služile su struja M-37 i erotska igra. Nažalost, ne može se neprestano koristiti struja, niti se neprestano baviti stavljanjem onoga u ono. Osim toga, znatan, ako ne pretežan, deo čovečanstva sastojao se od starih ljudi i genetskih odstupanja od intelektualne forme koju je nemoguće neprestano kontrolisati. Kad je davno govorio da je blud pučka lirska poezija, pesnik Bodler (danas poznat samo struč- njacima za književnost) ispoljavao je svoju prezrivu simpatiju prema nižim slojevima koji su, lišeni pristupa višim poslovima duha, osećali zadovoljstvo u svom telu, što je bilo pravedno. Sada su ipak svi, čak i oni koji su nekada provodili život u manastirima, kao pustinjaci, u svešteničkom celibatu, u prinudnoj ili dobrovoljnoj askezi, smatrali odricanje od seksa ponižavajućim i, pokušavajući da isprave sliku o sebi samima kao normalnim bićima, izlagali se porazima, što je mnogo povećalo broj samoubistava.

     Karelu je bilo osamnaest godina kad je odlučio da ubije vreme tako što će ubiti samoga sebe. Njegova usamljenost i osećanje da život prolazi pored njega a on u njemu uopšte ne učestvuje dostizali su tada neobičnu napetost, odakle je izvukao zaključak da se postepeno raspada i da mora učiniti kraj tom tonjenju u apatiju. Nije mu uspeo pokušaj da ozdravi uz pomoć koleginice, mada je njena kineska lepota delovala na njega tako da se, kako su govorili njegovi preci, zaljubio. Doživeo je nešto što su prošle epohe definisale kao ljubavno razočaranje. Istina, mogao je da potraži pomoć psihoterapije, ali ponestalo mu je volje da joj se podvrgne. Ponestalo mu je i volje da uđe u Udruženje palikuća, što bi za njega nesumnjivo bilo makar privremeni spas.

      Od svih grupa i sekti koje su nudile svoje programe, ovo Udruženje ga je najviše privlačilo jer je u njemu nalazio istu mržnju kakvu je i sâm imao. Nije uopšte bio zahvalan generacijama tzv. intelektualaca  koji su, znatiželjni, veštim prstima rasklapali svoju filozofsku igračku u deliće. Oni su ga oslobodili iluzija pošto su sva naređenja i zabrane bili iluzije koje rastu i gase se u stalnom međusobnom opštenju s ljudima, nije mogao da prida nikakav značaj svojim moralno mučnim snovima, ali do besa ga je dovodilo upravo to što snove mora da smatra varkama svoje podsvesti i što je i sâm varka, čije rođenje i smrt samo statistika beleži. Eto, Udruženje je tom svetu oblika nestalnih kao dim, svedenom na incest u okviru ljudske vrste, suprotstavljalo bezrazložan i besciljan čin. Biblioteke i laboratorije sa spektakularnim vatrometima, usred praskanja eksplozija, objavljivale su oslobođenje od ropstva u koje je um, vodeći računa o svojoj slobodi, doveo samoga sebe. A zavereničke opasnosti, vredno pripremanje vrhunskog trenutka vatre, maskiranja i bekstva kondenzovali su vreme, efikasnije čak nego što su to umeli da čine poštovaoci Bala plješćući dlanovima. Uostalom, sigurno je da neko ko se celoga dana kreće u ritmu plesa, neprekidno pevajući, ponavljajući jedno te isto, tom zaklinjalicom isteruje jalovu, štetnu misao i nastanjuje čisto sada, učestvujući u nečemu neimenovanom. U stvari, možda se radilo o sličnim ekspedicijama sa druge strane linije merene vremenskim časovnikom, uz upotrebu aktivnih ili pasivnih sredstava. Karel je ipak toliko izgubio moć rasuđivanja da mu se činilo najjednostavnijim da se smesta otarasi neukusnog i bezbojnog sveta. Za samoubistvo je izabrao starinski način, možda zato što su svi tornjevi i svi visoki mostovi imali mreže ili zaštitna stakla. Ljudsko društvo, kao i uvek iracionalno, pošto je otkrilo u sebi želju za smrću, nastojalo je da na taj način spreči bar jednu vrstu samoubistva. Ali, muzejski relikt, revolver s bubnjem, kakav su davno upotrebljavale policije raznih zemalja, mogao je podjednako dobro za to da posluži. Istina, Karel ne bi bio balavac da je zaista verovao u svoj definitivni kraj. Nije se razlikovao od mnogih svojih vršnjaka, koji su se ubijali za inat nekome ili nečemu, s nejasnom nadom da će kasnije odnekuda pakosno posmatrati kako je mama – egzistencija, koja ih je odgurnula, dobila šta je zaslužila, držao se teatarskih pravila. Očigledno je sklonost ka veštoj kalkulaciji bila u njemu posebno jaka i, ako je u revolver stavio četiri metka, važniji mu je bio gest od rezultata. Okrenuo je bubanj ostavljajući samoubistvu 4 : 2 šanse, odnosno, zaigrao je rulet. Posle toga je prislonio cev na slepoočnicu i pucao – da bi začuo „škljoc“ obarača.

     To se moglo završiti drugačije i tada se ne bi uverio da je njegov gest bio sasvim bezrazložan. Jer, ubrzo posle ovog samo njemu poznatog događaja, nastali su slučajevi koji su interesovali i njega i sve druge. Bila je to pojava VBN-a, veoma opipljiva, koju je svako mogao da proveri. Niko nije znao da li je VBN, Visoko bratstvo nirvane, bilo legalna ili nelegalna ustanova. Njegov sastav, njegove veze, kao i načelo njegovog odlučivanja ostali su tajna, međutim, poznato je da, gde god ima ljudi, pre ili kasnije svaka tajna izađe na videlo; najviše se verovalo priči da je to jednostavno dobro smišljen kompjuter koji zavisi samo od ličnih rezonovanja, a da ga kontrolišu tajne ćelije u Savezu astronauta. Što se tiče ciljeva svoje aktivnosti, VBN ih je sasvim otvoreno iznosio ispisane slovima na lecima za koje se ne zna odakle su se pojavili: jer, svaka biološka vrsta, previše razmnožena, izlaže se opasnosti od degeneracije i nestanka, a pošto je, s druge strane, međusobno ubijanje ljudi u tim paroksizmima strasti i svireposti, kakvi su bili ratovi, za osudu, VBN pristupa spasavanju, i to u dvojakom smislu, služeći kako čitavoj ljudskoj vrsti, tako i pojedinač nim bićima opterećenim životnim teškoćama, strogo naučno, humano i hladno. Drugim rečima, ono je najavljivalo da će primenjivati sredstvo lovcima odvajkada poznato kao probirni odstrel. Ubrzo se moglo videti da svoje obećanje savesno ispunjava. Uostalom, njegove operacije nisu ni po čemu podsećale na gromove koji pogađaju plašljivi čopor jelena, posle čijeg bekstva ostaju krvava mrtva tela. To je uvek bilo nestajanje, tako naglo i potpuno da je čovek koji je malopre išao ispred nas po stepenicama izgledao kao priviđenje, a ruka koja je pružala nekome čašu ostajala je da lebdi u vazduhu. Snop molekula u vidu ljudskog lika smesta je gubio svoju odliku, bez prelaznih stadija, rasipanja, gubljenja boje ili senke. Pri tome, nije se mogla odrediti nikakva pravilnost, ni u pogledu mesta, ni izbora osoba. To se moglo dogoditi u kući, u kolima, na ulici, nisu štitile ni godine, ni pol, ni profesija, ni boja kože, ni ovakve ili onakve misli, ni stanje duha, znači, najava spasavanja bila je toliko neprecizna da je prst sudbine stizao kako očajne, tako i vedre. Pretpostavlja se da je u slučaju lova elektronski pas tragao za izvesnim vrstama gena, ali za kakvim nije se moglo znati.

     Nekakva veza između Karelovih, kao i mnoštva samoubilačkih poriva sličnih njegovim, i pojave VBN-a, upravo tada, sigurno je postojala. Jer, stalna opasnost činila je neopravdanim pripreme za samolikvidaciju i trenutak je ponovo dobijao nekakav ukus, kakav je morao imati za pećinske ljude koji su drhtali od noći pune tigrovske rike. Dakle, sporedni cilj VBN-a mogao je biti izazivanje tonskog uticaja na stanovnike Zemlje, konačno sposobne u odgovarajućim uslovima, ako ne da se raduju što su živi, bar da žele da žive. I zaista, broj samoubistava je neobično opao. Ako se uporedi njihova prethodna krivulja s krivuljom nestanaka, lako se može zapaziti da druga jedva premašuje prvu, što je značilo da su u celom planu, nedostupnom običnim smrtnicima, bili značajni i drugi faktori, a ne samo gubitak broja ljudi.

   Kao što je još davno ispravno konstatovano, adaptivne sposobnosti našeg plemena skoro su bezgranič-ne. Kad je naš predak odlazio s toljagom i kopljem u lov i nije se vraćao, trebalo je prosto pomiriti se s tim, zar se s tom neopozivom činjenicom nisu mirile i porodice ubijenih pilota? VBN je u prvi mah prihva- ćen sa užasavanjem. Ipak, mnoge plemenite reakcije opšteg saosećanja oslabile su za vreme Rata ljubitelja rasnog mira kad su se, u strahu od trovanja Planete, višemilionske mase bole noževima, tako da se kasnije bez preterivanja moglo govoriti o velikoj dozi neosetljivosti ili ravnodušnosti kod svih. Uostalom, sada je izgledalo da je čovek uvek bio više ravnodušan prema smrti drugih i više rezigniran prema sopstvenoj smrti nego što je to pokazivao jezik koji je dramatizovao doživljaje zbog same potrebe za ekspresijom. Rane koje je izazvao VBN zaceljivale su brzo i život je išao svojim tokom, mada bi nedolazak ljubavnice u kafanu značio da je više nema, a majka, vraćajući se iz druge sobe, zaticala je prazan detetov krevetac.

      Ispostavilo se da su doživljaji one noći kad je Karel priredio svoj rulet imali profilaktično dejstvo jer su ga učinili otpornim na VBN. Tada mu je nešto škljocnulo u glavi, dakle, nisu morali da budu samo gluma za ličnu upotrebu. Dospeo je u sferu svetlosti, unutrašnje hladnoće i izvrsnog funkcionisanja, a spoljašnji znak te promene bio je rukopis: skoro iz dana u dan, umesto prethodnih velikih svračjih nogu, koje kao da su se kolebale da li da se nagnu udesno ili ulevo, počeo je da piše mala, jasna slova, sigurna u svoj pravac. Zapazio je takođe naglo povećanje intelektualnih sposobnosti u sebi, kao da je skinuta koprena koja krije nešto što, oseća se, postoji ali se ne poznaje. Od tada je odlučio da te sposobnosti dobro iskoristi. Posvećivanjem učenju u školama, zvanim univerzitetima, ranije su se samo ispunjavali propisi koji su predstavljali smisao postojanja tih ustanova, što je sada pripadalo prošlosti. Od trenutka kad im je određen drugi zadatak, u nastojanju da obogate pojam zabave i zainteresuju za nju svu decu od sedamnaest do dvadeset pet godina, za koju nije bilo posla, nauka je smatrana kapricom ili sumnjivom privilegijom malobrojnih, nazivanih tvrdoglavima, uostalom, brojčano dovoljnih za održavanje privrede. Karelovi uspesi bili su veoma veliki i brzi, tako da se činilo da je predodređen da se nađe među izabranima, odnosno, onima koje uzima Savez astronauta, ipak, uspeo je to da spreči jer nije uopšte imao želju da postane konj za klađenje, genije, zahvaljujući hemijskim sredstvima kojima je raspolagala najviša vlast samo za svoje.

     I za vreme studija i tokom dalje karijere, kad mu je sve polazilo za rukom, otkrio je u sebi zabrinjavajući talenat. Mada su drugi to nazivali njegovom srećom ili inteligencijom, sâm je osećao gotovo nekakav strah da je dobio previše. Nalazimo se u sistemu koji se stalno menja, čiji su elementi u pokretu, i o našem porazu obično odlučuje nepoznavanje pravila po kojima se to kretanje odvija. Karel se uverio da je u stanju da predvidi kako se ponašaju elementi i u kakav nov sistem će se sklopiti. Igrajući se sudbinom, poznavao je karte svog partnera kao da su providne. Odatle se razvila kod njega sumnja, kasnije sigurnost da je on, izabravši marljivost i mehaničko obavljanje dužnosti, opasan, jer je prikriveni psihopata, nasuprot javnim ludacima koji trče unaokolo sa cvećem u kosi. Znači, njegov talenat predstavljao je nagradu i, koristeći ga, bio je spreman na dogovor. Dogovor s kim? Ovde nećemo ulaziti u razloge, možda je hteo da pati samo da bi utolio svoju želju za pravdom ili pristojnošću. Dovoljno je reći da mu se bol ciklično ponavljao i, mada nije bio lokalizovan u telu, ipak je bio mučan. Nailazio je obično kao postepeno pojačavanje stanja u kakvom je Karel stalno bio, naviknut na njega kao na tištanje u zubu. Po izvesnim simptomima prepoznavao je da se bliži napad i bio je u stanju da izračuna za koliko dana će nastupiti. Bio je to unutrašnji drhtaj koji je rastao sve do krize, kao da je nepoznata sila vršljala po njemu i razdirala ga iznutra, a svaki put je trajala dve do tri nedelje. Da nije bilo snažne volje, samo bi ležao i tražio položaj u kome bi bio sposoban da smiri protivnika, na primer, pomagalo mu je savijanje u klupko i zauzimanje položaja fetusa. Karel je ipak tada naučio da nametne sebi rad koji može normalno da obavlja i da ništa ne otkriva svojoj okolini, a to je bilo toliko teško da se divio sebi. Sve duži lanac tih kontrolisanih činova stvarao je u njemu sve bolju disciplinu i smatrao je to svojom tajnom, svojom Samsonovom kosom.

      Takav je bio Karel u vreme kad je ubirao počasti i novac. Tobože dostojan zavisti, ali uveren da bi trebalo da ga leče u sanatorijumu, što bi ga ipak previ- še ponižavalo: da ga VBN smatra pacijentom koga pomoću naučnih pronalazaka uvode u veštačko blaženstvo – ne, bolje je da nas pogodi što pogoditi mora u glupim i dobrovoljno prihvaćenim poslovima, a takođe dobrovoljno prihvaćenoj bolesti. Povremena tegoba i stalno tištanje bar su služili razmišljanju ili su čak nastajali iz razmišljanja, Karel nije nameravao da ih se odriče, mada je znao da sve dok budu postojali u njemu za njega neće biti leka. Uostalom, možda nije bilo važno razmišljanje, već način viđenja. Kad bi, idući ulicom, pogledom svlačio žene, to bi bilo samo utešno jer ružičasta bradavica na dojci ili tamni trougao ispod haljine ubrzavaju lupanje srca svojom životinjskom toplinom. Ipak, on je pogledom svlačio sa žena i muškaraca odeću, a takođe tela i vreme, stalno mučen nedovoljnim razlogom za njihovo i svoje postojanje. U odeći, u prnjama, drangulijama, u potpunom prepuštanju mase kolektivnim ludovanjima i modama, tako da nijedan njen delić nije bio to što u stvari jeste, video je odvratnu komičnost ništavila. Istovremeno grad je emitovao specifičnu vibraciju ili auru koja se mogla opaziti šestim čulom. Sa vrhova njegovih zgrada, sa nadzemnih puteva, sa dokova, sa......


S poljskog prevela Ljubica Rosić
Naslov originala: Czesław Miłosz Góry Parnasu . Science fiction

Ilja Makjuan








SANJAR

Nezgodno je, ako si sanjar koji malo govori, što nastavnici u školi, pogotovu oni koji te ne poznaju dobro, obično misle da si glupav. Ili, ako ne baš glupav, onda tunjav i nezanimljiv. Niko ne vidi čudesne događaje koji se odvijaju u tvojoj glavi. Svaki normalan nastavnik, kad bi primetio da Piter zuri kroz prozor ili u prazan list papira na klupi, pomislio bi da mu je dosadno, ili da nije spremio lekciju. Ali istina je bila sasvim drugačija.

Jednog jutra su, recimo, deca u Piterovom razredu imala kontrloni iz matematike. Morali su da saberu neke veoma velike brojeve, a rok je bio dvadeset minuta. Maltene čim je počeo da rešava prvi zadatak, u kome je trebalo sabrati tri miliona petsto hiljada dvesta devedeset i pet sa drugim, skoro isto tako velikim brojem, Piter se odjednom setio najvećeg broja na svetu. Samo nedelju dana ranije čitao je o broju sa čarobnim imenom gugol (googol). Gugol dobijaš ako sto puta pomnožiš deset sa deset. Desetka s hiljadu nula na kraju. Ali postojala je jedna još bolja reč, prava bombona - gugolpleks. Gugolpleks je gugol puta deset puta deset. Kakav broj!
Piterove misli odlutale su za tom fantastičnom veličinom. Nule su se nizale u nedogled kao mehurići sapunice. Otac mu je pričao kako su astronomi izračunali da ukupan broj atoma u svim onim milionima zvezda koje oni posmatraju kroz svoje džinovske teleskope iznosi deset sa devedeset osam nula na kraju. Zbir svih atoma na svetu ne dostiže čak ni jedan gugol. A gugol je obična trica u poređenju sa gugolpleksom. Ako bi ti palo na pamet da od nekog zatražiš jedan gugol karamela s čokoladnim prelivom, u svemiru ne bi bilo ni izbliza dovoljno atoma za pravljenje tolikih karamela...
A Piter je, odrastajući, i sam nešto naučio: pošto ljudi ne mogu da vide šta se odigrava u tvojoj glavi, najbolje je, ako želiš da te razumeju, da im to lepo kažeš. I tako je počeo da zapisuje ponešto od onoga što mu se događalo dok je zurio kroz prozor ili ležao na leđima zagledan u nebo. Kad je odrastao, Piter je postao pronalazač i pisac priča i živeo je srećno i zadovoljno.


ISKUPLJENJE 

Položio joj je ruke na ramena, i osetio hladnjikavost njene gole kože. Dok su im se lica približavala još je bio toliko nesiguran da je pomišljao kako bi se ona mogla izmaći, ili mu udariti šamar, filmski, raširenim dlanom. Usta su joj imala ukus karmina i soli. Na sekundu se razdvojiše, a onda je on zagrli i poljubiše se još jednom s malo više samopouzdanja. Odvažno, dodirnuše se vrhovima jezika, i ona ispusti neki glas, silazni uzdah, koji je bio, tek je kasnije shvatio, znak preobražaja. Sve do tog trenutka, bilo je nečega komičnog u gledanju poznatog lica iz takve blizine. Imali su osećaj da ih njihova detinja bića zgranuto posmatraju. Ali taj dodir jezika, živih i klizavih mišića, vlažne puti na puti, i taj čudnovati glas iz njenog grla, to je sve promenilo. Kao da je taj glas ušao u njega, prostrelio ga od glave do pete i rastvorio mu čitavo telo, najzad je mogao da iskorači iz sebe i da je slobodno poljubi. Sve što je dotle bilo opterećeno samosvešću sada je postalo bezlično, gotovo apstraktno. Njen uzdah je bio gladan i ta se glad prenela i na njega. Silovito je odgurnu u ćošak, među knjige. Ljubili su se a ona ga je vukla za odeću, nespretno se hvatajući za njegovu košulju, za pojas. Glave su im se njihale i povijale, upirale jedna u drugu, dok su se poljupci pretvarali u glodanje. Zarila mu je zube u obraz, nimalo vragolasto. On načas ustuknu, vrati se, i ona ga snažno ugrize za donju usnu. Ljubio ju je po vratu, pritiskajući joj glavu na police, a ona ga je vukla za kosu i gurala mu lice među svoje grudi. Petljao je nezgrapno dok nije pronašao njenu bradavicu, majušnu i čvrstu, i obujmio je usnama. Kičma joj se ukočila, pa zadrhtala celom dužinom. Za tren je pomislio da se onesvestila. Ruke su joj bile svijene oko njegove glave i kad ih je pritegla izronio je kroz taj obruč kao davljenik, uspravio se u celoj svojoj visini i obgrlio je, mlaveći joj glavu grudnim košem. Ona ga opet ugrize i cimnu za košulju. Kad jedno dugme cangrknu o pod, nisu se usudili da se nasmeju. Komedija bi ih uništila. Njeni zubi mu se stegnuše oko bradavice. Osećaj je bio neizdržljiv. On joj podiže lice uvis i, prignječivši je rebrima, poljubi je u oba oka i jezikom joj rastvori usne. Bespomoćnost ponovo izmami iz nje onaj glas nalik na razočarani uzdah.



AMSTERDAM 

Govorila je koliko se ponosi Džulijanovom karijerom, koliko uživaju u svojoj deci, kako su uvek zajednički delili pobede i poraze, i kako su oduvek cenili zabavu, disciplinu i, iznad svega, poštenje. (...) Ona ima da kaže samo ovo: te novine neće uspeti, zato što je ljubav sila jača od pakosti.



Žena je ponovo kriknula i Klajv, koji je ležao priljubljen uza stenu, zatvori oči. Izmicalo mu je nešto dragoceno, pravi mali dragulj. Postojala je još jedna mogućnost: da je, umesto što se popeo ovamo, odlučio da se spusti do Ječmičkove glave, pored školaraca u fluorescentnim kabanicama, da bi krenuo deonicom pored Prolaza do vrha Skafei. Tada bi sve ono što se dešava ovde moglo da se odvija svojim tokom. Njihova sudbina, njegova sudbina. Dragulj, melodija. Njena važnost ga je pritiskala. Toliko toga je zavisilo od nje: simfonija, proslava, njegov ugled, oda radosti jednom žalobnom stoleću. Nije sumnjao da bi ono što je donekle čuo moglo da iznese teret. U njenoj jednostavnosti ležao je svekoliki autoritet njegovog životnog opusa. Takođe nije sumnjao da je to bila ona muzika koja je naprosto čekala da bude otkivena, dok ga nisu prekinuli, on je uistinu stvarao, smišljao, nadovezujući se na zov ptice, koristeći prednost budne pasivnosti uposlenog stvaralačkog uma

Šta god da je po sredi –nasilje, ili pretnja nasiljem, njegovo smeteno izvinjavanje ili, u krajnjem slučaju, izjava policiji –da je prišao onom paru, krunski trenutak u njegovoj karijeri bio bi uništen. Melodija ne bi opstala posle psihičke pometnje. S obzirom na širinu grebena i brojne staze koje su ga presecale, kako je lako mogao da ih izbegne. Bilo je to kao da nije tu. Nije tu. On je u svojoj muzici. Njegova sudbina, njihova sudbina, odvojene staze. To ga se ne tiče. Tiče ga se ovo, i nije lako, ali on ni od koga ne traži pomoć.

Njihova sinoćna svađa još uvek mu je bučala u ušima, i zabrinuo se da će ga njeni odjeci proganjati sve do planina i da će mu razoriti mir. A u sebi jedva da je još nosio sudar glasova, bilo je to sve veće užasavanje nad ponašanjem njegovog prijatelja, i sve jasniji i snažniji osećaj da zapravo nikada uopšte nije istinski ni poznavao Vernona. Okrenuo je glavu od prozora. Kad samo pomisli, još koliko pre nedelju dana uputio je svom prijatelju kranje neuobičajenu i intimnu molbu. Kakva je to greška bila naročito sada kad je onaj osećaj koji je imao u levoj ruci potpuno iščezao. (...) A kako je samo one noći izložio sebe u svojoj ranjivosti. Nije mu bila nikakva uteha što je i Vernon njega zamolio za istu uslugu; njegov trud svodio se na naškrabanu poruku ubačenu kroz vrata. A to je možda bilo tipično za izvesno... odsustvo ravnoteže u njihovom prijateljstvu koje je oduvek postojalo i kojeg je Klajv bio svestan duboko u duši neprestano ga odbacujući, prebacujući sebi zbog bezvrednih primisli. Sve dosad.

Bilo je trenutaka rano ujutru (...) kada bi Klajv ustajao od klavira i odbauljao do vrata da isključi svetla u studiju (...) kada bi mu ponovo proletela misao, sićušna slutnja koju ne bi podelio ni sa kim na svetu (...); ta pomisao bila je, sasvim jednostavno, da možda ne bi bilo previše reći da je on... genije. Genije. (...) Među njegovim zemljacima, Šekspir je bio genije, i Darvin, Njutn, tako su bar govorili. Persl, skoro. Britn, malo manje, iako je bio u istom rangu. Ali, ovde nije bilo Betovena.

Za Klajva Linlija bilo je to jednostavno pitanje. Sebe je doživljavao kao naslednika Vona Vilijamsa, a izraze kao što je “konzervativno” smatra beznačajnim, promašenim pozajmljenicama iz političkog vokabulara. Pored toga, tokom sedamdesetih, kada je bio zapažen, atonalna i aleatorička muzika, tonski nizovi, elektronika, razlaganje stepena na zvuk, u stvari celokupan modernistički poduhvat, postao je ortodoksija koji se predavala na akademiji. U svakom slučaju, njegovi zagovornici bili su reakcionari, i to mnogo više od samog Klajva. Hiljadu devetsto sedamdeset pete objavio je knjigu od sto strana koja je, kao i svi dobri manifesti, sadržala i napad i odbranu. Stara modernistička garda zarobila je muziku na akademiji, gde su je ljubomorno smestili u profesionalne okvire, izolovali i sterilisali, bahato raskinuvši njen životvoran zavet sa širokom javnošću. Klajv je podrugljivo ocrtao prikaz jednog javno subvencionisanog „koncerta” u skoro praznoj crkvi, u kojoj su preko sat vremena slomljenim vratom violine u nedogled udarali po nogama klavira. U propratnom napisu u programu objašnjeno je, uz pominjanje holokausta, zašto u ovom trenutku evropske istorije ne može da oživi nijedan drugi muzički oblik. U skučenim umovima revnosnih dušebrižnika, isticao je Klajv, bilo kakav oblik uspeha, ma koliko ograničen bio, predstavljao je siguran znak estetskog kompromisa i promašaja. Kada se budu pisale konačne istorije muzike dvadesetog veka na Zapadu, najistaknjutije mesto zauzeće bluz, džez, rok i tradicije folk muzike koje se neprestano razvijaju. Ovi oblici izdašno pokazuju da melodija, harmonija i ritam nisu nespojivi sa inovacijom. Kod umetničke muzike značajnom će se pokazati samo prva polovina veka, i to samo pojedini kompozitori, među koje Klajv nije ubrajao poznog Šenberga i „njemu slične“.

Tamo gde bi drugi osećali teret na plećima, on je osećao podsticajnu lakoću, čak pravu svetlost, sjaj umešnosti i blagostanja, jer će njegove sigurne ruke odstraniti rak sa organa političkog tela –nameravao je da zauzme ovakav nastup u uvodniku koji će uslediti za Garmonijevom ostavkom. Licemerstvo će biti raskrinkano, zemlja će ostati u Evropi, smrtna kazna i obavezna  regrutacija ostaće puki san jednog bezumnika, društvena pomoć opstaće u ovom ili onom obliku, celokupnoj životnoj sredini pružaće se dostojna prilika, i Vernon je već bio na ivici da zapeva.

U zgusnutom zamahu sedmice, sa skoro svakim satom Vernonu su se obznanjivali novi aspekti lične moći i potencijala, a kada su njegovi darovi za ubeđivanje i planiranje počeli da daju rezultate, osetio se velikim i dobroćudnim, možda pomalo nemilosrdnim ali u suštini dobrim, sposobnim da izdrži sam, protiv matice, gledajući iznad glavica svojih savremenika znajući da će uskoro da uobliči sudbinu svoje zemlje i da je kadar da podnese odgovornost.

Kada se smestio, video je sebe kao ogroman kip koji dominira predvorjem redakcije Sudije, velika ležeća figura isklesana od granita: Vernon Halidej, čovek od akcije, urednik. U trenucima predaha.


MUZIKA

Sposobnost da osetimo harmoniju usađena je u nama. (Pored toga, bez šireg konteksta harmonije, disharmonija postaje besmislena i nezanimljiva.) Poimanje melodijske linije složen je umni čin, ali ga može ostvariti čak i sasvim malo dete; rađamo se sa određenim nasleđem, mi smo Homo musicusi; stoga definisanje lepote u muzici mora da obuhvati i definiciju ljudske prirode, što nas vraća humanističkim naukama i komunikativnosti.

U završnom delu melodija će neupućenom uhu zvučati kao da je naznačena ili začeta na drugom mestu u partituri. Iznalaženje nota biće čin nadahnute sinteze. Bilo je to kao da ih već zna, ali ne može još da ih čuje. Poznavao je njihovu zamamnu milozvučnost i melanholičnost. Poznavao je njihovu jednostavnost, a uzor mu je, svakako, bila Betovenova Oda radosti. Pogledajmo prvi red –nekoliko koraka gore, nekoliko koraka dole. (...) To je bila uzvišena priroda njegovog postanja i njegovog stremljenja. Betoven.

Kako su uspešni, uticajni, kako im je dobro išlo pod vladom koju su prezirali skoro sedamnaest godina. Talking about my generation. Takva energija, takva sreća. Odgajani u posleratnom okruženju na državnom hlebu i mleku, a zatim izdržavani provizornim, bezazlenim blagostanjem svojih roditelja, da bi postali punoletni, sa stalnim zaposlenjem, novim univerzitetima, oštroumnim džepnim knjigama, slavnim dobom rokenrola, ostvarljivim idealima. Kada su se lestve iza njih raspale u paramparčad, kada je Država izmakla sisu i postala nadžak-baba, već su se bili osigurali, sredili se i krenuli da stvaraju štošta –ukus, mišljenje, bogatstvo.

Na stranu stvaranje, pisanje simfonije predstavlja fizički naporan posao. Svaki sekund vremena za sviranje podrazumeva ispisivanje, notu po notu, deonica za i po dvadesetak instrumenata, njihovo ponovno prosviravanje, prilagođavanje partituri, ponovno sviranje, prepravljanje notnog teksta, zatim sedenje u tišini uz osluškivanje unutrašnjeg sluha koji sintetizuje i orkestrira vertikalni niz švrljotina i izbrisanih nota; nove izmene i dopune sve dok se ne postigne pravi takt, i još jedno sviranje na klaviru. Klajv je do ponoći proširio, završio uzlaznu deonicu, i započeo rad na velikom orkestarskom hijatusu koji će prethoditi značajnoj promeni tonaliteta.

Klajv je ušao u kuću i zastao u hodniku, upijajući toplotu radijatora u tišini. Cedulja koju mu je ostavila spremačica poručivala mu je da ga u studiju čeka vrč kafe. Još uvek u kaputu, smesta je otišao gore, uzeo pisaljku i list rukopisa i nagnuvši se nad koncertni klavir, naškrabao deset silaznih nota. Stigao je kraj prozora, zureći u list, zamišljajući kontrapunktirajuća čela. Često je bilo dana kada je obavezu da napiše simfoniju za kraj milenijuma doživljavao kao besmisleno mučenje: birokratski namet njegovoj stvaralačkoj nezavisnosti; pometnja oko toga gde će tačno Đulio Bo, proslavljeni italijanski dirigent, moći da održava probe sa Britanskim simfonijskim orkestrom; blaga, ali neprestana razdražljivost zbog egzaltiranog ili neprijateljski nastrojenog ispitivanja štampe. Činjenica da nije uspeo da ispoštuje dva roka –do kraja samog milenijuma još uvek je ostalo dosta godina. A bilo je i dana kao što je i ovaj kada nije mislio, ni na šta drugo osim na muziku i nije mogao da se odvoji od nje. I dalje držeći levu ruku, još uvek utrnula od hladnoće u džepu kaputa, seo je za klavir i odsvirao ovaj pasaţ onako kako ga je zapisao, lagano, hromatski i s ritmičkim ukrasima. Imao je, u stvari, dvostruki predznak. Onda je, i dalje desnom rukom i upola sporije, improvizovao uzlazno kretanje čela, odsviravši to ponovo nekoliko puta, s varijacijama, dok nije bio zadovoljan. Precrtao je novi deo, koji je stajao na samom početku deonice sa čelima, koji bi u ovom obliku zvučao kao da je neka žestoka energija sputana. Njeno kasnije oslobođenje, u ovom završnom delu simfonije, biće prava radost.

Bio je svestan da prstom dobuje po radijatoru u taktu nekog ritma i zamislio je promenu tonaliteta, zvuka i jednu notu koja istrajava nad promenljivim harmonijama i divljim udarcima timpana. Okrenuo se i ţurno izašao iz sobe. Iskrsla mu je ideja, četvrtina ideje i mora da stigne do klavira pre nego što mu izmakne.

Klajv je prestao da oseća stopala i, dok je trupkao u mestu, taj ritam ga je podsetio na silaznu figuru od 10 nota, ritardando, cor anglais, i violončela koja se nežno uspinju spram nje, kontrapuktirajuće, kao slika u ogledalu. I njeno lice u njoj. Kraj. Sada je priželjkivao samo toplotu, tišinu svog studija, klavir, nedovršenu partituru i da stigne do kraja.

Dok je prolazio pored vratara i gurao obrtna vrata koja su vodila prema stepenicama, do njega je dopro zvuk orkestra. Završni stav. Trebalo bi da bude. Dok se penjao već je ispravljao taj pasaž, sada bi trebalo da čujemo francuske rogove, a ne klarinete, a timpani idu piano. Ovo je moja muzika. Bilo je to kao da su ga lovački rogovi prizivali, prizivali natrag, njemu samom. (...) Međutim, Đulio Bo je žmurio. Stajao je na vrhovima prstiju, izvijajući se napred, leve ruke ispružene prema orkestru, a raširenim, treperavim prstima blago je davao znak prigušenom trombonu koji je sada ljupko, mudro, zaverenički, po prvi put objavljivao melodiju, Nessun dorma kraja veka, melodiju koju je Klajv juče, pevušio detektivima i za koju je bio spreman da žrtvuje jednu nepoznatu planinarku. (...) Teksture su se sada umnogostručile pošto je još instrumenata pristupilo trombonskoj zaveri, disonance se širila poput zaraze, a sitne, tvrde krhotine –varijcije koje nisu nikuda vodile – prštale su uvis kao varnice koje su se ponekad sudarale da bi stvorile prve najave zahuktalog zida zvuka, cunamija, koji je sada počeo da narasta da bi uskoro zbrisao sve pred sobom, pre nego što razbije sebe samog o stenovito dno tonskog ključa.

Zasada, bila je to muzika, čudesno preobraženje misli u zvuk. Pogrbio se unapred, sklopljenih očiju usredsrežujući se na svaki fragment koji je Bo odobravao. Klajv je ponekad toliko naporno radio na nekom komadu da je mogao da smetne s uma krajnju svrhu –stvoriti ono zadovoljstvo, u isti mah tako čulno i apstrakno prevesti u vazduh koji podrhtava ovaj nepostojeći jezik čija će značenja ostati za sva vremena van domašaja, mučno odloţena u tački gde se emocije i intelekt stapaju. Određene notne sekvence podsećale su ga samo na nedavni napor da ih napiše. Bo je sada radio na sledećem pasažu, ne toliko diminuenda koliko umanjivanje i muzika je kod Klajva prizivala prizor nereda u njegovom studiju na svetlosti svitanja i slutnje koje je osećao o samom sebi i jedva se usuđivao da ih iskaže.

Bila je to samo prelazna deonica do finala; opčinjavalo ga je to obećanje, stremljenje –zamišljao ga je kao izlizano, prastaro stepenište koje se postepeno gubi iz vida –žudnja da se penje sve više i više, da bi se napokon stiglo, preko širokog zaokreta, do udaljenog tona i, uz rukoveti zvukova što iščezavaju poput guste magle koja se razilazi, do zaključne melodije, opraštanja, prepoznatljive melodije zanosne lepote koja će natkriliti sopstvenu starovremenost i zvučati kao da u isti mah oplakuje minulo stoleće i svu njegovu besmislenu svirepost i slavi njegovu nenadmašnu inventivnost. Mnogo kasnije, kad se slegne uzbuđenje oko prvog izvođenja, kad se okončaju sve proslave kraja veka, vatrometi, analize i saţeti prikazi, ova neodoljiva melodija ostaće kao elegija mrtvog stoleća.

Te note ukazivale su na neutešnu žudnju za nečim nedostiţnim. Nekim. Upravo u ovakvim trenucima telefonirao bi joj i pozvao je da dođe, kada je bio suviše nemiran da bi i dalje sedeo za klavirom i odveć uzbuđen zbog novih ideja da bi se skrasio u mestu (...) Ukus joj je bio iznenađujuće strog za nekog tako lepršavog. Bah, Stravinski, vrlo retko Mocart.

Popeo se prastarim kamenim stepenicama, pramenje zvuka, istopilo se poput izmaglice, njegova nova melodija, mračna zapisana u partituri u svom prvom samotnom očitavanju za prigušeni trombon, okupila je oko sebe bogate orkestarske teksture talasaste harmonije zatim disonancu i uskovitlane varijacije, koje su, vrteći se, odlazile u prostor da se više nikad ne vrate, a sada se uspravila u postupku stapanja, kao eksplozija posmatrana unatraške, kako se levkasto uvija do geometrijske tačke mirovanja; onda ponovo prigušeni trombon, a zatim uz mukli krešendo, poput džina koji uzima vazduh, konačna i kolosalna repriza melodije (uz jednu zagonetnu i još uvek nerazrešenu razliku) koja je postepeno pojačavala ritam, provalivši u talas, zahuktali cunami zvuka koji je dostizao nemoguću brzinu, zatim se uzdigao, još više, da bi se konačno survao uz lom i prasak, u vrtlozima, razmrskavši se o tvrdo, bezbedno tlo matičnog sazvučja u C-molu. Ostali su samo pedalni tonovi koji su obećavali rešenje i mir u beskonačnom prostoru. Zatim diminuendo koji traje 45 sekundi i rastvara se u 4 takta tišine u partituri.

Došla je kao poklon; neka velika siva ptica prhnula je uz glasan krik upozorenja dok se približavao. Dok se podizala u visinu i kružila nad dolinom ispustila je piskutav zvuk od tri tona koji je prepoznao kao inverziju stava koji je već napisao u partituri za pikolo flautu. Kako elegantno, kako jednostavno. Preokretanje sekvence navelo ga je na pomisao o jednostavnoj i divnoj pesmi u istom tempu koju je bezmalo mogao da čuje. Ali ne sasvim. Ukazao mu se prizor stepenica koje se nižu, klizeći nadole –od podnih vrata na potkrovlju, ili od vrata lakog aviona. Svaka nota se preklapala i ukazivala na sledeću. Čuo ju je, bila je tu, a onda je nestala. Video je odsev odbegle slike koji ga je kinjio, i čuo zov tuţne kratke melodije koji je iščezavao. Takva sinestezija bila je pravo mučenje. Ti tonovi idealno su se prožimali, melodija se ljuljala na malim uglačanim šarkama, u svom savršenom luku. Skoro je mogao ponovo da čuje dok je stizao na vrh uglaste stenovite ploče i zastao da iz džepa uzme beležnicu i pisaljku. Nije bila sasvim tuţna. Bilo je u njoj i neke radosti, optimističkog razrešenja bezizlaznosti hrabrosti.


To nije bila samo Klajvova fantazija, o tome je sanjao i izvršni odbor, birajući kompozitora koji bi na karakterisičan način osmislio, recimo, ovu uzlaznu deonicu kao kakvo drevno stepenište podignuto od kamena. (...) Rad na ovom delu poveren mu je rano, tako da je mogao da se „usvira“ u svest javnosti. Klajvu su, na primer, predložili da bi neki upadljiv, žustar pasaž sa duvačima mogao da se iskoristi za špicu glavnih večernjih vesti na televiziji.


::::::::::::::::::::::::::::::::

SUBOTA

Više nimalo umoran, Henri se odvaja od zida na koji se sve vreme naslanjao, i kreće ka sredini mračnog auditorijuma, u susret moćnoj zvučnoj mašini. Prepušta se njenom zagrljaju. Ima tih retkih trenutaka kad muzičari zajedno dotaknu nešto umilnije od svega što su ikad iskusili na probama ili nastupima, nešto što prevazilazi običnu saradnju i tehničku uvežbanost, kad izrazom dosegnu istu onu lakoću i sklad koji odlikuju prijateljstvo ili ljubav. Tada nam muzičari daju priliku da načas zavirimo u ono što bismo mogli biti, ono najbolje u našem biću, u jedan nemoguć svet u kome sve što imaš daješ drugima, ali od sebe ništa ne gubiš. Tamo napolju, u stvarnom svetu, postoje detaljni planovi, vizionarski projekti za miroljubiva carstva, u kojima su svi sukobi razrešeni, i ima sreće za sve, za sva vremena –himere za koje su ljudi spremni da ginu i ubijaju. Hristovo carstvo na zemlji, radnički raj, idealna islamska drţava. Ali samo u muzici, i samo u retkim prilikama, zavesa se odista podiţe da bi razotkrila taj san o zajedništvu, i prizor je dočaran zamamno i neodoljivo, pre nego što izbledi sa poslednjim tonovima.

Šta znači biti čovek … u društvu koje nije zajednica i fućka mu se za pojedinca …i koje troši milijarde za borbu protiv spoljašnjeg neprijatelja ali mu na pamet ne pada da plati za red kod kuće.

Prostorije nakrcane besmislenim starudijama, ormani i kartoteke koje se niko ne usuđuje da otvori. Prepotopska oprema u limenim sanducima, preteška, previše tajanstvena da bi se izbacila na đubrište. Bolesne zgrade, predugo u upotrebi, za koje je jedini lek rušenje. Gradovi i države koji se više ne daju popraviti. Čitav svet liči na Teovu sobu


Džej bi mogao da pozove i nekog drugog hirurga, a Peroun, po pravilu, izbegava da operiše ljude koje poznaje. Ali ovo je nešto drugo. I uprkos svim obrtima u njegovom odnosu prema Baksteru, polako se ustanovljava izvesna jasnoća, čak i izvesna rešenost. Veruje da zna šta želi da učini.

Na profesionalno siguran zvuk trube, sva četvorica se osvrću da pogledaju u povorku demonstranata. Čuje se serija složenih stakato deonica koja se završava visokom utanjenom notom. Mogao bi to biti i pasaž iz neke Bahove kantate, jer Henri istog časa zamišlja sopran i atmosferu slatke melanholije, uz prijateljsko gudanje čela negde iz pozadine. U Gauer Stritu, koncept optužujućeg posmrtnog marša odigrao je svoje.


...čudno, uza (sic) sve ovo nasilje, Bakster mu je bio gotovo simpatičan. To je prejako rečeno. Bakster ga je zaintrigirao, Baksterova beznadežna situacija, i njegovo odbijanje da se preda. I bilo je u njemu istinske inteligencije, i ogorčenja što živi pogrešan život


..on, Henri Peroun, poseduje tako mnogo – posao, novac, status, dom, i iznad svega porodicu …. a ništa nije dao Baksteru, koji ima toliko malo toga što nije uništeno onim defektnim genom, i koji će uskoro imati još manje.


Sluti ( hENRI ) da se polako pretvara u magarca, voljnog, grozničavog potrošača novinskih žvaka, komentara, spekulacija i svekolikih mrvica koje mu vlasti bacaju sa stola. Kao pokorni građanin posmatra kako Levijatan jača dok on sam gamiže tražeći zaštitu u njegovoj senci.


CRNI PSI



Protivnici mladića bili su raznovrsni, a u prvom trenutku video sam dva čoveka u odelima – poput biznismena ili advokata – odmah pored ivičnjaka. Kada je mladić prošao jedan od njih ga je dokačio ispod brade.....

video sam da su dvojica nosila srebrne svastike na reverima. Jedan je imao svatsiku istetoviranu na ruci …. advokatski tipovi, zapanjeni čarolijom do koje je njihovo nasilje dovelo, povukli su se u gomilu da gledaju

Pogodio ga je nedavno okončani rat ne kao istorijska, geopolitička činjenica, već kao mnoštvo, gotovo beskonačnost ličnih tuga, kao bezgranična žalost podeljena na deliće bez smanjenja intenziteta, među pojedincima koji pokrivaju kontinent kao prašina, kao spore čiji če odvojeni identiteti ostati nepoznati, i čija celokupnost pokazuje više tuge nego što bi iko mogao ikada da razume; tuga koju u tišini nose stotine hiljada, milioni ljudi, kao žena u crnini za mužem i dva brata, gde je svaka žalost osobita, složena, žestoka ljubava priča koja je mogla biti drugačija ….. kakvo dobro može doći iz Evrope pokrivene ovom prašinom, tim sporama, kada bi zaborav bio neljudski i opasan, a sećanje neprekidno mučenje.


Zlo o kome govorim živi u svima nama. Uzme maha u pojedincu, u ličnim životima, unutar porodice, i upravo deca najviše pate. I onda kada su uslovi povoljni, u različitim zemljama, u različitim vremenima, užasno surovo bukne zloba protiv života, i svi su iznenađeni dubinom mržnje u sebi. Onda potone i čeka.