16.02.2018.

Uputstvo za upotrebu, Ursula K.Le Guin




Povodom odlaska Ursule K. Le Guin (21. oktobar 1929 – 22. januar 2018) objavljujemo prevod njenog predavanja “Operating Instructions” iz 2002, objavljenog u jednoj od njenih poslednjih knjiga “Words Are My Matter: Writings About Life and Books, 2000-2016 / Reči su moja stvar: Zapisi o životu i knjigama, 2000-2016”.


Jedan pesnik je imenovan za ambasadora. Jedan dramski pisac je izabran za predsednika. Građevinski radnici stoje u redu zajedno s kancelarijskim šefovima da bi kupili novi roman. Odrasli traže moralno vođstvo i intelektualni izazov u pričama o majmunima ratnicima, jednookim divovima i ludim vitezovima koji ratuju s vetrenjačama. Smatra se da je pismenost početak a ne kraj…

… Možda u nekoj drugoj zemlji, ali ne u ovoj. U Americi se imaginacija shvata kao nešto što može poslužiti kada se pokvari televizor. Poezija i dramski komadi nemaju veze s praktičnom politikom. Romani su za studente, domaćice i druge ljude koji ne rade. Bajke su za decu i primitivne narode. Pismenost je potrebna zato da bismo mogli da čitamo uputstva za upotrebu.

Ja mislim da je uobrazilja najkorisniji alat kojim ljudska vrsta raspolaže. Važniji od našeg naspramnog palca na ruci. Mogu da zamislim život bez oba palca, ali ne i bez imaginacije.

Čujem glasove odobravanja. „Da, da!“, viču oni – „stvaralačka uobrazilja je izvanredno korisna za biznis! Cenimo kreativnost, čak je i nagrađujemo!“ Na tržištu reč kreativnost danas označava proizvođenje ideja koje sa mogu primeniti u praktičnim strategijama uvećavanja profita. Izvitoperavanje njenog značenja traje tako dugo da ta reč teško može pasti na niže grane. Više je ne upotrebljavam; prepuštam je kapitalistima i profesorima da je zloupotrebljavaju do mile volje. Ali imaginaciju ne dam.



Imaginacija nije sredstvo za sticanje novca. Nema je u rečniku pravljenja profita. Ona nije oružje, mada su iz nje potekla sva oružja i mada od nje zavisi njihova upotreba ili neupotreba, što, uostalom, važi i za sve drugi alatke i njihove upotrebe. Uobrazilja je fundamentalni način mišljenja, suštinsko sredstvo postajanja i ostajanja ljudskim bićem. Ona je alat uma.

Zato moramo naučiti da je koristimo. Deca imaju imaginaciju kao što imaju telo, intelekt, jezičku sposobnost: sve ono što ima suštinski značaj za njihovu ljudskost i što treba da nauče da koriste, i to dobro. Učenje, obuka i praksa otpočinju u detinjstvu i treba da se nastave kroz ceo život. Mladim ljudskim bićima je potrebno da vežbaju uobrazilju kao i sve druge važne životne veštine, telesne i mentalne, koje su im neophodne za rast, zdravlje, sposobnost i radost. Ta potreba postoji sve dok je um živ.

Kada decu podstiču da slušaju i uče književnost svog naroda ili, u pisanim kulturama, da je čitaju i razumeju, njihova uobrazilja dobija ogroman deo vežbe koja joj je potrebna.

Ništa drugo ne može tako dobro da posluži, čak ni druge umetnosti. Mi smo brbljiva vrsta. Reči su krila na kojima lete i intelekt i imaginacija. Muzika, ples, likovne umetnosti i sve vrste zanata imaju ključni značaj za ljudski razvoj i blagostanje, i uvek je korisno savladati neku umetnost ili veštinu; ali za obučavanje uma da se odlepi od neposredne stvarnosti i da joj se vrati obogaćen novim razumevanjem i novom snagom nema ničeg boljeg od pesme i priče.




Pomoću priče svaka kultura samu sebe definiše i uči svoju decu kako da budu ljudi i pripadnici svog naroda – Hmong, !Kung, Kvečua, Francuz, Kalifornjanin… Mi smo oni koji su stigli u Četvrti svet… Mi smo nacija Jovanke Orleanke… Mi smo sinovi Sunca… Mi smo došli iz mora… Mi smo narod koji živi u središtu sveta.

Narod koji ne živi u središtu sveta, onako kako su to definisali i opisali pesnici i pripovedači, ne oseća se dobro. Središte sveta je tu gde ti živiš. Tu gde možeš da dišeš. Tu gde znaš kako se šta radi, kako se šta ispravno, dobro radi.

Dete koje ne zna gde je središte – gde je dom, šta je dom – vrlo se loše oseća.

Dom nisu mama i tata, i seka, i bata. Dom nije ono mesto gde ti uvek otvaraju vrata. To uopšte nije mesto. Dom je nešto imaginarno.

Dom nastaje kad ga zamisliš. On je stvaran, stvarniji od bilo kog drugog mesta, ali ne možeš do njega doći ako ti tvoji – ko god oni bili – ne pokažu kako da ga zamisliš. Oni ne moraju biti tvoja rodbina. Oni možda nikad nisu govorili tvoj jezik. Možda su mrtvi već hiljadu godina. Možda su samo reči odštampane na papiru, aveti glasova, senke umova. Ali oni mogu da ti pokažu put do kuće. Oni su tvoja ljudska zajednica.



Svako mora da nauči kako da zamisli svoj život, da ga izmisli, da ga predstavi u uobrazilji. Potrebno je da nas neko pouči tim veštinama; potrebni su nam vodiči da nam pokažu kako se to radi. Inače će naše živote zamišljati drugi ljudi.

Ljudi su se uvek okupljali u grupe da bi zajedno zamišljali najbolji život i pomagali jedni drugima da ga ostvare. Najvažniji zadatak ljudske zajednice je da obezbedi saglasnost o tome šta nam je potrebno, kakav je život vredan življenja, šta želimo da naša deca uče, kao i da nam omogući saradnju u učenju i poučavanju kako bismo mogli da idemo putem koji smatramo najboljim.

Male zajednice sa snažnom tradicijom obično nedvosmisleno znaju kojim putem žele da idu, i njihovi pripadnici vešto prenose to znanje. Ali tradicija može da kristališe uobrazilju do te mere da je pretvori u okoštalu dogmu i zabrani nove ideje. Veće zajednice kao što su gradovi otvaraju ljudima prostor da zamišljaju alternative, da uče od ljudi različitih tradicija i da izumevaju sopstvene načine života.

Ali kako ima sve više alternativa, oni koji preuzimaju zadatak poučavanja nailaze na slabašan društveni i moralni konsenzus o tome šta treba da poučavaju – šta nam je potrebno, kakav bi život trebalo da bude. U naše doba velikih populacija, stalno izloženih reprodukovanim glasovima, slikama i rečima u službi komercijalnog i političkog profita, ima suviše ljudi koji žele i mogu da nas zamisle, prisvoje, oblikuju i kontrolišu pomoću zavodljivih i moćnih medija. Ne možemo očekivati da dete sâmo prokrči put kroz tu džunglu.

U stvari, niko ne može sam mnogo da uradi.

Related image

Detetu je potrebno, svima nam je potrebno da nađemo druge ljude koji su zamislili život tako da to za nas ima smisla i da nam dopušta izvesnu slobodu – i da te ljude slušamo. Ne da ih pasivno slušamo, već da ih čujemo.

Slušanje je zajednički čin koji zahteva prostor, vreme i pažnju.

Čitanje je sredstvo slušanja.

Čitanje nije tako pasivno kao slušanje i gledanje. To je radnja: nešto što radiš. Čitaš svojim tempom, sopstvenom brzinom; nema neprestane, nesuvisle, brbljive, bučne jurnjave i graje medija. Primaš ono što želiš da primiš, ne ono čime te saleću tako brzo, snažno i glasno da ne možeš da se odbraniš. Kada čitaš priču, nešto ti se govori, ali ti se ništa ne prodaje. I mada smo obično sami kad čitamo, povezani smo s drugim umovima. Niko nam ne ispira mozak, ne vrbuje nas i ne iskorišćava; udruženi smo činom imaginacije.

Ne vidim zašto mediji ne bi stvorili sličnu zajednicu komunikacije, onako kao što je to često uspevalo pozorištu u nekadašnjim društvima, ali očigledno je da oni to ne čine. Toliko su u vlasti reklamiranja i profitiranja da i najbolji ljudi koji u njima rade, pravi umetnici, čak i ako su odoleli pritisku da se prodaju, bivaju udavljeni beskrajnom jurnjavom za nečim novim, preduzetničkom gramzivošću.

Najveći deo književnosti i dalje odoleva vrbovanju prosto zato što su te knjige napisali ljudi koji više nisu živi, koji po definiciji nisu gramzivi.

A mnoge žive pesnike i romanopisce, mada njihovi izdavači seku vene za bestselerom, i dalje manje motiviše želja za zaradom, a više želja da rade ono što bi verovatno radili besplatno kada ne bi morali da zarađuju, to jest da upražnjavaju svoju umetnost – da nešto naprave dobro, baš kako treba. U poređenju s drugim stvarima knjige su, začudo, i dalje poštene i pouzdane.

Naravno, to ne moraju biti „knjige“, ne mora biti mastilo na hartiji, već može biti treperenje elektronike na dlanu. Nesuvislo i komercijalizovano, crvotočno od pornografije, reklame i blebetanja, elektronsko izdavaštvo onima koji čitaju ipak nudi snažno novo sredstvo aktivne zajednice. Nije važna tehnologija. Važne su reči. Deljenje reči. Pokretanje uobrazilje čitanjem reči.

Pismenost je važna zato što književnost jeste uputstvo za upotrebu. Najbolji priručnik koji imamo. Najkorisniji vodič za zemlju u koju smo došli kao posetioci, za život.

Iz knjige “Words Are My Matter: Writings About Life and Books, 2000-2016 / Reči su moja stvar: Zapisi o životu i knjigama, 2000-2016”.

Prevela:  Slavica Miletić

izvor 



06.02.2018.

Tomas Man, Čarobni breg - odlomak




DOLAZAK


        Jedan običan mlad čovek putovao je usred leta iz Hamburga, svog rodnog grada, u mesto
Davos, u kantonu Graubinden. Išao je u posetu na tri nedelje.
Dalek je to put, od Hamburga donde, suviše dalek, zaista, za tako kratak boravak. Vodi on
kroz zemlje mnogih gospodara, preko brda i dolina, od Južnonemačke visoravni do obala
Bodenskog jezera, pa lađom po njegovim nemirnim talasima, preko bezdana za koje se
nekad držalo da su neizmerni.

      Odatle se putovanje, koje je dotle išlo u velikom potezu, u direktnim linijama, počinje da cepka. Ima zadržavanja i komplikacija. Kod mesta Roršaha, na švajcarskom tlu, čovek se opet poverava železnici, ali njom stiže prvo samo do Landkvarta, jedne male alpske stanice, gde je prinuđen da menja voz. Ovde se, posle dužeg čekanja u vetrovitom i malo privlačnom kraju, ukrca sad u voz uskog koloseka, i u trenutku kad mala ali očito neobično snažna mašina krene, počinje upravo pustolovni deo vožnje, nagli i strmi uspon, kome kao da nema kraja. Jer stanica Landkvart leži još na relativno umerenoj visini; ali sad se, po divljačnom, tegobnom i stenovitom putu, ide ozbiljno u visoke planine.

      Hans Kastorp — tako se zove mladi čovek — sedeo je sam u jednom malom kupeu sa sedištima prevučenim sivom čojom, sa svojom ručnom torbom od krokodilske kože, poklonom njegovog ujaka i staraoca, konzula Tinapela — da ovde odmah pomenemo i ovo ime — sa svojim zimskim kaputom koji se njihao zakačen o kuku i svojim umotanim pledom; sedeo je kraj spuštenog prozora, i kako je popodne bivalo sve svežije, on, pošto je bio razmaženo dete i mekušac, beše podigao jaku svoga po modi širokog, svilom postavljenog letnjeg vrskaputa. Kraj njega na sedištu ležala je knjiga u mekom povezu, sa naslovom Ocean steamships, koju je na početku puta čitao; sad je međutim knjiga ležala
zanemarena, dok je u kupe ulazio dah teško brekćuće lokomotive i prljao njen omot česticama čađi.

       Dva dana putovanja udalje čoveka — a pogotovu mladog čoveka, koji u životu još nije pustio čvrst koren — od njegovog svakidašnjeg sveta, od svega što je nazivao svojim dužnostima, interesima, brigama, nadama, udalje mnogo više nego što je mogao i sanjati dok se fijakerom vozio na stanicu. Prostor koji se, kovitlajući se i iščezavajući, valja između njega i njegovog rodnog kraja, ispoljava snage za koje se obično misli da ih ima vreme; od časa na čas stvara on unutrašnje promene vrlo slične promenama koje izaziva vreme, ali ih u izvesnom smislu nadmašuje. Kao vreme, i on donosi zaborav; ali on to čini odvajajući čovekovu ličnost od njegovih veza i stavljajući ga u stanje prvobitne slobode — štaviše, čak i od pedanta i ćifte za tren oka stvori nešto slično probisvetu. Kaže se da je vreme Leta; ali i promena vazduha je takav napitak, i ukoliko deluje manje radikalno, čini to utoliko brže. Tako nešto iskusio je i Hans Kastorp. On nije mislio da ovo putovanje shvati naročito
ozbiljno, da u njemu duševno učestvuje. Njegovo je mišljenje, naprotiv, bilo da ga brzo obavi, pošto ga je morao obaviti, da se vrati sasvim onakav kakav je i otišao, i da svoj život opet nastavi tačno tamo gde ga je za trenutak morao napustiti. Još do juče bio je potpuno obuzet uobičajenim mislima, razmišljao o najskorijoj prošlosti, svome ispitu i neposrednoj budućnosti, svome stupanju na praksu kod Tundera i Vilmsa (brodogradilište, fabrika mašina i kotlova), i sa takvim nestrpljenjem gledao na sledeće tri nedelje koliko je to njegova narav dopuštala. A sad mu se ipak činilo kao da okolnosti zahtevaju njegovu punu pažnju i kao da je nezgodno primiti ih olako. To osećanje da se penje u predele gde još nikad nije disao i gde, kao što je znao, vladaju potpuno neuobičajeni životni uslovi, čudno mršavi i oskudni — to je počelo da ga uzbuđuje, da ga ispunjava izvesnim strahom. Zavičaj i red ne samo da su ležali daleko iza njega, oni su poglavito ležali duboko ispod njega, a on se još neprestano peo. Lebdeći između njih i nečeg nepoznatog, pitao se kako li će mu biti tamo gore. Možda je bilo nepametno i neprobitačno što se on, rođen i naviknut da diše samo nekoliko metara
nad morem, najednom popeo u te ekstremne krajeve, a nije proveo bar nekoliko dana na kakvom mestu srednje visine. Poželeo je da je već na cilju, jer kad jednom bude gore, mislio je, živeće kao svugde i neće ga kao sad, dok se penje, sve podsećati na to u kakvim se neprikladnim sferama nalazi. On pogleda kroz prozor: voz je vijugao po uzanom klancu; videli su se prednji vagoni, videla se mašina kako u svom naponu izbacuje mrke, zelene i crne mase dima koji se gubio. Vode su žuborile u dubini desno, levo su se između stena uzdizale tamne smrče, put suroga neba. Naiđoše kao noć mračni tuneli, i kad opet iziđoše na dan ukazaše se prostrane provalije sa naseljima u dubini. One su nestajale, dolazili su novi klanci, sa ostacima snega u pukotinama i rascepima. Bilo je zaustavljanja na bednim, sićušnim stanicama, na čeonim stanicama koje je voz ostavljao u suprotnom pravcu, što je
stvaralo zabunu, pošto čovek više nije znao kuda putuje i nije se više sećao gde su strane sveta. Pred okom punim divljenja otvarali su se veličanstveni vidici na fantasmagorične gorostasne vrhove, na taj uzvišeni svet planina u koji se penjući ulazilo, vidici koji su se ukazivali i gubili kod svakog novog zavoja.

        Hans Kastorp pomisli da je ispod sebe ostavio zonu belogorice, svakako i zonu ptica pevačica, ako se ne vara, i ta misao na prestanak i osiromašenje izazva kod njega slabost i laku nesvesticu, tako da za sekundu-dve pokri oči rukama. A kad je prošlo, on vide da je penjanju došao kraj, da je dostignuta najviša tačka klanca. Po ravnoj dolinastoj podini voz je sada ugodnije jurio.

     Bilo je oko osam sati, još se videlo. U daljini predela ukaza se jezero, voda mu je bila siva, a kraj njegovih obala, na okolnim uzvišicama uzdizale su se crne smrekove šume, idući naviše postajale su proređenije i gubile se ostavljajući za sobom magličasto golo stenje. Voz stade na jednoj maloj stanici; bilo je to Davos-Selo, kao što po uzvicima spolja ču Hans Kastorp; uskoro će biti na cilju. I najednom ču pored sebe glas Joahima Cimsena, odmeren hamburški glas svoga rođaka, koji reče: »Zdravo, mladiću, hajde, silazi«, — a kad pogleda napolje, pod njegovim prozorom na peronu stajao je glavom Joahim, u mrkom ulsteru, uopšte bez šešira i tako zdrava izgleda kao još nikad u životu. On se nasmeja i reče opet:

»Izlazi, more, ne stidi se!«
»Ali ja još nisam stigao«, reče Hans Kastorp zbunjeno, i dalje sedeći.
»O da, stigao si. Ovo je selo. Do sanatorijuma je odavde bliže. Imam kola. Daj ovamo
svoje stvari.«

         I smejući se, zbunjen, uzbuđen dolaskom i viđenjem, pruži mu Hans Kastorp zimski kaput, pled sa štapom i kišobranom i najzad i Ocean steamships. Zatim pohita kroz uski hodnik i skoči na peron, da se u stvari i tako reći tek sad lično pozdravi sa svojim rođakom, što se dogodi bez prekomerne osećajnosti, kao između ljudi hladnih i uzdržljivih naravi.

       Čudno je reći, ali odvajkada su oni izbegavali da se oslovljavaju po imenu, jedino i samo iz straha od preterane srdačnosti. Ali kako se ipak nisu mogli oslovljavati prezimenom, ograničavali su se na ti i more. To je bila ukorenjena navika među rođacima. Jedan čovek u livreji, sa kapom opšivenom širitom , gledao je kako oni — mladi Cimsen u vojničkom stavu — hitro i malo zbunjeno stisnuše jedan drugom ruku, a zatim priđe i zamoli za potvrdu na predati prtljag Hansa Kastorpa; jer to je bio momak internacionalnog sanatorijuma Berghof, i pokaza se voljan da sa stanice u »Mestu« podigne veliki kofer novoga gosta, dok bi se gospoda kolima odvezla pravo na večeru. Čovek je upadljivo hramao, i prvo što je Hans Kastorp upitao Joahima Cimsena bilo je:

»Je li to ratni invalid? Što tako hramlje?«
»Baš invalid!« odgovori Joahim Cimsen malo gorko. »Kakav invalid! On ima u kolenu
— ili je bar imao, jer su posle operacijom izvukli čašicu.«

      Hans Kastorp razmisli što je brže mogao. »Ah tako!« reče, podigavši u hodu glavu i osvrnuvši se brzo. »Ali ti me valjda nećeš ubeđivati da ti to još imaš? Pa ti izgledaš tako kao da već imaš svoj temnjak i kao da si se tek vratio sa manevra.« I on sa strane pogleda rođaka.

       Joahim je bio veći i širi od njega, oličenje mlalalačke snage i kao stvoren za uniformu. Bio je sasvim mrkog tipa, kakav nije redak u njegovom plavom zavičaju, i njegova inače tamna boja lica postala je od sunca gotovo kao bronza. Sa velikim crnim očima i tamnim brčićima iznad punih, lepo skrojenih usta, bio bi upravo lep da nije imao klempave uši. One su bile njegova jedina briga i najveći jad u njegovom životu do izvesnog trenutka. Sad je imao druge brige. Hans Kastorp nastavi:

»Ti ćeš svakako poći odmah sa mnom? Ja zbilja ne vidim prepreke.«
»Odmah s tobom?« upita rođak i okrete mu svoje velike oči, koje su uvek bile blage, ali
za ovih pet meseca dobile malo umoran, štaviše tužan izraz.
»Kad odmah?«
»Pa kroz tri nedelje.«
»Ah tako, ti se u mislima već vraćaš kući«, odgovori Joahim. »Strpi se malo, tek si stigao.

       Tri nedelje ne znače, naravno, skoro ništa za nas ovde gore, ali za tebe, koji si došao u posetu i treba da ostaneš u svemu samo tri nedelje, za tebe je to ipak poprilično vremena. Prilagodi se prvo, to nije, videćeš, nimalo lako. A zatim, ni klima nije jedina čudna stvar kod nas. Videćeš ti ovde mnogo štošta novo, pazi samo. A što o meni kažeš, tako glatko, more, sa mnom ipak ne ide, »kroz tri nedelje kući«, to su tako ideje od dole. Ja sam svakako preplanuo, ali to je poglavito preplanulost usled odsjaja snega i ne znači mnogo, kao što i Berens uvek kaže, a na poslednjem opštem pregledu rekao je da će gotovo sigurno trajati svakako još pola godine.«

»Pola godine? Jesi li ti lud?« uzviknu Hans Kastorp. Tada su upravo sedali u žute dvokolice, koje su ih čekale na popločanom trgu pred stanicom, jedva nešto boljom od šupe.

        I dok su oba dorata kretala, Hans Kastorp, pun negodovanja, okrete se na tvrdom sedištu.

»Pola godine? Pa ti si već pola godine ovde! Ta nema se toliko vremena...«
»Da, vremena«, reče Joahim i klimnu glavom više puta pravo preda se, ne obraćajući pažnju na dobronamerno negodovanje svoga rođaka. »Ovde se naprosto igraju ljudskim vremenom, prosto da ne veruješ. Tri nedelje su za njih kao jedan dan. Videćeš već. Sve ćeš to već naučiti«, reče i dodade: »Čoveku se ovde izmene pojmovi.«

        Hans Kastorp ga je neprestano posmatrao sa strane.

»Ali ti si se ipak sjajno oporavio«, reče on odmahnuvši glavom.
»Da, misliš?« odgovori Joahim. »Je l’ da, pa i ja tako mislim!« reče i zavali se uspravnije na sedištu; ali odmah uze opet nagnutiji položaj. »Pa bolje mi je«, objasni, »ali zdrav još nisam. Levo gore, gde su se ranije čuli vlažni šušnjevi, sad je disanje samo hrapavo, to nije tako strašno, ali dole je još vrlo hrapavo, a zatim, ima još šušnjeva u drugom interkostalnom prostoru.

« »Kako si postao učen!« reče Hans Kastorp.

»Da, baš mi je lepa ta učenost, bogami. Voleo bih da je u službi opet zaboravim«, odvrati Joahim. »Ali ja još imam sputum«, reče sležući ramenima jednovremeno nemarno i plaho, što nije lepo pristajalo njegovom licu, i pokaza svom rođaku neki predmet koji samo dopola izvuče iz džepa sa strane na svome ulsteru i odmah ga opet ostavi: pljosnatu, izvijenu bočicu od plavog stakla, sa metalnim poklopcem. »Ovo ima većina nas ovde gore«, reče. »Imamo i jedno ime za to, šaljivo ime, vrlo smešno. Posmatraš predeo?«

To je baš radio Hans Kastorp, i reče: »Veličanstveno!« »Nalaziš?« upita Joahim.

Neko vreme išli su drumom, sa razbacanim kućama sa strane, paralelno sa železnicom u pravcu osovine doline, zatim su skrenuli ulevo preko uzanog koloseka, prešli neku vodu, i sad su kaskali po kolskom putu blagog uspona prema pošumljenim padinama, tamo gde su se, na niskoj isturenoj zaravni, upravo palile prve svetlosti na jednoj izduženoj zgradi sa licem okrenutim prema jugozapadu i sa kubetom, koja je usled silnih balkonskih lođa izdaleka izgledala rupičasta i porozna kao sunđer. Brzo se smrkavalo. Laka večernja rumen, koja je kratko vreme oživljavala ravnomerno naoblačeno nebo, beše već iščezla, i u prirodi je vladalo ono bezbojno, mrtvo i tužno prelazno stanje koje neposredno prethodi potpunom spuštanju noći. Naseljena dolina, duga i nešto izvijena, sad se svuda osvetli, kako na dnu tako tu i tamo na obema padinama sa strane, naročito na desnoj, koja je bila izbočena i na kojoj su se terasasto nizale zgrade. Levo su se pele staze uz livadske obronke i gubile se u tupom crnilu četinarskih šuma. Udaljenije kulise brda, pozadi, na kraju prema kom se dolina sužavala, bile su mutno plavičaste boje škriljca. Pošto je počeo da duva vetar, osećala se večernja svežina.

»Ne, otvoreno rečeno ne nalazim da je tako grandiozno«, reče Hans Kastorp. »Gde su glečeri i snežnici i silna džinovska brda? Ova ovde nisu mnogo visoka, kako mi se čini.«
»O da, ona su visoka«, odgovori Joahim. »Skoro svuda vidiš granicu šume, ona se štaviše vrlo jako ističe, smrča prestaje a s njom prestaje sve, ničeg nema više, samo stenje, kao što vidiš. Tamo preko, desno od Švarchorna, onog vrha tamo, imaš čak i jedan glečer, vidiš li kako se još plavi? Nije veliki, ali je glečer, pravi pravcati glečer, glečer Skaleta. Pic Mihel i Tincenhorn, u onom otvoru, odavde ne možeš da ih vidiš, i oni leže uvek u snegu, preko cele godine.«

»U večitom snegu«, reče Hans Kastorp.



izvor 


03.02.2018.

Lorens Darel, Crna knjiga, odlomak



Mos gus yod na
Khyl so od tung.”
„Gde ima obožavanja,
čak i pseći zub zrači svetlošću.”
(tibetanska poslovica)

I onda agon. Počinje. Danas duva snažan vetar s Levanta. Jutro je naišlo kao žuta magla duž rolne razvijenog filma. Iz Bivarije, na drugoj strani zapenušalog kanala, koji mogu videti s prozora, bog reke je poslao svoje ponude: blato u vidu čvrste žućkastomrke linije preko zaliva. Vetar je pokupio
sve živo usput jednom mamutskom evakuacijom i sve to nabacao na nas. Ribari se žale kako ne mogu da vide ribe da bi ih proburazili harpunom. Tako su smeđe-crveni morski škorpion i oktopod sigurni od njihovih karbidnih lampi i trozubaca. Život u dubini je potpuno odsečen, veoma tajanstven iza membrane od blata. Jonsko more je u zimu ponovo utonulo u svoju pramisterioznost.

     Dobovanje kiše po krovu. Ona pravi mehuriće duž pukotina na prozoru, ključa u kamenim udubinama. Jutros u zoru, od grmljavine ne možemo da spavamo, devojka pušta gramofon u tmini i nadmetanje Bahovih gudača, smolastog i srdačnog zvuka kakav samo iz žica i drveta može nastati, probija se kroz natmurene prozore. Dok je more udaralo i nadiralo ispred kuće, mi smo ležali tamo u krevetu, tmurnom kao i bilo koja tamnica, žaleći za gubitkom Mediterana. Izgubljeno, sve je izgubljeno; dozrevanje zelenih smokava, kajsija. Izgubljeno je grožđe, crno, žuto, tamnijih boja. Čak i ono nalik bledim bradavicama, delikatno, posuto pegama i melodiozno, zaboravljeno je ovog
jutra, kada je naša jedina realnost levantski vetar, ubajaćen mirisom Arabije, koji komeša zaliv do blatnjave bare. Ovo je zima našeg nezadovoljstva.

   Vazduh je pun fine prašine iz pustinjskih grobnica - arapskih idioma smrti - i panični svet je sasvim gotov, potpuno iskorišćen i izgubljen. Čempresi su sačinjeni od uglja: njihovi oblici istačkavaju okolinu, kao teški potezi crne četke po akvarelu koji je potpuno izgubio svoju vitalnost. Da. Zima, zima se nalazi svugde u ovim golim, iscrpljujućim simbolima.

   Ovo je dan koji sam odabrao da započnem s ovim pisanjem, jer danas smo mrtvi među mrtvima; i ovo je agon za mrtve, hronika za žive. Nema drugog načina da se to opiše. Postoji korespondencija između sadašnjeg, ove utrnulosti, inercije i prošle realnosti smrti, čije je značenje simboličko, mitološko, ali takođe i realno u svojim simptomima. Kao da, ležeći ovde, u ovoj mimičkoj smrti izjutra, rekreiramo delić prošlosti i mrvicu smrti koju smo izbegli. Da, čak i ako divlje patke padaju u uskovitlanim vetrovima duž močvara Bivarije i svi elementi su van brzine, van kontrole; čak i ako more šiba čvrstu, crnu stenu na kojoj je ovo - naša kuća - sagrađeno. Korespondencija mrtvila s mrtvilom je kompletna.

      Na primer, s ovim nisam mogao da započnem leti jer tokom leta sedimo jedno uz drugo kraj zida na zadnjicama i slušamo kako smokve pucaju. Sunce isuši ono što je tečno od agonije u nama, ljuljuška nas u oklopu vrućine, tako da je sve što znamo ništa, od sunca pocrnelo, egipatsko ništa. Membrana nam se spušta na oči čim ih zatvorimo i samo crni mehurići bezvoljnosti probijaju s
vremena na vreme u našu svest, baš kao ključali mehurići lave na površinu. Mleko osećaja zgrušnjava se u našim venama; zajedljivost svenjuje čovečnost; vlati kose se nadižu duž skalpa ili svenjuju do mekih zlatnih dlačica duž butina. Bradavice postaju tvrde i crne na ženskim grudima, dok se smokve prže. Sise kao tamni drveni zapušači za ribarske sinove.

    Pa dobro, čovek se ne može otrgnuti od takvih misli u ovakvo jutro, kada vetar puni sobu evocirajućim mirisima prašine i tek pristiglim vonjem grobnica: ustajale eksplozije praživota hladno nas zapahnjuju kao dah leproznog. Tako smo bledi i „gotovi” izjutra. Na jastuku bledo lice, prastaro kao skulpture, dok nas truli vonj krstaških pohoda zapahnjuje u vlažnim naletima.

     Ovde sam video mladu devojku koja je ustala iz kreveta i na trenutak se hrabro suočila s hladnoćom. Karijatida. Plesni korak u stisku muzike. Džig sačinjen od pantomime.1 Na trenutak, leto se skoro opet rascvetalo: ljiljan, hrabrim potezom bele četke, pavana veselog pauna. Ili divlje guske koje vise preko meseca, a nevidljivi strelac odnekud posmatra, s rukom na praznom tobolcu. Ah! Ali mi ovde imamo samo nanose žutog, razmrljanog preko prozora i nečisto more i meso koje treperi u ledenom kontaktu s kostima. Tada sam znao da delimo korespondenciju smrti s godišnjim dobom i sa svim tim drugim godišnjim dobima koja me muče kada počnem da pišem o njima. Ni mumije, komadići tkiva koji se drže za kost; ni stubovi soli, ni leševi nisu nikad ni upola bili tako mrtvi kao mi danas.


שׁ

      Danas za doručkom, dok jahte jure preko vode ka luci, pune rupa i željne, ja ponovo umirem malom smrću koja se večito iznova leže u hotelu Regina: duž trošnih koridora, geoloških slojeva paprati u saksijama, zidnih oplata što su ih miševi ižvakali, koje smrtni sat otkucava. Ne pitajte me kako. Ne pitajte me zašto ja, u ovom trenutku, na ovom udaljenom olujnom grčkom rtu, odabiram, za svoju prvu pravu knjigu, teatar koji nije mediteranski. Samo deo nas je ovde, u četiri vlažna zida vlažne kuće, pod naletom silnog vetra, pod kljovama kiše. Iz ove nervozne muzike dižu se oni drugi, ne manje sablasni, koji me imitiraju. Mislim na Tarkvina, koji šeta smrznutim ulicama predgrađa, sa šalom napola navučenim preko lica, bolešću koja raste unutar njega; mislim na Loba, koji se penje na svoje devojke iz predgrađa kao gladan majmun; mislim na Pereza, Čejmberlena, Gregorija, Grejs, Pitersa, Hildu. Iznad svega, mislim na ovu logiku ličnosti koju bi ovaj papir trebalo da prikaže, sa svim njenim divnim sakaćenjima.

      Kada sam u Regini, ja sam ponovo mrtav. Ne u potpunoj tajanstvenosti i pasivnosti mrtvog organizma, nego mrtav u smislu male smrti. Sa sobom nosim ovaj kovčežić za igračke, sa svojim malim životinjama igračkama, Lobom, gospođicom Venabl, itd. Osvetljeni smo u znakovima novog haosa. Mi smo kao delići tkiva, drže nas u začepljenim bocama, nahranjeni smo, oprani i imamo komandu da se multipliciramo pod budnim okom naučnika. Naš svet je svet strogih granica, van kojih ne smemo da lutamo, čak ni u svojoj mašti; naša se godišnja doba menjaju bez osećaja promene. Ova egzistencija je srednjovekovna u svojoj kratkovidosti. Samo zimi, kada sneg padne, pojavi se čudno tamno svetlo na zidovima naših iznajmljenih soba. Senke u uglovima tada se tope, teku, rastvaraju se i splašnjavaju u mraku. Ovo je godišnje doba koje svi toliko mrzimo. Ovo snežno veselje, kada crvendać važno sedi na ružinim žbunovima što uokviruju napuštene bašte i kada je sanduče pretrpano božićnim čestitkama trgovaca. Sve najlepše za božićne praznike vama i vašima! (Samo napred, vi debeli, masni građani.)


שׁ

     Bašte imaju mnoga ogledala koja se sijaju na navučenim roletnama u haotičnom, svenjujućem buktanju imbecilnosti. Iza svoje male pregrade Lobo leži u krevetu i, zgrčen kao fetus, zvoni za doručak. Nezemaljsko snežno svetlo širi se po zelenim platnenim roletnama. Još uvek pada. Bez sumnje, nastaviće da pada zauvek. Čovek prestane da obraća pažnju na te stvari, takva je duhovna bolest sveta. To je ambijent u kojem mi kačimo dekoracije, naduvavamo balone ili zacrnjujemo sneg pogrebom našeg najboljeg prijatelja.

      Zimsko jutro. Elegija u mekoj tkanini, armiranom betonu, poštaru, Lobu, fetusu, markama od pola penija. Četiri stepeništa iznad, Tarkvin premišlja o bezgrešnom začeću dok čajnik hrče na ringli. U muzičkoj stolici za ljuljanje ja pušim i posmatram Lobove nejasne pokrete u pomrčini. Ugodno je ležati tako, dremljivo, ne usuđujući se da dodirnete hladne delove kreveta nožnim prstima. Ogledalo je namešteno tako da, kad se pridignete na jedan lakat, možete dobro osmotriti sopstveno crnomanjasto lice i odlučiti da li je noćni san osvežio njegovo visočanstvo ili ga je razvrat počeo sustizati. Tu je takođe i pitanje njegovog penisa. Zamišljeno ga katapultira na stomak dok proučava njegovu pojavu. Ne pričamo jer je ovaj trenutak svečan. On proverava svoj izgled. Njegovo lice je neka vrsta dnevnika na kojem je zapisana svaka trivijalnost svakodnevnog života. On je uveren u to. „Svaka linija ovde ili onamo, dragi moj, nos ili usta, moraju značiti nešto; kada nešto učiniš, tu je linija; jedna žena me je naučila šta znače, ali se sada ne sećam mnogo, osim linije device: dakle.” Ovo je nemoguće postići bez fonetskog sistema, njegov žargon je tako čudan. Pomrčina otiče od dima cigarete. Gospođica Venabl puderiše svoju zečju usnu u susednoj sobi. Gasni plamen svira svoj nemi džez. Sneg pada. Elegično jutro se otvara na smrznutim rekama, jezercima, očnim jabučicama, bunarima, prstima, zubima. Niko od nas nije dovoljno nalik kralju da bi proturio glavu kroz prozor i naredio mu da prestane padati. Daktil, daktil, patke idu na pijacu. Jarkocrveni poštar se probija kroz nanose snega da bi mi doneo pismo od bele dame zvane Pet. Lobo katapultira, katapultira, s nekom vrstom teškog peruanskog ritma, i razmišlja o svojim osvajanjima. Peći su naložene. Čejmberlen pušta pse na njihovo žuto jutarnje gubljenje vremena. Gorila se ceri na sebe u ogledalu,
stavljajući drečavu kravatu. U njegovom mokraćnom kanalu nalazi se dvocentimetarski ledenjak koji je tamo stavio Deda Mraz ili Božić Bata. Neko će morati da se pati među izgaženim zastavicama, džinom, dimom cigara i okamenjenim razglednicama na kaminu. Zimsko jutro, dok se šunka polako topi, a Tarkvinovo lice na jastuku ponovo očvršćuje u uspavano salo. To je duboki trenutak, odložen zbog premišljanja o jučerašnjim grehovima i pripremanja današnjih. Lobo se udubio u večnu temu žene. Posebno Engleskinje u tvidu s lokotom među nogama. S uzdahom ustaje i, pipajući, traži svoju konzervu mlake vode. Iz stolice se može dedukovati čitav toaletni ritual koji izvodi: češlja se, pere zube, zateže kravatu. Veoma je prefinjen, veoma gizdav u svojoj odeći kontinentalnog kroja. Toaletni stočić mu je pretrpan pravom masom sredstava različite vrste, naslaganih uz kožom uramljene slike njegove porodice. S vremena na vreme, kada uspe da se otrgne od svog odraza u ogledalu, predahne zagledan u sliku svoje majke. Ah! Taj nejasni latinski osećaj. Njegova majka! Ali ne kaže ništa. Kada se obuče, namešta odeću i ogleda se poslednji put, radi provere. S radija je obrisana prašina. Njegova
crvena kućna haljina visi na vratima. Njegove majušne cipele su poslagane duž police u sentimentalnom latinskom baletu. Njegove pantalone su ugurane u malu drvenu pregradu. Sve je čisto i uredno. Jedan pogled iza roletni ukazuje mu na stanje stvari u spoljnom svetu. Onda se vraća radiju i uključuje ga.
„Prošle noći ponovo nije došla.”
„Nemaš sreće.”
„Šta da radim, dragi moj? Šta da radim?”

Zadiže preklop džepa na kaputu i položi ruku čvrsto uz ivicu, tako da se prsti ne vide. Savija desnu nogu i odmiče palac leve noge od ostalih prstiju. To je vrsta simbolične poze u kojoj čeka Božić i koja je nagrada za sve erotske manevre izvedene te godine. Počinje da opisuje bdenje za vreme sinoćne vlage. Misli da se prehladio. I sve to zbog te male fufice. „Zamisli mene, dragi moj, sa srcem punim lorve,2 kako čekam i čekam. ” Nemoguće je ne zamisliti to. Zimska noć klizi niz stepenište među milione zgužvanih jastuka, a Lobo sedi na nadgrobnoj ploči, smrznut, ali zapet kao puška, trzajući se na svaki zvuk sa sleđenog puta. Lobo koji sedi tamo sa srcem punim lorve i džepovima punim francuskih pisama. To je nešto što bi trebalo staviti na čestitke za peruanski Božić, ispod gotskih slova i okrvavljenog crvendaća. Tarkvinu se mora reći. (Ali ja ne obraćam pažnju.)
„Zamisli mene, dragi moj”, i tako dalje.

    Kad god je moguće, voli da pridoda primesu sažaljenja u svoju konverzaciju jer to pruža šansu njegovim divnim crnim očima da izgledaju u najboljem svetlu: meke, vodene i lelujave od suza, izdane. U začetku ova izražajna sentimentalnost mora da je proistekla iz njegovih uobičajenih zavodničkih pobuda; ali njegov je repertoar izraza toliko veliki i u stalnoj promeni da čovek može prepoznati tek nekoliko ostataka među njegovim uobičajenim manirima. Ovo meko, prizivajuće sažaljenje jedno je od njih, ostatak erotskih istraživanja otad davno zaboravljenih, osim što su mu, naravno, ostavile brazde na licu. Ta ozbiljna mapa koju on izučava tako pomno svaki dan ne bi li se ponovo uverio kako je levi profil zaista njegova najbolja strana. S Engleskinjama je, naravno, potrebna doza zdrave muškosti da bi zadobio jihovo sažaljenje. To je otkrio. Tako on trenutno nosi svoj šešir malo nakrivljenije nego inače i pokušava da hoda korakom ragbiste s ravnim tabanima. Kasnije, kada se njegovo zaštitno bojadisanje popravi - tada će zaista i otpočeti njegova prava karijera.
          Njegov doručak stiže u rukama najnovije sobarice, a ona izgleda zdravo, sirovo i pogodno. Podaruje joj svoj poluprofil sve dok ne ode. Jednog od ovih jutara biće vezana za krevet, raširenih ruku i nogu dok se kafa hladi. Ovo je, čovek priznaje fatalistički, jedan od uslova života. Radio će biti uključen svevreme. Fiat voluntas,3 s porodicom koja pokušava da izgleda ozbiljno i mudro i
malim cipelama u njihovom statičkom baletu.

      Stavlja poslužavnik na koleno i počinje da jede izbirački, baš kao mačka, gurajući kašiku među svoje široke zrele usne.
„Mislim da ću”, naposletku kaže, „otići u manastir. Hoćeš li poći sa mnom? A? Zaboravimo sve ove kučke, dragi moj, i budemo sveti, sveti, sveti. U crnom.”

(Povucite roletne i pustite meko prozračno svetlo u sobu. Ona leži tamo u krevetu, među stablima jabuka i smrznutim jezerima, dugačkim i hladnim kao spavaonica. Ogromni gotski manastir među njenim nogama, itd.)

     Sneg kao veliki lanac od pola do pola. Nabrajanje naših grehova, oproštaj naših grehova, poštar, autobusi, pismo s markom od pola penija unutra. Slivnici su zakrčeni prljavštinom. Autobusi razbacani. Monolog belog puta koji se spušta pokraj katoličke crkve, opštinske škole, bolnice Lok, menjačnice, poštanskog sandučeta. Tarkvin leži kao Guliver u Liliputu dok busevi jure goredole po njemu, njegovim kukovima i butinama. Tarkvin kao englesko ostrvo u svojim zimskim lancima, a brda kao mnogo izbeljenih bradavica.

     „Ja sam katolik”, kaže Lobo s gestom čoveka koji kao da je izveo neki trik.

        Iz džepa njegovog prsluka otkucao je pun sat, što je bilo dovoljno da đipi. Propustiće predavanje o armiranom betonu, a to je zlo, bar u moralnom smislu. Njegov dragi otac plaća sve račune. Pouka: poštuj oca svog i majku svoju u kožnom okviru i nauči kako da sagradiš više crkava od armiranog betona. Skuplja svoj rukopis, svoje instrumente i beležnice i isključuje radio.

     „Dobro”, kaže on konačno, zaključavajući pažljivo vrata iza sebe.

     Pola deset božićne sezone. Promaja je brisala dok je Lobo prolazio između kamenih stubova da bi stupio na glavnu ulicu. Šal mu leluja oko ramena. Ulice izgledaju lepo pod mrazom, a prodavnice pod dekoracijama. Jagnje je rođeno, ili će ubrzo biti. Stavljam slušalicu uz slepoočnicu pažljivo, kao da se radi o samoubistvu. S druge strane žice Marni uvlači dim iz lule i izduvava ga. Osećam kako mu se dlake na grbi ježe. Nema posla danas. Imam gadnu prehladu. Besan je: da ga tako ostave da rukovodi školom, da ga tako napuste svi sem nekolicine dobrodušnih tikvana. Jadna deca tiskaju se u učionicama, piške i prde da bi održala toplotu i gomilaju se oko livenih peći. Grbavi vratar je
ozlojeđen mojom bolešću. Zvuci su nabijeni hladnim, neodređenim besom, uvređenošću, dostojanstvom, očajem. „Mislio sam da bar na vas možemo da računamo”, kaže on. U iskušenju sam da odgovorim: „Žao mi je, ali ja sam katolik.” Umesto toga, spuštam slušalicu i pogledam na sat u foajeu. Prekasno je da odem na pričest: to je jedini gest u životu koji sadrži punu kvotu ironije.
Prerano je da se ode u krevet. Uvek je prekasno ili prerano da bi se uradilo bilo šta. Svejedno, kada sumnjaš, pogledaj na sat u foajeu. To i činim. Nov paragraf.

    U svom malom podzemnom Hadu, iz kog može da nadgleda baštu, Piters će ležati premišljajući o sopstvenom geniju - ili masturbirati. Za njega je veliki problem da izabere ko će biti, ako će već biti genije. Leonardo je voleo porto i divlje jabuke, na primer, dok je Douson više voleo cigare. Teško je odlučiti se. Svinbern je pio ravno iz boce, a Vagner nije nosio ništa drugo do čiste svile uz
kožu. Tu je i Betovenov sifilis, da li ga je zaradio ili je nasledan? Ukoliko je ovo poslednje u pitanju, onda je to stvarno previše tražiti. Iskreno, sve je to pomalo dosadno.

nastavak 


02.02.2018.

Dejvid Sid, Red u entropiji Tomasa Pinčona






Među svim kratkim pričama Tomasa Pinčona „Entropija“ je privukla najveću pažnju kritike. Toni Tener karakteriše je kao „njegovu prvu značajnu kratku priču“, a i drugi kritičari odali su priznanje njenoj prefinjenoj strukturi.1 Ako imamo u vidu naredna Pinčonova dela, ono što pobuđuje pažnju u ovoj priči jeste primena modernog naučnog koncepta na prozu. Kao što En Mengl tvrdi, entropijom se u velikoj meri bavi i Objava broja 49. 2 Ipak, ova priča nije značajna samo kao rana obrada kasnije teme u Pinčonovoj prozi; ona sama po sebi predstavlja dramatizaciju koncepta entropije i načina na koji on može biti primenjen na ljudsko ponašanje.


Priča se odigrava u jednoj stambenoj zgradi u Vašingtonu, u februaru 1957. godine. U jednom stanu (nižem od dva u kojima se radnja odvija) zabava koju priređuje Ćufta Maligen je pred novim zamahom. Ljudi su opruženi po stanu u različitim fazama pijanstva, a kvartet džez muzičara sedi u dnevnoj sobi i sluša ploče. Veoma rano u toku priče, čovek po imenu Sol ulazi preko požarnih stepenica u Maligenov stan i objašnjava kako se upravo posvađao sa svojom ženom Miriam. Zatim ulaze drugi ljudi – tri studentkinje i pet pripadnika američke mornarice. Dok pijanstvo i buka rastu, izbija tuča i zabava preti da se pretvori u haos. Nakon određenog razmatranja, Maligen odlučuje da smiri sve i ponovo uspostavi red. To i čini. Radnja u „Entropiji“ zbiva se naizmenično na Maligenovoj zabavi i u stanu iznad, gde Kalisto i njegova partnerka Obad pokušavaju da izleče bolesnu pticu. Taj stan je svojevrsna staklena bašta, potpuno samostalan ekološki sistem. Kalisto je, poput Henrija Adamsa, opsednut iscrpljivanjem energije i on diktira svoje memoare – možda budućem naraštaju, mada verovatnije kao vežbu solipsizma. Ptica umire, a Obad, odustavši od ekološke ravnoteže koju su gradili proteklih sedam godina, odlazi do prozora i razbija ga. Priča se završava dok njih dvoje čekaju da se unutrašnja i spoljašnja temperatura izjednače i padne noć.

Naravno, ovaj kratak pregled radnje ne objašnjava njenu vezu sa naslovom, a kako bismo je razumeli moramo uzeti u razmatranje različite definicije „entropije“ kakve nude standardni moderni rečnici. Vebsterov treći novi internacionalni rečnik definiše ovaj koncept na sledeće načine:

1. [U termodinamici] Veličina koja je mera količine energije sistema koji nije sposoban da izvrši rad...
2. [U statističkoj mehanici] Faktor veličine koja je funkcija fizičkog stanja mehaničkog sistema...
3. [U teoriji komunikacije] Mera efikasnosti nekog sistema (u vidu koda ili jezika) u prenošenju informacija...
4. Konačno stanje dostignuto degradacijom materije i energije u univerzumu: stanje inertne uniformnosti sastavnih elemenata; odsustvo forme, obrasca, hijerarhije, diferencijacije...3

Za Pinčonovu priču od najmanje je važnosti drugo značenje, budući da je na njega samo jednom letimično bačen pogled u Kalistovom diktatu. Ako uzmemo u obzir superpozicionirane nivoe radnje počev od Kalistovog staklenika, preko Maligenove zabave i na kraju Solovog stana ispod, jasno je da stanovi čine šematske analogije sa redom četvrtom, prvom i trećom definicijom. Kalistova glavna preokupacija je konačno iscrpljivanje energije, „toplotna smrt“ kosmosa. Maligenove partijaše sve karakteriše apatija i inertnost, te ironično predstavljaju primer energije nesposobne za rad. Na kraju, Sol sa svojom ženom raspravlja o teoriji komunikacije i razgovara sa Maligenom (bez naročitog zaključka) o velikom udelu čiste „buke“ koja čini ljudski govor. Napolju, van ove stambene zgrade su ulica i vremenske prilike, koji su, implicitno, takođe izvan ove višestepene metafore. Toni Tener daje sledeće tumačenje zgrade:

Kuća... je neka vrsta paradigme moderne svesti; donji deo preplavljen je bukom modernih
razonoda i oseća slabosti značajne komunikacije, dok gornji deo teži da ostane na nivou muzike,
ipak naslućujući da u sav taj napor, koji je poput sna, prodire život. Život u tom kontekstu nije
samo zabava u stanu ispod, već i vremenske prilike.4

      Ovo zasigurno objašnjava veliki kontrast između Kalistovog staklenika i Maligenove zabave. Prvi je snolik i zatvoren u sebe, drugi je zemaljski i otvoren za pridošlice. Ali, Tener pravi procene koje priča ipak ne priziva. Kalistov svet jeste poput sna, ali ga Pinčon ne ironizuje suprotstavljajući mu spoljni „život“. On je takođe deo života, života uma, a i ako jeste nedovoljno otporan na spoljne pritiske, to važi jednako i za Maligenovu žurku. Pinčon ne postavlja razliku između „života“ i „ne-života“: on dramatizuje različita značenja centralnog koncepta i istražuje njihove uzajamne veze.

     Već sada trebalo bi da nam postaje jasno da Pinčon ne koristi reč „entropija“ neprecizno. U gorepomenutoj studiji o američkoj modernoj prozi, Tener smatra ovaj koncept toliko
značajnim da mu posvećuje čitavo poglavlje i ističe da je postao veoma pomodan termin, koji se površno koristi kako bi označio propadanje.5 Pinčon je kao student na Univerzitetu Kornel pohađao kurseve iz fizike, što sigurno objašnjava tačnost naučnih referenci u ovoj priči. Pa ipak, mada je osnovni koncept teško obuhvatiti, Pinčonova priča zahteva malo više tehničkog znanja od onog koje nude definicije u rečnicima.

     Epigraf priče preuzet iz Rakove obratnice Henrija Milera već nas uvodi u jedno područje metafore. Odlomak proriče da neće biti promene vremena i najavljuje, u sumornom fatalizmu, osuđeničku sliku čovekove budućnosti: „Mi moramo uhvatiti korak, korak u gustoj koloni ka zatvoru smrti.“6 Odmah nam je ponuđena jedna metafora – nepromenljivo vreme kao amblem beznadežnosti. Jukstapozicijom epigrafa i naslova Pinčon nas zatim poziva da proširimo metaforu, posebno u pravcu četvrte definicije „entropije“ iz rečnika. Odlomak zapravo izostavlja dve rečenice koje prethode gore citiranim, naime: „Naši su se heroji poubijali, ili se ubijaju. Heroj, prema tome, nije Vreme, već Bezvremenost.“7 Ove rečenice javljaju se na početku romana i daju uvodnu reč temi – odsustvu promene i namernom naglašavanju negativnih ili izokrenutih vrednosti. Ipak, važno je da prepoznamo da Miler ovde rezimira Borisove stavove. Milerov surogat-pripovedač ne prepušta se apokaliptičnoj sumornosti svog prijatelja i čak ga smatra komično melodramatičnim. Zaista, samo tri rečenice nakon sumiranja Borisovih „proročanstava“ narator kaže: „Ja sam najsrećniji čovek na svetu“, što je veoma vesela izjava za nekoga ko je preokupiran sveopštim propadanjem. Ova razmena između pripovedača i Borisa izaziva dosta humora u Milerovom romanu i Pinčon, odabirom ovog odlomka za epigraf, uvlači nesmotrenog čitaoca u neku vrstu zamke. S jedne strane, metafora sa vremenom čini lako razumljivim apstraktni koncept entropije, dok sa druge, proročanstvima manjka autoriteta čak i u Milerovom romanu. Prema tome, ne bi trebalo brzopleto zaključiti kako Pinčon odobrava ovu metaforu. Pre bi se reklo da on uvodi jednu temu, jednu nit značenja, koje će se latiti u ranoj fazi priče.

       Izvan vašingtonske stambene zgrade pada kiša i vreme je vrlo promenljivo. Tipično je za Pinčona da brižljivo beleži vreme koje početkom februara 1957. jeste bilo ćudljivo i praćeno obimnim snežnim padavinama i poplavama.8 Pinčon skreće pažnju na vreme prvenstveno zbog njegovog metaforičkog odjeka. To doba godine je neka vrsta lažnog proleća koje karakterišu nasumične promene vremena i opšte osećanje depresije – barem je tako sa gostima Maligenove zabave. Oni su, Pinčon navodi, „neizbežno i nepopravljivo romantični“.
I nastavlja:

A kao što svaki pravi romantičar to dobro zna, duša (spiritus, ruach, pneuma), u biti, nije
ništa drugo do vazduh; potpuno je prirodno da ova izopačenost u atmosferi treba da bude rekapituliran od strane onih koji je udišu. Tako da osim javnih komponenata – praznika, turističkih
atrakcija – postoje privatna meandriranja, povezana sa klimom, kao da je ovaj kratak vremenski
period stretto prolaz u fugu te godine: nasumično vreme, besciljne ljubavi, nepredviđene obaveze:
meseci koje bi čovek mogao lako provesti u fugi, jer za veliko čudo, kasnije, vetrovi, kiše, strasti
februara i marta se u tom gradu ne pamte, kao da ih nikada nije ni bilo. (92–93)

      Prva rečenica, kojom se očigledno implicira da narator nije romantičar, udaljava čitaoca od teksta dovoljno da ovaj prepozna da je posredi preispitivanje poretka. Za argumentom o povezanosti duše i vremenskih prilika sledi lažna logika zasnovana na etimologiji i svakako ukazuje na pasivnost onih koji veruju u ovu vezu. Oni jednostavno „rekapituliraju“ vreme i predaju se slučajnim meandriranjima i nasumičnim promenama. U dugačkoj narednoj rečenici Pinčon skreće sa muzičke metafore ka psihološkom značenju „fuge“, kao periodu naizgled racionalnog ponašanja koje prati amnezija.9 Na početku odlomka izgledalo je kao da nam se nudi određeno načelo, ali zatim, stvaranjem odmaknutosti kod čitalaca promenom osnovne metafore i ukazivanjem na pasivnost ljudi o kojima je reč, Pinčon ironično umanjuje značaj čak i sopstvene priče. Ako događaji zavise od promene vremena i amnezije, onda je i njihov reprezentativni ili psihološki status doveden u pitanje. Onda su oni, prosto, lokalne „izopačenosti“.

      Nasuprot stanovištu o očigledno nasumičnoj promeni Pinčon postavlja Kalistovo viđenje vremena. I Kalisto primećuje njegovu promenljivost, ali je daleko više obuzet konačnim opštim iscrpljivanjem energije, toplotnom smrću univerzuma koju su predvideli neki kosmolozi sledeći Klausijusovu teoremu koja kaže da entropija teži maksimumu. Kalisto, prema tome, ne pridaje značaj prozaičnim detaljima kao što su kiša ili sneg; njega mnogo više uznemirava činjenica da je napolju već tri dana temperatura konstantno 37°F. Poput Milerovog Borisa, on podozreva „da su u pitanju predskazanja apokalipse“ (94). Kada diktira svoje memoare, Kalisto kombinuje reči kao što su „vizija“ ili „prorok“ sa naučnim podacima, što sugeriše da smešta svoju građu u nenaučni, kvazireligiozni obrazac. U stvari, uprkos svim razlikama između njegove opsesije krajem i verzije patetične obmane partijaša, oba gledišta bi se slobodno mogla nazvati „romantičnim“. Tri puta u toku priče Kalisto traži od Obad da proveri spoljašnju temperaturu, čime pravi paralelu sa sličnom radnjom u jednom ranijem modernističkom delu – Beketovom Kraju partije (1958). Na početku predstave Ham šalje Klova do prozora:

HAM (pokaže prema prozoru, desno): Jesi li pogledao?
KLOV: Jesam.
HAM: Pa?
KLOV: Ništa. Ništica.
HAM: Trebalo bi da padne kiša. 
KLOV: Neće da padne kiša.10

      Odnos Hama i Klova, kao i njihov koncizni idiom u dijalogu paralelni su sa onim između
Kalista i Obad. Poput Kalista, i Ham vodi duge monologe, a najduži se gubi u tišini na kraju
predstave. U Pinčonovoj priči, međutim, pada kiša, što čini značajnu razliku. Kalisto, izuzev ne naročito značajne činjenice da je temperatura nepromenjena već tri dana, ima samo teorijske razloge za svoju sumornost. U Beketovoj drami, sumornost na sceni ublažena je dijalozima čiji humor doslovno popunjava vreme pre konačnog kraja. Oba dela sadrže preapokaliptičke elemente, ali su kod Pinčona oni povereni uglavnom Kalistu. Pinčon, dakle još jednom upućuje na značaj vremenskih prilika, ali se ne priklanja nijednom stavu.

     Pinčonova uzdržanost u vezi sa Kalistom javlja se veoma jasno u opisu njegovog stana, naročito u ovim rečenicama:

Pomešani sa zvucima kiše pristigoše prvi, probni, mrzovoljni, jutarnji glasovi drugih ptica,
skrivenih u filodendronima i malim palmama: krpice skerletne, žute i plave boje provučenih kroz
rusoovsku fantaziju, tu džunglu u staklenoj bašti na čiju je izgradnju utrošio sedam godina. Bila
je to hermetički zatvorena, sićušna teritorija pravilnosti u gradskom haosu, kojoj su bili strani
vremenski hirovi, nacionalna politika, ili bilo kakav građanski nered. (93)


     Poređenje sa slikom Anrija Rusoa gotovo i nije bilo potrebno kako bi se pokazalo da je ovaj prizor maltene artefakt, groteskno izmeštena džungla koja možda poseduje svoj unutrašnji balans, ali je zapravo stilizovana isto koliko i Rusoova dela. Naglasak na odbrambenosti, gde je spoljašnji metež kao nekakva agresivna sila, nosi u sebi ironiju. Jer, Kalistova staklena bašta možda jeste hermetički zatvorena, ali ona je u sebe zarobila i njega i Obad. Drugim rečima, bašta je egzotični zatvor. Zatim, Kalisto je rešen da isključi sve haotične elemente, ali postoji jedan oblik energije koji ne uspeva da kontroliše – zvuk. Buka koju stvara kiša prodire iz spoljašnjosti, a muzika iz stana ispod. Čini se, dakle, kako Pinčon žuri da nam, čim ugledamo stan, ukaže na uzaludnost Kalistovog poduhvata. Ako je tako, poslednji Obadin gest – razbijanje prozora, nagoveštava nam se od samog početka.

    Krhkost Kalistove staklene bašte Pinčon čini vidljivom i dok predočava uznemirenost Obade povodom spoljašnje buke. Takvo „propuštanje“ predstavlja otvorenu pretnju njihovom poimanju reda:

Arhitektonskoj čistoti njenog sveta neprestano su pretili takvi nagoveštaji anarhije: praznine i
izbočine i krive linije, i pomeranje ili naginjanje ravni kojima je ona morala bez prekida da se prilagođava da se čitava ta struktura ne bi razmrskala u darmar apstraktnih i besmislenih signala. (98)

    Epitet „arhitektonski“ („architectonic“ – Prim. prev.) lukavo je odabran, s obzirom na to da se podjednako može odnositi i na arhitektu i arhitekturu. Na ovaj način Pinčon izbegava da razdvoji „strukturu“ od Obad i implicitno, od Kalista. Obad u stvari personifikuje poredak koji nastoji da očuva. Njegovo očuvanje ogleda se u fizičkim gestovima i uznemirenosti. Ona mora da „prilagođava“, ali šta – sebe ili strukturu? Zapravo, Kalisto i Obad su melodramatičari forme. Oni razmišljaju u vidu snažno suprotstavljenih krajnosti (anarhija nasuprot redu) i, iako Kalisto tobože iščekuje iscrpljivanje energije (koje i ne bi bilo toliko dramatično), njega i Obad daleko više uznemirava odsudni trenutak u kome bi u njihovoj staklenoj bašti mogao nastati haos. To bi, sa njihovog stanovišta, bila istinska kataklizma.

   Kada Kalisto počne da diktira svoje memoare, postaje jasno da je on parodija Henrija Adamsa, tačnije autora Obrazovanja. Kalisto živi u Vašingtonu, kao i Adams u vreme pisanja knjige. Obojica govore o sebi u trećem licu; obojica pokušavaju da artikulišu kulturne implikacije modernih naučnih teorija; obojica su veoma impresionirani Vilardom Gibzom, koji je, prema Adamsu, bio „jedan od najvećih Amerikanaca, sudeći po njegovom položaju u nauci“.11 Što zbog različitih biografskih, što zbog razloga temperamenta, Adams zauzima pasivan stav (otud i upotreba trećeg lica) te neprekidno ismeva sopstvenu neuspešnost. Za Pinčonovu priču ključno poglavlje Obrazovanja je „Devica i Dinamo“, u kojem se sučeljavaju dva osnovna simbola kod Adamsa. Njegov estetički idealizam, na koji Pinčon ironično aludira u Kalistovom imenu (tj. „najlepši“) uzmiče pred modernim oličenjima sile. U pokušajima da napravi poređenje modernog naučnog pojma sile sa religijom, Adams ima osećaj da luta po lavirintima. Njegov karakteristični odgovor je da čin pisanja prepusti sam sebi:

     U takvom lavirintu, štap je sila maltene značajnija od nogu, olovka gotovo da postaje pas –
vodič, koji ga čuva od stranputica. Olovka radi sama od sebe, i deluje kao ruka koja modeluje
materijal iznova i iznova, sve do oblika koji mu najviše odgovara. Oblik nikada nije proizvoljan,
već je neka vrsta izrastajuće kristalizacije, kao što svaki umetnik i suviše dobro zna...12


   Adams odvraća čitaoca od početnog impulsa ka krajnjem razumevanju i dramatizuje automatizam pisanja. Različite analogije sa pisanjem kriju – mada samo delimično – Adamsovu tendenciju ka samosažaljevanju. U poslednjim poglavljima Obrazovanja on konstantno govori o sebi kao ostarelom i nemoćnom, a nagoveštaj istovetne melanholije nalazimo i u Kalistovom viđenju svog stanja kao „tužne umiruće jeseni srednjeg doba“ (98). Adam sebe naziva „novim Teufelsdröckh-om“ kako bi pojasnio svoje osećanje zbunjenosti.13 Neizvesnost koja parališe Adamsa zapravo je strah od mogućeg upliva „nasumičnog faktora“ koji su uvele Gibzove i Bolcmanove jednačine. Nasumičnost je matematički ekvivalent haosu, koji užasava Kalista. Ovde moramo istaći još jednu važnu paralelu sa Adamsom. Boreći se da razume kinetičku teoriju gasova, on dolazi do jasnog zaključka: „Haos je bio zakon prirode; Red je bio san čoveka.“14 Adams je nosio svoj pesimizam sa takvom otmenošću da tvrdnjama poput ove nikada nije dozvolio da izazovu puni emocionalni efekat. Bez obzira na to, kontrast između reda i haosa, sna i prirode, paralelan je Kalistovim polaritetima, posebno onom između njegove staklene bašte i spoljašnjeg vremena.

      Kalistova možda najvažnija izjava u diktatu tiče se viđenja entropije kao metafore određenih
društvenih fenomena koje je uočio. Jedan od primera za to je porast uniformnosti u američkom konzumerizmu:

      Ukratko, zatekao je sebe kako iznova formuliše Gibzovo predskazanje putem društvenih termina,
i vizualizira toplotnu smrt svoje kulture u kojoj se ideje, poput toplotne energije, više neće
prenositi s obzirom da će svaka tačka u njoj, u krajnjoj liniji, raspolagati istom količinom energije;
u skladu s tim prestaće i intelektualno kretanje. (99)


 Ironija nakratko skreće sa Kalista na američko društvo i u velikoj meri je u skladu sa pažljivo oblikovanom građom ove priče, čije najbolje primere konzumerizma koji je na udaru nalazimo na Maligenovoj žurci – u bocama pića, hajfaj opremi i frižideru. Čak i u svojoj fasciniranosti entropijom, Kalisto ide Adamsovim stopama. U „Pismu američkim nastavnicima istorije“ (1910), Adams razvija implikacije Klausijusovih pretpostavki i spekuliše da, iako istoričari ne poznaju fiziku

...ne mogu a da se ne zapitaju da li bi Ostvaldov pravac razmišljanja rezultirao podvrgavanjem
psihičke i fizičko-hemijske energije prirodnoj i očiglednoj analogiji toplote, i širenjem zakona entropije nad svim. 15


     Njegov argument se, kao i Kalistov, zasniva na analogiji, i on je u godinu dana starijem eseju „Pravilo faze primenjeno na istoriju“ na sličan način predviđao krajnju tačku do koje će ljudske misli dosegnuti.16

      Kako bismo precizno utvrdili kakav je Pinčonov stav prema Kalistu i Adamsu, biće nam od koristi da se u ovom trenutku okrenemo jednom intermedijarnom tekstu – Ljudska upotreba ljudskih bića (1950), Norberta Vinera. Viner radi manje-više ono što i Adams i Kalisto pokušavaju: da dovedu u međusobnu vezu različita područja moderne američke kulture. On je, međutim, u velikoj prednosti u odnosu na njih, budući da je prvenstveno naučnik i matematičar. Tako, kada razmatra ideju o toplotnoj smrti, Viner opominje: „neophodno je da dobro razdvojimo ove kosmičke vrednosti od bilo kakvog ljudskog sistema vrednovanja“.17 Upravo to je greška koju pravi Adams u Obrazovanju i esejima iz 1909–10, a koju ponavlja i Kalisto. Korišćenje metafora i analogija navodi ovu dvojicu da naprečac zaključuju na osnovu rđavo sažetih naučnih teorija, što ima za ishod ne sasvim neprijatno osećanje pesimizma i inercije.

      Imajući u vidu naučne aluzije u Objavi broja 49 i intelektualno polje Duge gravitacije, možemo sa sigurnošću pretpostaviti da je Kalistov poduhvat blizak Pinčonu. Međutim, sudeći po različitim načinima na koje se ograđuje od privrženosti Kalistovim stavovima, Pinčon je ipak prihvatio i Vinerov oprez. Kao prvo, Kalistova tačka gledišta je samo jedna od nekoliko njih u okviru priče. Drugo, priča je suviše humorističnog tona da bi mogla podržavati njegovu apokaliptičnu sumornost. Treće, Pinčonova upotreba muzičkih aluzija i oblika, kojima ćemo se kasnije baviti, ukazuje na distanciranje od Kalista. Osim toga, u priči ima toliko ironije koja ukazuje da, na neki način, Kalisto pre otelovljuje entropiju nego što je ispituje. Njegov diktat se završava glagolom „prestati“, ali je samo zaustavljen, ne i zaključen. Njegov diktat je neka vrsta monologa, poput razmišljanja naglas. Nakon što je diktat stao, mi pratimo trag njegovih misli koje su u potrazi za „podudarnostima“ i on, pretresajući književnost kako bi pronašao paralele, iznova sledi Adamsa. On beleži De Sada (možda zbog libertinizma), poslednju scenu u Foknerovom Svetilištu, u kojoj iscrpljena i apatična Templ Drejk u Luksemburškom parku sluša muziku sa svojim ocem, i Noćnu šumu Džune Barns, opet možda zbog prikazivanja moralnog i fizičkog propadanja. Propadanje je, po svemu sudeći, tema koja povezuje ova dela. Kalisto još posebnu pažnju pridaje Priči o vojniku (1918) Stravinskog, čija tango sekcija izražava istu međuratnu iscrpljenost:

    I koliko je muzičara preostalo nakon Pašendela, nakon Marne? U ovom slučaju, to je došlo do
sedam: violina, kontrabas. Klarinet, fagot. Kornet, trombon. Timpani. Skoro kao da se neka sićušna
trupa skakača na klupu namerila da prenese istu informaciju kao i filharmonijski orkestar.18 (103)

     Pažljivo organizovane rečenice njegovog diktata sada počinju da ustupaju mesto pitanjima i fragmentiranim frazama; kao da što Kalisto više traga za smislom, to mu on više izmiče. Ova nesigurnost raste uporedo sa njegovim neuspešnim pokušajima da oživi duh Francuske pre Drugog svetskog rata, a njegove reči u potpunosti nestaju kada ptica koju je čuvao konačno umre: „’Šta se dogodilo? Da li je toplotni transfer prestao da radi? Zar više nema...’ Nije završio“ (107). Verbalna komunikacija može se smatrati vrstom transfera (v. 3. definiciju „entropije“), te kako Kalistova nesigurnost raste, to on postaje sve rasplinutiji i nepovezaniji. Bilo kao sredstvo samoispitivanja ili kao sredstvo komunikacije sa Obad, njegove reči postale su beskorisne. Sa smrću ptice on, poput Beketovog Hama, nestaje u tišini.

  Priča o vojniku Stravinskog relativno je nepoznato delo za odabir i sadrži brojne elemente koji se tiču priče, a koji nisu iskazani u Kalistovim razmišljanjima. Gore navedeni odlomak ukazuje na to da Kalisto vidi Prvi svetski rat kao kulturnu prekretnicu. Delo Stravinskog za njega je oličenje opšteg osećanja iscrpljenosti, ali je to osećanje i podstaknuto umetničkim delima. Iako sam sebe tapše po ramenu jer je bio „dovoljno jak da ne odluta u dražesnu dekadenciju mlitavog fatalizma“ (98), Kalisto izgleda ipak pati od izlizanog pesimizma, veštačke sumornosti koja je bez ikakvog uporišta u njegovom iskustvu. Uprkos dubokom ličnom značaju koji je Priča o vojniku imala za Stravinskog, ona kod Kalista zauzima mesto uz ostala pesimistična dela.19 Priča o vojniku bila je revolucionarno delo jer se oslobodila klavira i smanjila broj izvođača na minimum. Ako tome dodamo i uticaj džeza, postaju nam vidljive paralele sa kasnijom diskusijom o Džeriju Maligenu. U tematskom smislu, ove dve muzičke aluzije približavaju zabavu i Kalistove memoare.

     Poslednja važna stvar u vezi sa Pričom tiče se Obad. Kalisto se priseća tanga konkretno, kao kulturološki značajnog, a plesa uopšte, zbog njegovih ponavljanih automatskih pokreta. Više je vrsta plesnih tempa u Priči o vojniku, tačnije: tango, valcer i regtajm. Kada se Obad kreće po stanu, njeni pokreti su stilizovani i baletski, kao da učestvuje u nekakvom plesu. Ona potom opisuje vođenje ljubavi na sledeći način:

Čak i u kratkim periodima kada su ona i Kalisto vodili ljubav, lebdenje nad čvorovima napetih nerava u nasumičnom dvohvatnom sviranju predstavljalo je jednu raspevanu strunu njene odlučnosti. (98)

    Naravno da ova metafora izražava napetost. Ali dvohvatno sviranje violine bila je jedna od značajnih karakteristika Priče o vojniku. U jednoj sceni (II.5) vojnik ulazi u sobu u kojoj princeza spava. On je budi i udvara joj se sviranjem na violini.20 Prema tome, Kalisto i Obad nesvesno delimično imitiraju radnju kojom ponavljaju Priču o vojniku i koja još jednom pokazuje zbog čega je Kalisto tako „bespomoćan u svojoj prošlosti“ (107).

     Odabirom muzičkih dela koja sadrže brojne tadašnje aktuelne plesne ritmove ukazuje se na preokupiranost izgubljenom generacijom. Kalisto je, kao i Skot Ficdžerald, pohađao Prinston; i on je pokušao da vrati vreme odlaskom u Francusku nakon rata, ponevši sa sobom roman Henrija Milera umesto Bedekera (čuveni štampani turistički vodič o Parizu – Prim. prev.).21 Ne uspeva, međutim, da povrati prošlost, a mi ovde uočavamo još jednu njegovu dodirnu tačku sa ostalim likovima u „Entropiji“. Drugi pasus priče daje nam sledeći opis:

   Bio je početak februara ’57, i u to vreme bilo je mnogo američkih emigranata po Vašingtonu, Kolumbija, koji su pričali, kadgod te sretnu, o tome kako će oni jednog dana stvarno otići preko u Evropu, ali u ovom trenutku izgledalo je da svi oni rade za vladu. Svi su u tome videli suptilnu ironiju. Oni su ponekad, na primer, organizovali poliglotske žurke na kojima je svaki pridošlica bio ignorisan ukoliko nije bio u stanju da vodi simultanu konverzaciju na bar tri ili četiri jezika.
Nedeljama su bez prekida opsedali jermenske delikatesne radnje, pa bi te onda pozivali na bulghour i jagnjetinu u sićušne kujne čiji su zidovi bili prekriveni plakatima za borbe s bikovima. Održavali su veze sa napaljenim ribama iz Andaluzije ili Južne Francuske koje su studirale ekonomiju u Džordžtaunu. Njihova rezidencija bio je studentski Rathskeller na Aveniji Viskonsin pod nazivom Stari Hajdelberg, a kad bi došlo proleće morali su da se zadovolje trešnjevim cvetovima umesto limetinih, ali, na svoj letargičan način, njihov život omogućavao im je, kako su oni to govorili, dobro zezanje. (92)

Podjednako u neskladu sa vašingtonskim kontekstom koliko i Kalistov staklenik, ovde su premešteni određeni evropski elementi. Aluzije promišljeno prizivaju sećanje na izgubljenu generaciju, ali svode predstavu o „Evropi“ na pomodni kosmopolitski stil, na pitanje egzotičnih jela i zidnih postera. Glavna ironija izrasta iz protivrečnosti između navodnih namera (o odlasku u Evropu zauvek) i stvarnog stanja, naročito njihovog rada za vladu. Epigraf iz Milera, koji počinje svoju priču iz vile Borgeze, već je podsetio čitaoce da su najvažniji pripadnici izgubljene generacije zaista i otišli u Evropu. Kako odlomak odmiče, raste i Pinčonov podsmeh i završava se otvorenim ruganjem pomodnoj potrazi za „dobrim zezanjem“. Peter Bišof rekao je o ovom pasusu:

Durch die Parodierung einer bekannten literatischen Tradition deutet Pynchon an, dass die
Beat-Bewegung in Gegensatz zur Lost Generation lediglich eine Modeerscheinung der popular
culture ist.22 (Parodiranjem dobro poznate literarne tradicije, Pinčon sugeriše da je beat generacija,
za razliku od izgubljene generacije, samo hir popularne kulture. – Prim. prev.) 

   On je sasvim sigurno u pravu kada kaže da je razlika između ta dva perioda u redukciji, gledano iz perspektive sadašnjice, ali opis nudi pastiš, a ne parodiju, budući da su na meti ironije upravo imitatori izgubljene generacije. Bišof je do sada jedini kritičar koji je uočio stereotipnu prirodu likova u priči. Gosti sa Maligenove žurke koriste isti pomodni žargon koji Pinčon ismeva u opisu gore. Kalisto je „romantičan“ u Ficdžeraldovom smislu, a Sol i Miriam parodiraju intelektualce srednje klase koji mašu sloganima poput „zajedništva“.23 Na početku priče, Maligenovi gosti leže uokolo ošamućeni pijanstvom ili jednostavno sede i slušaju muziku. Kako pristiže više gostiju, ili kako se ovi bude, letargija postepeno prelazi u haotično kretanje. Ironijska implikacija besmisla provlači se kroz Pinčonovo predstavljanje ovih scena i najavljuje njegovu satiru o Čitavoj bolesnoj družini u V.

      Vilijam M. Plater na zabavu gleda drugačije, kao na pokušaj bekstva od smrti:

Zabava je društveni čin u kome se ljudi okupljaju – jedna od najjednostavnijih manifestacija
erosa. Međutim, pošto se zabava dezintegriše i metež raste, ona je istovremeno i demonstracija
socijalnog ekvivalenta entropije i transformacija ka smrti.24


   Kasnije navodi, iznenađujuće s obzirom na ovaj paradoks, da zabava otelovljuje „afirmaciju
života i zajednice“. On zapravo tvrdi da je to gotovo sakramentalan čin u kojem se zbližavaju svi voljni učesnici. Ovakva vrsta moralističkog čitanja moguća je jedino ako se ignoriše ironija upućena na račun učesnika zabave, a Plater čini upravo to. On previđa sarkazam prema njihovoj imitaciji izgubljene generacije i potcenjuje haos i odsustvo komunikacije na žurki. „Smrt“ je previše ozbiljna reč da bi bila upotrebljena ovde i pomalo preterana za ono na šta Pinčon cilja. Partijaši ne pokušavaju očajnički da izbegnu užas. Oni se jednostavno dosađuju, letargični su i površni; njihova osnovna preokupacija je kako da ubiju vreme, i to uz minimalan napor.

  Žurka, osim što predstavlja društvenu ironiju, dramatizuje i jedan pravac značenja u „entropiji“, tj. meru količine energije koja je nije sposobna da se preobrati u rad unutar sistema. Toni Tener nazvao je zabavu zatvorenim sistemom, ali ona to zasigurno nije, budući da ljudi neprekidno pristižu.25 Pravi zatvoreni sistem je, barem u nameri ako ne u praksi, Kalistova staklena bašta. Sa porastom kretanja na Maligenovoj žurci raste i nasumičnost. Sâm Maligen se budi i odlazi da napravi sebi piće, što ne može da uradi a da se ne poseče. To se, naravno, događa slučajno, te formira jedan nasumičan detalj. Pokušava da „rasporedi“ goste, ali neuspešno, pošto premešta devojku od lavaboa do tuša, u kome će se ona zamalo udaviti. Dolaze novi gosti i uvećavaju metež, a najhaotičniji su mornari koji uobražavaju da je stan bordel. Pometnja i larma dolaze do vrhunca te bismo mogli reći da se entropija
unutar zabave približila svom maksimumu.

    Maligenova reakcija na ovu situaciju je važna i u isto vreme iznenađujuća:

Ćufta je stajao i posmatrao oko sebe, lenjo se češkajući po stomaku. Koliko je on uspeo da proceni situaciju, bilo je moguće uraditi samo dve stvari: a) zaključati se u radnoj sobi i čekati da konačno svi otfuraju, ili b) pokušati umiriti sve ostalo, jednog po jednog; a) je svakako bila atraktivnija alternativa. Ali, onda poče da razmišlja o radnoj sobi. (106)

      Suočen sa uporedivom situacijom na kraju „Smrti i milosti u Beču“, Sigel jednostavno odlazi, ostavljajući ostale na milost i nemilost pomahnitalog Odžibva Indijanca.26 I Maligen je u iskušenju da uradi nešto slično. On takođe posmatra ostale; on je takođe lenj. Ipak na kraju odlučuje da uspostavi red, što zatim i ostvari. Pinčon skreće pažnju na njegov izbor, između ostalog i količinom prostora posvećenom Maligenovom trenutku odluke. Radna soba nudi privlačnu alternativu i u suštini ponavlja u malom Kalistovo povlačenje u staklenu baštu. Sama činjenica da Maligen može da odabere da uspostavi red i to i čini suprotstavlja se površnom fatalizmu koji pojam entropije može da izazove.

U ispitivanju odnosa između entropije i opšte kulture, Rudolf Arnhajm je istakao površnu primenu entropije, naročito u umetnosti:

     Sasvim je sigurno da se popularna upotreba pojma entropije promenila. Tokom prethodnog
veka služila je za dijagnozu, objašnjenje i osudu zbog degradacije kulture, a sada pruža pozitivno
obrazloženje za „minimalističku“ umetnost i zadovoljstvo u haosu.27

     Složenost Pinčonove priče definitivno pokazuje da njega ne zanima minimalistička umetnost, a tok zabave koja je išla ka haosu Maligen preokreće svojim postupcima na kraju. U svakom slučaju, žurka nije ni univerzum niti mikrokosmos i Pinčon još jednom ostaje dosledan naučnoj teoriji. Viner tvrdi da u „neizolovanim delovima izolovanog sistema postoje područja u kojima [...] se može uočiti opadanje entropije“.28 Žurka jeste jedno takvo ostrvo, a njena entropija očigledno jeste smanjena.

    Do sada smo razmatrali reprezentacijski značaj Maligenove zabave i Kalistove staklene bašte. Treća oblast značenja u „entropiji“ uvedena je kada se Sol preko požarnih stepenica penje do Maligenovog stana. Džon Simons uočio je da Pinčon ovde parodira biblijsku priču o Pavlovoj poseti Efesu. U Delima apostolskim 20. 9–11 pripoveda se kako je mladić po imenu Evtih (tj. „srećan“) zaspao tokom Pavlove propovedi i pao sa sprata. Pavle ga je zagrlio i time povratio u život. Potom je nastavio sa svojim govorom do svitanja. Simons tvrdi:

Sol je u Pinčonovoj priči ironijska parodija Pavla, i... ne javlja se kao apostol nove hrišćanske religije, već kao predstavnik nove nauke slabljenja i propadanja u dvadesetom veku.29

      Sol je parodija Pavla jer je učestvovao u svađi uz međusobne napade sa svojom ženom, a ne u propovedničkoj diskusiji; uspeo je da spasi samo knjigu koju je ova bacila na njega, ne ljudsko biće.

    Pre nego što krenemo sa daljom analizom Sola, trebalo bi da uzmemo u obzir šire implikacije teksta o Pavlu. Ta se priča vrti oko kvazičudotvornog čina, Pavlovog oživljujućeg zagrljaja. Kada ih prvi put vidimo, i Maligen i Kalisto spavaju i grle objekte, prvi praznu bocu šampanjca, a drugi bolesnu pticu. Drugim rečima, oni kombinuju elemente Evtiha i parodije na Pavla. Ali, njihovi zagrljaji su upravo suprotni od oživljujućih. Boca šampanjca, očigledno, ne pruža nikakve mogućnosti, ali Kalisto mazi pticu u pokušaju da je povrati u život. Najsumorniji momenat priče nastupa kada ptica naposletku ugine. Simons smatra da je Pinčonova ponavljajuća upotreba broja tri u priči takođe biblijska, budući da izaziva očekivanje vaskrsnuća, ali je ono potom preinačeno u smrt.30 Naravno da vaskrsnuće nudi jednu vrstu završnice, drugu stranu medalje od katastrofe. Ali čitava poenta Pinčonovog ispitivanja entropije je u tome da podrije apokaliptičku sumornost koja proizlazi iz nje.

        Sâm Sol ostao je uskraćen za ugled koji uživa njegov biblijski parnjak. On je kao „velika lutka od krpica“ (99) i spoj je profesionalne arogancije i nasilnosti. Sa dozom ponosa govori Maligenu „tresnuo sam je“ i očigledno donosi sa sobom samo reči, a ne Reč. Uprkos tome što tvrdi da je stručnjak za komunikaciju, on, ironično, ne može da razume šta je razbesnelo njegovu ženu. Izgleda da je za njega ljubav kamen spoticanja:

     Kad kažeš nekoj ribi: „Ja te volim“, sa dve trećine toga nema nikakvih problema, u pitanju je
zatvoreno kolo. Samo ti i ona. Ali ta ružna petoslovna reč na kraju, to je ono čega treba da se
čuvaš. Dvosmislenost. Suvišnost. Pa čak i irelevantnost. Propuštanje. Sve to je buka, čoveče. Buka
ti sjebe signal, dovodi do dezorganizacije u tom kolu. (100–101)


    Biblijska ironija ovde ulazi u senku teorije komunikacije. Pavle je oživeo Evtiha pomoću čina ljubavi, a ta reč za Sola predstavlja ozbiljan problem. Toliko je lukava, toliko ometa njegov „signal“ da postaje jasna opscenost („petoslovna reč“). Poput Kalista i Obad, Sol takođe veruje u red. I on brine o tome kako da isključi bilo kakvu smetnju tehničkoj perfekciji. I još jednom se vraćamo prostoj analogiji – između elektronskog signala i govornog čina. Uprkos svojoj teorijskoj stručnosti, Sol je izgubio u raspravi sa Miriam (o kibernetici). On sâm služi se nepovezanim jezikom punim slenga i tehničkih žargona, a kada Maligen pokušava da kaže nešto, takođe ispoljava veliku količinu „buke“ (u vidu uzrečica, poštapalica i sl.).

     Dok se uzvici ove dvojice pojačavaju, entropija u njihovom razgovoru raste sve dok na kraju Sol ne prekine Maligena odsečnim „dođavola s tim“. Naravno, komično je videti jednog teoretičara komunikacije kako upada u klišee i uzvikuje, a na kraju ućutkuje. Ali, ova epizoda nosi ironijske implikacije koje se šire na čitavu priču. U teoriji komunikacije, entropija je mera neefikasnosti signala.31 Prema tome, što je veći šum ili što su govorni činovi manje koherentni, to njihova entropija više raste. Zapravo, među likovima Pinčonove priče nema nijednog koji pokazuje da je u stanju da učestvuje u dijalogu. Kalisto i Obad koriste šture i skraćene izraze, kao da štedljivo čuvaju njihovo značenje. Maligenovi gosti služe se kratkim frazama koje čine interne šale ili žargon („vreme je za travu, čoveče“). Priča o pijanisti koju Krinklz priča devojci je besmislena. Povike mornara možemo nazvati bukom, čak i pogrešnom upotrebom, budući da stan nije, barem u tehničkom smislu, bordel. Osim Maligenove i Solove diskusije koja se pretvara u tišinu, u priči postoji samo još jedan razgovor koji koliko-toliko traje. On se odvija pred kraj, kada Djuk izlaže teoriju o modernom
džezu. Na prvi pogled sasvim racionalna, teorija dovodi do apsurdnih rezultata jer muzičari počinju da sviraju bez zvuka. Prema tome, ironija koju je Pinčon usmerio konkretno ka Solu, narušava još jedan od pokušaja da se uspostavi red i unosi sumnju u kapacitet dijaloga za smislenu komunikaciju.

   Tokom priče, Pinčon ispituje tri nivoa značenja u osnovnom konceptu entropije i koristi različite metode ironije kako bi kritikovao implikacije ili primenljivost ova tri nivoa. Prva definicija obezbeđuje oružje za napad na pomodnu letargiju gostiju na žurki. Treća daje Pinčonu priliku da satirizuje dijalog. Četvrta mu omogućava da preispituje Kalistov onemoćali intelektualizam. On je podjednako inertan koliko i gosti sa zabave, a Obad je ta koja donosi odluku i razbija prozor na kraju. Džon Simons je temu priče opisao kao „zamenu univerzalnog reda univerzalnim haosom“, ali to zvuči kao da je „Entropija“ delo kosmičkih razmera.32 Pinčon ni u jednom trenutku ne podržava apokaliptični ton i čak na kraju ostavlja namernu dvosmislenost. Prema Simonsu, Obadin čin na kraju predstavlja gest očaja, ali to je tako samo iz njene perspektive. Jednako ga možemo posmatrati kao gest slobode koji za neposredan rezultat ima oslobađanje nje i Kalista iz staklenika.

    Razmatranje priče do sada je bilo fokusirano na relativno tradicionalne tehnike kao što su aluzije, kontrasti, paralelizmi i ironija u pripovedanju. Posvećivanjem priče naučnom konceptu i ispitivanjem različitih značenja Pinčon u stvari pobuđuje čitaoca da obrati pažnju na različite oblike poretka. Zaista, red je možda i osnovna tema ove priče. Nezavisno od neke konkretne satirične namere, narativne tehnike koje smo do sada ispitivali iziskuju inteligentno, nepristrasno, detaljno ispitivanje od strane čitaoca uopšte. Ne čudi, prema tome, što se Pinčonov najekstenzivniji narativni metod ističe, naročito imajući u vidu da je ovde još jedna vrsta umetnosti primenjena na književnost. U pitanju je muzika.

      „Entropija“ sadrži veliki broj aluzija na muzičare i muzičke tehnike. Ima tu informacija o pločama, zatim aluzija na Lili Marlen, Saru Von, Don Đovanija (Pinčon citira ariju kako bi ismejao balavljenje Šandora Rodžasa), Krinklzova priča verovatno je neslana šala na račun Dejva Brubeka, a pominju se i Čet Bejker i Mingus, između ostalih. Na jednostavnom verbalnom nivou muzika ispunjava građu priče. Dve muzičke teme ispitane su nešto detaljnije. O Priči o vojniku već smo govorili. Druga je Djukova teorija, proistekla iz Džeri Maligenove „Ljubavi na prodaju“. Ono što fascinira Djuka je Maligenova eksperimentalna tehnika. Maligen je 1952. počeo da vodi kvartet bez klavira, a koji su sačinjavali saksofon, truba, bubanj i bas.33 Odsustvo klavira bila je iznenađujuća karakteristika, a ona je u snažnoj vezi sa Pričom Stravinskog. Obojici je svakako svojstven džez, budući da dela Stravinskog sadrže regtajm sekciju. U Pinčonovoj priči, Djuk tvrdi da je pri improvizaciji potrebno zamišljati korenske akorde. Do ovog trenutka, njegova teorija zvuči verodostojno, ali je on zatim dovodi do krajnjih granica, zaključujući da se, naposletku, mora zamišljati sve. Kada kvartet pokuša da to sprovede u praksi, rezultat je apsurdan prizor beščujnog „performansa“ koji postaje haotičan, jednom jer ispadaju iz ritma, drugi put jer sviraju u različitim tonalitetima! Kao što Kalisto i Obad nesvesno izvode delove Priče o vojniku, kvartet Djuka di Anđelisa prati do apsurda eksperimentalizam Džerija Maligena. I još jednom, ponuđen nam je ideal poretka (ili forme), kako bi se pokazao kao neizvodljiv.

   Osim što uvršćuje određene muzičke teme, struktura „Entropije“ oslanja se u velikoj meri na tehniku fuge, termin koji se i pojavljuje nekoliko puta u tekstu. Jedna od prepoznatljivih karakteristika fuge je upotreba kontrapunkta, koji se u prozi može javiti u vidu ritmičkog kontrasta.34 U suštini, kontrast postoji između dva stana – Maligenovog i Kalistovog, a narativ se kreće od jednog ka drugom tako da se razlike i sličnosti jasno uočavaju. Na primer, i Maligen i Kalisto bude se nakon „odmora“ u istoj pozi, ali električna buka u prizemlju u snažnom je kontrastu u odnosu na zvuke prirode iz Kalistove staklene bašte.

     Čak i fizičko pozicioniranje stanova odgovara, kao što su već primetili Redfild i Hejz, štampanom
rasporedu linija u notnom sistemu.35 Kalisto, Maligen i Sol nude nam tri moguća glasa i, nakon što su redom predstavljeni, Pinčon može da prepliće ove glasove. Kalisto, na primer, drži dugačak govor koji je u oštroj suprotnosti sa haotičnim, fragmentarnim razgovorom na žurki. Ali zatim, kako se njegova razmišljanja udaljavaju od osnovnog cilja „buka“ se sve više uvlači u njih, sve dok, poput Sola, ne nestane u tišini. Kalistov diktat, Solov razgovor i Djukova teorija predstavljaju jasne ekvivalente ekspoziciji, tako da su različite dimenzije entropije bukvalno orkestrirane zajedno. Unutar ovih različitih tema javljaju se i drugi zvuci, i to od kiše spolja, dolaskom drugih likova i ploče koja se pušta na žurki. Oni korespondiraju epizodama fuge, ali predstavljaju i pretnju Pinčonovom superpozicioniranom poretku.

    Ako je osnovna tema priče kontrast red/haos, Kalistov stan očigledno predstavlja prvo. Svi elementi su harmonično usklađeni, a Obad personifikuje tu harmoniju. Samo njeno ime je aluzija na muzičku formu, a njen identitet definisan je „oblikom zvuka“ (94). Kada miluje biljku u stanu, Pinčon na sličan način to izražava muzičkim terminima:

U staklenoj bašti Obad je stajala odsutno gladeći grančice mlade mimoze, osluškujući motiv
strujanja biljnog soka, napornu i neobjašnjenu anticipatornu temu tih lomnih ružičastih cvetova
koji, kažu, obezbeđuju plodnost. Ta muzika uzdizala se u zamršenoj ornamentici: arabeske
reda koje su se poput fuga takmičile sa improvizovanim neskladima žurke na spratu niže, koji
su povremeno dostizali vrhunac u stecištu dveju krivulja i karnisima buke. (102) [moje isticanje]

     Treća reč („staklena bašta“, tj. „hothouse“ u originalnom tekstu – Prim. prev.) polazi od homofona iz prethodnog pasusa („hoorhouse“ [„kurvarnica“, kako stoji u prevodu priče kojim se ovde služimo – Prim. prev.]) i prolazi kroz ogroman kontrast između harmonije i nesklada. Ove dve rečenice zapravo imitiraju svoj lirski subjekat pomoću glagolskih prideva, ponovo nasuprot fragmentiranom govoru iz prethodnog paragrafa. Ispada kao da bi nered bukvalno prekinuo Obadino postojanje.

      Nasuprot tome, buka na Maligenovoj zabavi približava se krešendu, ali krešendo ne dolazi, pošto Maligen uspostavlja nekakav red. To će vratiti partijaše u njihovo prvobitno stanje (iznurenosti), ali ne i razrešiti priču. Žurka je, kako nam je rečeno, „na pragu trećeg dana“ (107). Konačna odluka počiva na Obad. Ona razbija prozor i nakon zvučnog praska vraća se Kalistu,

da sa njim sačeka trenutak u kome će biti postignuta ravnoteža, kada će 37 stepeni Farenhajta ovladati i napolju i unutra, i kada će kolebljiva, neobična dominanta njihovih zasebnih života zauvek preći u tonik tame i finalno odsustvo svakog pokreta. (107–108)

    Dok rečenice nestaju u diminuendu, kraj priče poziva na čitaočevo shvatanje forme u njenom razrešenju, iako je zapravo trenutak razrešenja u budućnosti i dogodiće se tek nakon što se delo završi, kao u Četiri kvarteta T. S. Eliota. Muzička metafora preseca različita međusobno povezana polja senzacija – ravnoteže, temperature i svetla koje će nestati.

     Međutim, metafora pre svega počiva na predstavi mirovanja. Formalno gledano, priča je počela sa mirovanjem i na kraju mu se vraća. U tom smislu čini se zadovoljavajuće simetrična. Ali, budući da je muzika nekonceptualno sredstvo, upotreba muzike pri stvaranju forme priče ne nosi sa sobom nikakve epistemološke implikacije. Uprkos onome što tvrde Plater i drugi kritičari, priča ne afirmiše ništa.

   „Entropija“ se bavi ispitivanjem različitih ideja uređenosti i nereda na način koji čini lociranje
Pinčonove tačke gledišta veoma teškim. Pošto je muzika naravno neverbalna, ona je idealno sredstvo kojim Pinčon vezuje priču tako da ne ostaje posvećen niti jednom od stanovišta. Sa zbunjujućom temeljnošću ironizuje sve teorije koje su predložene, što čini ponekad da njegov metod izgleda potpuno negativan. Međutim, jedan Solov komentar nagoveštava izlaz iz ove dileme. Miriam je uznemirena zbog toga što se kompjuteri ponašaju poput ljudi, ali Sol jednostavno obrće ovu analogiju i sugeriše da se ljudi ponašaju kao kompjuteri. U priči koja je toliko fokusirana na analogije i implikacije, Pinčon u stvari predlaže oprez u izvođenju zaključaka. Kalistov intelektualni poduhvat čini verovatno najznačajniji deo u temi ove priče i u vezi s tim predlog Norberta Vinera je direktno relevantan. Odgovarajući na pitanje da li drugi zakon termodinamike vodi ka pesimizmu, on navodi
da ishod

zavisi od značaja koji pridajemo univerzumu u globalu s jedne strane, i ostrvima lokalnog smanjivanja entropije koja u njemu nalazimo, s druge strane.36

     Drugim rečima, to je stvar perspektive. Slično tome, Pinčonova priča nameće relativističko
gledište i čitaocu, koji se protivi krajnjoj razrešujućoj izvesnosti ili jednom definitivnom
moralnom pravcu. Različiti aspekti forme osvetljavaju i ispituju različita značenja „entropije“,
dok različita značenja „entropije“ osvetljavaju različite aspekte forme.



Izvornik: David Seed, “Order in Thomas Pynchon’s Entropy”, u: The Journal of Narrative Technique,
sv. 11, br. 2 (proleće 1981), str. 135–153.

(Sa engleskog prevela Ljubica Šljukić Tucakov)

izvor
 ________________________
1 Tony Tanner, City of Words. A Study of American Fiction in the Mid- Twentieth Century, London: Jonathan Cape, 1971, str. 153.
2 Anne Mangel, “Maxwell’s Demon, Entropy, Information: The Crying of Lot 49”, Tri-Quarterly 20 (zima 1971), str. 194–208.
3 Webster’s Third New International Dictionary, 2 toma, Springfield, Mass.: G. & C. Merriam Co., 1971, tom I, str. 759b.
4 City of Words, str. 154. 5 “Everything Running Down”, City of Words, str. 141–152.
5 “Everything Running Down”, City of Words, str. 141–152.
6 U tekstu se pri citiranju delova priče služimo sledećim prevodom: Tomas Pinčon, „Entropija“, Delo, God. 35 (1989) br. 1/3, prevod Dejan D. Marković, str. 91–108. (Prim. prev.) Naredne napomene o broju stranica biće inkorporirane u tekst.
7 Henry Miller, Tropic of Cancer, London: Calder, 1963, str. 1.
8 Newsweek (11. februar 1957), str. 14.
9 Na ovo ukazuju Robert Redfield i Peter L. Hays u: “Fugue as Structure in Pynchon’s ‘Entropy’”, Pacific
Coast Philology, sv. 12 (1977), str. 55.
10 Citirano prema: Semjuel Beket, Kraj partije, Beograd: Nolit, 1984, prevod Aleksandar Saša Petrović, str. 125.
11 Henry Adams, The Education of Henry Adams, Modern Library Edition, New York: Random House, 1931,
str. 377.
12 The Education, str. 389.
13 The Education, str. 414.
14 The Education, str. 451.
15 The Degradation of the Democratic Dogma, New York: Peter Smith, 1949, str. 236.
16 The Degradation, str. 308.
17 Norbert Wiener, The Human Use of Human Beings, Boston: Houghton Mifin, 1950, str. 22. Vinerova knjiga je praktično zbirka Pinčonovih tema, uključujući kibernetiku o kojoj Sol i Maligen razgovaraju.
18 Kao i obično, Pinčonovi detalji u vezi sa instrumentima veoma su precizni i sumirani na osnovu memoara Stravinskog; v. Igor Stravinsky, An Autobiography, New York: W. W. Norton, 1962, str. 72.
19 Up. Stravinsky, Autobiography, New York: W. W. Norton, 1962, str. 70.
20 E. W. White, Stravinsky. A Critical Survey, London: John Lehmann, 1947, str. 81, 79, 78.
21 Ficdžerald pominje tango u svom eseju o muzici “Echoes of the Jazz Age”.
22 Peter Bischoff, “Thomas Pynchon, ‘Entropy’”, u: P. L. Freese, ur., Die Amerikanische Short Story der Gegenwart,
Berlin: Schmidt, 1976, str. 228.
23 Bischoff, str. 228–229.
24 William M. Plater, The Grim Phoenix. Reconstructing Thomas Pynchon, Bloomington: Indiana University
Press, 1978, str. 139.
25 City of Words, str. 153.
26 Cf. Joseph W. Slade, Thomas Pynchon, New York: Warner Paperback Library, 1974, str. 38.
27 Rudolf Arnheim, Entropy and Art. An Essay on Disorder and Order, Berkeley: University of California
Press, 1974, str. 11–12.
28 The Human Use, str. 23.
29 John Simons, “Third Story Man: Biblical Irony in Thomas Pynchon’s ‘Entropy’”, Studies in Short Fiction
sv. 14 (1977), str. 92.
30 Simons, str. 92. On istražuje i moguće paralele između Miriam i Bogorodice, ali daleko manje ubedljivo
31 Arnhajm je kritikovao primenu entropije na teoriju komunikacije, smatrajući da sadrži mnoštvo internih
kontradikcija (Entropy and Art, str. 19–20). Pinčon se u priči izgleda služi jednostavnim pojmom
neefikasnosti.
32 Simons, str. 89.
33 Leonard Feather, The Encyclopedia of Jazz, London: Quartet Books, 1978, str. 344b–345a.
34 Tehnički detalji su iz Willi Apel, The Harvard Dictionary of Music, London: Heinemann, 1944, str. 285.
35 Redfield i Hays, str. 51. Čitavo moje ispitivanje strukture fuge u priči dugujem njihovom članku.

15.01.2018.

Šandor Marai., Tri lica jedne ljubavi




PRVI DEO..


Pogledaj onog muškarca. Čekaj malo, nemoj sada gledati, okreni se k meni, razgovaraj sa mnom. Ne bih volela da baci pogled prema nama, da me kojim slučajem primeti, ne bih volela da nas pozdravi. E, sad ga opet možeš gledati... Je li to onaj niži, zdepasti, u bundi s ovratnikom od kune? Ne, ni govora. Nego onaj visoki i bledi, u crnom zimskom kaputu koji razgovara s plavokosom, mršavom i mlađahnom slastičarkom. Upravo naručuje kandiranu narančinu koru. Zanimljivo, meni nikada nije donosio kandiranu narančinu koru.
    Šta ti je, draga?... Ništa. Čekaj, moram ispuhnuti nos.
    Otišao je? Reci mi kad ode.
     Kažeš, upravo plaća?... Kakav ima novčanik ?
     Obrati pažnju na sve, jer ja ne nameravam gledati. Nije li to smeđi novčanikod krokodilske
kože?... Da? Vidiš, to mi je drago.
    A zašto mi je drago? Pa, tako. Naravno, taj novčanik sam mu ja darovala za četrdeseti rođendan. Ima tome već deset godina. Jesam li ga volela?... To je teško pitanje, draga. Da, mislim da jesam. Volela sam ga.
  Otišao, napokon?...Otišao, to je već bolje. Pričekaj, napudraću nos. Vidi li se da sam plakala?... Baš glupo, no vidiš kako čovek može biti blesav. Još uvek mi zaigra srce kad ga vidim. Mogu li reći ko je on? Ko je to bio? Pa, reći ću ti, draga, nije to tajna. Taj je čovek nekada bio moj suprug.

     Hajde da naručimo sladoled od pistacija! Ne shvaćam zašto ljudi govore da se zimi ne jede sladoled. Meni je baš zimi najdraže dolaziti u ovu slastičarnicu, i to na sladoled. Katkada pomišljam da se može baš sve, i to ne zato što je to dobro ili ima smisla, već samo
zato što je moguće. No ovih nekoliko godina otkako sam sama, i inače volim zimi zalaziti ovamo između pet i sedam. Volim ovaj mali purpurni salon, ovo prošlostoletno pokućstvo, sve ove ostarele slastičarke, pa i metropolski ugođaj trga ispred ovih golemih prozora, pogled na ljude koji pristižu ovamo. Ima u svemu tome neke topline, daška prošlostoletnoga ritma. A i čaj je ovde najbolji, jesi li primetila?... Znaš, današnje žene više ne dolaze u slastičarnice. One idu u kafanu, gde ih sve požuruje, ne mogu se ni udobno smestiti, kafa je četrdeset filira, a uz nju se poslužuju salate za obed, i to je sada u modi. No ja dolazim iz drukčijega sveta i, naposletku, meni treba fina slastičarnica kao
što je ova, s njezinim pokućstvom i purpurnim tapetama, s njezinim ostarelim groficama i nad-vojvotkinjama, pa i s tim njezinim staklenim vitrinama. Ne sedim tu baš svaki dan, u to možeš biti sigurna, no zimi katkada provirim i dobro se osećam. Osim toga, ovde sam se neko vreme često nalazila s mužem, u vreme čaja, kada se posle šest vraćao iz kancelarije.

      I sada je došao s posla, o da. Prošlo je šest i četvrt, šest i dvadeset, to je njegovo vreme. Još i danas točno znam svaki njegov korak, kao da i sama živim njegovim životom. Pet minuta pre šest pozvoniće poslužitelju, koji će mu pridržati očetkan kaput i dodati šešir, potom će krenuti iz kancelarije, otpustiće vozača, neka se odveze bez njega do kuće, a on će se uputiti pešice jer mora provetriti glavu. Malo se kreće, zato je i tako bled. Ili je tome još neki razlog, to više ne znam. Za razloge ne znam, jer ga nikada ne viđam, nikada s njim ne razgovaram, već tri godine nisam ni reč progovorila s njime. Ne volim prenavljanja rastavljenih koji će sudnicu napustiti ruku pod ruku, zajedno ručati u onom razvikanom restoranu u gradskom parku, nežni su i pažljivi jedno prema drugom kao da se ništa nije dogodilo, a nakon toga, hoću reći, nakon rastave i ručka, svako odlazi svojim putem. Ja sam žena drukčije vrste, drukčijeg temperamenta. Ne verujem u to da bračni partneri nakon rastave mogu ostati dobri prijatelji. Brak je brak, a rastava je rastava. To je moje mišljenje.

     Šta ti misliš o tome? Istina, ti se nikada nisi udavala.
     Vidiš, ne verujem da je to što su ljudi izmislili i zatim stolećima bespomoćno ponavljali bila samo isprazna formalnost. Ja doista verujem da je brak svetinja. Kao što verujem da je rastava svetogrđe. Tako sam odgojena. A i inače sam uverena u to, čak da me na to ne sile ni odgoj ni religijske norme. Verujem u to jer sam žena, pa za mene rastava baš ni po čemu nije samo puka formalnost, kao što to nije ni obred pred matičarom, a napose onaj u crkvi, već je to čin koji će potpuno povezati tela i duše, doista sudbonosno, upravo onako kao što će neke veze zauvek uništiti i prekinuti. Kada smo se rastali, ja se ni trenutka nisam zavaravala da ću s mužem ostati »prijatelj«. On je, dakako, i dalje bio
uljudan i pažljiv, pa i velikodušan, kao što to i dolikuje i kako je običaj. Ali ja nisam bila nimalo uljudna, pa ni velikodušna, odnela sam čak i klavir, o da, baš kako se to i radi, vapila sam za osvetom, najradije bih sa sobom odnela celi stan, zavese, sve. U trenutku rastave prometnula sam se u njegova neprijatelja, što ću i ostati dok sam živa. Neka me on ne poziva ljubazno na večere u restoran gradskog parka, nisam nimalo spremna izigravati preslatku ženicu koja će otići u stan bivšega muža i napraviti red kada lakaj pokrade rublje. Ne tiče me se ni ako mu sve ukradu, pa čak i ako jednoga dana načujem da je bolestan, ni tada neću ići njemu. Zašto?... Jer smo se rastali, shvaćaš? S time se ne možeš pomiriti.

      Čekaj, rado bih povukla ono što sam malopre rekla za bolest. Ne želim da se razboli. Jer tada bih ipak otišla k njemu, mislim, kad bi se razbolio, pošla bih  njemu u sanatorij. Čemu se sad smeješ?... Rugaš mi se? Misliš kako se nadam da će se razboleti pa ću moći  njemu? Pa naravno da se nadam. I dok sam živa, nadaću se tome. Ali neka ipak ne bude baš jako bolestan. Kako je samo bio bled, jesi li videla?... Već je godinama vrlo bled, naročito nekoliko poslednjih godina. Sve ću ti reći. Imaš li vremena? Jer ja ga imam napretek, nažalost.

     Evo i sladoleda. Znaš, to je bilo tako da sam ja nakon internata odmah dospela u kancelariju. Tada smo se nas dve još neko vreme dopisivale, zar ne? Ti si doduše odmah otputovala u Ameriku, no neko smo se vreme još dopisivale, mislim neke tri ili čak četiri godine. Sećam se da se među nama razvila ona nezdrava i budalasta ljubav šiparica, o čemu ovako naknadno nemam baš najbolje mišljenje. Bez ljubavi se, ma kakva ona bila, čini se, ne može
živeti. E, pa tada sam volela tebe. Vi ste inače bili vrlo bogati , a mi samo onako, srednja klasa s tri sobe, kuhinja, ulaz s hodnika. Imala sam o tebi visoko mišljenje... a to je divljenje među mladima oblik emotivne veze. I ja sam imala guvernantu, no ona je kod nas dobivala secondhand kupku, kupala bi se iza mene. A takve su pojedinosti vrlo bitne. Između siromaštva i bogatstva proteže se zastrašujući niz različitosti. A što misliš koliko se tek nijansa javlja samo unutar siromaštva?... Ti si bogata pa ne možeš znati kolika je strahovita razlika između mesečnih četiristo ili šesto. Između mesečnih dve hiljade i deset hiljada nema tolike razlike. Danas već mnogo znam o tome. Kod nas, u našem domu, mesečno smo gospodarili sa osamsto.

      A kod muža je bilo mesečnih šest hiljada i petsto. A na to se moraš naviknuti. Sve je samo za nijansu bilo drukčije kod nas, nego kod njegovih. Mi smo imali unajmljen stan, a oni su unajmili vilu. Mi smo imali balkon s perunikama, a oni mali vrt s dve cvetne gredice i starim orahom. Mi smo imali običnu ledenicu, leti bismo kupovali ledene gromade, a kod moje je svekrve stajao mali električni hladnjak koji je proizvodio čak i lepe ledene kockice pravilna oblika. Kod nas je bila devojka za sve, a kod njih bračni par, sobar i kuvarica. Mi smo imali tri sobe, a oni četiri, s holom zapravo pet. Oni su, dakle, imali hol sa svetlim zavesama na vratima koji su domu davali vrlo ugodan utisak, a mi smo imali samo predsoblje; tamo smo držali i onu ledenicu – pravi peštanski antre s držačima za četke i staromodnim vešalicama. Kod nas je postojao radio s tri lampe, moj je otac na otplatu kupio prijemnik, koji je »hvatao« postaje kako se setio; oni su pak imali pravi ormar, komad pokućstva koji je istvremeno  bio i radio i gramofon, što je snagom
električne struje vrtio i menjao ploče s muzičkim programom, pa je u sobu mogao dozvati čak i zvukove Japana. Mene su odgajali da moram preživeti. A njega su odgajali da se pre svega mora živeti rafinirano i pristojno, pravilno i ispravno, a nadasve odmereno, što je i najvažnije. To su već  goleme razlike. No ja to tada nisam znala.

     Jedanput mi je, na samom početku braka, za doručkom rekao:
 - Navlaka sljezove boje u blagovaonici pomalo je zamorna. Toliko je prodorna kao da neko neprestano vrišti. Prođite, draga, gradom i do jeseni nađite neku drukčiju tkaninu.

     Trebalo bi dvanaest stolica ponovno presvući nekom »manje zamornom« tkaninom.
Zbunjeno sam ga pogledala, mislila sam da se šali. No to nije bila šala, čitao je novine i ozbiljna lica zurio preda se. Na njemu se videlo da je dobro promislio što će reći, da ga sljezova boja – koja je, ne poričem, bila pomalo prostačka – doista smeta i uzrujava. Bila je to nova novcata navlaka, kupila nam ju je moja mama. Kad je otišao, rasplakala sam se. Nisam baš tako blesava, tačno sam razumela što mi je time hteo reći... Hteo mi je poručiti ono što se neposrednim, pravim i izravnim rečima nikada neće moći izraziti, a to je da među nama postoji razlika u ukusima, da dolazim iz drukčijeg sveta i da – iako sve znam i sve sam naučila, te koliko god i sama pripadala srednjoj klasi kao i on, s tim da je sve oko mene barem za dlaku drukčije – ipak postoji barem mala nijansa, dašak razlike u odnosu na ono na što je on naviknut i što on voli. Čovek građanskoga staleža daleko je osetljiviji na
takve fino nijansirane razlike nego što je to aristokrata. Čovek građanske pripadnosti do kraja je života prisiljen sticati ili čuvati to što ima. On, doduše, nije pripadao naraštaju koji je sticao, pre bi se reklo da je bio čuvar, svrstan u drugi naraštaj, onaj baštinički. Jednom mi je čak i pričao o tome. Čitao je neku nemačku knjigu, a u njoj je upravo pronašao odgovore na temeljna pitanja svoga života. Ja nisam volela ta »velika temeljna pitanja«, jer mislim da čovekova okolina neprestano vrvi milionima manje važnih pitanja i da je bitna samo celina, njihova ukupnost, pa sam ga malo podrugljivo zapitala:
 – Zar zaista  ozbiljno misliš da nakon ovoga poznaješ sebe?...
 – Svakako – odgovorio je. – A gledao me je iza svojih naočala s toliko detinjaste iskrenosti i entuzijazma da sam požalila što sam ga to uopšte pitala. – Ja sam umetnik, samo nemam svoj žanr. Što se često sreće u građanskome miljeu. I to je u pravilu kraj jedne porodice.

    Nikada više nije govorio o tome!
    Tada nisam shvatila šta je time hteo da kaže. Nikada se nije bavio pisanjem, nije ni slikao ni svirao. Prezirao je bavljenje umetnošću kao razbibrigu. Ali mnogo je čitao i to »sistematski« – to mu je bila omiljena reč – za moj ukus čak ponešto preterano sistemski. Čitao je kao da odrađuje jednu od bitnih dužnosti u svom životu. Kad bi počeo čitati neku knjigu, ne bi je puštao dok nije stigao do kraja – čak ni onda kad bi ga uzrujavala ili gnjavila. Čitanje je za njega bila sveta dužnost, cenio je slovo kao što sveštenici poštuju svete knjige. No na isti je način postupao i sa slikama, a istim je zanosom odlazio u muzeje, pozorište i na koncerte. Prema svemu je imao odnos, izgradio stvarnu vezu. Imao je dodir sa svime što se tiče duše. A ja sam imala vezu samo s njime.

     Jedino što nije imao »svoj žanr«. Upravljao je tvornicom, mnogo je putovao, zapošljavao i neke umetnike, a upravo je njih posebno izdašno plaćao. No izrazito je pazio da svoj ukus, koji je bio daleko profinjeniji nego kod većine njegovih nameštenika i savetnika, nikada ne nameće svojim saradnicima. Svakoj bi svojoj reči stavljao prigušivač, kao da se – vrlo nežno i pristojno – ispričava zbog nečega, kao da je neodlučan pa mu je potreban nečiji savet i pomoć. No uprkos tomu znao je u važnim odlukama, u poslovnim stvarima, biti strahovito tvrd i nepokolebljiv.

     Znaš li ti ko je bio moj muž? Najređi fenomen života. Muškarac.
     No nipošto u onom teatralnom, ljubavničkom smislu reči. I ne na način boksačkog šampiona za koga se tvrdi da je muškarac, pojava. Njemu je duša bila muška, udubljena u misli i dosledna, nemirna, tragalačka i sumnjičava. Što tada nisam znala. Strahovito je teško naučiti živeti.

       U internatu o tome uopšte ništa nismo učile, ni ti ni ja, zar ne?...
     Možda bih morala početi od toga da mi je jednoga dana predstavio svoga prijatelja Lazara, književnika.  Poznaješ ga?... Čitala si njegove knjige?... Ja sam, eto, dosad pročitala već sve njegove knjige. Gotovo sam ispremetala sva njegova dela, kao da sam u njima htela pronaći skrivenu tajnu koja je, zasigurno,  i tajna moga života. No naposletku, u tim knjigama nisam našla ništa, nije bilo odgovora. Jer za takve tajne i nema odgovora. Odgovor će ponuditi život, kadšto posve neočekivano. Nikada pre nisam pročitala ni retka od toga pisca. Ime sam, dakako, poznavala. No pojma nisam imala da ga poznaje moj suprug, nisam znala da su prijatelji. Jedne sam se večeri vratila kući i zatekla muža u društvu toga čoveka. I tada je počelo nešto vrlo neobično. To je bio trenutak, zbilo se to
prvi put, u trećoj godini našega braka, kada sam shvatila da o svome suprugu ne znam zapravo ništa. Živim zajedno s čovekom, a da istovremeno o njemu ne znam ništa. Već sam povremeno bila sklona pomisliti da ga poznajem, no morala sam u tom trenutku shvatiti da  nije tako, da nemam pojma o njegovim sklonostima, o njegovu ukusu, pa ni o tome za čime čezne. A znaš li šta su njih dvojica, Lazar i moj suprug, radili one večeri?...

      Igrali su se.
      No tako neobično, upravo iritantno.
       Ne, nije to bio remi, ni govora. Moj je suprug ionako to prezirao, gadili su mu se svi pojavni oblici mehaničke zabave, uključujući i kartanje. Oni su se igrali, no toliko nakazno, pomalo čak i tako zastrašujuće da ih isprva nisam gotovo ni razuela; bilo me je strah, zaprepašteno sam slušala što govore, kao da sam zalutala među mentalno poremećene ljude. A moj se suprug u društvu toga čoveka posve promenio. Bili smo već tri godine u braku i jedne večeri, vrativši se kući, zatekla sam u dnevnom boravku supruga i jednoga neznanca, gospodina koji je ljubazno stupio pred mene i, krajičkom oka bacivši pogled na mojega supruga, rekao:

    – Dobro došla kući Ilonka. Ne ljutiš se što sam i Petera doveo k nama gore?... Pritom je pokazao na mojega muža koji se smetena izraza lica podizao sa stolca i buljio u mene kao da se ispričava. Mislila sam da su zacelo poludeli. No oni nisu uopće marili za mene. A taj mi je stranac, tapšući mojega muža po ramenu, rekao još nešto:

     - Sreo sam ga na Aveniji Arena. Zamisli, nije hteo zastati, prava budala, samo me je usput pozdravio i produžio. Razume se, nisam ga pustio. Rekao sam mu: »Peter, magarče stari, nije đavola da se ljutiš?...« Zatim sam ga primio pod ruku i doveo ga gore k nama. No, deco – reče i široko raširi ruke – hajde, zagrlite se. Dopustiću vam čak i jedan poljubac.

     Možeš li zamisliti kako je to izgledalo dok sam tamo stajala. S rukavicama, torbicom i šeširom u ruci, samo sam stajala nasred sobe i gledala u čudu. Prvo mi je palo na pamet da zgrabim telefon i pozovem porodičnog liekara ili hitnu pomoć. Zatim sam pomislila da nazovem policiju. No prišao mi je muž, zbunjeno mi poljubio ruku i, pognute glave, progovorio:

    – Zaboravimo, Ilonka, sve ovo. Jedino što me veseli, to je vaša sreća.

      Zatim smo seli za večeru. Na Peterovo je mesto seo književnik i odande upravljao dešavanjima,  zapovedao kao da je on gazda u kući. Meni je govorio ti. Služavka je posve prirodno mislila da nas je spopalo ludilo pa joj je od zaprepaštenja ispala zdjela sa salatom.
Meni te večeri nisu rastumačili smisao igre. Jer upravo je to da ne znam ništa, da nemam pojma o čemu se radi, i bio njezin smisao. Tako su se njih dvojica dogovorili dok su me čekali, a igrali su to kao dva profesionalna glumca. Početna je zamisao igre bila kao da sam se ja već pre nekoliko godina rastala od Petera i preudala se za toga književnika, suprugova prijatelja. Peter se uvredio i sve nam ostavio, celi stan, pokućstvo, baš sve. Ukratko, sad je taj književnik moj muž, a Peter ga je sreo na ulici, književnik je uzeo pod ruku mojega bivšega, uvređenog, rastavljenog muža i rekao mu: »Slušaj, stari, ne luduj, što je bilo bilo je, pođi nama na večeru, pa i Ilonka bi te rado videla«. I tako je Peter svratio k nama. I sada smo zajedno, sve troje, u stanu gde sam ja nekada živela s Peterom, večeramo dobro raspoloženi, pritom je pisac moj muž, on spava u Peterovoj postelji, on je preuzeo njegovo mesto u mom životu... Shvataš li? To su se igrali, kao luđaci.

       No imala je ta igra i izvesne finese.
         Peter je glumio da je silno smeten, jer ga muče uspomene. A književnik je glumio da je beskrajno nesputan, potpuno nepristran, jer zapravo njega pomalo ženira neobičnost okolnosti, oseća grižnju zbog Peterovih patnji, zato je tako bučan i trudi se da bude vedar. A ja sam glumila... ma ne, ja nisam ništa igrala, samo sam sedila s njima i naizmence piljila čas u jednoga, čas u drugoga, u te odrasle, pametne ljude koji se neshvatljivo glupo ponašaju. Naposletku sam i ja, naravno, uočila fine nijanse igre i pristala na pravila te pomaknute društvene igre. No te sam večeri shvatila još nešto.

      Shvatila sam da moj suprug, za kojega sam mislila da – kao što se to kaže, sa svime što ima pripada samo meni, pa i sa svim tajnama svoje duše – uopšte i nije moj, već je naprosto stranac koji krije meni nedokučive tajne. Kao da sam saznala nešto o njemu, recimo da je sedeo u zatvoru ili da ima neke bolesne poroke, nešto što se uopšte nije slagalo sa slikom koju sam proteklih godina u duši ustrajno stvarala o njemu. Saznala sam da mi je suprug samo u nekim odnosima istinski partner, a da je inače isto tako za mene zagonetan i stran kao i književnik kojega je sreo na ulici i doveo  nama u stan da bi pomalo protiv mene, no svakako preko mene, zaigrali neku urotničku, izopačenu i nesuvislu igru.  Saznala sam, dakle, da moj suprug ima i drukčiji svet, a ne samo onaj koji ja poznajem.
     Kao što sam saznala i to da taj čovek, taj književnik, ima moć nad mojim suprugom.


     Reci, šta je vlast?... Danas se toliko govori i piše o njoj. Šta je politička vlast, zbog čega neki čovek uspeva nametnuti svoju volju milionima? I kakva je zapravo ta naša moć, ta snaga koju imaju žene? Kažeš da je to ljubav. Pa možda i jest tako. Ljubav. Ja katkada sumnjam o značenju te reči. Ne, ja se ne odričem ljubavi, ni najmanje ne sumnjam u nju. Jer ona je doista najsnažnija ovozemaljska sila. A ipak, ponekad mi se čini da muškarci, iako nas vole, a drugo im i ne preostaje, sve to promatraju pomalo svisoka. U svakom pravom muškarcu ima barem malo suzdržanosti, kao da jedan deo njegova bića, njegove duše, ostaje zauvek nedostupan toj ženi koju voli. A on pritom kaže: »Draga, dovde, i dalje – ne. Tu, u sedmoj komori želim ostati sam«. Glupe će žene zbog toga pucati od besa. Dok će se one mudre rastužiti i postati znatiželjne, a potom se s time pomiriti.

     A što je vlast koju će neki čovek zadobiti nad dušom drugoga čoveka? Zašto bi taj nesretni, napeti, pametni, zastrašujući, a ipak tako nesavršen i ranjen čovek, zašto bi taj pisac imao moć nad dušom mojega supruga?

     Jer imao je moć i kao što sam posle otkrila, čak opasnu, kobnu moć. Jedanput mi je, mnogo kasnije, moj muž rekao da je taj pisac onaj za kojega se kaže da u nečijem životu igra ulogu »svedoka«. Nastojao je objasniti o čemu se radi. Rekao je to tako da u životu svakoga čoveka postoji neki svedok kojega je sreo u ranoj mladosti, a kako je taj drugi znatno jači, nastojimo učiniti sve da ono što je u nama sramotno skrijemo pred očima toga neumoljivoga suca. Svedok nam ne veruje. Zna o nama nešto što drugi ne znaju. Imenuju nas za ministra, dobijemo Nobelovu nagradu, a svedok se samo osmehuje. Veruješ li ti u to?...

     Rekao mi je još i to da čovek na neki način sve što radi pomalo radi i zbog toga svedoka; želi ga uveriti, pokušava se opravdati pred njim i nešto mu dokazati. Celokupna karijera, svi ti golemi životni napori odrađuju se samo radi svedoka. Znaš i ti za onu nezgodnu situaciju kada mladi muž svojoj ženi predstavlja »toga« prijatelja, svoga pravoga druga iz mladosti, i pritom uzbuđeno vreba hoće li se žena svideti prijatelju, odobrava li on njegov izbor... A taj će se prijatelj, zasigurno, praviti važan i vrlo uljudan, no potajno će uvek biti ljubomoran, jer supruga će na svaki način upravo njega, »toga« prijatelja, potisnuti iz emotivnih odnosa. I te su me večeri na neki način gledali upravo takvim očima. Samo daleko svesniji onoga što rade, jer su ta dvojica mnogo toga znala o onome o čemu ja tada nisam ni slutila.

      No te sam večeri iz njihova razgovora shvatila da ta dva urotnika, moj suprug i taj književnik, znaju nešto više o odnosima muškaraca i žena, pa i uopšteno  o ljudima, nešto o čemu moj suprug nikada nije razgovarao sa mnom. Kao da nisam bila dostojna da sa mnom razgovara o svemu. Kada je taj neobični gost otišao posle ponoći, stala sam ispred supruga i otvoreno ga upitala:
– Reci, ti me pomalo podjenjuješ, zar ne?...
Zurio je u mene zaklonjen dimom svoje cigare, umorno i malo žmirkajući, kao da je ostao da sedi nakon raskalašene pijanke i sada očajno mamuran mora slušati moja prigovaranja. I doista, ta večer u kojoj je moj suprug prvi put doveo k nama toga pisca, tokom koje su zaigrali tu čudnu igru, ostavila nam je u ustima gori okus nego da se odigralo neko pijančevanje i razvratno orgijanje. Umorili smo se i mučili su nas čudni, mučni osećaji.
– Ne – bio je posve ozbiljan. – Ne podcenjujem te, ni najmanje. Odakle ti to? Imaš svoj razum i vrlo snažne instinkte – rekao je i pritom bio vrlo odlučan, pun uverenja.
Razmišljala sam i sa sumnjom slušala šta govori. Sedela sam mu snasuprot njemu  za raspremljenim stolom – celu smo veče prosedili za stolom, nakon večere nismo se povukli u salon, »čavrljali« smo pokraj svih tih groznih hrpa opušaka i praznih vinskih boca, jer je tako našem gostu bilo draže – i rekla sam mu vrlo sumnjičavo:
– Da, razumna sam i imam svoje vrlo snažne instinkte. No ko zna šta ti misliš o mom značaju i o mojoj duši?...
      Osetila sam da je pitanje zazvučalo donekle patetično. Muž me je pozorno promatrao. Ali nije odgovorio na postavljeno pitanje.

    Kao da mi je govorio: »To je moja tajna. Pa neka ti bude dovoljno da ti priznajem pamet i instinkte.«
      Tako je to nekako počelo. Dugo sam se sećala te večeri.

Književnik je retko zalazio nama. No s mojim se suprugom često sastajao. A njihove sam usputne susrete osećala na njemu kao što ljubomorne žene osete na muškarcu mirise čak i kod letimičnih susreta, čak i onaj dašak mirisa koji ostaje na muškarčevoj ruci nakon stiska ženske ruke. Naravno, bila sam strahovito ljubomorna zbog pisca, isprva sam navaljivala na supruga da ga još jedanput dovede na večeru. A moj bi muž tada zbunjeno otklanjao to pitanje.

– Ne zalazi među ljude – rekao bi i ne bi me gledao u oči. – Osobenjak je, nastran. Pisac. Radi.

      No saznala sam da se povremeno potajno sastaju. Videla sam ih s ulice i prvi sam put kod sebe uočila taj bolesni, divlji osećaj kao da me je neko ranio oštrim predmetom, nožem ili vrškom igle. Oni me nisu mogli videti, sedeli su u jednoj od kafanskih loža; moj je muž nešto govorio, obojica su se smejala. I opet je lice moga supruga bilo tuđe, toliko drukčije nego kod kuće, drukčije nego što sam ga ja poznavala. Brzo sam se udaljila i osetila da sam probledela. Kao da mi je krv ishlapila iz glave.

   – Ma, luda si – pomislila sam. – Šta hoćeš?... Pa taj mu je čovek i zanimljiv i pametan, taj mu je pisac samo prijatelj. Nema baš ništa loše u tome da se povremeno sastaju. Šta hoćeš od njih?... Zašto ti lupa srce?... Bojiš se da te ne uzmu kao treću u svoju igru, u jednu od onih njihovih neobičnih, nakaznih igrica?... Bojiš se da nisi u njihovim očima dovoljno pametna ili obrazovana? Jesi li ljubomorna?...
     Tome sam se morala i sama nasmejati. Ali divlje se lupanje u mojim grudima nije stišavalo. Srce mi je tuklo kao onda kada sam nakratko morala pričekati pre nego što sam ušla u bolnicu. No tada mi je srce divlje zakucalo, tada sam čekala prinovu, i to je bilo slatko, ugodan i sretan osećaj. Sada sam hodala ulicom koliko god sam brzo mogla i osećala se prevarenom, kao da su me pri nečemu izostavili. Na nivou razuma  sve je bilo razumljivo i razjašnjeno. Moj suprug nije hteo da sretnem toga neobičnoga, meni stranog čoveka koga je, zbog prava iz mladosti, samo on poznavao. A suprug mi je i inače bio ćutljiv čovek. Ipak sam se osećala prevarenom i pomalo izigranom. Naveče se vratio u uobičajeno vreme, a meni je srce još uvek tuklo.
– Gde si bio? – upitala sam ga kada mi je poljubio ruku.
– Gde? – zagledao se u zrak. – Pa nigde. Došao sam kući.
– Lažeš – rekoh.
Dugo je gledao u mene. Da bi mi potom ravnodušno, gotovo s dosadom rekao:
– A da. Zaboravio sam. Putem sam sreo Lazara. Ušli smo u jednu kafanu. Vidiš,zaboravio sam. Jesi li me videla u toj kafani?...
Glas mu je bio iskren, spokojan i začuđen. Zasramila sam se.
– Oprosti – procedila sam. – Loše se osećam što o tom čoveku baš ništa ne znam. Mislim da ti nije iskren prijatelj, a nije ni meni. Nije nam prijatelj. Pusti ga, izbegavaj ga – molila sam ga. Muž me je pogledao sa zanimanjem:
– Oh – reče i obrisa svoje naočale, vrlo pomno, kako je to i inače radio. – Lazara se ne mora izbegavati. Nikada se ne nameće.

     I više ništa nije govorio o tom čoveku. A ja sam htela baš sve saznati o Lazaru. Pročitala sam njegove knjige, neke sam našla u muževoj biblioteci, i u njima vrlo čudno intonirane rukom pisane posvete. Ma što je u tim posvetama bilo čudno?... Pa... kako bih rekla... posvete bez zanosa... ne, to i nije baš najbolja reč... te su posvete bile zapravo podrugljive na vrlo poseban  način. Kao da autor prezire onoga kome posvećuje svoju knjigu, kao da i vlastite knjige krajnje omalovažava, pa i samoga sebe zato što piše knjige. Bilo je u tim posvetama nešto ponižavajuće i gorko, neke tuge. Kao da je ispod svoga imena napisao: »Da, o da, ne mogu drukčije, no ja nisam taj, nisam to što tu piše«. Ja sam sve dotada na književnike gledala kao na svojevrsne svetovne sveštenike. A taj se čovek u svojim knjigama svetu obraćao tako ozbiljno!... Nisam baš shvatala svaki njegov tekst. Kao da ja, njegova čitateljka, nisam dostojna toga da mi sve kaže do kraja... no o tome se ionako mnogo govorilo i pisalo, tako su mislili i kritičari i čitaoci. Uostalom, kao i slavne osobe, i toga su pisca mnogi mrzili. On nikada nije govorio o svojim knjigama, nikada nije govorio ni o književnosti. A želeo je znati o svemu ponešto: jedanput je jedne večeri došao nama i morala sam mu objasniti kako se priprema raso za zečevinu... Jesi li kad čula za tako nešto?... Želeo je jednostavno čuti sve što znam o rasolu za zečevinu, čak je dao pozvati i moju kuvaricu. Nakon toga je počeo pripovedati o žirafama, vrlo, vrlo zanimljivo. Govorio je o svemu i svačemu, imao je golemo znanje, samo o literaturi nikada nije ništa rekao.

      Kažeš da su svi ljudi te vrste pomalo čudni?... I ja sam to pomislila. Međutim, uverila sam se da stvari i s time stoje posve drukčije, kao što je uostalom, sa svime u životu. Nisu oni ludi, već su beskrajno sramežljivi.
       No Lazar se posle, barem što se nas tiče, nekako izgubio. Samo smo čitali njegove knjige i članke. Ponekad bi ga upleli u tračeve o političarima ili o slavnim ženama, no o tim se stvarima ništa pouzdano, a ni pobliže, nije znalo. Političari bi se zaklinjali da je taj slavni čovek pristupio baš njihovoj stranci, a žene bi se hvalile kako su tu čudnovatu zver uspele baciti u lance i prikovati za sebe. No ta se zver, i to je prava istina, zapravo zavukla u svoju jazbinu. Godine su prolazile, a da ga nismo videli. Šta je u međuvremenu radio?... Ne znam. Živeo je. Čitao. Pisao. Možda se čak bavio i čarobnjaštvom. O tome ću ti još reći nešto kasnije.




       Zatim je prošlo još pet godina. Osam godina živela sam sa svojim mužem. Mali se rodio u trećoj godini našega braka. Bio je dečak, o da. Njegovu sam ti fotografiju jednom sigurno i poslala. Bio je prekrasan, da, znam. Nakon toga nisam ti više pisala, ni tebi, ni ikome drugome, jer kad se on rodio, ja više nisam živela ni za koga osim za njega. Ne sme se toliko voleti, nikoga se ne sme toliko voleti, čak ni ako je to vlastito dete. A svaka je privrženost divlja sebičnost. Pa da, kada nam se rodilo dete, naše se dopisivanje prekinulo. Ti si mi bila jedina prijateljica, no ni ti mi više nisi trebala, jer je tu bilo dete. Da, te su dve godine, dok je to dete bilo živo, bile sreća koja je hodala zemljom, nekakav pomaknuti spokoj, izbezumljena strepnja. Znala sam da dete neće poživeti. Odakle mi to?... Čovek zna te stvari. Sve slutimo, predosećamo celi život. Znala sam da mene naprosto ne može zapasti tolika sreća, lepota i dobrota, sve što je bilo to detešce. Znala sam da će umreti. Nemoj me grditi, ne kuni me. Ja to mnogo bolje znam. A te su dve godine bile isto što i sreća.

       Umro je od šarlaha. Tri nedelje  nakon drugoga rođendana, zimi.
       Reci, zašto umiru posve nedužna mala deca? Jesi li razmišljala o tome? Ja jesam, mnogo i često. Ali Bog za takva pitanja nema odgovore.

     Kako nemam nikakva drugoga posla u životu, razmišljam samo o tome. O da, još i sada. Sve dok god sam živa. Takvu bol čovek nikada neće nadvladati. Nema oporavka. To je jedina istinska bol. Smrt deteta. Sve drugo samo nalikuje toj istinskoj i jedinoj boli. Znam, tebi to nije poznato. A ja, vidiš, ne znam šta bih rekla, zavidim li ti na tome ili te žalim što ne znaš šta je to?... Kad bolje promislim, zapravo te žalim.  Možda bi se, da u trećoj godini nije stiglo to dete, sve zbivalo drukčije. Kao što bi se, zasigurno,  sve drukčije razvijalo i da je dete ostalo živo. Možda... Jer dete je najveće čudo, jedini smisao života; no nemojmo se pritom zavaravati, a to ću ti odmah reći, da će dete ikada išta rešiti, napose ono što se latentno provlači, napetost i nerazrešivu zamršenost između dvoje ljudi; ne, ja u to uopšte ne verujem. No o tome je suvišno i govoriti. Jednoga se dana dete rodilo, poživelo dve godine, zatim preminulo. A ja sam još dve godine živela sa svojim mužem, potom smo se rastali.

Sada sam već posve sigurna da bismo se rastali u toj trećoj godini našega braka da u međuvremenu nije stiglo dete.
      Zašto?... Jer sam već tada znala da ne mogu živeti sa svojim mužem. I to je najveća bol u životu, kada nekoga voliš, a ne možeš živeti s njime. Zašto?... On mi je to jednom čak i rekao dok sam ga propitkivala šta to među nama ne valja. A rekao je ovo:

– Vi zahtevate da se odreknem za mene dostojne ljudskog nivoa. A ja to ne mogu učiniti. Radije ću umreti.
Odmah sam shvatila što to znači, pa sam mu odgovorila:
– Nemoj umreti. Radije živi i ostani za mene stranac.

Ono što bi rekao, to bi i ostvario. Bio je takav čovek. Ne bi odmah delovao, ponekad bi prošle i godine dok se poneka njegova reč ne bi pretvorila u delo. Neki drugi govorili bi nakon večere o planovima i mogućnostima tek uzgred, i zatim bi istoga trena zaboravili ono što su rekli; moj je pak suprug govorio posve odgovorno. Kao da je u nutrini bio vezan za svoje reči; ono što bi jednom izrekao više nikada ne bi povukao. Kad bi rekao: »Radije ću umreti« – morala sam znati da taj čovek
zaista nije spreman predati se, radije će doista umreti. Takav mu je i značaj i usud... Katkad bi tek usput, u razgovoru, spomenuo nešto, bila bi to uzgred posijana reč, presudio bi nekom, nagovestio neki plan, da bi poslije godine prolazile i nikada više o tome ne bi govorio; no jednoga bih dana morala uočiti da je čovek kojega je otpisao uistinu nestao iz našega života i da se plan što ga je tek naznačio za dve godine doista ostvario. U trećoj godini braka već sam znala da je među nama nevolja doista velika. Moje suprug bio je uljudan, nežan, a i voleo me je. Nije me varao, nije imao drugu ženu. A ipak... i sad pazi, ne gledaj me, jer mislim da ću se zacrveneti... Uprkos tomu, već u prve tri godine našega braka, a zatim i u zadnje dve osećala sam se kao da mu i nisam žena, već... Pa da. Voleo me je, naravno. A istovremeno, kao da me je samo trpio u stanu, u svom životu. Bilo je u
njegovu ponašanju nešto od strpljiva popuštanja, kao da će se, ako ipak ne ide drukčije, pomiriti s činjenicom da i ja živim tamo, u onoj trećoj sobi. Jer takav je svet. A on će rado i dobrohotno popričati sa mnom, skinuće naočale i sve saslušati, posavetovati me, ponekad se čak i našaliti, otići ćemo i u pozorište, među ljude, a ja ću zapaziti da ih on sluša lagano unatrag zabačene glave, sklopivši ruke na prsima, pomalo sumnjičavo, s dobrostivom porugom i izrazom lica kao da se pita i dvoji. Zato što se on nikada nije do kraja predavao nikomu, pa ni drugim ljudima. Saslušao bi ih vrlo ozbiljno i posve odgovorno, zatim bi na to i odgovorio, no u glasu mu se krilo nešto nalik sažaljenju, kao kad neko zna da među ljudskim odnosima postoji i golema masa nemoći, strasti, laži i neznanja, pa zato i ne treba svemu verovati, čak ni onda kad ti neko govori u dobroj veri. Što on, dakako, neće ljudima reći i zato ih sluša s dobrohotnim podcenjivanjem, ozbiljno, sumnjičavo, povremeno se osmehujući i vrteći glavom kao da im govori: »Samo izvolite, nastavite. A ja znam ono što znam.«

      Pitala si me malopre jesam li ga volela. Mnogo sam propatila uz njega. No znam da sam ga volela, a znam i zašto... Jer je bio tužan i osamljen i jer mu niko nije mogao pomoći, pa ni ja. Ali koliko mi je samo vremena i patnje trebalo dok sam to spoznala i napokon razumela! Dugo sam verovala da me podcenjuje, omalovažava... no u takvom je ponašanju bilo još nešto. Taj čovek s četrdeset godina bio je toliko strahovito sam, baš kao što je verovatno sam redovnik u pustinji. A pritom smo živeli u metropoli, na visokoj nozi, uz mnoga poznanstva i uz veliko društvo. Samo što smo mi uza sve to bili užasno sami.

   Videla sam ga jedan jedini put i drukčijega, jedanput u životu, na kratak tren. Pritom mislim na onaj trenutak kada nam se rodilo dete, a toga su bledoga, tužnog i osamljenog čoveka pustili u sobu. Zakoračio je, bio je zbunjen kao da se našao u nekakvoj mučnoj, ponajpre izrazito ljudskoj situaciji gde je postao sudionikom pa se pomalo i srami svega toga, a napose te svoje uloge. Zastao je pred kolevkom, nesigurno se nagnuo napred, onako kako je inače radio, ruku sklopljenih na leđima, oprezno i suzdržano. Bila sam u tome času strahovito umorna, no napregnuto sam pazila šta se događa. Nagnuo se nad kolevku i tada se, na jedan jedini tren, to bledunjavo lice osvetlilo, kao da je iznutra počelo sjati. Ali nije rekao ništa. Dugo je gledao u dete, možda nekih dvadesetak minuta, a
da se pritom nije ni pomaknuo. Zatim je prišao k meni, ruku mi je položio na čelo i stajao pokraj kreveta, a da nije izustio ni reč. Nije se osvrtao na mene, zurio je kroz prozor. Maleni se rodio u maglovito oktobarsko  vreme, u osvit dana. Neko je vreme moj suprug prestajao kraj kreveta i gladio mi čelo, a dlan mu se žario. Potom se upustio u razgovor s lekarom, kao kada neko nešto obavi pa pređe na drugu temu.

    No sada već znam da je u onom trenutku, možda prvi i poslednji put u životu bio sretan. Možda je načas bio čak spreman odreći se nečega od tajne koju je on nazivao ljudskim nivoom. Dok je dete bilo živo, drukčije mi se obraćao, bio je prisniji. Morala sam osetiti da me i dalje ne prihvata u celosti, da taj čovek vodi krvavu bitku sa samim sobom, da u sebi pokušava svladati neki otpor, čudnovati splet oholosti, straha, povređenosti, nepoverenja, sve ono što mu nije dopuštalo da bude kao i sav ostali svet. A zbog deteta bi možda čak bio i spreman sklopiti mir s ostatkom sveta... Donekle. Barem na neko vreme. Dok nam je dete bilo živo, počela sam se mahnito i divlje nadati, jer se taj čovek zaista borio s vlastitim karakterom. Borio se sa samim sobom kao krotitelj sa
zveri. Taj se mučaljivi, gordi i tužni čovek silno trsio da postane blizak, posve skroman, uistinu ponizan.   Na primer, donosio bi darove, posve sitne poklone. Da se rasplačeš. Tom stidljivom čoveku bilo je nelagodno davati sitne darove, jer sam za Božić ili za rođendan uvek dobijala od njega nešto skupoceno, nešto vrlo atraktivno, neko lepo putovanje, nekakvo plemenito lažno, nov automobil, nakit... A ja sam stalno želela da se naveče vrati kući i donese, evo, recimo, mericu pečenih kestena za dvadeset filira. Shvaćaš li?... Ili malo krompirova sladora, bilo šta. A tada je i to donosio. Sve nam je dao, najboljeg lekara, najlepšu dečiju sobu, pa i ovaj sam prsten tada dobila od njega... Da, vredan je... Ali doživela sam i to da bi se vratio naveče i da bi, zbunjeno se smeškajući i pomalo srameći
se, iz kutijica omotanih svilenim papirom vadio prekrasan kukičan kaputić i kapicu za dojenče. Odložio bi te dečije potrepštine na sto dečije sobe, osmehivao se gotovo ispričavajući se i odmah napuštao prostoriju.

      Kažem ti, tada bih mogla čak i zaplakati. Od radosti i nade u boljitak. A uvek je u svemu tome bio i neki posve drukčiji osećaj: strah. Da neće moći, da se neće uspeti othrvati samom sebi, da zajedno nećemo moći, ma svi mi, on, to dete i ja... da tu nešto ipak nije posve u redu. Ali šta?... Išla sam u crkvu, molila se. Bože, pomozi mi, govorila sam. No Bog vrlo dobro zna da jedino sami sebi možemo pomoći. I tako se on sam sa sobom borio, sve dok je maleni bio živ.

   Vidiš, sada si već i ti postala nervozna. Pitaš me što među nama nije valjalo, kakav je to čovek bio moj suprug... Teško pitanje, draga. Osam godina sam razmišljala o tome. A razmišljam o tome i sada otkad smo se rastali. Ponekad čak i pomišljam da znam šta je istina. No sve su to samo sumnjive teorije. Jedino što mogu navesti su simptomi.

   Pitaš me je li me voleo... Zapravo da, voleo me je. No zaista verujem tek da je voleo samo svog oca i svoje dete.
    Prema ocu je bio nežan i pun poštovanja. Posećivao bi ga svaku nedelju. Moja je svekrva svake nedelje ručala kod nas. Svekrva! Ta je reč baš lošeg ukusa. Ta žena, majka moga supruga, bila je jedna od najprofinjenijih osoba koje sam ikada upoznala. Kada mi je preminuo svekar, a ta imućna i otmena žena ostala sama u velikom stanu, bojala sam se da će se potpuno prikloniti nama. Čovek je pun predrasuda. No ta je žena bila utelovljenje mere i obzirnosti. Odselila se u malen stan, nikome nije bila na teret, životne je brige, i one manje i one veće, rešavala sama, pametno i uistinu obzirno. Nije tražila sućut, a ni ičiju milost. Posve je prirodno da je znala o sinu nešto što ja nisam mogla ni naslućivati. Jedino majke znaju istinu. Znala je da joj je sin nežan, pun poštovanja, pažljiv, samo što je... Ne voli? Stravična reč. No valja to izgovoriti, jer sam se uz supruga navikla – što smo oboje
naučili od Lazara – da prava reč ima snagu preoblikovanja i pročišćenja. Između to dvoje ljudi, između majke i sina, nikada nije bilo prepirke, razilaženja u stavovima. »Draga majko«, rekao bi on, a ona bi uzvratila s »Dragi sine«. Svaki put bi poljubio ruku, uz određenu  obrednu uljudnost. Nikada ni mrvice bliskosti, nijedne prisnije reči. Njih dvoje nikada ne bi zajedno duže boravili u istoj prostoriji sami; neko bi uvek ustao i s nekom izrikom izašao ili pozvao nekoga izvana. Bojali su se ostati sami, kao da bi tada nužno morali i razgovarati, a tada će nastati golema nevolja, o da, stvarno velika nevolja, razotkriće se tajna o kojoj njih dvoje, ni majka ni sin, ne mogu progovoriti. Tako mi se činilo. A je li tome zaista bilo tako?... Da, bilo je.

     Želela sam ih pomiriti. No kako, kada se i nisu ljutili jedno na drugo!... Vrlo oprezno, kao kada čovek namerava dirnuti ozleđen deo tela, ponekad bih dotaknula taj odnos. No oni bi već na prvi dodir preplašeno poskočili i skrenuli razgovor na nešto drugo. A šta bih im uopšte mogla reći?... Zamerke ili pritužbe ne bi se mogle primiti ni za šta vidljivo ili opipljivo. Jesam li mogla reći da su majka i sin bilo što pogrešili, da su jedno drugo povredili? Ne, nisam mogla, jer su oboje »ispunjavali svoje obaveze«. Kao da su celi život jedno drugom pružali alibi. Imendan, rođendan, Božić, sitna i krupna slavlja plemenskoga života jedne porodice: sve bi se to kod nas nizalo uredno, brižljivo i do najsitnijih pojedinosti. Mamica bi dobila svoj dar i mamica bi donela dar. Moj bi joj suprug poljubio ruku, a moja bi mu svekrva udelila poljubac u čelo. Mamica bi za ručkom ili za večerom zauzela svoje mesto za porodičnom trpezom, na čelu stola, svi bi joj se obraćali s poštovanjem, razgovarali s njom o porodičnim ili svetskim pitanjima, nikada se ne bi prepirali s njom, uvek bi saslušali njezino razgovetno, uljudno i tiho izrečeno mnenje, zatim bi prionuli na jelo i pričali o posve drugim stvarima. Nažalost, uvek bi pričali o nečemu drugome... Ah, ti porodični i ručkovi! I te pauze u konverzaciji! Taj »razgovor o nečemu drugome«, pa onda se uljudno zaćuti i, uvek tako, ni slučajno drukčije! Nisam im mogla reći da oni između supe i mesa, od rođendana do Božića, od mladosti do praga starosti, u svom govoru uvek skreću s teme. Nisam im mogla ništa reći, jer je moj suprug i sa mnom uvek »govorio o nečemu drugome«, jer sam i sama bolovala od jednake ćutljivosti i naglih prekida razgovora kao i moja svekrva, a povremeno mi je padalo na pamet da smo obe, i ona i ja, užasno pogrešile, jer ga nismo razumele, jer nismo dovoljno predano tragale pa nismo ni otkrile tajnu njegove duše, nismo rešile zadaću, i to jedinu istinsku zadaću u našem životu. Nismo razumele toga čoveka. Ona ga je rodila i darovala mu život, ja sam mu podarila njegovo dete... pa može li žena nekom čoveku dati više? Ti misliš da ne može, da je to najviše... Ne znam. Jednoga sam dana počela sumnjati  je li to zaista tako. To sam ti danas htela reći, sada kad smo se srele, kada sam i njega videla, a i zato što osećam da se sve to u meni previše nakupilo, pa to moram nekom ispričati, budući da neprestano mislim o tome. Pa upravo ti to želim poveriti, kako je to bilo. Zamorno, zar ne? Imaš li uopšte vremena, još nekih pola sata? Slušaj me pažljivo, možda ću čak i uspeti u svom naumu.

     Verojatno je da nas je on obe poštivao, a zasigurno  čak i voleo. Samo što mi, njegova majka i ja, nismo razumele njega. I to je bio naš životni promašaj.

    Kažeš da se ljubav ne može, a i ne treba »razumeti«. Varaš se, draga. I ja sam to govorila, dugo, vikala sam to kao odgovor i optužbu, sve do neba. Da ljubavi ili ima ili nema. I šta se tu uopšte treba »razumeti«?... Šta vredi ljudski osećaj koji dolazi od namere, osveštenosti?... Znaš, kada čovek zađe u neke godine, shvati da je sve, upravo sve drukčije nego što je isprva mislio, da baš sve valja »razumeti«, sve se mora naučiti, pa tako i ljubav. Da, i nemoj da vrtiš glavom, nemoj se smeškati. Ljudi smo, i u svemu što nam se događa sudeluje razum. I osećaji a i strasti jedino će nam rasuđivanjem postati podnošljivi ili nepodnošljivi. Nije dovoljno samo voleti.

    Radije o tome ne bih raspravljala. Znam ono što znam. A platila sam prilično visoku cenu. Za šta sam platila?... Pa za život, draga moja, za celi svoj život. To da sada sedim ovde s tobom, u ovoj slastičarnici, u purpurnom salonu, a moj muž kupuje nekome kandiranu narančinu koru. I uopšte me ne iznenađuje što kući nosi kandirano voće. Uvek je i u svemu imala vrlo prostački ukus.

     A ko to?... Pa ta druga žena. Ne volim joj izgovoriti ime. Ona s kojom se posle mene oženio. Nisi znala da se oženio?... Mislila sam da se to pročulo sve do Bostona, sve do tebe u Americi. Vidiš kako je čovek budalast, pravo magare. O ličnim stvarima, ako su mu važne, spreman je poverovati da su planetarna vest. Dok se sve to zbivalo, ta rastava, pa novi brak moga supruga, u svetu su se odigravali krupni događaji, prekrajali su i razdvajali cele države, spremao se rat koji je onda jednoga dana, vrlo brzo, i usledio, da izbio je rat... Šta i nije bilo neko iznenađenje jer, kao što je i Lazar rekao, ono za što se ljudi vrlo dugo, s golemom voljom i ustrajnošću, dalekovidno i krajnje oprezno pripremaju – kao što je, na primer,  rat – na kraju se zasigurno i ostvaruje. No mene ne bi nimalo iznenadilo ako bi prve stranice ondašnjih novina mesecima krupnim slovima donosile vesti i o mom ratovanju, o mojim sukobima, porazima, lokalnim pobedama i, uopšte, o celom ratištu, o crti moje obrane u što se bio pretvorio moj život... Međutim, to je ipak neka druga priča.
      Možda bih mogla reći i to da je u te dve godine, dok je dete živelo, moj suprug sklopio mir sa mnom i sa svetom. Nije to bio pravi i konačan mir, već neka vrsta privremenoga stanja, prekid vatre. Čekao je i bio oprezan. Nastojao je uspostaviti red u svojoj duši. Već sam ti rekla da je bio muškarac. No on je bio još nešto: pravi gospodin. Naravno, ne u smislu gospode iz kasina koja će tražiti zadovoljštinu na dvobojima ili će se unbiti ako ne mogu isplatiti kartaške dugove. Uopšte se nije kartao. Jedanput je rekao da se prava gospoda ne kartaju, jer ona imaju pravo samo na onaj novac koji zarađuju vlastitim trudom. Bio je gospodin u tom smislu. Uljudan i strpljiv prema slabijima. Strog i, zbog svojega položaja, suzdržan prema sebi ravnima. Jer drukčije autoritete i nije poznavao, nije priznavao nikakav viši društveni a ni svetovni rang. Jedino je još cenio umetnike. Govorio je da su to Božija deca koja su odabrala najteži deo puta. I nikom nije priznavao da bi mogao biti iznad njega.
       A kako je bio džentlmen, kada se rodilo dete, nastojao je da se u svojoj duši oslobodi suzdržanosti zbog koje sam ja toliko patila, hteo se približiti i meni i detetu, što je bilo doista ganutljivo. Kao da tigar odluči da će se od sutra podvrgnuti Gersonovoj deti te da će se upisati u Vojsku spasa. Ah, kako li je teško živeti i biti samo čovek!... No mi smo dve godine ipak tako živeli.

    Ne posve dobro, ne posve sretno. Samo tiho. Zasigurno je u te dve godine živeo izrazito silovito. Verovatno mu je bila potrebna užasna snaga da živi u suprotnosti sa svojom prirodom. Želeo je stisnuti zube i biti sretan, pa makar i škrgućući. U toj svojoj krutosti, grčevito se borio da postane opušten, lagan i bezbrižan, pa čak i prisan. Jadan čovek!... Možda se ne bi toliko patio da sam ga ja tada u svojoj nutrini pustila i da sam sve svoje prohteve i potrebe za ljubavlju usmerila na dete. Međutim, u međuvremenu se i u meni događalo nešto što tada nisam posve shvatala. Možda me je Bog upravo zato i kaznio. Zašto buljiš u mene tako razrogačenih očiju? ... Zar mi ne veruješ?... Ili si se prepala?... E, pa da, draga, moja priča baš i nije neka ljupka bajka. Bila sam zanesena detetom, živela sam samo za njega, i samo sam tada, te dve godine, osećala da moj život ima cilj, a i smisao... no to dete sam volela zbog njega, za njega, shvaćaš li sad? Htela sam da ga to dete veže uz mene, iznutra i potpuno. Možda je gnusno reći, no sada već znam da je to dete, koje ću oplakivati do kraja života, bilo samo izlika da muža primoram na ljubav. Ako bih morala o tome govoriti  u ispovedaonici sve dok sunce ne zađe, nikako ne bih znala pretočiti u reči šta je to bilo. No on je to znao, čak i bez reči i tajno, posve iznutra, a i ja sam znala i bez obzira na manjak prikladnih reči, jer tada još nisam imala svoje reči za sve što me je u životu snašlo... One stižu mnogo kasnije, pritom mislim na prave reči, o da, i strahovito se za njih plaća. Reči su tada još bile kod Lazara. Jednoga mi ih je dana dao, jednom mi je usputnom gestom predao sve te reči, kao kada neko samo namesti neki mehanizam ili odškrine tajni pretinac. Ali tada još ništa nismo znali jedno o drugom. Sve je bilo u najboljem redu, barem izvana, i oko nas. Ujutro bi bebicu, odjevenu u svetloplavo i ružičasto, nurse donela do stola za doručak. Moj bi muž popričao s detetom i sa mnom, zatim seo u auto i odvezao se u tvornicu. Naveče bismo večerali u gradu, imali goste koji su slavili našu sreću, naš lepi dom, mladu majku, prekrasno detešce, bezbrižno ozračje koje nas okružuje. A što li su mislili kada su otišli?...
Mislim da znam. Budale bi zavidele. A pametni i osetljiviji bi odahnuli zamaknuvši preko praga naše kuće i pomislili: »Napokon, sami!...« Iako je naša kuhinja bila nadasve kultivisana, s retkim stranim vinima, a i druženje je bilo tiho i brižno ugođeno. Samo što je svemu tome nešto manjkalo, pa je gost živnuo kad bi se našao s onu stranu naših kućnih vrata. I moja bi svekrva dolazila, no u tom prisustvu  bilo je neke fine note zastrašenosti, a i udaljavala se s jedva shvatljivom užurbanošću. Sve smo to osećali, no ne i priznavali. Moj je muž možda i znao, da bi mogao... No tada nisam mogla drugo nego stisnuti zube i, jer mi nije bilo druge, bespomoćno biti sretna. Nisam ga pustila, duboko u sebi, ni na jedan jedini tren.

     Držala sam ga tim detetom, nemo ucenjivala jednim emocionalnim prohtevom. Postoje li takve silnice među ljudima?... O da, samo takve i postoje. Svaki moj trenutak pripadao je detetu, ali samo zato jer sam znala da dok postoji to dete, do tada imam i njega i da je do tada samo moj. A Bog takve stvari ne oprašta. Ne može se voleti proračunato. Ne može se voleti grčevito i mahnito. Kažeš da se samo tako i može?... E, pa ja sam baš tako volela. Živeli smo ponad detetova života i međusobno ratovali. S osmehom i džentlmenski, ratovali smo strastveno i nemo. A onda se jednoga dana nešto dogodilo.
 Umorila sam se. Kao da su mi utrnule i ruke i noge. Jer sam tih godina i ja živela strahovitom snagom, a ne samo on. Umorila sam se kao kada se neko razboli. Zbilo se to početkom jeseni, pre mnogo godina. Bila je mlačna, slatkasta jesen. Detetu su već bile dve godine i pokazivao je toliko slatku ličnost da ti srce pukne, postajao je neko... Jedne smo večeri sedeli u našem vrtu. Dete su već stavili spavati. A moj je muž tada rekao:

– Hoćeš li poći sa mnom na šest nedelja u Merano?...

     Pre dve godine molila sam ga da početkom jeseni zajedno odemo u Merano. Donekle sam praznoverna i volim pomalo i čarati, verujem u moć kure s grožđem. Tada nije išao sa mnom, uz nekakvu ispriku otklonio je moju molbu. Znala sam da ne voli putovati sa mnom jer zazire od preterane intimnosti za vreme putovanja, boji se onih dana kada dvoje ljudi u stranom svetu, u hotelskoj sobi živi isključivo jedno uz drugo. Kod kuće se između nas isprečio stan, pa posao, društvo, celi pogon našega života. No sada je hteo platiti onako kako je znao.

     Otišli smo u Merano. Moja se svekrva na neko vreme – propisno, baš kako je to i inače običaj – uselila u naš stan. Čuvala je malenoga.
     Bilo je to baš čudno putovanje. Medeni mesec, oproštaj, upoznavanje, uzaludna utrka, sve što god hoćeš. I njegov trud da se otvori preda mnom. Da, dete moje, posve je sigurno da život uz toga čoveka nije bio nimalo dosadan. Mnogo sam patila, umalo da nisam umrla zbog toga, katkada sam bila posve uništena, katkada preporođena u njegovu društvu, no ni jednoga se jedinog trenutka nisam dosađivala. To ti samo kažem, tek uzgred. I tako smo
jednoga dana otputovali u Merano.
    Bila je zlaćana jesen, ispunjen, nadasve monden život, raskošan svet. Putovali smo automobilom, stabla su bila krcata žutim voćem. Zrak je mirisao poput zimnice, kao u vrtu kada raslinje počne venuti. Sav taj imućni i bezbrižni svet, svi ti ljudi pri toj toploj, teškoj sjetlosti zujali su, plivali, zanovetali i glavinjali kao omamljene ose. Amerikanci su se pržili na suncu koje je mirisalo na mošt, no bilo je tu i Francuskinja poput vilinih konjica, pa i opreznih Engleza. Tada još na prozore sveta nisu pribili daske, pa je za tren sve bilo obasjano jarkim svetlom, cela Evropa, pa i život. No uprkos tome vladala je besna užurbanost, golema pohlepa. Odseli smo u ponajboljem hotelu, odlazili na takmičenja,  slušali muziku, imali smo dve sobe, jednu kraj druge, s pogledom na planine.
     Šta je bilo u srži, u talogu tih šest nedelja? Šta smo očekivali?... Zar je to bila nada?...
Oko nas je zavladala velika tišina. Moj je suprug poneo knjige, imao je savršen literarni sluh, mogao je razlikovati pravi ton od krivoga kao i Lazar ili kakav veliki muzičar. U suton bismo seli na terasu, čitala bih mu naglas francuske stihove, engleske romane, tešku nemačku prozu, Goethea, ali i nekoliko prizora iz Hauptmannova dela Florian Geyer. Jako je voleo taj tekst. Jedanput ga je video uprizorena u Berlinu i uvek ga se sećao. Kao što je voleo i Buchnerova Dantona. Pa i Hamleta i Richarda Trećega. Morala sam mu čitati i stihove Janosa Aranya, napose one iz kasnoga ciklusa Jesenski mrazovci. Nakon toga bismo se obukli i otišli večerati u veliki restoran; pili bismo slatka talijanska vina i jeli morske rakove.
      Živeli smo pomalo kao skorojevići koji odjedanput žele nadoknaditi i okusiti sve, baš sve što su u životu propustili; slušaju Beethovena, a u međuvremenu uz muziku  žvaču kopuna i srču francuski penušavac. Ali smo živeli pomalo i kao oni koji se opraštaju od nečega. Uostalom, tih poslednjih godina uoči rata ionako su nas pritisnuli neki vraški nesvesni osećaji rastajanja, neko oproštajno raspoloženje. Moj je muž rekao da je to tako, a ja sam samo ćutala. Ja se nisam opraštala od Evrope – žene smo i same smo sada, pa možemo priznati da mi baš i nemamo prave veze s tim pojmovima – već od osećaja od kojega se posve duboko u sebi još uvek nisam imala snage otrgnuti. Katkada bih se upravo gušila od koprcanja u svojoj nemoći.
     Jedne smo noći sedeli na balkonu hotelske sobe. Na stolu je na staklenom pladnju bilo grožđe i goleme  žute jabuke, jer je u Meranu baš bilo vreme berbe jabuka. Zrak je bio toliko sladak i mirisao na voće kao da je neko zaboravio zaklopiti golemu staklenku zimnice s kompotom. U prizemlju je francuski salonski orkestar svirao delove iz starih talijanskih opera. Moj je suprug naručio vino u sobu, a vino je – Lacrima Christi – bilo tamnosmeđe i stajalo je u kristalnom vrču na stolu. U svemu je, pa čak i u muzici , bilo nešto zašećereno, 1 prezrelo, pomalo gadljivo. Moj je suprug to osetio i glasno rekao:
– Sutra ćemo otputovati, vraćamo se kući.
– Da – rekla sam – bolje je otputovati.
A onda je, svojim osamljenim, dubokim glasom, koji bi me uvek dirnuo kao da se oglasio tmuran zvuk instrumenta nekoga nepoznatog, primitivnog plemena, iznenada rekao:
– Reci, Marika, što bi ti htela nakon ovoga, kako dalje?...
Jesam li znala o čemu govori? Jesam. O našem životu. Noć je bila posuta zvezdama. Zurila sam u zvezde, u jesenske zvezde talijanskoga neba i bila zaprepaštena. Osećala sam da je došao čas kada više naše naprezanje nema nikakva smisla, kada se mora reći istina. Ruke i noge već su mi bile promrzle, no u tom trenutku dlanovi su mi se znojili od uzbuđenja. Rekla sam:
– Ne znam. Zaista ne znam. Ne mogu te napustiti. Ne mogu zamisliti život bez tebe.
– Znam da je to jako teško – rekao je posve mirno. – To i ne želim od tebe. Možda još nije ni vreme da se to dogodi. Možda nikada neće ni biti vreme. Međutim, u ovom zajedništvu, uostalom, kao i na ovom putovanju, pa i u celom našem životu, ima nešto ponižavajuće i sramotno. Zar se ne usuđujemo reći jedno drugom šta to među nama ne valja?
Napokon je izgovorio. Sklopila sam oči, hvatala me je nesvestica. I ćutala sam, sklopljenih veđa. Odgovorila sam mu:
– Pa reci, napokon, šta među nama ne valja.
Dugo je ćutao, razmišljao. Palio cigaretu za cigaretom. U to je vreme pušio baš teške engleske cigarete,  duvan s opijatom od čijega me je dima uvek pomalo hvatala vrtoglavica. No uz to je išao i miris nalik zapahi iz ormara s rubljem, jer mu se i rublje uvek moralo namirisati tim gorkim engleskim mirisom sena, tako je to voleo. Koliko li raznolikih pojedinosti čini jednoga čoveka! Napokon je izustio:
– Meni zapravo ne treba da me se voli.
– To ne može biti – rekla sam cvokoćući. – Pa i ti si čovek. Bezuslovno i tebi treba ljubav.
– Baš to žene ne veruju, to je ono što one ne mogu znati, a ni razumeti – rekao je kao da govori zvezdama. – Da postoji vrsta muškarca kojemu ne treba ljubav. Koji može bez nje. Govorio je bez patetike, iz velike daljine, no vrlo, vrlo prirodno. Znala sam da govori istinu, i tada kao i uvek. Ili je barem verovao da govori pravu stvar. Počela sam se pogađati:
– Pa ne možeš ni ti sve znati o sebi. Možda samo nemaš hrabrosti podneti određeni  osećaj. Valja biti skromniji, ponizniji – rekla sam molećivo.
Bacio je cigaretu. Ustao. Bio je visok – uostalom, jesi li videla koliko je visok – za glavu viši od mene. No tada se posve izdužio, nadvio nada mnom, naslonio se na ogradu balkona i tužno izrastao pod zvezdama, u noći, u tuđini, a u srcu s onom tužnom, meni stranom tajnom koju sam toliko želela spoznati. Zatim je, čvrsto stegnuvši ruke na prsima, rekao:
– Ma šta je smisao ženina života? Jedan osećaj kojemu se potpuno prepušta, od glave do pete. Ja to znam, no mogu ga slediti samo umom. I ne mogu se prepustiti nijednom osećaju.
– A šta je sa detetom? – upitah ga, sada već napadajući.
– Upravo o tome i jeste reč – rekao je živahno, s nemirnim podrhtavanjem u glasu. – Spreman sam dosta toga podneti zbog deteta. Jer to dete volim. A preko njega volim i tebe.
– A što je sa mnom... – htedoh pitati, no zaćutala sam. Dugo smo razgovarali i ćutali  te noći.Ponekad se svega toga setim kao da pamtim svaku reč. A onda je još dometnuo:
– Žena to ne može da razume. Muškarac može da poživi i od svoje duše. Sve drugo je samo dodatak, nusproizvod. A dete, o da, ono je zaista neverovatno čudo. Tačka zbog koje će čovek da popusti. Pa, nagodimo se. Ostanimo zajedno, ali voli me manje. Radije voli više to dete – rekao je čudnim glasom, prigušeno, gotovo preteći. – Ali mene pusti, u ' svojoj nutrini. Znaš da od tebe ne tražim ništa drugo, i dok to govorim, nemam nikakvu skrivenu misao, nikakav tajni plan. No ne mogu živeti u tolikoj emotivnoj napetosti. Postoje muškarci koji su ženskasti i kojima treba upravo to, da ih se silno voli. Međutim, postoje i neki drukčiji muškarci koji u najboljem slučaju samo podnose ljubav, koliko toliko je trpe. I ja sam takav. A svaki je pravi muškarac, ako nisi znala, vrlo stidljiv.
– Šta želiš? – upitah ga na mukama. – Šta ja tu mogu?...
– Neku vrstu savezničkog odnosa – rekao je. – Zbog deteta. Da bismo mogli ostati zajedno. I ti tačno znaš šta ja želim – rekao je vrlo, vrlo ozbiljno. – Jedino nam ti možeš pomoći. Samo ti možeš olabaviti ovaj stisak nametnute povezanosti. Da želim otići, ionako bih otišao. No ja ne želim otići ni od tebe ni od deteta. Od tebe tražim više od toga, nešto možda čak i nemoguće. To da ostanemo zajedno, no ne toliko silovito, ne toliko bezuslovno,  ne toliko na život i smrt. Jer ja to ne mogu podneti. Žao mi te je, no ja više ne mogu – rekao je vrlo uljudno.
Nato sam ga zapitala nešto vrlo glupo.
– Pa zašto si me onda uzeo?... Odgovor je bio zastrašujući. Rekao je:
– Kada sam te uzeo, već sam gotovo sve znao o sebi. No nisam znao dovoljno o tebi. Oženio sam se s tobom jer nisam znao da me toliko voliš.
– Zar je to greh? – upitah. – Zar je takav greh što te silno volim?...
Nasmejao se. Stajao je u tmini, pušio, tiho se smešio. No bio je to vrlo tužan osmeh, nimalo ciničan, jer, bogme, u tom trenutku ni on baš nije bio ohol.
– Više od greha – odgovorio je. – Pogreška. Zatim dometnu:– To nije odgovor koji sam ja smislio. Tallevrand ga je prvi put izrekao kada je Napoleon dao usmrtiti vojvodu od Enghiena. Opšte mesto, ako to nisi znala – rekao je ljubazno.
No baš me briga za Napoleona i za vojvodu od Enghiena! Tačno sam znala, osećala sam šta je time hteo reći. Htela sam se nagoditi:
– Pogledaj – rekoh – možda sve to i nije baš toliko nepodnošljivo. Jer stići će nas i starost. Pa i neće biti baš najgora stvar, kada oko tebe postaje sve hladnije i hladnije, negde se ugrejati.
– O tome se i radi – rekao je tiho. – I to je ono što se provlači iza svega, u pozadini svega je to što nas sustiže starost.
Imao je, kada mi je to govorio, četrdeset osam godina. Te jeseni je navršio četrdeset osmu. No izgleda o je mnogo mlađi. A onda je odjedanput ostario, nakon naše rastave. Te noći više nismo razgovarali o tome. Ni sutradan, nikada više. Dva dana kasnije otputovali smo kući. A tamo smo zatekli dete u temperaturi. Za nedelju  dana maleni je preminuo. Nakon toga više nikada nismo progovorili ni o kakvim ličnim  stvarima. Samo smo živeli jedan pokraj drugoga i čekali. Čekali da se dogodi nešto. Možda čudo. No čuda ionako ne postoje.
      Nekoliko nedelja nakon detetove smrti, kada sam se jednoga poslepodneva vratila s groblja i ušla u dečiju sobu, moj je suprug stajao tamo, u mračnoj sobi.
– Šta ti radiš ovde? – upitao  me oštro.
A onda se trgao i naglo izašao. – Oprosti – preko ramena mi je rekao sa praga.

     Tu sobu je on opremio. Svaki delić nameštaja  odabrao je on lično, sve je sredio, čak odredio i gde će šta stajati. Istina, za detetova je života retko kad zalazio u nju, a i tada bi bio uvek pomalo smeten; stao bi na pragu kao neko ko se boji tankoćutne podrugljivosti, jedne sentimentalne situacije. Umesto toga, svakoga dana bi tražio da se dete dovede  njemu, u njegovu sobu, kao što su ga svako jutro i svake večeri morali izvestiti kako je maleni spavao, jede li, je li zdrav? Nakon toga je samo još jedan jedini put kročio u dečiju sobu, nekoliko nedelja  nakon pogreba. A onda smo zapečatili tu sobu, ključ je bio kod mene tri godine, sve dok se nismo rastali; nismo je ni otvarali, sve je ostalo kao što je bilo u trenutku kada smo dete odveli u kliniku. Samo bih ja ulazila, povremeno radi čišćenja i... ukratko, ponekad bih ušla, kada niko za to ne bi mogao znati.
      Onih nedelja nakon pogreba bila sam napola luda. Međutim, nekom sam se mahnitom snagom držala, vukla se, nisam htela, a nisam se ni dala slomiti. Znala sam da je on možda i bolesniji nego ja, da sam mu, ako to i poriče, potrebna. Tih se nedelja  dogodilo nešto između mene i njega, ili između njega i sveta... ne, ne bih to znala posve tačno ispričati. U njemu se nešto slomilo. Sve se, dakako, događalo bez ijedne izgovorene reči kao, uostalom, i sve velike i opasne stvari. Kada čovek govori i plače, ili čak viče, sve je već daleko lakše.
      I na sahrani  je bio posve miran i ćutljiv. Njegova je mirnoća prešla čak i na mene. Hodali smo tako ćutke i bez kapi suza iza belo- zlatnoga kovčega. A znaš li da nakon toga ni jedan jedini put nije otišao sa mnom na groblje, do groba?... Možda je išao sam, to ne znam. Jedanput mi je rekao:
– Kada čovek počne plakati, on već vara. Tada je već proces posve okončan. Ne verujem suzama. Jer bol je bez suza i nema je.

     A šta se tih nedelja događalo u meni?... Sada, ovako naknadno, mogla bih reći da sam se zaklela na osvetu. Na osvetu, a protiv koga?... Protiv sudbine? Protiv ljudi? Budalaste reči. Dete su lečili možeš i sama zaključiti, u najboljim bolnicama grada. U takvim se slučajevima kaže: »Urađeno je sve što je u čovekovoj moći.« Ali to su samo reči. Ponajpre, nije bilo urađeno sve što je u čovekovoj moći. Ljudi su se tih dana, dok je maleni umirao, bavili svakojakim stvarima, i najmanja njihova briga bila im je važnija od spašavanja moga deteta. Što, dakako, ljudima ne mogu oprostiti, čak ni danas. Ali ja sam se i na druge načine zaklela na osvetu, ne toliko umom koliko osećajima. U meni je plamtio divlji i hladan plamen neke neobične ravnodušnosti i prezira. Nije istina da će čoveka patnja pročistiti, da će time postati bolji, mudriji i saosećajniji. Ne, čovek će postati hladan, upućen u bit i posve ravnodušan. Kada čovek prvi put u životu potpuno shvati svoj usud, tada postaje gotovo potpuno smiren. Spokojan, a pritom i tako čudnovato i strahotno osamljen u svetu koji ga okružuje.
I tih sam nedelja odlazila da se ispovedim , kao i pre. A šta sam uopšte mogla ispovedati? Gde su mi, zaboga, bili gresi, u čemu?... Činilo mi se da od mene nema nedužnijega stvora na kugli zemaljskoj. Danas više ne osećam da bi to bilo tako... Zato što greh nije samo ono što katekizam naziva grehom. Greh nije samo ono što smo učinili. Grijeh je i ono što bismo hteli učiniti, no za to nismo dovoljno snažni. Kada se moj suprug – prvi i poslednji put u životu – onim neobično surovim tonom oborio u dečjoj sobi na mene, shvatila sam da sam u njegovim očima kriva jer nisam znala spasiti dete. Vidim da si zaćutalai mučno se i smeteno zagledala preda se. Čini ti se da se takve stvari mogu reći samo zbog preterivanja, kada progovori nepravednost povređenih osećaja, ili zbog očaja.

     Ja tu optužbu ni jednoga jedinog časa nisam smatrala opravdanom, niti bi on uopšte imao pravo na nju. Kažeš da je »sve učinjeno«. Pa naravno, istražni me sudac neće moći uhapsiti, jer je učinjeno sve što je prema mišljenju ljudi doista trebalo biti učinjeno. Sedela sam punih osam dana pokraj detetova kreveta, spavala pokraj njega i negovala ga, nije me bilo briga za lekarsku etiku pa sam, nakon što ni prvi a ni drugi lekar nije znao pomoći, pozvala i druge doktore. O da, tako je, sve je bilo učinjeno. Međutim, sve se događalo samo zato da bi moj muž bio živ, da mi on ostane, da bude moj, da me voli pa, ako drukčije ne ide, barem preko deteta. Razumeš li?... Moleći se za dete, molila sam se zapravo za svojega muža. Samo mi je njegov život bio važan, a i detetov mi je život bio važan samo radi njega. Greh, pa i sama kažeš!... A šta je greh?... Da, ja znam šta je greh! Jednoga se čoveka mora voleti i pritom zadržati bez ostatka, u nutrini, svim silama. A upravo se to urušilo kada je dete umrlo. Znala sam da sam tada izgubila i muža, jer je on, makar bez reči, krivio mene. Besmislena optužba, pa i nepravedna, kažeš... Ne znam. Ne mogu o tome govoriti.
    Tada, u vreme nakon detetove smrti, silno sam se umorila. Naravno, odmah sam se razbolela, ležala s upalom pluća, oporavila se pa ponovno pala u krevet. Mesecima sam pobolevala. Ležala sam u sanatoriju, muž mi je slao cveće i svakodnevno me posećivao, u podne i naveče, na povratku iz tvornice. Imala sam negovateljicu, bila sam toliko slaba da su me morali hraniti. Znala sam da mi to ništa neće pomoći, da mi muž neće oprostiti, ni bolest ga neće nagnati na popuštanje. I dalje je bio jednako uljudan i nežan, toliko strahotno korektan i pažljiv... tako da bih uvek plakala nakon njegova odlaska.
      U to vreme često mi je dolazila svekrva. Jedanput, bližilo se već i proleće, i ja sam se malo pridigla, sedela je pokraj moje ležaljke, plela i ćutalaa, kao i inače. U jednom je trenutku odložila pletivo, skinula naočale, ljubazno mi se osmehnula i poverljivo me upitala:
– Sta kaniš osvećivati, Marika?...
– Kako to mislite – upitala sam plaho i pocrvenela. – O kakvoj to osveti izvolite govoriti?
– Dok si imala groznicu, neprestano si ponavljala: »Osvetiću se, osvetiću se«. Eh, dušo draga, osvete nema. Samo strpljenja.
Slušala sam je ustreptalo. Napeto. Nakon detetove smrti, možda sam se prvi put usredotočila na nešto. Zatim sam počela govoriti:
– Ovo se, mamice, ne može podneti. Šta je moj greh? Znam da nisam posve nedužna, no ne mogu shvatiti u čemu sam grešna, šta je moja pogreška? Nisam ga dostojna? Da se rastanemo? Ako i mamica tako misli, biće bolje da se rastanemo. Znate da nemam drugih misli, nemam drugih osećaja, osim za njega. No ako mu ne mogu pomoći, radije ću se rastati. Molim vas, mamice, savetujte me.
Promatrala me sa zanimanjem i potom vrlo ozbiljno, mudro i tužno prozborila:
– Nemoj se uzrujavati, malena. I sama znaš vrlo dobro da saveta nema. Mora se živeti, život se mora otrpeti.
– Živeti, ma šta živeti! – vikala sam. – Ja ne mogu živeti kao biljka, kao drvo. Živeti se može ako se ima za šta živeti. Upoznala sam ga, zavolela i život mi je odjedanput dobio smisao. A nakon toga se sve počelo razvijati vrlo čudno... Ne mogu čak reći ni da se promenio. Ne mogu reći ni to da me manje voli sada nego prve godine našega braka. I sada me voli, no i ljuti se na mene. Moja je svekrva ćutala. No ćutala je na način kao da se ne slaže s time što sam rekla, ali mi nije htela ni protivrečiti.
– Je li istina? – upitala sam je usplahireno.
– Ne bih rekla da je to na taj način istina – rekla je oprezno. – Ne verujem da bi se ljutio na tebe. Tačnije, ne verujem da se uopšte ljuti na tebe.
– Pa onda na koga? – upitah sad već divlje. – Ko ga je povredio?
I tada me ta mudra starica pogleda vrlo ozbiljno.
– Teško je reći – rekla je – teško je na to naći odgovor. Tužno je uzdahnula. I odložila pletivo.
– Zar ti nikada nije pričao o svojoj mladosti?
– O da – rekla sam – pričao je. Ponekad. Kako to on već čini... Uz onaj čudnovati, nervozni smeh, kao kad se neko ustručava govoriti o ličnim stvarima. Zapravo da, o nekim ljudima, o prijateljima. No nikada nije spomenuo da ga je neko povredio.
– Ma ne, nije – rekla je moja svekrva tek uzgred, gotovo ravnodušnim glasom. – To se tako baš i ne bi moglo reći. Ali povrediti... da, život zna čoveka povrediti na razne načine.
– Lazar – rekoh. – Onaj pisac... Znate li za njega, mamice? Možda je on jedini koji o njemu nešto zna.
– Tako je – rekla je moja svekrva. – Njega je neko vreme zaista voleo. Taj čovek zaista zna nešto o njemu. No uzalud bi s njime razgovarala. To nije dobar čovek.
– Zanimljivo – rekla sam. – I meni se tako čini. Nato je nastavila s pletenjem. Blago se
osmehivala i tek usput pripomenula:
– Umiri se, devojčice moja. Sada te baš sve još užasno boli. No doći će život i srediti na najčudesniji način sve ono za što veruješ da je nepodnošljivo. Otići ćeš odavde kući, zati ćete otputovati, a umesto malenoga doći će drugi...
– Ne verujem – rekla sam, a srce mi se stisnulo od golemog očajanja. – Imam tako zle slutnje. Mislim da je svemu kraj, svršeno je. Recite mi, molim vas, zar se za naš brak zaista može reći da je loš?
Iza stisnutih trepavica bacila je na mene preko naočala munjevit pogled, gotovo me probola. I vrlo objektivno rekla.
– Ne verujem da bi vaš brak bio loš.
– Zanimljivo – rekla sam gorko. – A ja ponekad verujem da je najgori. Zna li mamica za bolji?...
– Bolji? – upitala je zamišljenim glasom i kao neko ko gleda u daljinu, okrenula glavu. – Možda. Ne znam. Jer sreća se, ako je prava, ne razmeće. Ali za gori brak sigurno znam. Na primer ...Zaćutala je. Kao kada se neko prestraši ili požali da je uopšte išta rekao. No ja je više nisam puštala. Pridigla sam se na ležaljci, bacila pokrivač i zahtevala da se izjasni:
– Kao na primer?...
– E, pa da – rekla je i bolno uzdahnula. I ponovno počela pomicati igle. – Žao mi je što o tome govorimo, no ako te to teši, mogu ti reći da je moj brak bio gori, jer ja nisam volela svoga muža.
Rekla je to tako spokojno, gotovo ravnodušno, kao što znaju govoriti samo starci koji se opraštaju, koji već poznaju pravo značenje reči i više se ničega ne boje, pa stoga ni nagodbe sklopljene među ljudima neće poštivati više od istine. Malo sam probledela od njezina priznanja.
– To nije moguće – zavapila sam prostodušno, zbunjeno. – Pa živeli ste tako lepo.
– Da, nismo loše živeli – rekla je suzdržano i marljivo plela dalje. – Ja sam, kao što znaš, u brak donela tvornicu. A on me je volio. Uvek je tako: jedan više voli od drugoga. No lakše je onome ko voli. Ti voliš svojega muža i zato ti je lakše, pa čak i ako patiš zbog toga. Ja sam morala podnositi jedan osećaj s kojim u svojoj nutrini nisam imala uopšte nikakve veze. A to je mnogo teže. Podnosila sam to celoga života i, kao što vidiš, tu sam. Život je uvek samo to i – ništa više. Onaj ko želi nešto drugo uzbuđen je i usplahireno revan. Ja nikada nisam bila ustreptala. No tebi je, veruj mi, bolje. Gotovo da ti zavidim. Nagnula je glavu mrvicu postrance i tako me gledala:
– No zato nemoj misliti da sam patila. Živela sam kao i svi drugi ljudi. Sada sam ti samo odgovorila na pitanje, jer si toliko nestrpljiva, toliko uznemirena. E, pa sad znaš. A pitaš me je li vaš brak nešto najgore što se braku može dogoditi?... Ne verujem. To je samo brak – relda je mirno i strogo, kao da je upravo presudila.
– Dakle, i mamica izvoli savetovati da i dalje ostanemo zajedno – upitala sam je i strahovito se bojala što će biti.
– Naravno – odgovorila je. – Pa šta ti pada na pamet?... Šta je brak? Trenutno raspoloženje? Časovita dosetljivost?... On je svetinja i zakon postojanja. O tome se ne sme ni razmišljati – rekla je pomalo uvređeno, gotovo neprijateljski.
Dugo smo ćutale. Gledala sam u njezine koščate ruke, hitre prste, u uzorak pletiva, gledala sam to bledo, belom kosom uokvireno, spokojno lice glatkih crta. Na njemu se nisu primećivali tragovi patnje. Ako je i patila – pomislila sam – pošlo joj je za rukom odraditi najtežu obavezu koja može zapasti čoveka; i patnja je nije satrla. Moja je svekrva uspešno i časno prevalila preko glave i najteži ispit. Čovek možda i ne može učiniti više od toga. Ako je ovo merilo, sve drugo – čežnje i nemiri – posve je beznačajno. Tako sam u sebi mudrovala. No u stvarnosti sam znala da se neću moći pomiriti s onim što mi se događa. To sam glasno i izgovorila:
– Ne treba mi njegova nesreća. Ako ne uspeva sa mnom biti sretan, neka ode i potraži onu drugu.
– A koga to? – upitala je moja svekrva i silno se usredotočila na proveru očica u pletivu, kao da joj je to najvažnije na svetu.
– Onu pravu – rekla sam resko.
– Ti znaš za nju?... – upitala me je tiho moja svekrva i nije me ni pogledala.
Znaš, opet sam se zapravo ja zbunila. Uz to dvoje ljudi, u srazu s majkom i njezinim sinom, uvek sam se osećala kao maloletnica, kao neko ko neće biti upućen baš u sve životne tajne.
– Za koga? – bacila sam se pohlepno na njezinu reč. – Za koga bih trebala znati?...
– Pa za nju – rekla je moja svekrva pomalo kolebljivo. – Ti si to malopre izgovorila...Za onu pravu.
– Zar ona postoji? Ona doista negde živi?... – upitala sam već zaista vrlo glasno. Svekrva se duboko nagnula nad pletivo. I polako prozborila:
– Ona prava uvek negde postoji.
Zatim je zaćutala. I o svemu tome od nje više nikada nisam čula ni reči. Bila je poput njezina sina, u njoj je bilo nečega kobnog. No tada sam, samo nekoliko dana nakon toga razgovora, od straha ozdravila. U prvi mah i nisam baš dobro razumela svekrvine reči. Uostalom, bilo je i teško ozbiljnije
posumnjati u bilo šta, ona je ionako govorila samo uopšteno, simbolički. O, pa da, ona prava uvek negde postoji. Ali ja, pa što je onda sa mnom, ko sam ja? – pitala sam se kada sam se pribrala. Ko je ona prava, ako to nisam ja? Gde živi? Kakva je? Mlađa? Plavokosa?... Šta zna? Strahovito sam se prestrašila. Izbezumila sam se, brzo ozdravila, vratila se kući, dala izraditi nove haljine, trčala
frizeru, na tenis, plivanje. Kod kuće sam našla sve u najboljem redu... ma da. To je ona vrsta reda kao da se  neko upravo odselio iz stana. Ili nešto, shvaćaš... ona relativna sreća u kojoj sam zadnjih godina živela, patila, uzbuđivala se, za koju sam verovala da je nepodnošljiva, a sada kada je ishlapila, kada je više nema – što sam u trenutku shvatila – znam da je to bilo najviše što mi je život mogao udeliti. Sve je u tom stanu bilo na svome mestu, samo što je baš svaka soba bila prazna kao da su svuda prošli verovnici , pa su  sve odvukli – vrlo obzirno – sve važnije i veće komade pokućstva. Smisao stana nije u nameštaju, već u osećaju koji će preplaviti ljude koji u njemu borave. Moj je suprug u ono vreme već živeo tako daleko od mene kao da je otputovao u inostranstvo. Ne bih se iznenadila da sam jednoga dana – iz susedne sobe – dobila pismo. Nekada pre bi vrlo oprezno, kao neko ko još uvek propitkuje, znao sa mnom progovoriti o tvornici, o svojim planovima da bi posle, na stranu nagnute glave, čekao odgovor, kao da u razredu vodi ispite. No sada više nije sa mnom govorio o svojim planovima, čini se da u životu više nije imao nikakav plan koji bi bio iole važan. Nije pozivao ni Lazara, prošla je čak cela godina, a da ga nismo videli, samo smo čitali
njegove knjige i članke. Jednoga dana – točno se sećam, bilo je to aprilsko jutro, četrnaesti april, nedelja – sedela sam na tremu, nasuprot mlečikom obraslom i žutim cvećem zasađenom vrtu, još
nesigurnom u proletno buđenje; čitala sam knjigu i osetila da mi se nešto događa. Molim te, nemoj me ismejati. Ne želim pred tobom izigravati neku Ivanu Orkansku. Nisam čula nikakve glasove nebeske, ništa mi se nije ukazalo. No jedan je glas bio snažan kao najžešći životni poriv i taj mi je javio da se tako doista ne može živeti, da više ništa nema smisla, da je moj položaj zaista ponižavajući, okrutan i nečovečan. Postoje u životu takvi trenuci bliski nesvestici, zanos kada čovek sve vidi jasnije, oseti svoju snagu i mogućnosti, te uvidi sve ono za što je dotada bio kukavica ili naprosto slab. A to su trenuci životnih prekretnica. Te stvari dolaze bez prethodnih priprema i prelaznih stanja, poput smrti ili velikih preobraćenja. Zadrhtala sam, celo mi se telo naježilo, postalo mi je hladno. Gledala sam u vrt i oči su mi se napunile suzama. Šta sam osećala?... Da sam samo ja odgovorna za svoju sudbinu. Da sve zavisi o meni. Da se ne sme čekati da pečeni golub sam sleti u usta, ni u ličnom životu, a ni u ljudskom smislu. Između mene i supruga isprečila se velika nevolja. I da ja ne razumem svoga muža. Nije moj i ne želi postati moj. Znam da u njegovu životu nema druge žene... i znam da sam zgodna, mlada i da ga volim. Te da i ja imam moć, a ne samo smutljivac Lazar. I želim se poslužiti tom svojom moći. Osetila sam tako okrutnu snažnu moć kojom se može ubiti, ali i sagraditi cele svetove. Možda samo muškarci mogu istinski osetiti takvu moć, i to svesno, u
sudbonosnim trenucima života. Mi se žene u takvim trenucima prepadnemo i ustuknemo,pokolebamo se. A ja nisam htela ustuknuti. Toga sam se dana, u nedelju, četrnaestog aprila, nekoliko meseci nakon detetove smrti, odlučila za jedini samosvesni pothvat u svom životu. Uzalud me gledaš tako razrogačenih očiju. Sad me dobro slušaj. Tebi govorim.

Odlučila sam da ću osvojiti svojega supruga.

Zar ti to nije smešno?... To ti uopšte nije zabavno? Pa ni ja to nisam smatrala takvim. No zaprepastila me je opsežnost zadaće. Zastao mi je dah, toliko sam se prepala. Osećala sam takođeri to da je ta obaveza zapravo ujedno i smisao mojega života te da više nema natrag, više se ništa neće moći prepustiti vremenu ili slučajnosti, ne može se više čekati da se nešto dogodi samo od sebe, a nije moguće ni pomiriti se s time da sve dok se to nešto ne dogodi valja i dalje živeti... Tada sam već znala da se nisam samo ja odlučila za zadaću, nego da se i ona odlučila za mene. I tada smo se uhvatili, ujedinili se na život i smrt, nećemo se razdvajati sve dok se među nama ne dogodi nešto nepobitno konačno. Ili će mi se taj čovek vratiti, duboko u sebi i potpuno, bez suzdržanosti i srama, ili ću ja otići od njega. Ili on ima neku tajnu za koju ja ne znam pa ću je iskopati, ako je potrebno i s deset
svojih prstiju, makar bila i pod zemljom; kopaću za njom kao pas za kostima, kao mahniti ljubavnik za truplom preminule drage, ili ću pasti i zauvek se maknuti ustranu. Jer ovo više ne mogu da trpim, a ni samu sebe da zavaravam. Rekoh, odlučila sam da ću osvojiti svoga supruga. Što ovako zvuči dosta jednostavno. Samo što si i ti žena i znaš da je to jedna od najtežih zadaća na svetu. Da, ponekad i sama verujem da je baš najteža. Kao kad muškarac odluči da će nešto učiniti, pa makar između njega i njegovih planova, njegovih namera i njegove volje stajali čitavi svetovi... pa da, to bi mogao biti
sličan položaj, srodno stanje duha. A naš je svet čovek koga volimo. Kada je Napoleon, o kome inače ni danas ne znam mnogo više od toga da je neko vreme bio gospodar sveta, te da je dao ubiti vojvodu od Enghiena – što je već samo po sebi bilo više od greha, prava pogreška. Jesam li ti to već rekla?... Dakle, kada je Napoleon odlučio pokoriti Evropu, nije se primio težega pothvata negoli ja one vetrovite aprilse nedjelje. Možda samo istraživač može da oseti nešto slično u trenutku kada odluči da će krenuti u Afriku ili u domovinu severnopolarnog leda, i ne obazire se ni na opasne zveri ni na
klimu, pa će i otkriti nešto što ljudsko biće pre njega nije poznavalo, što nije otkrio nijedan
naučnik..... Da, upravo je takva zadaća usporediva s odlukom žene da otkrije tajnu svoga muškarca. Odlazi, ako mora, čak i u pakao da bi iz njega izvukla tu veliku tajnu. E, pa to je bila moja odluka.
Ili se ta odluka odlučila za mene... te se stvari nikada ne mogu baš posve točno utvrditi. Jer čovek u takvim okolnostima postupa bez razmišljanja i posve spontano. Tako će u svoje pohode krenuti i mesečari, i istraživači porekla sveta i iskona, baš kao i seoske veštice pred kojima se praznoverno i revno sklanja svtko, i svetina, pa čak i vlast, jer u njihovu pogledu postoji nešto čime se ne valja šaliti, jer je na njihovu čelu znak; sa svetom imaju neke vrlo opasne i jedinstvene namere i više se uopšte neće primiriti sve dok to ne obave... I u takvom sam ga stanju čekala taj dan, kada sam to spoznala i odlučila da ga vratim kući. Eto, u takvom sam raspoloženju dočekala svoga supruga kada se u podne vratio iz nedeljne šetnje. Odlazio bi u Prohladnu dolinu sa svojom vižlom pšenične boje koju je vodio na svaku svoju šetnju. Ušli su kroz vrtna vrata, nepomično je stajao na prvoj stubi okrenut prema tremu, ruku sklopljenih na prsima. Bilo je proleće, veliko bleštavilo, vetar je vijorio
krošnjama, a njemu mrsio kosu. Ja ću se toga časa zauvek sećati: posvuda oko nas, u vrtu, u meni, svuda oko nas, baš kao da smo njome opsednuti, bila je studena jasnoća velike svetlosti.

    Zastali su i gazda i njegov pas, nesvesno i pozorno, kao što će se čovek ukipiti pred neočekivanim prirodnim pojavama i postati pažljiviji, u instinktivno obrambenom stavu. »Dođite« – pomislila sam – »samo dođite, sve vi tuđe žene, prijatelji, jeli neprijateljski svet, samo dođite. Ja ću vam oduzeti ovoga čoveka.« Zatim smo seli i ručali. Nakon ručka  me je pomalo zabolela glava. Otišla sam u svoju sobu, prilegla i do večeri ležala u zamračenoj prostoriji. Nisam pisac poput Lazara, pa ti zato neću moći ispripovediti što mi se toga poslepodneva dogodilo, šta sam mislila, šta mi se motalo po glavi... Videla sam pred sobom samo zadaću, jedino sam bila svesna toga da ne smem biti slaba, da ono na šta sam se odlučila moram provesti do kraja. Kao što sam znala i to da ne postoji čovek koji mi može pomoći, jer nemam pojma šta moram raditi, gde moram početi... Shvaćaš? Bili su to
trenuci u kojima sam se osećala jadnom i smešnom što se uopšte upuštam u takve pothvate. A šta mogu?... To sam se stalno pitala, stotinu puta, hiljadu  puta. Pa nisam baš mogla pisati pisma za novine i moliti za savet, tražiti uputstvo  koje će me izvesti na put, sve pod šifrom »Razočarana supruga«. Znala sam kako izgledaju ta pisma, a i odgovori koji su izlazili na stranicama redakcijskih poruka; mahom bi ohrabrivali ogorčenu ženu neka se ne brine, muža joj, po svemu sudeći, zaokuplja jako mnogo posla, pa neka pripazi na kućanstvo i koristi kremu tu i tu, a za noć rižin puder, jer će joj od toga ten biti svež pa se možda muž ponovno zaljubi u nju. Za mene na tako jednostavan način nema pomoći. Meni neće pomoći ni kremice ni puderi, to zaista vrlo dobro znam. A osim toga sam izvrsno vodila kućanstvo, u našoj je kući baš sve bilo savršeno i na svome mestu. Usto sam bila i
lepa, možda nikada tako kao te godine. Guska, mislila sam. Guska si kada ti takve stvari uopšte padaju na pamet. Reč je bila ipak o nečem drugom S takvim pitanjem ne mogu ići ni gatalicama ni mudracima, ne mogu pisati pisma slavnim piscima, ne mogu ni s kim, ni s prijateljicama, pa ni s članovima porodice razglabati o tako prizemnom, večnom, a za mene ipak sudbinski važnom problemu, ne mogu celi svet propitkivati o tome kako se osvaja muškarac...

    Moja se glavobolja pojačavala i do večeri postala gotovo nepodnošljiva. No popila sam dvaput za redom prašak i mužu nisam ništa rekla; otišli smo u pozorište, a nakon toga na večeru. Sutradan, u ponedeljak, petnaestog  – vidiš kako se tačno sećam tih dana, čovek se jedino smrtne opasnosti seća tako sigurno i u tančine – ustala sam u zoru i otišla u crkvicu u Tabanu gde sam zadnji put bila pre desetak godina. Inače sam odlazila u crkvu Kristinina grada, tamo smo se 1 venčali. I grof Istvan Szechenvi se tamo zakleo na večnu vernost Crescenciji Seilern. Kažu da ni taj brak nije bio posebno uspešan. No ja više ne verujem takvim pričama, ljudi svašta govore. Tabanska je crkva toga jutra bila posve prazna. Rekla sam kapelanu da bih se ispovedila.

    Neko sam vreme čekala, sedela sama na klupi u crkvenoj polutami. I tada se pojavio jedan meni nepoznat stari sveštenik ozbiljna lica i sede kose; ušao je u ispovedaonicu i mahnuo mi neka kleknem ispred njega. I tada sam tom strancu, tom nepoznatom svešteniku, kojega nikada, ni pre ni posle nisam videla, rekla sve. Izgovorila sam to sve kao što se samo jedan jedini put ispoveda u životu. Sve o sebi, o detetu, o mužu. Rekla sam da želim dobiti natrag suprugovo srce i da ne znam šta da radim, zato molim Boga za pomoć. Rekla sam također da sam žena neokaljane časti, ispravna ponašanja, da ni u snu nisam razmišljala ni o čemu drugome nego o suprugovoj ljubavi. Rekla sam da ne znam gde je pogreška, u meni ili pak u njemu... Jednom rečju, rekla sam sve. I ne tako kao sada tebi. Sada više nisam u stanju sve reći, uostalom, bilo bi me čak i sram... No u onoj crkvenoj polutami, onoga jutra, tom nepoznatom i starom svešteniku otkrila sam sve, samu sebe. Dugo sam se ispovedala. A sveštenik je samo ćutao.  Jesi li ikada bila u Firenci?... Poznaješ li Michelangelovu skulpturu, onu čudesnu kompoziciju s četiri lika, stoji tamo u njihovoj katedrali... čekaj malo, kako li se samo zove? Pieta. Na dominantnom Nikodemovu liku zapažaju se autorove crte, to je lice ostarela Michelangela. Jednom sam bila sa suprugom u tom gradu, on mi je pokazao taj kip. I rekao mi je da je to lice čoveka u kojemu nema mržnje, nema ni čežnje, sve je u njemu pregorelo i ugasnulo, ono već sve zna i ništa više ne želi, čak ni osvetu ni oprost, ništa, baš ništa. Tada je moj muž pred kipom naglasio da valja težiti upravo tomu. Da je to konačno savršenstvo čoveka, upravo ta sveta ravnodušnost, ta potpuna samoća i neosetljivost za sve, kako za sreću, tako i za bol... To je govorio. Ispovedajući se, povremeno sam pogledavala prema sveštenikovu licu i sa suzama u očima videla da to lice zastrašujuće podseća na onaj glavni mramorni lik u kompoziciji Pieta. Sedeo je napola spuštenih kapaka, ruke je sklopio na prsima. Šake je skrio u naborima širokih rukava svoje halje. Nije gledao u mene, glavu je malo nagnuo ustranu, no žmirkao je i ćutao kao da me uopšte ne sluša. Kao da je već bezbroj puta čuo isto. Kao da zna da je sve što mu govorim suvišno i beznadno. To je govorila njegova ćutnja. Ah, kako je dobro znao da ćuti,  celim svojim neobičnim i dežmekastim bićem. A tek njegovo lice, o da... Lice mu je bilo kao da pripada nekome ko već sve to zna, a i inače mu je poznato sve što bi ljudi mogli reći o patnji i bedi; osim toga, zna još nešto što se rečima i ne može iskazati. Kada sam zaćutala  i on je ćutao, vrlo, vrlo dugo. Zatim je rekao:

– Moraš, dete moje, verovati.
– Ali ja verujem, velečasni – odgovorila sam posve nesvesno.
– Ne – reklo je to spokojno lice, to lice prividna mrtvaca koje je polako oživljavalo, a te lepljive, staračke oči odjednom sevnule. – Drukčije se mora verovati. Nemojte razbijati glavu takvim smicalicama. Valja imati samo veru, valja verovati – mrmljao je. Verovatno je bio već vrlo, vrlo star, čini se da ga je previše govora umaralo.

   Mislila sam da mi ne želi i ne zna reći nešto drugo, pa sam još samo čekala da mi podeli pokoru i odrešenje. Činilo mi se da više nemamo šta kazati jedno drugom. No nakon duge ćutnje, kada se zatvorenih očiju, kao da je zadremao, zagledao preda se, odjednom bez uvoda i prelaza upustio se sa mnom u živ razgovor. Slušala sam ga i bila iznenađena, puna divljenja. Nikada niko nije tako sa mnom razgovarao, a napose ne u ispovedaonici.

   Govorio je običnim, prirodnim glasom u normalnom razgovoru, kao da mi se ne obraća kroz nišu ispovedaonice, već kao da smo se upustili u raspravu negdje u nekom društvu. Govorio je jednostavno, bez uznosita tona u glasu, povremeno pomalo uzdisao, kao da se žali, onako starački i nadasve ljubazno. Govorio je tako prirodno kao da je celi svet Božji hram te kao da sve ljudske stvari spadaju u Božju nadležnost, pa zato pred Bogom nema nikakva smisla uzvišeno veličati i kolutati očima, niti se busati u prsa; valja samo reći istinu, a zatim potpuno, vrlo... Baš je tako govorio. Govorio... Ne, nije govorio, pre bi se reklo da je čavrljao, nepristrano i potiho. Glas mu je odzvanjao pomalo slavenskim naglaskom. Poslednji sam put u regiji Zemplen čula taj naglasak i to narečje još u detinjstvu.
– Draga dušo – rekao je. – Voleo bih ti pomoći. Došla mi je jednom jedna žena koja je volela nekog muškarca, toliko volela da ga je ubila. Nije ga usmrtila nožem, pa čak ni otrovom, nego samo time da ga nije puštala; toga je muškarca htela celoga samo za sebe, potpuno ga oduzeti svetu. Dugo su se borili. Muškarac se jednoga dana umorio pa je umro. A žena je toga bila svesna. Jednoga se dana taj muškarac umorio od stalne borbe. Znate li, dete moje, da među ljudima deluju mnoge različite sitnice, ljudi se međusobno ubijaju na mnoge različite načine. Nije dovoljno, dušo moja, samo voleti. Ljubav zna biti i beskrajno sebična. Treba voleti ponizno, s verom. Život ima smisla samo ako u njemu ima i istinske vere. Ljudima Bog daje ljubav i odanost da bi mogli podneti jedno drugo, a i svet oko sebe. No ako neko voli bez poniznosti, golem će teret natovariti na leđa onom drugom.
Shvatate li, dete moje? – upitao me je ljubazno kao stari učitelj koji verovatno tako uči malu decu abecedi.
– Mislim da vas razumem – rekla sam pomalo prestrašeno.
– Ništa zato, jednom ćete razumeti, no jako ćete se napatiti. Takve su strastvene duše u pravilu ponosne, mnogo pate. Kažete da želite pokoriti suprugovo srce. A kažete i to da je vaš suprug čestit čovek, nije neki rasipnik ni vetrogonja koji se stalno mota oko nečije suknje, već ozbiljan čovek čista srca koji ima svoju tajnu. A šta bi bila ta tajna?... I to vas razdire, draga dušice, to biste vi htelisaznati. Zar ne znate da je Bog ljudima podario svoju vlastitu dušu? Dušu koja je prepuna tajni, kao i sam svemir. Zašto vi želite sve saznati, zašto želite znati šta je Bog skrio u duši? Možda je smisao vašega života, vaše poslanje da podnosite tu nepoznatu okolnost. Možda, kad biste tu dušu otvorili i ozledili, možda biste čak i upropastili svojega supruga, prisiljavajući ga na život od kakvoga se on brani. Ne
sme se nasilno ljubiti. Žena o kojoj sam govorio bila je lepa i mlada kao i vi, a činila je svakakve budalaštine da bi vratila muževu ljubav, pa je koketirala s drugim muškarcima da bi izazvala muževu ljubomoru; živela je mahnito, stalno se lickala, trošila bogatstvo na bečke krpice, raskošne haljine, kao što to frustrirane žene i inače rade kada im u duši više nema vere, a i duhovna im se ravnoteža poremetila. Zatim se bacila u život, jurila sa zabave na zabavu, na balove, posvuda gde su gorela svetla i bila gužva, gde su se vrtili i naguravali ljudi, jer su bežali od praznine svoje duše, pred vlastitom taštinom i beznadnim strastima. Nekamo gde se mogu prepustiti zaboravu. A koliko je to samo beznadno – rekao je više za sebe, vrlo tiho. – Jer zaborava nema. Tako je govorio. Sada sam ga već vrlo pozorno slušala. A on kao da me uopšte nije ni primećivao. Mrmljao je kao da se nekomu obraća, onako kako mrmljaju vrlo stari ljudi. Kao da raspravlja sa svima na svetu. Pa je rekao još i ovo: – Ne, nema zaborava. Bog nam ne dopušta da to pitanje kojim nam se život obraća utopimo u strasti. U vama je, dete moje, draga devojko, groznica. Groznica taštine i sebičnosti. Možda vaš muž prema vama gaji drukčije osećaje nego što biste vi voleli, a može biti da je samo ponosna ili osamljena duša koja ne zna, ili se možda i ne usuđuje spoznati svoje osećaje, naprosto zato što su ga jednoć povredili. Mnogo je takvih povređenih ljudi po svetu. Ne mogu vašega supruga, draga dušo, osloboditi odgovornosti, jer ni on ne zna za smernost. A dvoje takvih ponosnih ljudi zacelo mnogo
pati dok su zajedno. No u vašoj je duši sada toliko nezasitnosti da nas to već podseća na greh. Vi želite oteti jednu ljudsku dušu. I to je ono što zaljubljenici uvek žele. A to je greh.
– Nisam znala da je to grijeh – rekla sam i, dok sam klečala pred njim, počela me je tresti zimica, drhtala sam.
– Uvek je grijeh ako se ne zadovoljavamo onim što nam svet sam od sebe podari, onim što čovek daje sam od sebe, a da ga ništa na to ne prisiljava, uvek je greh ako pohlepnom rukom posegnemo za tajnama nekoga drugog čoveka. Zašto ne znate živeti skromnije? S manje emotivnih prohteva?... A ljubav je, ako je prava, drago dete, uvek strpljiva. Ljubav je beskrajna i zna čekati. Ovo što vi radite
nemoguć je pothvat, neljudski. Želite osvojiti svojega supruga... Ali čemu, ako je već Bog uredio stvari među vama na zemlji. Zar to niste razumeli?...
– Mnogo patim, velečasni oče – rekla sam i strepila da ću briznuti u plač.
– Pa patite – rekao je nato tupo, gotovo ravnodušno.
– Zašto se bojite patnje? – dometnuo je nešto kasnije. – Ona je plamen koji će u vama sagoreti samoživost i pakost. Ma ko je sretan?... I kojim biste pravom hteli biti sretni? Jeste li sigurni da je vaša žudnja, ta vaša ljubav baš toliko nesebična da ste time zavredili sreću? Da je tomu tako vi sada ne biste klečali ovde, već biste živeli u krugu u koji vas je uputio život i obavljali biste svoj posao, iščekivali obaveze koje vam život nalaže – rekao je strogo i pogledao me. Tada je prvi put digao pogled prema meni. Bljeskajućim, sjajnim pogledom svojih sitnih očiju. Zatim se odmah okrenuo i spustio trepavice. A nakon duge ćutnje, rekao je još i ovo:
– Rekli ste da se suprug ljuti na vas zbog smrti vašega malog deteta?...
– Tako osećam – rekoh.
– Da – rekao je i zamislio se. – Možda.
Videlo se na njemu da ga odgovor nimalo ne iznenađuje te da mu nije sporno ništa što se može dogoditi među ljudima. Kao da mi se obraća posve nebitnim pitanjem, upitao me tek uzgred i bezbojno:
– A vi nikada niste osetili nešto za što bi se moglo reći da je samooptuživanje? Naglasci su mu pomalo bežali, uzlazno kao kod Slovaka. Ne znam zašto, no njegovi su me naglasci u tom trenutku gotovo utešili.
– Kako bih, presvetli oče, mogla odgovoriti na to?... ko zna odgovore na takva pitanja?
– Pa, pogledajte samo, molim vas – rekao je odjedanput, no tako ljubazno i neposredno da sam mu umalo poljubila ruku. Govorio je gorljivo i toliko provincijalnim tonom kao što se stari, seoski sveštenici znaju obraćati svojoj pastvi. – Ne mogu znati šta je u vašoj duši sve dok mi to ne kažete, a sudeći po onome što ste ispovedili, dete moje, tamo postoje samo plan i odlučnost u namerama. Međutim, moj mi je Svevišnji prišapnuo da to što ste mi rekli ni izdaleka nije cela istina. Jedan mi glas govori da ste vi puni samoprekora, no da li je to zbog ovoga ili nečega drugog, ko to zna. Možda grešim – rekao je s isprikom u glasu i smesta umuknuo, pregrizao reč. Videlo se da mu je zbog nečega bilo krivo.
– Međutim, to je dobro – rekao je nešto kasnije, vrlo tiho i stidljivo – bilo bi jako dobro da vas muči samoprekor. Onda još ima nade da ćete, ko zna kada, no jednom možda i ozdraviti.


izvor : scribd