06.10.2017.

Katja Man, žena Tomasa Mana




.....OKRUŽUJE ME SJAJ. Ništa se ne može porediti sa mojom srećom. Oženjen sam, imam izuzetno lepu mladu ženu, pravu princezu, ako mi verujete. Njen otac je profesor na kraljevskom Univerzitetu a ona sama položila je maturu, ali zbog toga nije sa visine gledala na mene. Imamo dvoje dece..." Tako je pisao Tomas Man kada je imao trideset dve godine; bilo je to 1907. Dve godine ranije oženio se Katjom Pringshajm, kćerkom Alfreda Pringshajma, koji je bio profesor matematike na Univerzitetu u Minhenu. To je bila bogata porodica. Imali su kuću u Minhenu koja se smatrala kulturnim centrom grada.


.....Već kao tridesetogodišnjak gradio je dve kuće, kuću za odmor u Bad Telcu i veliku vilu u MInhenu. Mnogo kasnije Katja je pričala o finansijskim problemima u vreme gradjenja kuća: "Moj muž nikada nije tražio avans od svojih izdavača. On je govorio da ga to opterećuje i nije to želeo. Zbog problema oko kuće za odmor, neko vreme se ustručavao, ali je ipak morao da od izdavača Sami Fiera traži nešto novca unapred. Rekao mi je da se odlučio da traži od Fiera novac i da mu je napisao jedno poduže pismo u kome je objašnjavao da smo na kući imali više troškova nego što smo predvideli, ali da će uskoro izaći iz štampe "Kraljevo visočanstvo" i da on (mislio je na Fiera) pregovara sa nekim izdavačima iz inostranstva i da se nada dobrim prihodima. Sve u svemu, bilo bi mu veoma drago ako bi Fier mogao da mu ispalti unapred tri hiljade maraka. Izdavač mu je odmah odgovorio da se slaže i dodao da se radi verovatno o pogrešno navedenoj sumi i da mu šalje trideset hiljada maraka. Nije mogao da zamisli da autor sa takvim ugledom piše tako dugo pismo pravdajući se i izvinjavajući zbog sume od tri hiljade maraka.

DREISSIGER Gerhard Prause


Nikada nećete uspeti da ih nahranite

Katja Man, žena Tomasa Mana imala je trideset godina kada je finansijski položaj njenog muža pred kraj četvrte decenije života bio tako dobar da mu je izdavač umesto traženih tri hiljade maraka avansa isplatio trideset hiljada, što je u ono vreme bila velika suma. Katja je rodjena u Minhenu 1883 i imala je izuzetno srećno detinjstvo i mladost.

Kada je imala dvadeset godina, zaprosio ju je osam godina stariji Tomas Man a ona mu je odgovorila da se ne poznaju dovoljno. Kasnije, u dubokoj starosti, pričala je o tom remenu: „Imala sam dvadeset godina i osećala sam se veoma dobro, veselo i zadovoljno sa svim što me je okruživalo; studije, moja braća, teniski klub i uopšte život mi je bio tako udoban da nisam videla razloga da sve to napustim i udam se.“

Deset godina kasnije gledala je na sve to drugim očima:

„...Pošto sam se ipak tada udala, uskoro je došlo na svet prvo dete, pa drugo, pa treće i četvrto. Sa studijama je bilo svršeno.“ Počela je da studira prirodne nauke i to oblast rendgenske ekspertize mentalne fizike i kod svog oca infinitezimalni, integralni i diferencijalni račun, kao i teoriju funkcije. Imala je dvadeset sedam godina kada je shvatila da nije talentovana za ove oblasti.

U tridesetoj godini Katja Man se razbolela i to je ostavilo više traga u literaturi nego u njihovom prodičnom životu.

Ona je kasnije u svojim „Nenapisanim memoarima“ objasnila da joj je tuberkuloza koja je verovatno već duže vremena tinjala, zahvatila vrhove plućnih krila. Morala je više puta da ide u vazdušne banje. Od marta do septembra 1912. boravila je u Davosu, sledeće godine nekoliko meseci u Meranu i Arosi, četiri godine kasnije ponovo u Davosu.

„Moj muž me je u leto 1912. posetio u Davosu. bio je zadivljen prirodom i svim onim što sam ja ispričala i odlučio je da napiše jednu novelu koja bi se mogla izvoditi kao vodvilj i koja je bila suprotnost novele „Smrt u Veneciji“. Umesto te novele, nastao je roman „Čarobni breg“.

Jednom, u Davosu, Tomas Man je tražio da i njega pregledaju. Lekar mu je rekao: „Imate ovde jedno mesto u plućima i bilo bi dobro da ostanete pola godina sa svojom ženom“. „Moj muž“, pričala je Katja dalje „odmah je pisao našem porodičnom lekaru i ovaj mu je odgovorio da on ne bi bio prvi kome su u Davosu našli „bolesno mesto“ i da bi bilo najbolje da se odmah vrati kući jer on nema šta da traži u Davosu. Sem svog zdravlja i boravka po sanatorijumima,

Katja je imala i druge probleme izazvane Prvim svetskim ratom. Najteže je bilo nahraniti porodicu. Ona je o tom vremenu zapisala: „U Prvom svetskom ratu bilo je teško donekle nahraniti porodicu sa četvoro odrasle dece. Nekada sam po ceo dan kružila biciklom kroz Minhen da ih nadjem i kupim nešto za hranu. Mi nismo hteli da kupujemo na crnoj berzi. Ali na kraju je postalo nemoguće nabaviti hranu. Stalno smo imali razne ponude da kupimo hranu na crnoj berzi. Jednog dana došao je jedan mladić od jedva sedamnaest godina i rekao da može da mi nabavi sve što mi treba. Naravno, pristala sam i tako nam je povremeno donosio buter ili jaja. Tada sam rodila moju mladju kćerku i sledeće godine očekivala sam sina. On me je vrlo strogo pogledao i rekao: „Šta, zar opet, njih nikada nećete ishraniti.“

Katja Man nije brinula samo o deci i kući već je morala da vodi računa da njen muž ne bude ometan u svom svakodnevnom radu. To nije uvek bilo lako i često je predstavljalo pravu muku, nerviranje i svadje jer je preosetljivi pisac zabaležio u svoj dnevnik da uglavnom loše spava i da mu sve smeta.

Tridesetog marta 1919. zabeležio je: „Posle ručka sukobi sa K., krivica na obe strane. Ometala me je kada sam umoran zadremao u stolici i ja sam na to besno reagovao. Spavao sam. Za vreme popodnevnog čaja izgleda da smo stvari izgladili.“ Dva dana skasnije napravio je scenu za doručkom zbog velike potrošnje butra. Očekivao je da porodica u to vreme velikih nestašica hrane još više štedi. Katja je bila tada u devetom mesecu i očekivala je rodjenje sina Mihaela. Ona je situaciju videla drugačije.

Tomas Man nije štedeo na svojim ličnim potrebama. Dva dana pre toga zapisao je u svom dnevniku „Iz Frankfurta mi je stigla porudžbina od trista cigareta po ceni od 273 marke.“ U nasatavku se kaje što je kritikovao porodicu zbog velike potrošnje butera i slučaj naziva „preteranim i za kajanje“. Zbog sebe, a i nih koji će jednom čitati njegov dnevnik, dodaje objašnjenje: „Takve se stvari dogadjaju uvek kada sam premoren, iscrpljen i samim tim i razdražljiv“.

„Loše ljudsko ponašanje ima uvek psihičke uzroke; ako je čovek svestan toga, to bi trebalo da mu pomogne da se koriguje i uzdrži. Ali, u odlučujućem trenutku, blokira se prisustvo duha...“.

Zbog tog „smanjenog prisustva duha“ patila je tridesetogodišnja Katja a i deca. U stvari, deca najviše. Posle takvih napada, kao što se dogodilo 12. aprila 1919., on bi zapisao: „Bes i svadja zbog dece. Klaus neprestano jede, pet minuta posle izričite zabrane, tako da sam ga u besu grubo udario. Erika je juče uzela Katjino zlatno nalivpero i odnela u školu i izgubila ga. Nerviranje.“

Tog dana poslednji redovi u dnevniku odnose se na Katju: „Od juče Katja spava na drugom spratu. Nadam se da će se uskoro i srećno vratiti dole.“ Dvadeset i prvog aprila zapisao je u dnevnik: „U šest sati su me probudili koraci na spratu. Počeo je porodjaj. Počelo je već posle ponoći. Od jutros je tu i Kehenberg. Ponovo sam legao i u sedam sati ponovo ustao. Bolovi su učestali tako da je do osam sati Katja trebalo da se porodi. Tek oko jedanaest došao je i lekar, dao je injekciju i konstatovao da sporo napreduje. Bolovi pri otvaranju bili su jaki. Katja je mnogo patila. Tek posle ručka bilo je završeno, rodio se zdrav dečak.“

Bilo je to šesto i poslednje dete. Katja je imala tada trideset i šest godina. Bila su teška vremena posle Prvog svetskog rata. Skoro pola veka posle toga ona se prisećala: „U to vreme postojalo je naredjenje o primanju stanara. Mi smo imali petoro dece i morali smo da primimo stanara u kuću. Godinu dana posle toga došlo je i šesto dete na svet. Otišla sam u opštinu da zahtevam da nam isele stanara jer smo dobili bebu. Službenik mi je odgovorio „Nemate prava na to.“

Ona, koja je ceo život podredila muževljevom rasporedu i za koju je i on sam tvrdio da bez njene podrške ne bi ni bio uspešan, na sve to samo je skromno dodala: „Takvi su bili moji doživljaji.“

Gerhard Prause "DREISSIGER"


gebrauchtes Buch – Prause, Gerhard – Dreissiger

Jose Eduardo Agualusa , Lični čudesnik,



Mafaldi, koja je slušala rađanje ove knjige
U znak sećanja na angolskog anarhistu
Inosensija Kamaru Pireša
Sećajući se i Marija Antonija de Olivejre i Marija Pinta
de Andradea, koji su umeli da vole Angolu i portugalski
jezik, pored dvorišta, naravno.




PRVO POGLAVLJE

Neologizmičarka, ili čudno zanimanje lovom, skupljanjem i sortiranjem novih
reči, kao što entomologist lovi, skuplja i sortira koleoptere. Ovo poglavlje zbori
i o uvreženosti čuda u svakodnevici ljudi, kućnim čudima, zamalo tajnim, koje malo ko primeti.

     Reči se, kao i živa bića, rađaju iz starijih reči, razvijaju se, i bez razlike umiru. Najsrećnije se reprodukuju. Ima ih proste prirode, čije samo prisustvo ranjava i vređa, i drugih toliko ljupkih da deluju blagorodno na sve u svojoj okolini. Ove osvetljavaju, one zbunjuju. Jedne su divlje, nervozne, noge im neprijatno vonjaju, useknjuju se i pljuju na pod. Druge, odmah tu pored njih, uzvišene su i nežne orhideje.
     Jaru pre svega interesuju novorođene reči, još uvek vlažne, bez vazduha, nezaštićene, najednom upale u ovu beskrajnu vrevu od života. U potrazi za potencijalnim neologizmima koristi informatički program Neotrak, koji iz novina dostupnih na internetu skuplja reči koje se ne nalaze u rečnicima.

      Nije toliko romantično kao što ljudi misle, požalila se kada mi je prvi put pričala o svom poslu. Dao sam joj za pravo. Na trenutke sam je zamišljao kako podiže i postavlja zamke koje hvataju reči na skrovitim mestima, u gluve sate, ili kako sedi u nekom uglu, u nekoj kafani u Mourariji, naćuljenih ušiju, sa Moulskinom u rukama, i beleži inspirisanu besedu nekog pijanog pesnika. Možda izgubljenu u euforičnoj rulji – dok slavi pad nekog tiranina, dok peva sa masom na koncertu Kaetana Veloza – jer se može pretpostaviti da zajednička stanja intenzivne ekstaze, trenuci novih i naglih osećanja, traže i prizivaju nove izraze.

       Neotrak skuplja reči kojih nema u rečnicima, a Jarin posao je da, zatim, pročisti spisak od štamparskih grešaka, ličnih imena, adresa internet- stranica, sve u svemu, svu beznačajnu prljavštinu, i da prouči ono što ostaje. Svake godine, oko trista reči stigne u rečnike. To zahteva dugotrajno vežbanje strpljenja, poput onog koje se traži od ispirača zlata. Ponekad se zgodi nagli žar uzbuđenja – ili ne. Ima ispirača koje je teret godina savio, kojima je od duboke ozlojeđenosti koža potamnela, i koji nikada nisu imali sreće da vide zrno zlata kako se sjaji u situ.

- Koji je najlepši neologizam na koji si do danas naišla?
Jara je očekivala to pitanje:
- Ne znam, priznala je. Nikada nisam naišla na neku lepu reč. Baš lepu.

Uistinu, neologizmi su skoro svi ružni. U principu ih smatram prostačkim i enfadonhos.

     Pokazala mi je neke primere koji joj svakodnevno padaju šaka, i bio sam primoran da se složim. I meni su se učinili prilično prosti, nemaštoviti, mnogi su bili gadni, ili iskrivljeni i, povrh svega, od male koristi. Stopa smrtnosti među novorođenim rečima je visoka. Mnoge pate od urođenih mana.
Osetljive su, jedva dišu, ne izdrže surovi postupak prirodne selekcije.
- I sada ovo!
Jara nervozno udari u list hartije ispred mene. Pokušao sam da kažem nešto što bi je smirilo, ali mi ništa nije palo na pamet. U mojim godinama, budimo iskreni, užas više ne smeta. Zbunjenost je mladalački jad, kao i anoreksija. U mojoj ranoj mladosti ta reč nije postojala. Bolest jeste, naravno.
Postojao je, na primer, oblik anoreksije koji se zvao jektika, ili sušica: „Jektika! Jektika! Ta simbolično bolna i tužna bolest koja uništava domove, kao što oštre zime uništavaju letinu“, pisao je Kruz i Souza u Misalu. Recimo da je jektika bila anoreksija siromašnih, ili da je anoreksija jektika imućnih. U nedoumici, vratimo se Kruzu i Souzi. Još uvek se sećam čitavog pasusa: „Umetnička i tegobna bolest, koja svim ženama bez razlike daje romantičan izgled“, itd., neću vas više zamarati, oprostite mi na ironiji i digresiji. Iznova sam pročitao spisak. Naglas, sa pauzama. Nije moguće, to je zaista bilo nemoguće, a ipak bilo je tu, stvarno i apsurdno, kao poznati Nemogući svetovi koje je nacrtao M. K. Ešer: stepeništa koja idu nagore i nadole u isto vreme, kocke sa ukrštenim uglovima, voda koja se spušta niz kanal, u čudnoj konstrukciji, dok ne padne, u slapu, u pravcu iste tačke, tamo dole, ili tamo gore, odakle je potekla.
- Ovo je divno, ćero. Liči mi na čudo.
- Zar vi, profesore, niste ateista? Mislila sam da ne verujete u čuda.
- Naravno da verujem u čuda. Čak ih i skupljam. Pokazao sam joj ovu ulaštenu sveščicu crvenih korica u kojoj upravo pišem:

Lični čudesnik


  Beležim na stranice svog Ličnog čudesnika izvanredne događaje koji mi se dešavaju, ili kojima sam slučajni svedok, iz dana u dan. To je dnevnik čudesa. Čuda se dešavaju svake sekunde. Najbolja su najčešće diskretna. Velika su tajna.

Prelistao sam svesku, čitao sam nasumice:

„Četvrtak, 1. jun 2006.
Jutros me je Žina ubeđivala da joj je gušter plesao. Hteo sam da saznam koji ritmovi pokreću guštere. Žina je odigrala nekoliko koraka. Ličilo mi je na rumbu.“

„Nedelja, 6. jul 2008.

Mimoišla se sa mnom, na Šiadu, devojka od svojih osamnaest godina. Riđa, veoma riđa, kožu joj je napao roj pega. U prolazu je na moje staračke oči, već donekle umorne, spustila svoj vlažni zeleni pogled. Zatim se nasmejala i sa sjajnim naglaskom Karioke i rekla: ‘Iskoristi sunce. Ovih dana
ću se vratiti po tebe’ Isprva mi je palo na pamet da je Smrt. Zatim sam bolje razmislio: tako lepa, tako Karioka, pre će biti da je vaskrsenje.“

„Petak, 26. decembar 2008.
Kada sam otvorio smokvu, unutra sam našao zlatnog skarabeja. Smokve oplođuje mali vilin konjic, koji prodire u tučak sa polenom neophodnim za oplodnju ženskih cvetova. Ne bih se, dakle, iznenadio da u smokvi pronađem živog vilinog konjica. Skarabej je već nešto neobično. Stavio sam ga na levi dlan. Pružio je krila i odleteo. Na koži mi je zakratko od njega ostao zlatni sjaj.“

„Petak, 28. avgust 2009.
Noćas sam sanjao Sofijin stih. Sanjao sam da sam ga ja napisao. Toliko sam se obradovao da sam nastavio da se osmehujem i pošto sam se probudio. ‘Gospodine profesore, izgledate kao da ste videli Boga u punoj slavi’ rekla mi je Žina dok mi je služila kafu. Biti Sofija na nekoliko sekundi nije mnogo daleko od slave božijeg prisustva.“

„Utorak, 8. decembar 2009.
Sanjao sam mrtvu mačku pored bedema. Na glavi, minijaturna rupa. Mačka je bila sklupčana mala noć sa mravima. Njena smrt prostirala se mnogo dalje iza bedema.“

Jara je pokušala da mi uzme svesku iz ruke, sva uzbuđena:
- Ne verujem! Dajte da vidim.
- Ne dam, ne dam, borio sam se s njom. Ima tu stvari koje ne smeš da čitaš. Moja lična čuda.
- Lična čuda?
- Ili, tačnije, intimna čuda, određene stvari koje su, ako se dogode devojci od osamnaest godina, trivijalne, ali koje se u mojim godinama mogu smatrati malim čudesima.

Jara se zarumenela. Gajim perverzno zadovoljstvo u umeću da je nateram da pocrveni.
- Nemogući ste, profesore. Zar se nikada nećete uozbiljiti? Lagano me je udarila u rame i vratila se neologizmima: - Veoma mi se sviđa taj vaš Lični čudesnik, ali kod mene to ne funkcioniše. Ne verujem u čuda. Nervira me to. Nervira me mnogo. Želim da znam šta se dešava.

       Lepe žene razdražuju stvari koje ne mogu biti, čudesa, Ešerovi svetovi, zato što je njima skoro sve moguće. Lepa žena je surova ekstravagancija prirode. Nema gore uvrede za prosečnu ženu od suočavanja sa tuđom lepotom, pogotovo ako joj se ne može pripisati nijedna mana. A što se
običnog muškarca tiče, šta ga može uznemiriti više od mirišljavog dugog vrata koji prolazi, ali se ne zadržava, uskog struka koji on nikada neće obgrliti, rumenog i zdravog sjaja usana koje se nikada neće spustiti na njegove? Veoma lepe žene unose nered u društvene sisteme. Stari sam anarhista.
Odavno sam naučio da se lepa žena ne razlikuje od bombe – u moje vreme to su, čak, bili sinonimi – osim po prirodi razornosti.

      Jara je bila moja učenica na kursu za istraživače u institutu u kojem radi. Shvatio sam, kada sam je prvi put video da ulazi u učionicu, da preda mnom stoje malo teži dani. Mogla je da se pojavi u najobičnijoj odeći, u pantalonama od običnog platna, vunenom džemperiću, diskretnom, običnim baletankama, i ipak bi sva pažnja grupe bila upućena njoj. Ne bi vredelo ni da reč nije progovarala. Njena tišina je blistala.

    U većini slučajeva, lepota uživa u sledećoj osobini: zrači svetlost. Na Jari, oko nje, često se dogodi ćutljiva svetlost, slična onoj koja ponire u okean iz visina, i gubi se na kraju u dubinama. U mesecima koji su sledili posmatrao sam kako su je mladići saletali, kao leptirice privučene oštrinom plamena, i
zatim sam ih video kako do kosti gore. Devojke su je zlobno gledale, pune zavisti, u tajnosti su se dogovarale, plele mrežu sitnih intriga, u koju su se, na kraju, same uplitale.

     Bio sam veoma visok, u mladosti. Mnogo viši od proseka. Kasnije, kako su nailazile nove generacije, sve vižljastije, u poređenju s njima visina mi se smanjivala. Osim toga, s godinama sam se smanjio. Sada imam metar i osamdeset dva. Jara je samo malo niža od mene. Dok s njom razgovaram, posmatram njene tanke zglobove, nežne ruke kao u vile, savršenu konstrukciju ramena. Starost nas ne čini imunim na lepotu, daleko od toga, samo nam nameće određeni mir. Ovog jutra Jara je još lepša. Na sebi ima zelenu haljinu klasičnog kroja, koja joj otkriva kolena. Ogorčenje – jer je ogorčena – osvetljava joj lice, oči, čitavo lice joj blista:

- Pogledajte, profesore, nisam luda!
- Ne, draga, pri sebi si, izgleda da je stvarnost poludela. Ne brini. Stvarnost često pati od psihotičnih pojava.

    Ponovo proučavam spisak. Dvadeset tri reči, sve uglađene i savršene, razumne, evidentne, i – iznad svega – neophodne.
       To su poznate reči, ili, bolje, zvuče tako poznato, ne liče na neologizme, kaže mi Jara. Ljudi ih čuju, ponavljaju ih, i postaju ubeđeni da su ih uvek koristili.

      Na ivici je suza. Istina je da lako zaplače. Jednom se rastopila u tihom jecaju samo zato što sam joj u nekim novinama pokazao fotografiju majmunčića koga je usvojila kobila u budističkom hramu na Tajlandu. Kasnije mi je priznala da se razneži dok na televiziji gleda crtane filmove: Mačke iz
visokog društva, na primer, priča o nemogućoj ljubavi između uličnog mačka i aristokratske mačkice.

    Sve te dvadeset i tri reči pojavile su se u novinama prethodne sedmice. Ponovo su se pojavile u novinama ove sedmice, u raznim člancima, ili već integrisane u jezik.

   - Ali to nije sve, profesore. Mislili ste da je to sve?
Iz male kožne torbe izvadila je list hartije i stavila ga pred mene:
- Vidite. To je više od sto originalnih reči. Reči kao i ove prethodne, tako savršene, tako udešene, tako aktuelne, da ih niko ne smatra novim. Mislimo da su nam rod, da smo rasli s njima. Ove sam otkrila juče. To ne sme tako da se nastavi!

Pročitao sam list, pokazujući iznenađenje koje nisam osećao:
- Da li si još sa nekim razgovarala?
- Ne, profesore, nisam. Nisam imala hrabrosti ni sa kim drugim da pričam. Da li možete da zamislite kako bi reagovala moja šefica? Ne znam šta da radim. Ako možete da mi pomognete, profesore.
- Ja? Zašto ja?...
- Ma dajte, profesore, vrlo dobro znate zašto.

Naravno da sam znao zašto, ali hteo sam to od nje da čujem. Tašt sam. Uvek sam bio. U mladosti sam patio od očiglednog narcizma. Voleo sam ogledala. Ogledala su volela mene. Prijalo mi je da poziram pred objektivima foto-aparata. Kasnije,kako sam stario, počeo sam da tražim drugu vrstu ogledala. Ogledalo intelektualca je njegova publika. Učionica puna studenata pretvara se, za jednog taštog intelektualca, u fantastičnu sobu ogledala. Jara je došla da me potraži zato što sam najbolji profesor koga je ikada imala.
- I zašto još? Ne samo zato što sam dobar profesor...
- Ne, u pravu ste. Došla sam da vas potražim zato što ste jedina osoba kojoj mogu da ispričam tako neverovatnu priču bez straha da ćete me odvesti u ludnicu. Sami ste na jednom predavanju rekli da ste odrasli u društvu kojem je apsurd drag – sećate li se? Rekli ste nam da se u Africi, gde ste se rodili, stvarnost ne razlikuje od sna, i da vam se to činilo kao mudar princip.

      Svakako. Prostrana teritorija granice koja razdvaja san od stvarnosti veoma je plodno tle. To sam naučio u Luandi. Moja baka je volela da mi priča porodične priče. Moj deda po ocu bio je izvanredan lovac. Jednog popodneva, dok je bio u lovu, čuo je uzvike koji su dolazili iz drveta baobaba. Naredio je svojim pomoćnicima da raskopaju stablo, i unutra su pronašli dečaka od svoje četiri godine, kako pluta u gustoj i mračnoj vodi. Moj deda je odveo dečaka kući, dao mu je ime Esau, podigao ga je kao sina. Odlično sam ga upoznao, tog mog čika-Esaua. Zabavljao je nas decu svojim savršenim imitiranjem cvrkuta ptica. Zacvrkutao bi i grlice bi mu sletale na glavu. Godinama je radio kao mehaničar. Jednog dana napustio je kuću i otišao da živi na drvetu. Na stablu manga, ako se dobro sećam, koje se nalazilo u dnu dvorišta, pored mehaničarske radionice. Ljudima to nije bilo čudno. Uostalom, rodio ga je baobab. Imao je određenu sklonost ka biljkama.

- Misliš da je izvor isti, zar ne?
- Da, profesore. Sigurno je isti.
- Neki genijalni um?
- Ne znam, nemam predstavu, možda se radi o grupi, nasmejala se, neka vrsta akademije logoteta.
- Vidim. - Grohotom sam se nasmejao. Volim glasno da se smejem. To mi je ostalo od detinjstva. Tragovi Afrikanca u meni. Sa osamdeset i kusur godina, crnac sam samo kada se smejem. Vesela akademija logoteta. Recimo, Akademija „Gimaraes Roza“. Nije teško pogoditi imena članova: Manoel de Baros, pesnik Pantanala, po kojem ljudi moraju ponovo da nauče da greše u jeziku:

U Metamorfozama,u dvesta četrdeset priča,
Ovidije prikazuje ljudska bića preinačena u
kamenje, biljke, životinje, stvari.
Sledeći nivo bio bi da već preinačena bića
govore stvarskim, larvskim, kamenskim itd. dijalektima.
Rodio bi se govor praskozorni adamski,
edenski, postanjski -
Koji bi pesnici naučili – ako se vrate da
budu deca koja su bili
Žabe koji su bili
Kamenje koji su bili.


    - Sviđa ti se? Trebalo bi da pročitaš. U toj akademiji bismo takođe imali i Angolca Luandina Viejru, mog zemljaka, koji je doživeo prosvetljenje kada je pročitao Rozu za vreme zatočeništva u Tarafalu, na Santjagovom ostrvu u Zelenortskoj Republici, početkom šezdesetih godina, i tada prestao da bude militantni nacionalista s blagim spisateljskim ambicijama, da bi postao pravi
pisac. I na kraju, Mia Kouto, Mozambikanac iz Bejre, koji je do Roze došao preko Luandina, i vrlo brzo postao najpoznatiji proizvođač neologizama u portugalskom jeziku. Ogroman nedostatak u ovoj akademiji čini odsustvo nekog pisca iz Portugala.

Jara je nervozno odmahnula glavom:
- Ako me ni vi, profesore, ne shvatate ozbiljno...
Učinila je kao da će ustati. Sprečio sam je jednim pokretom, pre svega zato što kada ona ustane, kao da ceo svet klekne, što mi pomalo smeta, i zatim zato što mi je nagli nemir spopao duh.

   - Ne radi se o jeziku, ne radi se samo o jeziku. Plašiš se, a ja mislim da znam čega te je strah.
- Kako to?
- Zašto te ovo sve toliko uznemirava, da li si razmišljala o tome?
- Zato što to ne sme da se radi. Ne sme se tako uticati na jezik. To je jedna, ne znam ni kako da se izrazim, opasna stvar, jedan...
- Subverzivni akt? Logično. Vidiš da bogaćenjem jezika, stvaranjem reči za koje nismo ni znali da su nam potrebne, reči od kojih, u međuvremenu, više ne možemo da se razdvojimo, ta osoba, ili osobe, ko god da je u pitanju, takođe doprinose da se naše mišljenje razvija, da postane složenije. Radi se,
bez sumnje, o najradikalnijoj subverziji, onoj koja unapređuje jednu civilizaciju tako što joj jezik čini sofisticiranijim.
Jarin glas popeo se za čitavu oktavu:
- Treba li da se plašimo boljeg razmišljanja?
- Mi ne. Sistem, da, sistem ima razloga da se brine. Sistem ne voli da ljudi misle.
- Ponekad smetnem s uma da ste anarhista, profesore, reče Jara.

Smešila se u svom pokušaju ironije. Trebalo je da joj ispričam da sam se u Španskom građanskom ratu borio na strani republikanaca. Bio sam dete tada. Ponekad popijem malo više, i tada se prisećam starih vremena.
- Mislim da nije tako strašno, nastavi Jara. Radi se o nečijoj igri. Bilo kako bilo, planiram da otkrijem šta se dešava. Samo ne znam odakle da krenem. Profesore, hoćete li mi pomoći?

Nikada nisam umeo da odbijem lepu ženu. Osim toga, već sam mesecima bio zatvoren u kući, ni na čemu nisam radio, nisam imao nijedan prozor otvoren ka budućnosti, zabavljao sam se čitanjem starih papira. Pomislio sam da bi mi ovo prijalo.



DRUGO POGLAVLJE

O tigrovima, i drugim bizarnim smetnjama, koje su se dogodile u gradu Sao Paulo da Asunsao nakon smrti done Ane de Souze, kraljice Žinga, u osamdeset trećoj godini života, dana 17. decembra 1663. Ovo poglavlje takođe otkriva i postojanje starih rukopisa koji bi trebalo da sadrže zbirku novih reči– dakle, paleoneologizama – ukradenih u XVII veku od angolskih ptica.

nastavak teksta na scribdu

30.09.2017.

Jose Eduardo Agualusa , Žene mog oca - odlomci







Dorotejino pismo Lorentini

D raga moja kćeri, do samog kraja ću te nazivati kćerkom.

Postoji nešto što moraš da znaš, te želim da to čuješ od mene, jer moja jegreška što do sada to nisi saznala, budući da ja nisam imala hrabrosti.

Ti nisi rođena iz moje utrobe; na dan kad si došla na svet, ja sam izgubilasvoju bebu. U sobi gde sam ležala, u skromnoj maloj bolnici na ostrvuMozambik, porodila se još jedna žena. Porođaj je pošao po zlu i ona nijpreživela. Roditelji te devojke su me molili da uzmem njeno dete – i ja sampristala. Od prvog časa kad sam te ugledala, volela sam te kao svoju pravu kći.

To sam htela da ti kažem. Oprosti mi što ti ranije nisam sve priznala.

Pomozi svom ocu. Za njega sam zabrinuta. Dario ne ume da živi sam. Imalsmo mi svojih nesuglasica; mislim da sam oduvek bila suviše stroga premanjemu. Ali neizmerno ga volim – da li to razumeš? – on je bio jedini muškaracu mom životu. Oduvek mi je bilo teško da prihvatim činjenicu da je on voleo druge žene pre mene. Ili, što je još gore, čak i dok je bio sa mnom. Ali takvi su muškarci.


Ti si bila nešto najlepše što mi je život podario.

Tvoja majka,

Doroteja


__________________________


Greh je ne voleti



Nesrećna slučajnost. Nisam sigurna kako drugačije to da nazovem. Faustino Manso, moj otac, sinoć je preminuo. Iskrcavši se na aerodromu, kupila sam primerak Angolskog dnevnika. Vest o tome – kratka, isprazna – ukazala se nastranicama posvećenim kulturi.


„Umro Lutajući Šišmiš – Faustino Manso izdahnuo je juče rano ujutru, bolnici Sveta nada, na ostrvu Luanda, posle duže bolesti. Imao je osamdeset jednu godinu. Manso, među svojim obožavaocima poznat kao Lutajući Šišmiš tokom šezdesetih i sedamdesetih bio je popularan muzičar, ne samo u Angoli već i svuda širom južne Afrike. Živeo je u brojnim angolskim gradovima, zatim u Kejptaunu u Južnoj Africi, kao i u Maputu (koji se u to vreme još uvezvao Lourenco Markeš). Vratio se u Luandu, svoju otadžbinu, 1975. godine odmah nakon njenog sticanja nezavisnosti. Dugi niz godina je radio u Nacionalnom institutu za knjige i dokumenta. Za sobom je ostavio udovicu – gospođu Anakletu Koreiju da Silva Manso – troje dece i dvanaestoro unučadi.

“Čini mi se da su čak i umrlice rečitije. Četiri takve objave nose ime Faustin Mansa. Jednu je potpisala Anakleta Koreija da Silva Manso – ona je najduža,  Fotografija je, takođe, nešto veća i skorija. A reči ovako glase:

"Otišao si bez poslednjeg zbogom, mužu moj, i sunce u mom životu je zgasnulo. Tvoj božanstveni glas je utihnuo: ko će mi sada pevati dok budem vezla? Izneverio si me, obećao si mi da ćeš ostati kraj mene dok ne stignemdo kraja, a da ćeš me onda držati za ruku, kako me ne bi bilo strah. Ali sada se plašim. Kako se ispostavilo, ponovo si me napustio, ovog puta odlazeći na mnogo duže putovanje – ne znam hoću li biti u stanju da ti oprostim."

Drugu su potpisali njegovo troje dece: N’Gola, Frančeska (Kuka) i Žoa(Džoni). Fotografija prikazuje Faustina Mansa s gitarom u rukama.

" Dragi oče, upoznali smo te kasno, ali, na svu sreću, ne i prekasno. Napustio si nas, ali si nam ostavio svoje pesme. Danas pevamo s tobom. Nijedan kraj puta nije predaleko od tvog zagrljaja.“

Treća i četvrta čitulja su me iznenadile. Sela sam – potrešena – na svoj kofer. Zamolila sam Manduma da ode i kupi mi flašu vode. Tek tada sam osetila vrućinu, čini mi se. Izbijala je iz poda, gusta i vlažna, lepila mi se za kožu, uplitala mi se u kosu, kiselkasta kao zadah starca. Neka osoba pod imenom Fatita de Matos, iz Benguele, potpisala je svoje ime na jedini spomen koji nije pratila fotografija; njene reči behu kratke, ali jasne:

„Nije greh voleti. Mnogo je veći greh ne voleti sve do samog konca ljubavi. Ni zbog čega mi nije žao, Tino, moj Šišmišu. Počivaj u miru.“

U poslednjoj smrtovnici predstavljen je moj otac kako pozira za kasnije naraštaje, onako naočit u svojim tridesetim, sedeći za jednim stolom u baru. Ispred njega se nalazi flaša piva. Moguće je čak i pročitati marku: „kuka“. Dok zapisujem ove beleške, i ja pijem „kuku“. Dobro je to pivo – svetlo, sveže. Iznova čitam reči:

„Dragi oče, zagrli našu majku kada je pronađeš – Leopoldina je strahovito dugo čekala na taj zagrljaj. Reci joj da njenoj deci – vašoj deci – užasno nedostaje; mislimo na tebe svakodnevno, vođeni primerom tvoje hrabrosti i iskrenosti, i uvek ćemo se upravljati prema tome. Naš je svet postao tužniji bez čarolije tvog kontrabasa u njemu. Ko će ga sada svirati? Tvoja deca:Babera i Smirnof.“

Mandumovi roditelji su se venčali u Lisabonu, 1975. godine; oboje tada behu dvadesetogodišnjaci. Markolino je studirao arhitekturu. Manuela, medicinsku školu. Mora da su bili veoma naivni, takvi su i danas. Manuela mi je jednom kazala:

„Oboje smo tada bili nacionalisti, bilo je to nešto kao zaraza. Mrzeli smo Portugal. Želeli smo da završimo svoje školovanje i da se vratimo u rovove socijalizma u Africi. “Manuela mi je dala neke stare ploče da ih preslušam, vinilske, s angolskom muzikom. Tu ima raznih pesama koje govore 0 rovovima socijalizma u Africi. Tako prosto, bez i najmanjeg traga ironije. Portugalska birokratija nije htelada prihvati da ovaj mladi par svog prvog sina nazove Mutu, u čast kralja iz centralne Angole: Mutu-ja-Kevele. Stoga, on je zvanično bio Marselo, ali je ostao Mutu za porodicu i bliske prijatelje. Mandum, srednji sin, zapravo se zove Marijano, a Mendeli, najmlađem, ime je Martino. Godine 1977, kada se rodio Mandum, dvojica Markolinove braće ubijeni su u Luandi, nakon što soptuženi za učešće u planiranom državnom udaru. Markolino se silno uznemirio. Nikada više nije spominjao povratak. Čim je stekao diplomu, našao je posao u studiju jednog arhitekte – takođe Angolca – podneo je molbu za sticanje portugalskog državljanstva i u potpunosti se posvetio svom poslu.  Ja sam Manduma upoznala pre sedam meseci. Prvo što me je na njemu privuklo behu njegove oči. Sjaj u njegovim očima. Njegova kosa, podeljena sitne kuštrave kovrdže, pridodaje mu utisak buntovnika, u suprotnosti s blagošću njegovih pokreta i slatkoćom njegovog glasa. Volim da ga gledam dok hoda. Kao da u svetu kojim on korača uopšte nema trenja.

„Kao mačak?“

Alina to izgovara šapatom, vlažnih usana, naginjući se preko stola. „Kada kažemo da se neko kreće glatko, ljudi obično pomisle na mačke.“ Ne, draga Alina, Mandum nije kao mačak. Postoji nešto u mačjem kretanju, neka vrsta nadmenosti, poput carskog prezira prema bednom čovečanstvu, a to nema nikakve veze s Mandumom. On je istovremeno i ponizan i prkosan. Moguć je da je on takav samo u mojim očima. Možda je u pitanju ljubav. Alina se nasmejala, i sećam se kako se istovetno smejala prvi put kada sam joj pričala o Mandumu. Ima tako ljubak osmeh. Ona je moja najbolja prijateljica.

   „A Mandum, šta to ime znači?“Mandum?

Ah, to je još jedan kralj. Poglavica plemena Kuanama, koji jizvršio samoubistvo tokom jedne bitke, na jugu Angole, protiv trupa nemačke vojske. Mandum – moj Mandum – nije naročito zainteresovan da dozna bilšta više o istorijskoj ličnosti po kojoj je dobio ime. Kada sam ga prvi put pitala kako se zove, odgovorio mi je:

„Marijano. Marijano Masijel.“

A onda se Mario, tehničar zvuka, nizak, bledunjav čovek s neobično svetlom kosom, i stanjenom ali dugačkom, umešao, smeškajući se:

„Dakle, Mandume, ti si najbelji crnac u Portugalu.

“Kakav nedoličan komentar. Burno sam reagovala.

„Stvarno?! Da li je to trebalo da zvuči kao kompliment?

“To jeste trebalo da bude kompliment. Danas sam u iskušenju da se složim sa sirotim Mariom, čak sam i sama upotrebila isti izraz za Manduma. Postoje trenuci kada imam osećaj da sam iskreno zaljubljena u njega. Postoje, međutim, i prilike kada ga bukvalno mrzim. Nervira me prezir koji izražava u odnosu na Afriku. Mandum je odlučio da bude Portugalac. On ima pravo na to. Bilo kako bilo, ja ne smatram da s ciljem da postane dobar Portugalac, čovek mora da se odrekne svog celokupnog porekla. Sigurna sam da sam ja dobra Portugalka, ali se ujedno pomalo osećam i kao Indijka; a sada sam konačno stigla u Angolu, kako bih otkrila da li u meni postoji išta afričko.

    Mandum je pošao sa mnom, iako nevoljno.

 „Da li si poludela? Šta nameravaš da radiš u Africi?

“Na kraju, krenuo je sa mnom kako bi me spasio od Afrike. Pošao je s ciljem da nas izbavi. On je pravo zlato, znam, trebalo bi da budem strpljivija s njim. Osim toga, on uživa u tome što radi. Čitave dane provodi prateći me unaokolo s video-kamerom. Ja  mu kažem da snimi ovo ili ono, dok se on pretvara da me sluša, ali kada shvatim šta se zaista dešava, on snima mene.

izvor 

________________________



Devojčica i kokoška

Izašao sam iz sobe, zalupivši vratima. Dobro je da postoje vrata. U tom trenutku sam žarko želeo da se bacim u more. Dole na plaži, na nekoliko metara od vode, spotakao sam se na jednog čoveka koji je čučao, potpuno go, vršeći nuždu. Taj čovek mi je spasio život. Ja sam prefinjeni samoubica, nemam nameru da legnem i udavim se u kanalizaciji. Trčao sam duž plaže, sve dok mi umor nije nadvladao bes. Seo sam. Imam utisak da se nalazim u pogrešnom filmu. Nisam bio naročito srećan ovih nekoliko meseci, još manje poslednjih par dana. Mislim da sam se poslednji put osećao lepo kada sam putovao sam kroz Maranjao, s rancem na leđima, a pre toga u Rio de Žaneiru vozeći bicikl na obalama lagune. U Luandu sam došao zato što sam verovao da će me ovo putovanje zbližiti s Lorentinom. Želeo sam da je razumem. Ali ne mogu. Ona mi ne dopušta da joj priđem.

Ovaj grad je zbir užasa: siromaštvo plus rasizam plus praznoglavost plus neznanje plus konzervatizam plus mačizam plus netrpeljivost plus arogancija plus buka. Mnogo buke. Ima je svuda, u svako doba dana i noći. Sinoć mi je za vreme večere neko izrecitovao nekolicinu stihova koje je lokalni pesnik napisao o crncima u Americi. Imate sreće, kaže pesnik, ne baš tim rečima, jer ne mogu sada tačno da ih se setim, ali svejedno, važan je njihov smisao, srećni ste zbog toga što ste odavde odvedeni kao robovi, pa sada vaša deca ne umiru od malarije ili gladi.

Nasmejao sam se. Svi za stolom su se nasmejali. To je ipak nešto zbog čega se divim ovdašnjim ljudima. Sposobnost da se izruguju sopstvenoj bedi. Što se ostalog tiče, slažem se s pesnikom. Srećom, moji su roditelji ostali u Portugalu. Rođen sam u Lisabonu. Ja sam Portugalac. Bilo je trenutaka u mom životu, negde između mladalačkih muka i čežnji, kada su me morile izvesne sumnje. Nisam bio sasvim siguran kome svetu zapravo pripadam. Otprilike tako. Svi moraju da se suoče s nekom vrstom krize identiteta. Mendela, mojmlađi brat, osnovao je hip-hop grupu pod nazivom Poster Heds, s trojicom svojih drugova iz srednje škole. Jedan od članova grupe je plavokosi mladić, veoma mršav i smotan, koji se odaziva na ime Em-Si Bju. Jednom prilikom je došao u posetu kod nas; posle nekoliko minuta neobaveznog razgovora, piva i semenki obrnike, moj otac ga je upitao da li je rođen u Luandi.

Ne, čoveče, ja sam se rodio u Amadori.“
„Nisi iz Angole?!“
„Jok ja, čoveče! Ja sam stopostotni tuga– sto posto Portugalac, ja...“
„Ali tvoji su roditelji, svakako, Angolci..."
„Ne, nisu! I oni su iz Amadore, oboje...“
„Ma nemoj! Ali pričaš kao da si Angolac. Imaš akcenat Luande i sve to...“
„Čoveče, u mom susedstvu ima mnogo braće. I u školi. Belci smo samo ja i još petorica momaka. Dobro, četiri belca i jedan Ciganin. Birali smo između Kejp Verdea i Angole. Ja sam izabrao da budem Angolac.

Što se mene tiče, ako se u meni još uvek vrzmala poneka sumnja, ovo putovanje ih je potpuno iskorenilo. Stajao sam tako, očiju uprtih u neizmernu noć, s nesređenim mislima o svojoj prošlosti, o Lorentini, o svom sledećem koraku, kada je jedna devojčica sela na pesak s moje desne strane. Nije mogla imati više od dvanaest godina. Vitka, upletene kose, a oči su joj sijale u mraku kao dva užarena komada uglja. Jedna mala kokoška je iskrsnula iz tame i ugnezdila se tik pored nje.

„Paizinjo“ – devojčicin glas je bio veseo, blago promukao. „Čiko, gladna sam.

Na sebi je imala laganu haljinicu od nekog tankog, skoro providnog materijala. Noge su joj bile glatke i duge. Na njenim malim stopalima, plastične sandale. Pružila mi je ruku.

„Dođi!“Pošao sam za njom. Odvela me je do neke mračne kuće, uglavljene između drugih, još mračnijih kuća. Kokoška nas je pratila. Popeli smo se uz dva niz stepenica i potom izašli u malo otvoreno dvorište s plastičnim stolovima. Dvorište je gledalo na uznemiravajući morski ponor. Ispred nas se iznenada ukazao jedan mladi Kinez, široko se smešeći, izveštačeno se klanjajući, koji nas je poveo do jednog od stolova. Tu se zateklo samo još troje gostiju. Bračni par Kineza, u jednom ćošku, i jedan belac, ispijen i smrknut, leđima okrenut nama. Devojčica nije ni obratila pažnju na jelovnik koji nam je konobar ponudio:

„Hoću ono pod brojem dvadeset i dva.“
„Kako se zoveš?“
„Alfonsina."
„Gde živiš?“
„Na plaži.“
„A tvoji roditelji, gde su ti roditelji?“
„Ostali su u ratu...“
„Gde su ostali?“
„Tamo. U ratu...“

Tišina, kratko zamišljeno ćutanje. Zatim ocenjivački pogled, uz blago podrugljiv osmeh.

„Ti si Portugalac, je l’ tako?“
„Jesam. Pogodila si po mom akcentu?“
„Ne, nego zato što se krećeš kao Portugalac.“

Konobar je doneo poslužavnik s pekinškom patkom i malom porcijom pirinča. Alfonsina je ćutke jela, usredsređena, kao da je to bio način na koji ona razgovara s Bogom.Kada je završila, spustila je posudu s pirinčem ispod stola, pored kokoške.

„Da li je tvoja, ta kokoška?
Da!“
„Ponaša se kao pas.“
„Ona misli da je pas. Odgojila ju je kuja. Onda je sirotica uginula, a Pintad je ostala sama. Ona radi sve kao i pravi pas, osim što ne laje, ali blizu je itome. ’Oćeš da vidiš šta sam je naučila? Pintada, pruži mi šapu.“

Pintada se izvukla ispod stola, a onda je ispružila svoju desnu nožicu.Devojčica se nasmejala. I ja sam joj se pridružio u smehu. Izvukao sam svoju kameru – nikada se od nje ne odvajam – i snimio sam kokošku.

„Ti snimaš filmove?“
„Tako je.“
„I ja sam bila u jednom filmu...“
„Stvarno?“
„Da! U jednom od onih sa seksom, znaš? Ja i još pet drugih devojaka. Jedan Italijan je došao ovde da to snima.“

S užasavanjem sam je odmerio. Odložio sam kameru. Čovek koji je sedeo nasuprot nama, sada je okrenuo stolicu, tako da smo se našli licem u lice. Ovako spreda, izgledao je još bednije. Imao je žute zube i trodnevnu bradu,divlju i jaku poput bodljikave žice. Osmehnuo se. Da kaktus ima usta i da može da se smeška, upravo tako bi izgledao.


Izvinjavam se“, oglasio se, „ali načuo sam vaš razgovor. Nikada ne biste smeli da verujete čoveku koji vam je okrenut leđima. Mnogo toga sam čuo. Nekada davno, bivao sam plaćen za to. Danas sam biznismen. Ulažem ribarske kompanije.“ Otvorio je novčanik i odatle izvadio svoju posetnicu.Savio je jedan njen ugao, pa ju je zavukao u džepić na mojoj košulji.

„U slučaju da ti zatreba. Dakle, kao što sam već rekao, čuo sam o čemu ste razgovarali. Nemoj ozbiljno da shvataš ono što devojčica kaže. Ona je prostitutka, mlada kurva. Grad je pun takvih. Znaš već, rat...“

Alfonsina je ustala:
„Ja idem...“
Odjurila je. Stigavši do vrata, zazviždala je. Kokoška je glasno zakreštala,što je zaista podsećalo na lavež, okrenula se od posude s pirinčem i pošla je za njom, mašući krilima. Onaj čovek me je prostrelio svojim sitnim blistavim očima.

Imaš li cigaretu?“
„Ne. Ja ne pušim.“
„To ti je pametno. Ni ja ne pušim. Prestao sam pre mnogo godina. Pušenje ubija, zar ne? Mene je koštalo jednog plućnog krila. Ali sada me ubija dosada. Dakle, ti snimaš filmove?“
„Tako je. Ja sam kamerman.“
„Vidi se. Čiji si ti sin?“
„Molim?!“
„Tvoj otac, kako ti se stari zove? Jer, možda i jesi Portugalac, ali otac ti je angolac, jesam li u pravu?“
„Zašto vas to zanima?“
„Polako, samo polako, nemoj da se ljutiš. Ja sam obučen da postavljam pitanja. Ponekad se zaboravim. Smetnem s uma koliko je vremena prošlo. Ne moraš da odgovoriš, naravno. Ali ako mi dozvoliš – u vezi s onom devojčicom– da sam na tvom mestu, zaboravio bih sve što je rekla. Fantazira. Prostitucija postoji i u našoj zemlji, kao uostalom i svuda, a samim tim i dečija prostitucija, ali sve su to nasumični slučajevi, svako za svoj groš, nisu u pitanju organizovane strukture, ponajmanje kad se radi o snimanju filmova,pornografije. Koliko si već dugo u Luandi?“
„Tri dana.“
„Ah, znači da još ništa nisi video. Ti si mlad, uživaj. Luanda je predivan grad. Jedan od najlepših gradova u Africi. A zaliv, tako je lep, slažeš li se?Mislim da se nijedan grad ne može uporediti s Luandom, osim možda Rio de Žaneiro. Štaviše, mi imamo najživlje noći na celom kontinentu, čarobne žene.......


29.09.2017.

Geteovo pismo Rajnhardu





"Izbor po srodstvu“ poslao sam zapravo kao cirkular svim prijateljima da bi me se u raznim mestima i prilikama opet jednom setili. Ako ga veći broj ljudi bude uz to i čitao, biće mi još draže. Ja dobro znam kome sam se obratio i gde neću biti pogrešno shvaćen. U tom ubeđenju knjiga je upućena i Vama i veoma je ljubazno od Vas što ste mi i pismeno potvrdili da se nisam prevario. Publika, naročito nemačka, samo je smešna karikatura „demosa“; ona stvarno uobražava da čini neku vrstu istance, senata, i da u životu i čitanju može glasanjem odbiti ono što joj se ne dopada. Protiv toga ne pomaže nikakvo sredstvo osim tihe istrajnosti. Koliko li se tek radujem dejstvu koje će ovaj roman vršiti na mnoge ljude posle nekoliko godina kad ga budu ponovo čitali. Kad, bez obzira na sve zamerke i viku, ono što ta knjižica sadrži bude stajalo kao nepromenljiv fakt pred uobraziljom, kad se vidi da se svom voljom i zlovoljom u tom pogledu ništa ne menja, onda će se na kraju prihvatiti i to osetljivo čedo od deteta, kao što se ljudi u istoriji nekoliko godina posle pogubljenja starog kralja mire s krunisanjem novog cara. Ono što je ispevano dolazi do svog prava kao i ono što se zbilo.“


Reinhard Breymeyer

Gustave Flaubert, Gospođa Bovary,sedmi i osmi deo


VII 

Kadšto je pomišljala da su joj to ipak najlepši dani u životu, štono kažu, medeni mesec. Da se okusi njihova slast, nedvojbeno bi valjalo poći u one zemlje sa zvučnim imenima gde prvi dani nakon venčanja protiču u najugodnijoj dokolici! U poštanskim kočijama, iza plavih svilenih zastora, korakom  se vozite uz strme putove, slušajući pesmu kočijaševu što u planini odjekuje zajedno s kozjim zvončićima i potmulim šumom vodopada.

Kada sunce zađe, na zaljivskoj obali udišete miris limunova, a potom, uveče, na terasi letnikovca, sami i isprepletenih prstiju, promatrate zvezde i kujete naume. Činilo joj se da pojedina mesta na zemlji rađaju srećom, kao biljkom koja uspeva samo na tome tlu, a svugde se drugde slabo prima. Zašto se ne može nasloniti na balkon kakve švajcarske kućice ili se u svojoj tuzi zatvoriti na nekom škotskom ladanju, uz muža u crnu baršunastom kaputu s dugim skutima, u mekim čizmama, sa šiljatim šeširom i orukvicama!

Možda bi rado nekome sve to bila i poverila. No, kako da izrazi onu neuhvatljivu nevoljkost
kojoj se lik menja poput oblaka, koja se kovitla poput vetra? Nedostajahu joj za to i reči, i prilika, i smelost.

Da je Charles to, međutim, hteo, da je to slutio, da je njegov pogled ma i jednom krenuo u susret njezinoj misli, činilo joj se da bi joj se tada iz srca otkinulo iznenadno obilje, poput zrele voćke što pada s grane čim je rukom dotakneš. No, što se pojačavala prisnost u njihovu zajedničkom životu, tako se povećavala i unutarnja odvojenost koja ju je udaljavala od njega.

Charlesov je način razgovora bio običan, nalik na ulični pločnik: tuda su prolazile svačije misli, u svakidašnjem ruhu, ne pobuđujući ni uzbuđenje, ni smeh, ni snove. Nikada ga radoznalost nije navela, govorio je, dok je živeo u Rouenu, da pođe u pozorište i gled pariške glumce. Nije znao ni plivati, ni mačevati, ni pucati iz pištolja, a jednog joj dana nije umeo da objasn neki jahački izraz na koji eše naišla u romanu. Ne mora li se, naprotiv, muškarac u sve razumeti, isticati se u brojnim područjima, upućivati vas u snagu strasti, u istančane životne slasti, u sve tajne? No, ovaj njezin nikoga ni u čemu ne poučava, ništa ne zna, ništa ne priželjkuje. Veruje da je sretan, a ona mu zamera
na tome nepokolebljivom miru, na toj vedroj nezgrapnosti, pa čak i na sreći što mu je sama poklanja.

Kadšto je i crtala, a Charlesu beše veliko zadovoljstvo stajati kraj nje i gledati je gde se naginje nad crtežom, žmirkajući očima da bolje vidi svoj rad ili palcem u kuglice valjajući mrvice hleba. Za klavirom pak, što su njoj prsti brže leteli, to bi se on jače divio. Sa sigurnošću je udarala po tipkama i bez prekida prelazila cielu klavijaturu s kraja na kraj. Podrhtavajući pod njezinom rukom, stari bi se  instrument na kojemu žice behu razdešene, ako bi prozor bio otvoren, čulo do nakraj sela, a ovršiteljev bi pisar, prolazeći glavnom cestom, gologlav i u papučama, zastao da je čuje, onako s papirom u ruci.

S druge je pak strane Emma umela voditi kućanstvo. Bolesnicima je slala obračun o posetama, i to u pomno sročenim pismima, tako da ni izdaleka nisu podsjećala na račune. Kada bi nedeljom imali na ručku nekog suseda, uvek je nalazila načina da posluži ukusno složeno jelo, umela je na vinovu lišću sagraditi piramidu od šljiva, slatko bi poslužila već istreseno iz staklenke na tanjur, govorila je pače kako će kupiti činije za ispiranje usta nakon jela. Sve je to silno pridonosilo Bovaryjevu ugledu.

Charles naposletku poče sam sebe više ceniti što ima takvu ženu. S ponosom u blagovaonici pokazivaše dva njezina crteža načinjena olovkom što ih beše dao staviti u vrlo široke okvire pa ih obesio o zid na dugačkim zelenim vrpcama. Na povratku s mise viđahu ga pred kućom u krasnim vezenim papučama.

Kući se vraćaše kasno, u deset sati, a kadšto i o ponoći. Zaiskao bi tada nešto za jelo, a kako bi služavka već bila legla, posluživaše ga Emma. Skinuo bi kaput da bi mu za večerom bilo udobnije. Nabrajao bi joj redom ljude koje je sreo, sela u kojima je bio, recepte što ih je napisao te bi, zadovoljan samim sobom, pojeo ostatak kuhane govedine s lukom, slistio sir, pohrskao jabuku, ispraznio vrč, a potom pošao u postelju, legao nauznak i zahrkao. Budući da je odavna bio naviknut nositi noćnu kapicu, rubac mu nije ostajao čvrsto vezan preko ušiju pa mu je kosa ujutro sva razbarušena padala na lice i bila posve bela od pernatih pahuljica iz jastuka kojemu bi se uzice preko noći razvezale. Uvek je nosio čvrste čizme koje su na svodu stopala imale dva široka nabora što se koso pružahu prema gležnjevima, dok je ostatak kože bio potpuno ravan, kao nategnut na drvenoj nozi.

Govorio je da za selo i ne treba bolje.

Mati mu odobravaše tu štedljivost; i sada mu je, naime, dolazila u pohode kao i nekoć, kada bi u njezinoj kući došlo do kakve malo žešće oluje, no starija gospođa Bovary kao da baš ne beše naklonjena snahi. Nalazila je njezino držanje previše uznositim za njihove imovinske prilike; drva, šećer i sveće tope se kao u kakvoj bogataškoj kući, a toliki drveni ugljen što izgara u kuhinji dostajao bi i za dvadeset pet jela! Preslagala joj je rublje po ormarima i učila je da pazi na mesara kada joj donosi meso. Emma primaše te pouke, gospođa je Bovary njima obasipaše, a reči draga kćeri i draga majko razmenjivahu se tokom celog dana, popraćene lakim drhtajem usnica, jer obe te slatke reči izgovarahu glasom drhtavim od gneva.

U doba gospođe Dubuc starica se još uvek osećala u prednosti pred njom, no sada je u Charlesovoj ljubavi prema Emmi videla otpadništvo od svoje ljubavi, posezanje za nečim što njoj pripada pa je sinovljevu sreću promatrala u mučnoj tišini, poput propala čoveka što kroz okna gleda ljude gde sede za stolom u njegovoj negdašnjoj kući. Prizivala je pred njim uspomene na svoju muku i požrtvovnost te je, uspoređujući ih s Emminom nehajnošću, zaključivala kako takvo isključivo obožavanje nije nimalo razborito.

Charles nije znao što bi joj odgovorio; mater je poštovao, a ženu beskrajno ljubio. Mišljenje je prve smatrao nepogrešivim, a drugu je, međutim, držao besprekornom. Kada bi gospođa Bovary otputovala, bojažljivo bi se odvažio, i to istim rečima, na jednu-dve od najblažih primedbi što ih beše čuo iz majčinih usta. a Emma bi ga, glasno mu i jasno dokazavši da se vara, poslala natrag bolesnicima.

Htela je, međutim, držeći se načela za koja je verovala da su dobra, u sebi izazvati ljubav. Po mesečini bi mu u vrtu naizust govorila sve strastvene rime koje je znala i uzdišući mu pevala setne adađe, ali se i nakon toga osećala jednako hladnom, a ni Charles se nije zbog toga činio zaljubljenijim ili uzbuđenijim.

Pošto je tako neko vreme kresala kremen o njegovo srce ne izbivši iz njega ni jednu jedinu iskru, nesposobna, uostalom, razumeti ono što sama ne osećaše, kao ni verovati u sve što se ne pokazivaše u uobičajenim oblicima, s lakoćom se uveri da u Charlesovoj strasti više nema ničega izvanrednog. U njegove se ljubavne izlive uvukla redovitost, grlio ju je u određene sate. Beše to navika kao i svaka druga, baš kao poslastica predviđena da se posluži posle jednoličnosti obeda.

Neki lovočuvar kojega gospodin beše izlečio od upale pluća, darova joj malenu talijansku hrticu pa ju je gospođa vodila sa sobom u šetnju, jer bi kadšto i izlazila da načas bude sama i da pred očima više nema onaj večiti vrt i prašnjavu cestu.

Odlazila je do bukvika u Bannevilleu, u blizinu napuštenog paviljona na uglu obzidanog perivoja, na strani okrenutoj prema poljima. Tamo je u jarku među travom bilo visokih trstika s oštrim lišćem.

Najpre bi se ogledala posvuda uokolo da vidi nije li se štogod promenilo od poslednjeg puta kada je ovde bila. Našla bi na istome mestu crvene pustikare i žute šeboje, koprivino busenje izniklo oko krupna kamenja i mrlje od mahovine duž triju prozora čiji se večno zatvoreni kapci raspadahu od istrulosti na zahrđalim gvozdenim stožerima. Isprva bez cilja, misli joj tumarahu nasumce, baš kao i njezina hrtica koja trčala ukrug po poljima, lajala na žute leptire, hvatala rovke zubima čupkajući makove na rubu žitnog polja. Zatim bi joj se misli malo-pomalo razbistrile pa, sedeći na tratini po kojoj je sitno kopkala vrškom suncobrana, u sebi ponavljaše:

– Bože moj, zašto li sam se udala?

Pitaše se nije li se nekom drugačijom igrom slučaja moglo slučiti da sretne drugog muškarca te nastojaše zamisliti kakvi su mogli biti ti događaji što se nisu zbili, taj drugačiji život, taj drugi muž kojega nije poznavala. Tȁ nisu svi muževi nalik na njezina. Mogao je biti lep, duhovit, otmen, privlačan, kakvi su nedvojbeno bili muškarci za koje su se udale njezine nekadašnje samostanske družice. Šta li one sada rade? U gradu, usred ulične vreve, pozorišnog žamora i plesnoga sjaja, provode život u kojemu se srce raduje, a osetila razgaljuju. A ona… njoj je život hladan kao tavan čije je okno okrenuto prema severu, a dosada, taj nemi pauk, u mraku plete mrežu po svim kutovima njezina srca. Sećala se dana podele nagrada, kada se uspinjala na podij da primi zaslužene venčiće.
Ljupko je izgledala onako kose spletene u pletenicu, u beloj haljini i otvorenim crnim suknenim cipelicama pa su je, dok se vraćala na mesto, gospoda saletala da joj čestitaju; dvorište beše puno kočija kroz čija joj vratašca dovikivahu zbogom, a učitelj muzike  pozdravljaše je u prolazu, pod rukom noseći kutiju s violinom. Kako je davno sve to bilo!
Kako davno!

Pozvala bi Djali, smestila je sebi među koljena, pogladila je po tananoj duguljastoj glavi i rekla:

– Hajde, poljubi gospodaricu, ti koja ne znaš za tugu.

Potom bi se, promatrajući setan izraz vitke životinje koja je leno zevala, raznežila te bi joj se, uspoređujući je sa sobom, uzela glasno obraćati, kao nekome koga tešimo u njegovoj boli.

Kadšto bi naišli zapusi vetra, morski povetarci što, prevaljavši se u jednom zamahu preko cele visoravni pokrajine Caux, donosili slanu svežinu sve do ovih dalekih polja. Trstike bi zazviždale povijajući se do zemlje, a lišće bi na bukvama zašumilo u brzom drhtaju, dok im vrhovi, neprestano se njišući, ne prekidahu svečani huk. Emma bi čvršće omotala rubac oko ramena i ustala.

U drvoredu bi zelena svetlost, odražavajući se od lišća, obasjala glatku mahovinu što joj tiho škripaše pod nogama. Sunce zapadaše, kroz granje se crvenjelo nebo, a jednaka debla drveća zasađena u ravnoj crti doimahu se poput niza smeđih stupova što se ističu na zlatnoj podlozi. Obuzeo bi je strah, pozvala bi Djali, brzo se glavnom cestom vratila u Tostes, klonula u naslonjač i cele večeri ne bi ni progovorila.

No, potkraj septrembra, u njezinu se životu dogodi nešto izvanredno: dobi poziv za odlazak u Vaubyessard, k markizu d'Andervilliersu.

Državni sekretar  u doba restauracije, markiz, trudeći se vratiti u politički život, pripremaše daleko unapred kandidaturu za skupštinskog zastupnika. Zimi je delio velike količine drva za potpalu, a u pokrajinskom veću stalno vatreno zahtevao nove ceste za svoj okrug. U vreme velikih vrućina izbi mu u ustima nekakav čir od kojega ga Charles nekim čudom oslobodi u pravi ga čas probivši lancetom. Upravitelj imanja, poslan u Tostes da plati operaciju, uvečer ispriča kako je u lečnikovu malenom vrtu vidio prekrasne trešnje. Kako su pak u Vaubyessardu trešnje slabo rodile, gospodin markiz zamoli Bovaryja za nekoliko sadnica, uze na sebe dužnost da mu lično  zahvali, spazi Emmu, nađe da je lepa stasa i da nipošto ne pozdravlja kao seljanka, tako te su u dvorcu pomislili kako
neće prekoračiti granice pokroviteljskoga ophođenja niti će s druge strane počiniti kakvu
nesmotrenost pozovu li taj mladi bračni par.

Jedne srede, u tri sata, gospodin i gospođa Bovary, popevši se u svoj boc, odvezoše se u Vaubyessard, s velikim putnim kovčegom privezanim otraga na kola i s kutijom za šešire koja bi smeštena pred zaslon za kočijaša. Charles usto među nogama držaše i jednu kutiju od lepenke.
Stigoše pred mrak, baš kad se u perivoju počinjahu paliti svetiljke da kočijama osvetle  put.


VIII 

Dvorac, moderno zdanje u talijanskome stilu, s dva isturena krila i tri vanjska stepeništa, pružaše se podno goleme tratine po kojoj je nekoliko krava paslo među razmaknutim skupinama velikih stabala, dok su se nejednaki bokori zelenila iz košara s grmićima –gorskim ružama, pajasminom i bekovinom, nadimali nad vijugavom crtom peščane staze. Ispod mosta proticaše rečica, kroz maglu se razabirahu zgrade sa škopenim krovom, raspršene po livadi koju blagim padinama okruživahu dva pošumljena brežuljka, a otraga, u guštiku, stajahu u dva usporedna reda kolnice i konjušnice, sačuvani ostaci staroga srušenog dvorca.

Charlesov se boc zaustavi pred srednjim stubištem; pojaviše se sluge; približi se markiz pa, ponudivši joj ruku, uvede lečnikovu ženu u predvorje.

Predvorje beše popločeno mramornim pločama i veoma visoko pa od odjeka koraka, baš kao i od zvuka glasova, onde odzvanjaše kao u crkvi. Nasuprot ulazu uzdizalo se ravno stepenište, a s leva je galerija, okrenuta prema vrtu, vodila do sobe za biljar iz koje se već s vrata čulo sudaranje kugli od belokosti. Prolazeći njome prema salonu, Emma oko biljara vide ljude ozbiljna lika, brade naslonjene ma visoko vezane kravate, svi uređeni odličjima, a šutke se smeše baratajući biljarskim štapom. Na tamnome drvu zidne oplate veliki su pozlaćeni okviri na donjem rubu nosili imena ispisana crnim slovima. Ona pročita: »Jean-Antoine d'Andervilliers d'Yverbonville, grof od Vaubyssarda i barun
od Fresnayea, poginuo u bitki kod Coutrasa 20. listopada 1587.« A na drugom: »JeanAntoine-Henry-Guy d'Andervilliers od Vaubyssarda, francuski admiral i vitez reda sv. Mihajla, ranjen u bitki kod Houge-Saint-Vaasta 29. svibnja 1692., umro u Vaubyssardu 2. januara 1693.« Jedva se razaznavahu imena koja dolažahu potom, jer je svetlo svetiljaka, padajući nisko na zeleno sukno biljarskoga stola, ostavljalo ostatak prostorije u polutami.
Mrkosmeđom senkom bojeći vodoravna platna, ta se polutama na njima prelamaše u tanane niti, duž napuklina u pokosti, a na svim se tim velikim crnim četvorinama obrubljenim zlatom tu i tamo isticaše pokoji svetliji deo slike – kakvo bledo čelo, dva oka što vas motre, perike što padahu na kakvo napudrano rame u crvenoj odeći ili pak kopču na podvezici iznad kakva punahna nožnog lista.

Markiz otvori vrata salona; jedna od gospođa ustade (markiza glavom), pođe Emmi u susret i posede je kraj sebe na sofu te uze s njome prijateljski čavrljati, kao da je već odavno poznaje. Beše to žena od kojih četrdeset godina, lepih ramena, kukasta nosa i otegnuta glasa, a te je večeri na kestenjastu kosu stavila jednostavan rubac od šivane čipke koji joj trokutasto padaše niz leđa. Mlada plavokosa devojka sedila kraj nje na stolcu s visokim naslonom, a oko kamina, nekolicina gospode s cvetićem u zapućku fraka razgovaraše s gospođama.

U sedam sati poslužiše večeru. Muškarci, budući brojniji, posedaše za prvi stol u predvorju, a gospođe za drugi u blagovaonici, zajedno s markizom i njegovom ženom.

Emma na ulasku oseti kako je obavija topao zrak u kojem se ešahu miomiris cveća i krasnoga stolnog rublja, vonj pečenja i miris gomoljika. Plamen se sveća u svećnjacima izduljen odražavao na srebrnim poklopcima za jelo, brušeni kristal, prekriven mutnom maglicom, odsevaše na sve strane bledim zrakama, duž celoga stola nizahu se kite cveća, a na tanjirima sa širokim obrubom, u svakom otvoru između dvaju nabora na ubrusima složenim u vidu biskupske mitre, nalazilo se po jedno jajoliko pecivo. Crvene jastogove nožice stršale su iz pladnjeva, krupno voće u rupičastim košaricama beše naslagano na mahovini, od pečenih prepelica urešenih vlastitim perjem dizaše se mirisna para, a majordom u svilenim čarapama i kratkim hlačama, s belom kravatom i čipkom na prsima, ozbiljan poput kakva suca, pružajući između ramena gostiju već izrezana jela, jednim bi vam zahvatom kašike izvadio odabrani komad. S velike porculanske peći s bakrenim obrubom ženski kip, umotan sve do vrata, nepomično promatraše dvoranu punu sveta.

Gospođa Bovary primeti da više gospođa nije stavilo rukavicu u čašu pred sobom.17 Međutim, na čelu stola, sam među tolikim ženama, pogrbljen nad punim tanjurom i s ubrusom vezanim oko vrata kao da je dete, jeo je starac kojem umak kapaše iz usta. Donje mu veđe behu izvrnute, a malen perčin vezan crnom vrpcom. Bijaše to markizov tast, stari vojvoda de Laverdière, negdašnji ljubimac grofa d'Artoisa18 u doba velikih lovova u Vaudeuilu, kod markiza de Conflansa, a bio je, govorilo se, ljubavnik kraljice Marije Antoanete, posle gospodina de Coignyja te pre gospodina de Lauzuna. Vodio je buran i razvratan život, pun dvoboja, oklada, ženskih otmica, spiskao je sav imetak i
užasnuo celu porodicu . Za stolcem mu stajaše sluga kazujući mu glasno na uho imena jela što ih on mucajući označavaše prstom. Emmine se oči neprestano same od sebe vraćahu na toga starca obešenih usana kao na nešto izvanredno i uzvišeno. Tȁ, živeo je na dvoru i spavao u kraljičinoj postelji!
Natočiše penušca iz leda. Emmi se sva koža naježi kada u ustima oseti tu hladnoću. Nikada pre ne beše videla mogranja ni jela ananasa. Čak joj se i šećer u prahu učini belji i sitniji no drugdje.

Gospođe se zatim popeše u sobe da se spreme za ples.

Emma se dotera s pomnom savesnošću kakvu pokazuje glumica kada prvi put nastupa. Kosu počešlja prema vlasuljarovim preporukama i uvuče se u laku vunenu haljinu što raširena ležaše na postelji. Charlesa hlače stezahu u pasu.

– Ovi će mi potpetci na hlačama smetati pri plesu – reče on.
– Pri plesu? – ponovi Emma.
– Da!
– Pa ti nisi pri sebi! Rugaće ti se ljudi, bolje ostani da sediš. Uostalom to lekaru i više dolikuje – dodade ona.

Charles zaćuta. Koračaše amo-tamo po sobi čekajući da se Emma do kraja odene. Video ju je odostraga, u ogledalu, između dva svećnjaka. Crne joj oči izgledahu još crnje. Kosa joj, blago izbočena oko ušiju, blistaše plavim sjajem, a u punđi joj na gipkoj stabljici drhtaše ruža, s veštačkim rosom na vrhu listova. Haljina što je imaše na sebi beše blede šafranove boje, ukrašena trima ružinim kiticama sa zelenim lišćem.

Charles priđe htejući  je poljubiti u rame.

– Pusti me! – reče ona. – Gužvaš mi haljinu.

Začuše se pjev violine i zvuci roga. Emma siđe niz stube, svladavajući se da ne potrči. Četvorke behu započele. Svet pristizaše. Nastade guranje. Ona sede na klupicu blizu vrata.

Kada četvorka završi, sredina dvorane ostade slobodna za skupine gospode koja stojeći razgovarahu i za livrirane sluge koji donošahu velike pladnjeve. Duž celoga reda žena koje su sjedele sa strane mahalo se oslikanim lepezama, kiticama cveća napola zaklanjao smešak na licu, a bočice sa zlatnim čepom premetale se u poluotvorenim rukama na kojima bele rukavice odavahu oblik nokata i stezahu meso oko zapešća. Čipkasti umeci, dijamantni broševi, narukvice s medaljonima, sve je to drhtalo na košuljcima, svetlucalo na grudima, zveckalo na golim rukama. U kosi, spreda glatko začešljanoj i uvijenoj na zatiljku, u vidu vienaca, grozdova ili grančica, behu zataknute potočnice, jasmin, cvjetovi
mogranja, klasje ili različci. Majke u crvenim turbanima, smrknuta lica, mirno ostajahu na mestu.

Emmi malo zaigra srce kada stupi u red sa svojim plesačem koji je držaše za vrškove prstiju pa pričeka na potez gudala da započne s plesom. No, uzbuđenja ubrzo nestade i ona, njišući se u ritmu orkestra i lagano izvijena vrata polete napred. Smešak bi joj zatitrao na usnama pri pojedinim nežnim zvucima violine koja bi kadšto svirala sama, kad bi zamuknuli ostali instrumenti. Tada bi se čuo jasan zvek zlatnika što se u susednoj sobi prosipahu po suknu na kartaškim stolovima; potom bi u isti mah sve opet započelo, kornet-a-piston ispustio bi zvonak odjek. Noge opet padahu po taktu, suknje se nadimahu i uzajamno dodirivahu, ruke se hvatahu i ispuštahu; iste oči koje su se pred vama obarale
sada su se opet upirale u vaše.

Nekolicina muškaraca (njih petnaestak) između dvadeset i pet i četrdeset godina, raspršeni među plesačima ili u razgovoru na ulazima, izdvajahu se iz gomile nekom porodičnom  sličnošću, koliko god se među sobom razlikovali po godinama, odelu ili licu. Njihovi frakovi, boljega kroja od ostalih, kao da behu od mekše tkanine, a kosa, na slepoočicama začešljana u kovrče, namazana finijim pomadama. Put im beše onakva kakvu daje bogatstvo, ona bela put što se još jače ističe okružena bledoćom porculana, satenskim prelevima, odsjajem krasnoga pokućstva, a u dobru se zdravlju održava pomnim izborom izvrsnih jela. S lakoćom okretahu vrat nad nisko vezanim kravatama,
dugi im zalisci padahu na posuvraćene ovratnike; usta brisahu rupčićima na kojima behu izvezeni veliki monogrami i iz kojih se širio ugodan miris. Oni koji počinjahu stariti izgledahu mladenački, a nekakva zrelost izbijaše na licima mlađih. U njihovu se ravnodušnu pogledu naziraše smirenost svakodnevno zadovoljavane strasti, a iz blagoga ophođenja izbijaše ona posebna surovost kroz koju se odaje prevlast olakih stvari u kojima se vežba snaga, a taština zabavlja, kao što je kroćenje plemenitih konja i društvo propalih žena.

Na tri koraka od Emme neki gospodin u modrom odelu razgovaraše o Italiji s bledom mladom ženom koja je oko vrata nosila bisernu ogrlicu. S pohvalom su govorili o golemim stupovima crkve sv. Petra, Tivoliju, Vezuvu, Castellamareu i Cascinama, đenovskim ružama i Koloseumu po mesečini. Drugim pak uhom osluškivaše Emma razgovor prepun izraza koje nije razumela. Svi se okupljahu oko vrlo mlada čoveka koji je prošle nedelje bio pobedio Miss Arabellu i Romulusa te zaradio dve hiljade zlatnika tako što je preskočio neki jarak. Jedan se tužio da mu se trkaći konji debljaju, a drugi opet na
tiskarske pogreške kojima je iskrivljeno ime njegova konja.

Zrak na plesu beše težak; svetiljke su bledele. Svet stade prelaziti u sobu za biljar. Jedan se sluga pope na stolac i razbi dva okna; na zvuk razbijena stakla, gospođa Bovary okrenu glavu i u vrtu, naslonjena na rešetke, spazi seljačka lica kako gledaju unutra. Tada je obuze uspomena na Bertaux. Ponovo vide majur, muljevitu baru, oca u radnoj odeći pod jabukama, a vide i sebe samu gde, kao negda, prstom skida vrhnje s mleka u zemljanim činijama. No, sred sjaja sadašnjeg časa, njezin prošli život, do tada tako jasno ocrtan, iščezavaše u potpunosti i ona gotovo sumnjaše da je tim životom ikada i živela.

Bila je tu, a posvuda oko ovoga plesa, zastirući sve ostalo, beše tek tama. Ona pak jede sladoled od maraskina, levom ga rukom drži u školjkastoj činiji od pozlaćena srebra pa, prinoseći kašičicu ustima, napola sklapa oči.

Gospođa pokraj nje ispusti lepezu. Neki plesač naiđe onuda.

– Biste li bili tako dobri, gospodine – reče mu gospođa – da mi dohvatite lepezu? Baš mi je pala iza kanapea.

Gospodin se nakloni, a dok je pružao ruku, Emma vide prste mlade gospođe gde mu u šešir spuštaju nešto belo, sveno u trokut. Dohvativši lepezu, gospodin je s poštovanjem pruži gospođi, a ona mu kimnu u znak zahvalnosti pa uze mirisati svoju kiticu cveća.

Posle večere na kojoj je bilo mnogo španskih i rajnskih vina, supe od rakova i bademovice, pudinga à la Trafalgar i svakojakoga hladnog mesa okružena hladetinom što drhtaše na pladnjevima, kočije počeše jedna za drugom odlaziti. Podigavši krajičak zavese od muslina, videli biste kako svetlo njihovih svetiljaka brzo nestaje u tami. Klupice se raščistiše; beše ostalo tek još nekoliko kartaša; muzičari  su jezikom hladili vrhove prstiju; Charles je napola spavao oslonivši se leđima o vrata.
U tri sata izjutra započe kotiljon. Emma nije znala plesati valcer. Svi plesahu valcer, pa i sama gospođica d'Andervilliers i markiza; ne beše drugih gostiju do gostiju dvorca, otprilike dvanaestak osoba.

Jedan od plesača valcera, međutim, kojega kratko nazivahu samo vikontom i kojemu duboko
izrezan prsluk prianjaše uz prsa kao saliven, priđe po drugi put i zamoli gospođu Bovary za ples, uveravajući je da će je voditi i da će ona to sasvim dobro izvesti.

Počeše polagano, a zatim krenuše brže. Vrteli su se: sve se oko njih vrtelo – svetiljke, pokućstvo, zidne oplate i parket, poput kakva koluta na osovini. Kad bi prošli kraj vrata, Emmina bi haljina rubom okrznula njegove hlače; noge im se isprepletahu; on spuštaše pogled prema njoj, a ona prema njemu dizaše oči; obamrlost je obuzimaše i ona zastade.
Opet zaplesaše i vikont, bržim je pokretom povukavši za sobom, iščeznu s njome u dnu galerije, gde ona, zadihana, umalo pade i na tren mu nasloni glavu na grudi. Potom je, vrteći se neprestano, no polaganije, odvede na njezino mesto: ona se nasloni na zid i prekri rukom oči.

Kada ih opet otvori, usred salona su pred jednom gospođom što je sedela na stoličici bez naslona klečala trojica plesača. Ona izabra vikonta i violina se opet oglasi.

Svi gledahu to dvoje. Odlazili su i vraćali se, ona nepomična tela i spuštene glave, a on uvek u istome stavu, uspravna držanja, svijena lakta i isturene brade. E, da, ova ume plesati valcer! Još dugo nastaviše s plesom i izmoriše sve ostale. Još se nekoliko časaka razgovaralo pa posle konačnog »zbogom«, bolje rečeno, »dobro jutro«, gosti dvorca pođoše na počinak.

Charles se vukao uz ogradu stubišta; kolena klecahu pod njim. Beše proveo dobrih pe sati stojeći za stolovima i gledajući kako se igra vist, a da od toga ništa nije razumeo. Uzdahnu stoga duboko od zadovoljstva kada je izuo čizme.

Emma prebaci šal preko ramena, otvori prozor i nasloni se na nj.

Beše mrkla noć. Padahu retke kapi kiše. Emma udahnu vlažni vetar koji joj je hladio veđe. Plesna joj muzika još uvek brujaše u ušima pa se naprezala da ostane budna ne bi li joj što duže potrajala tlapnja o tome raskošnom životu koji će ubrzo morati da napusti.

Poče svitati. Ona dugim pogledom promotri prozore dvorca nastojeći pogoditi u kojoj se sobi nalaze ko od onih što ih je sinoć videla. Rado bi bila štogod doznala o njihovu životu, prodrla u nj, s njime se stopila.

No, drhtaše od hladnoće. Svuče se i pod pokrivačima se stisne uz Charlesa koji već spavaše.

Za doručkom beše mnogo seta. Obrok potraja deset minuta, ne poslužiše nikakav liker, čemu se lekar začudi. Zatim gospođica d'Andervilliers skupi u košaricu ostatke mlečnog peciva da ih odnese labudovima na jezerce pa svi pođoše u šetnju staklenikom gde neobične dlakave biljke behu poredane jedna iznad druge u obliku piramide ispod obešenih posuda iz kojih, kao iz pretrpanih zmijskih legla, preko rubova padahu dugi isprepleteni zeleni traci. Deo s narančama koji se nalazio na kraju vodio je natkriven sve do gospodarskih zgrada. Da razonodi mladu ženu, markiz je povede do konjušnica. Iznad jasala načinjenih u obliku košarica, na porculanskim pločicama behu crnim slovima ispisana konjska imena. Svaka bi se životinja uznemirila u pregradi kad se prolazilo kraj nje te pritom mljaskala jezikom. U sedlarnici je pod sjao poput parketa u salonu. Hamov za kola behu obešeni u sredini na dva okretna stupa, a žvale, bičevi, stremeni i podbradnjaci poredani duž celoga zida.

Charles, međutim, pođe zamoliti slugu da mu zapregne boc. Dovezoše ga pred vanjske stepenice i supruzi Bovary, pošto sva prtljaga bi potrpana u kola, uljudno se pozdraviše s markizom i njegovom ženom pa otputovaše u Tostes.

Emma ćutke promatraše okretanje kotača. Charles, sjedeći na samome rubu klupice, upravljaše kolima raširenih ruku, a konjić trupkajući kasaše u rukunicama koje za nj behu preširoke. Opuštene uzde udarahu ga po sapima vlažeći se onde njegovim znojem, a kutija privezana otraga na bocu u pravilnim je razmacima snažno lupala o zakošak. Behu stigli do tiburvilskih visova, kadli mimo njih najednom smejući se prođe nekolicina jahača, svaki s cigarom u ustima. Emmi se pričini da je prepoznala vikonta; okrenu se i opazi na obzoru tek pokret glava što se spuštahu i dizahu u nejednakom ritmu kasa ili galopa.

Četvrt milje dalje moradoše se zaustaviti da užetom privežu potrganu uzdu koja beše pukla. No, Charles, bacivši poslednji pogled na hamove, spazi nešto na zemlji, među konjskim nogama pa podiže kutiju za cigare, obrubljenu zelenom svilom i s grbom u sredini, poput grba na vratima kočije.

– Čak su unutra i dve cigare – reče – to će mi biti za večeras posle jela.
– Pa zar ti pušiš? – upita ona.
– Ponekad, kad mi se ukaže prilika.
Stavi kutiju u džep i ošinu kljuse.

Kada stigoše kući, večera još ne beše spravljena. Gospođa se razljuti. Nastasie joj drsko uzvrati.

– Odlazite odavde! – reče Emma. – Vi se zaboravljate. Otpušteni ste.

Za večeru su imali supu od luka i komad teletine s kiselicom. Charles, sedeći sučelice Emmi, reče sretno protrljavši ruke:

– Baš je lepo biti opet kod kuće!

Čulo se gde Nastasie plače. Njemu ta uboga devojka beše draga. Nekoć mu je, u pustoši udovištva, tolike i tolike večeri pravila društvo. Bila mu je prva bolesnica, najstarija poznanica u ovom kraju.

– Zar si je zaista otpustila? – reče on napokon.
– Da. Kk će mi to zabraniti? – odgovori ona.

Potom se ugrijaše u kuhinji dok im se pripremala soba. Charles zapali cigaru. Pušio je škubeći usne, svaki čas pljuckajući, uzmičući kod svakog dima.

– Naškodiće ti – kaza ona prezirno.

On odloži cigaru i otrča do crpke da nadušak popije čašu hladne vode. Emma pograbi kutiju za cigare i hitro je baci na dno ormara.

Sutrašnji dan beše dug. Emma prošeta po malenom vrtu, prolazeći i vraćajući se istim stazama, zaustavljajući se pred lehama, pred špalirom, pred sadrenim župnikom, zaprepašteno promatrajući sve te stare stvari koje tako dobro poznavaše. Kako li joj se ples već čini dalekim! Šta li toliko razdvaja prekjučerašnje jutro od današnje večeri? Put u Vaubyessard bše u njezinu životu načinio pukotinu, poput onih velikih useklina što ih oluja kadšto za jednu jedinu noć izdube u gorju. Ipak se pomiri sa sudbinom: pobožno složi u komodu krasnu odjeću, pa čak i satenske cipelice na kojima potplati behu požuteli od klizavoga parketnog voska. Srce joj beše nalik na njih: pri dodiru s bogatstvom na njemu je ostalo nešto što se izbrisati neće.

Uspomena na taj ples postade Emmi, dakle, pravo zanimanje. Svaki put kada bi došla sreda, rekla bi sama sebi budeći se: »Ah! Pre nedelju dana... pre dve nedelje.. pre tri nedelje  bila sam onde!« I likovi joj se malo-pomalo pomešaše u sećanju; zaboravi melodiju četvorki; više jasno ne vide livreje i odaje; nekih pojedinosti nestade, ali žaljenje ostade.

____________________________
17 Kao znak da ne žele piti – nap. prev.
18 Brat kralja Luja XVI i Luja XVII, poznat pod tim imenom dok u vrijeme Burbonske restauracije
nije postao kralj Charles Philippe (vladao 1824-1830). – nap. ur.




18.09.2017.

Gustave Flaubert, Gospođa Bovary, četvrti, peti i šesti deo



Svatovi stigoše zarana u kočijama, u jednoprežnim dvokolicama, u kolima s klupicama
na dva kotača, u starim lakim dvokolicama bez krova, u teretnim kolima s kožnim zastorima,
a mlađa čeljad iz najbližih sela na taljigama na kojima stajahu jedno do drugoga, držeći se za prečke da ne padnu, jer su jurili kasom i žestoko se tresli. Neki dođoše iz daljine od deset milja, iz Godervillea, Normanvillea i Canyja. Beše pozvana sva rodbina iz obe porodice, pomiriše se s posvađanim prijateljima, pismeno obavestiše znance koje odavno be hu izgubili iz vida.

Od vremena do vremena za živicom bi se začulo pucketanje biča, malo potom otvorila bi se vrata: ušla bi još jedna kola. Pojurivši do prvih stepenica  vanjskog stubišta, naglo bi se zaustavila
i iskrcala putnike, a oni bi izišli trljajući kolena i protežući ruke. Gospođe u šeširima nosile su haljine krojene na gradsku, zlatne lance za sat, pelerine s krajevima ukrštenim u pojasu ili pak malene šarene rupce, na leđima pričvršćene iglom, što im otraga otkrivahu vrat. Dečačiće, odevene slično kao i njihovi tatice, nova odeća kao da sputavaše (mnogi su od njih tog dana pače nazuli prvi par čizama u životu), a kraj njih bi se, ćuteći kao zalivena, našla poneka odrasla devojčica od kojih četrnaest-šesnaest godina, u beloj prvopričesničkoj haljini, produženoj za ovu prigodu, nesumnjivo  rođakinja ili starija sestra, crvena u licu, usplahirena, kose masne od ružine pomade, sva u strahu da ne uprlja rukavice. Kako nije bilo dovoljno stajskih momaka da ispregnu sva kola, gospoda zasukaše rukave i sami se toga prihvatiše. Zavisno o različitom društvenom položaju, imahu na sebi frakove, jahaće kapute, haljetke, podrezane kapute – otmene frakove što u porodici  uživahu najdublje poštovanje, a iz ormara bi se vadili samo o svečanim zgodama; jahaće kapute s drugim skutima što lepršahu na vetru, s valjkastim ovratnikom i džepovima širokim kao vreća; haljetke od gruba sukna uz koje je obično išla kakva kapa s bakrenim obrubom na štitniku; podrezane kapute koji su na leđima imali dva puceta, jedno uz drugo, nalik na dva oka, a skutovi kao da su im tesarskom sekirom od jednog komada isečeni. Neki su k tomu (no, ti su, dakako, morali jesti na samom kraju stola) nosili svečane košulje, to jest košulje s ovratnikom prevrnutim na ramena, leđima nabranim u sitne nabore i našivenim pojasom nisko vezanim oko struka.

A košulje na prsima izbočile se kao oklopi! Svi se muškarci sveže podšišali, uši im stršile od glave, a svi behu glatko izbrijani. Neki što behu ustali još pre zore pa se nisu videli dobro obrijati, imahu poprečne brazgotine pod nosom ili duž čeljusti oguljena mesta na koži, velika poput talira od tri franka, upaljena od vožnje po oštrom zraku, zbog čega sva ta punašna, bela i radosna lica behu ponešto išarana ružičastim mrljama.

Opština beše pola milje udaljena od imanja, pa se pešice uputiše onamo, a po završetku se crkvenog obreda isto tako i vratiše. Svadbena povorka, isprva jedinstvena poput kakve šarene trake, vijugala je kroz polja uskom stazom što krivudaše među zelenim žitom, ali se doskora razvuče i raspadne na raznorazne skupine koje zaostajahu da popričaju. Pred povorkom je išao svirač s violinom, na pužu okićenom vrpcama; zatim su doazili mladenci, roditelji, prijatelji, kako bi već tko stigao; a deca su ostajala otraga, zabavljajući se čupkanjem zvončića sa zobenih vlati ili se igrajući između sebe dok ih niko ne bi gledao. Emmi se predugačka haljina malo vukla po tlu; od vremena bi se do vremena
zaustavila da je podigne pa bi tada prstima u rukavicama s nje nežno uklanjala oštru travu i sitne čičkove bodljike, dok je Charles, praznih ruku, čekao dok ona s time ne završi. Čiča Rouault, s novim cilindrom na glavi i u crnom fraku čije mu orukvice pokrivahu šake sve do noktiju, vodio je pod ruku gospođu Bovary. Stari pak gospodin Bovary, koji, prezirući iz dna duše sav ovaj svet, beše jednostavno došao u jahaćem kaputu s jednim redom puceta i vojničkog kroja, kafanskim udvaranjem obasipaše neku mladu plavokosu seljančicu. Ona se klanjala, rumenila, nije znala kako da mu odgovori. Ostali su svatovi razgovarali o poslovima ili su jedni drugima iza leđa zbijali vragolije,
unapred se međusobno potičući na veselo raspoloženje, a ako bi kogod bolje osluhnuo, još je uvek čuo cilik violine koja i dalje sviraše u polju. Kad bi svirač opazio da ostali posustaju, i sam bi se zaustavljao da predahne, dugo kolofonijem mazao gudalo da strune još bolje ječe, a potom bi kretao dalje, sad spuštajući, a sad podižući vrat na violini da tako sam sebi određuje takt. Škripa je instrumenta već iz daljine terala ptičice u beg.

Sto beše prostrt pod kolnicom. A na njemu četiri goveđa bubrežnjaka, šest pilećih paprikaša,
pirjana teletina, tri ovčja buta te u sredini krasan pečeni odojak i oko njega četiri svinjske kobasice s kiselicom. U kutovima stola bile postavljene staklenke s rakijom. Slatka se jabukovača gusto pjenila oko čepova, a sve čaše već unapred behu do ruba napunjene vinom. Na glatkoj su površini žute kreme, poslužene u velikim pliticama, što podrhtavaše i pri najmanjem udaru o stol, bili vitičastim slovima, načinjenim od sitnih ušećerenih badema, ispisani monogrami mladenaca. Za torte i kolačiće od meda i oraha behu doveli slastičara iz Yvetota. Budući da mu to beše prvi posao u ovom kraju, čovek je dao sve od sebe pa na svršetku gozbe sam iznese tortu na sprat koja izazva opštee klicanje.
Osnova joj, kao prvo, beše četvorina od modre lepenke koja prikazivaše hram s tremovima, stubovima i sadrenim kipićima, postavljenim svuda uokolo u udubine ukrašene zlatnim papirnatim zvezdicama; potom se, na drugom spratu, uzdizala kula od savojskog biskvita, okružena sićušnim utvrdama od ušećerena anđelikina korena, badema, grožđica i narančinih krišaka; a na najvišem se sloju koji je predstavljao zelenu livadu s liticama, jezercima od pekmeza i brodićima od lešnjakovih ljusaka maleni Amor ljuljao u čokoladnoj ljuljačci na vrhu čijih su se stubića umesto okruglih završetaka nalazila dva ružina pupoljka.

Sve do večeri su jeli. Kad bi se kogod previše umorio od sedenja, odlazio se prošetati po dvorištu ili malo u štaglju igrati na čepove, 6 a potom se vraćao k stolu. Pri kraju neki zaspaše i zahrkaše, ali kod kafe sve ponovo živnu: udariše u pesmu, ogledahu se u snazi, uzeše prenositi terete, palcima pokazivahu dvosmislene pokrete, pokušavahu na plećima podići kola, pripovedahu masne šale i redom celivahu sve žene. Uvečer se konji koji se do grla behu najeli zobi nikako nisu dali upregnuti u rukunice: ritali su se, propinjali, kidali hamove, a gospodari ih psovali ili im se smejali. I cele su noći po okolnim cestama i po mesečini pomamne kočije jurile najvećim trkom, odskakujući po jarcima,
poskakujući po metrima šljunka, zapinjući o nasipe, a žene se naginjahu kroz vratašca da
dohvate uzde. Oni koji ostadoše u Bertauxu provedoše noć pijući u kuhinji. Deca behu pozaspala pod
klupama.

Nevesta beše zamolila oca da je poštede od uobičajenih šala. Neki rođak, međutim, trgovac svežom morskom ribom, koji im pače, kao venčani dar, beše donio dva lista, baš se hteo dati na to da ustima prska vodu kroz ključanicu, kadli u pravi čas stiže čiča Rouault i u tome ga spreči te mu objasni kako ozbiljan položaj njegova zeta ne dopušta takve nepristojnosti. Rođak svejedno teško popusti pred tim razlozima. Optuži u sebi čiču Rouaulta zbog oholosti i pođe se u kut pridružiti četvorici-petorici drugih uzvanika koji, budući da su ih kod stola u više navrata zaredom dopali lošiji komadi mesa, isto tako držahu da su ih loše ugostili pa sada ogovarahu domaćina i prikrivenim mu rečima priželjkivahu propast.

Stara gospođa Bovary celoga dana ni bele ne probeli. Nju ne behu pitali za savet ni o snahinoj haljini ni o tome kako da prirede gozbu te se ona rano povuče. Suprug, umesto da pođe za njom, pošalje u Saint-Victor po cigare pa je do zore pušio, svejednako ispijajući grog od trešnjevače, mešavinu nepoznatu ostaloj družini, pa je to za nj bio izvor još većeg ugleda.

Charles nipošto ne beše šaljive ćudi te se na svadbi posebno i ne istaknu. Mlako je odgovarao
na sve dosetke, igre rečima, dvosmislenosti, laske i masne šale kojima ga, kao po dužnosti, obasipahu od časa kada iznesoše supu na sto.

Sutradan se zato činio drugim čovekom. Pre bi se pomislilo da je on ona devica od sinoć, dok se na nevesti ne primećivaše ništa po čemu bi se ma što moglo naslutiti. Ni najveći vragoljani nisu znali kako bi se prema njoj postavili pa je, kad bi prošla kraj njih, promatrahu s neizmernom pozornošću. No, Charles nije ništa prikrivao. Zvao ju je »ženo moja«, tikao je, svakoga pitao za nju, posvuda je tražio i često je odvodio u dvorište gde bi ga se izdaleka moglo kroz drveće videti gde joj ovija ruku oko pasa i u hodu se napola naginje nad nju, gužvajući joj glavom čipkasti umetak na košuljcu.

Dva dana po svadbi mladenci otputovaše, jer Charles zbog svojih bolesnika ne mogaše dulje izostati. Čiča Rouault dade ih odvesti u svojoj dvokolici te ih sam isprati do Vassonvillea. Tu poslednji put poljubi kćer, iziđe iz kočije i zaputi se natrag. Prevalivši nekih sto koraka, zastade pa, kada je video kola gde se udaljuju, a kotači im se okreću podižući prašinu, duboko uzdahnu. Seti se potom svoje svadbe, onoga davnog doba i ženine prve trudnoće: i on beše radostan onoga dana kada ju je od oca odveo svojoj kući, posednuvši je na konja iza sebe i kaskajući po snegu, jer beše oko Božića i sva polja be hu bela. Ona se jednom rukom pridržavaše za nj, a o drugoj joj visila košarica; vetar je vitlao duge čipke na njezinoj koškoj kapici pa ga one kadšto doticahu po ustima, a kad bi okrenuo glavu, video bi kraj sebe, na vlastitom ramenu, njezino rumeno lišce što mu se ćutke smeškalo pod zlatnim uresom na kapici. Da zagreje prste, od vremena do vremena zavlačila bi mu ih u njedra. Kako je to sve davno bilo! Sinu bi im sada bilo trideset godina! Još se jednom ogleda, ali ništa ne primeti na cesti. Oseti se tužan kao pusta kuća, a budući da mu se u mozgu omamljenom od silnoga pića nježne uspomene mešahu s crnim mislima, načas ga obuze želja da malo prošeće do crkve. Poboja se, međutim, da ga pogled na crkvu još jače ne rastuži pa se vrati ravno kući.

Gospodin i gospođa Charles stigoše u Tostes oko šest sati. Susedi se načičkaše po prozorima
da vide novu ženu svojega lekara.
Pojavi se stara služavka, pozdravi gospođu, ispriča joj se što večera još nije gotova te je
pozove da u međuvremenu obiđe kuću.

___________________________
6 Igra čiji je cilj, služeći se dvama plosnatim kamenčićima, osvojiti ulog, obično novac, postavljen
na velikom plutenom čepu – nap. prev.



V.
Pročelje od opeka beše točno u ravnini s ulicom ili, bolje rečeno, cestom. Iza vrata visila je  kabanica s podignutim ovratnikom, konjska uzda i crna kožna kapa, a u uglu na zemlji ležaše par gamaša još pokrivenih osušenim blatom. Nadesno beše blagovaonica, to jest odaja u kojoj se jelo i boravilo preko dana. Zelenkastožuta zidna tapeta, pri vrhu naglašena vencem bleda cveća, podrhtavala je na loše napetoj podlozi; bele pamučne zavese, obrubljene crvenom vrpcom, u krst se spajahu na prozorima, a na uskoj ploči nad kaminom, između dva posrebrena svećnjaka pod staklenim zvonima jajolika oblika, blistao je sat njihalica ukrašen Hipokratovom glavom. Na drugoj strani hodnika beše
Charlesova ordinacija, malena prostorija, široka otprilike šest koraka, s jednim stolom, tri stolca i uredskim naslonjačem. Svesci Rečnika medicinskih nauka, još nerazrezani, no mekog uveza oštećena u uzastopnim prodajama kroz koje su prošli, gotovo sami ispunjavahu šest polica jelova ormara za knjige. Za pregleda bolesnika kroz zidove prodiraše ovamo miris rastopljena maslaca, a u kuhinji se čuli bolesnici gde kašlju i podrobno pričaju o svojoj bolesti. Zatim je, otvarajući se ravno na dvorište gde se nalazila konjušnica, dolazila velika zapuštena prostorija s krušnom peći, a trenutačno je služila kao drvarnica, podrum i spremište, onako puna starog gvožđa, praznih bačava, polomljena ratarskog
oruđa, uza svu silu drugih prašnjavih predmeta kojima beše nemoguće pogoditi namenu.

Vrt, duži nego širi, pružaše se između dva zida premazanih lepom i s obe strane prekrivenih marelicama zasađenim u špalir, pružaše se sve do trnove živice što ga je delila od polja. Usred vrta stajaše na zidanu postolju sunčani sat s pločom od škriljevca; četiri lehe, zasađene kržljavim divljim ružama, sa svih strana okruživahu korisniju gredicu zasijanu važnijim biljem. Posve u dnu vrta, pod smrekama, sadreni je sveštenik čitao molitvenik.

Emma se pope na sprat, u sobe. U prvoj nije bilo nikakva pokućstva, no u drugoj, a to beše bračna soba, u ložnici se s crvenim zavesama nalazila postelja od mahagonija. Kutija od školjaka resila je komodu, a na pisaćem stolu uz prozor u jednoj je vazi stajala kitica narančina cveća, svezana belim satenskim vrpcama. Beše to venčani buket, buket prethodničin! Ona se zagleda u nj. Charles to primeti, dohvati ga i odnese na tavan, dok je Emma, sedeći u naslonjaču (oko nje razmeštahu njezine stvari), pomišljala na svoj venčani buket, spremljen u kutiji od lepenke, te se sanjarski pitala kako bi s njime postupili kada bi se slučajno dogodilo da ona umre.

Pozabavi se prvih dana smišljanjem preinaka po kući. Sa svećnjaka ukloni staklena zvona, dade nalepiti nove tapete, nanovo obojiti stubište i postaviti klupe u vrtu oko sunčanog sata. Raspita se pače kako bi se mogao načiniti bazen s vodoskokom i ribicama. Najzad joj muž, znajući da se ona voli voziti kočijom, nađe rabljeni boc koji je, kada su mu stavili nova svetla i blatobrane od prošivene kože, gotovo posve nalikovao na tilbury.

Charles, dakle, beše sretan i bez ikakve brige na ovome svetu. Obedovao je  nasamo sa ženom, uvečer šetnja glavnom cestom, kretnja njezine ruke dok popravlja kosu, pogled na njezin slamnati šešir obešen o prozorsku kvaku i još mnogošta drugo u čemu nikada pre nije ni slutio naslade, sve to sada za nj sačinjavaše neprekidnu sreću. Ujutro u postelji, dok bi ležali jedno pored drugoga na jastuku, gledao je sunčevu svetlost gde joj prosijava kroz svetle maljice na obrazima napola skrivenim pod dvostrukim obrubom noćne kapice. Ovako izbliza, njezine mu oči izgledahu uvećane, pogotovu kada bi, budeći se, više puta za redom zatreptala veđama: crne u seni, a zagasito modre na danjem svetlu, kao da u sebi skrivahu nekoliko slojeva boje koji, u dnu tamniji, postajahu sve
svetliji što behu bliže površini cakline. Oko mu se gubilo u tim dubinama te je onde video svoju umanjenu sliku, do ramena, sa svilenim rupcem na glavi i u košulji rastvorenoj oko vrata. Onda bi ustao. Ona bi izašla na prozor da gleda njegov odlazak i ostajala naslonjena na prozorsku dasku, između dva lonca s geranijima i u jutarnjoj haljini što mekano padaše oko nje. Charles bi na ulici prikopčao ostruge na kamenu međašu, a ona je odozgo i dalje razgovarala s njime, ustima svejednako čupkajući krajičak cveta ili lista koji bi potom otpuhnula prema njemu pa bi, lepršajući, lebdeći, praveći u zraku polukrugove kao ptica, pre no što će pasti na zemlju, zapeo na kuštravoj grivi stare bele kobile koja nepomično stajaše pred vratima. Charles bi joj, uzjahavši, rukom poslao poljubac;
ona bi odgovorila kimanjem, zatvorila prozor, pa bi on otišao. I onda bi krenuo po glavnoj cesti čija se dugačka prašnjava vrpca protezaše do u beskraj, po izlokanim stazama nad kojima se drveće nadvijalo tvoreći senice, po puteljcima gde mu žito sezaše do koljena, sa suncem na plećima i jutarnjim zrakom u nosnicama, srca puna noćnog blaženstva, smirena duha i zadovoljene puti, prežvakavajući svoju sreću, poput ljudi koji još i posle obeda uživaju u okusu gomoljika koje probavljaju.

Tȁ, kakva je do sada dobra imao u životu? Zar gimnazijske dane, koje je provodio zatvoren unutar onih visokih zidova, sam među bogatijim i u nastavi sposobnijim drugovima koji su se smejali njegovom naglasku, rugali se njegovom odelu, a kojima su majke u sobu za posete dolazile noseći kolače u mufu? Ili kasnije, kada je studirao medicinu i nikada nije imao dovoljno novaca da povede na ples kakvu malu radnicu koja bi mu postala ljubavnicom? Posle toga, četrnaest je meseci živeo s udovicom kojoj noge u postelji behu hladne kao dva komada leda. No, sada doživotno poseduje tu lepu ženu koju obožava! Svet za njega ne sezaše dalje od svilena ruba njezine podsuknje pa predbacivaše sebi da je ne ljubi. Uhvatila bi ga želja da je ponovo vidi, brzo se vraćao k njoj i penjao se uz stepenice  uzdrhtala srca. Emma bi se baš oblačila u sobi, prišao bi joj prigušenim koracima,
poljubio je u leđa, a ona bi vrisnula.

Nije se mogao suzdržati da neprestano na njoj ne dodiruje češalj, prstenje, rubac; kadšto bi joj na oba obraza utisnuo zvučan poljubac  ili bi joj golu ruku obasuo nizom sitnih poljupčića, od vršaka prstiju do ramena, a ona bi ga odgurnula, napola nasmešeno, napola nestrpljivo, kao što se postupa s detetom koje vam se veša o skute.

Pre udaje Emma je verovala da u sebi oseća ljubav, no kako sreća koja je trebala iz te ljubavi proisteći nije dolazila, mora da se prevarila, mišljaše. Pa nastojaše doznati što se u životu zapravo podrazumijeva pod rečima sreća, strast i opijenost koje joj se u knjigama behu učinile tako lepe.


VI.

Bila je pročitala Pavla i Virginiju 7 i sanjarila o bambusovoj kolibici, crncu Domingu, psu Fidèleu, no nadasve o slatkome prijateljstvu kakva dobroga brace koji za tebe bere rumeno voće s velikih stabala, visokih kao gora, ili bosonog trči po pesku donoseći ti ptičje gnezdo.

Kad joj je bilo trinaest godina, otac je odvede u grad, s namerom da je da u samostan. Odsedoše u gostionici u četvrti Saint-Gervais, gde im večeru iznesoše u oslikanim tanjirima na kojima beše prikazana istorija gospođice de La Vallière.8 U svim su se natpisima uz te prikaze, tu i tamo izgrebenim noževima, slavile vera, nežnost srca i dvorska raskoš.

Daleko od toga da se u samostanu dosađuje, u prvi joj mah beše ugodno društvo časnih sestara koje su je, da bi je razonodile, vodile u kapelicu kamo se nekim dugim hodnikom ulazilo iz blagovaonice. Za vreme se odmora veoma malo igrala, dobro je razumevala katekizam i gospodinu je kapelanu na teška pitanja upravo ona odgovarala. Nikada ne izlazeći iz mlačnoga raspoloženja u učionicama i živeći među bledunjavim ženama što nosiše krunice s bakrenim krstićima, ona dopusti da je polagano uspava tajstvena čežnja koja izbija iz mirisa oltara, svežine škropionica i svetlosti voštanica. Umesto da sluša misu, promatrala je u molitveniku nabožne sličice obrubljene azurnom bojom pa su
joj se sviđali bolesna ovčica, presveto srce probodeno oštrim strelicama ili jadni Isus što
putem pada na vlastiti krst.  Pokuša za pokoru čitav dan provesti bez jela. Razbijaše glavu
smišljajući na što bi se mogla zavetovati.

Kad bi išla na ispoved, izmislila bi beznačajne grehe, ne bi li što duže onde ostala, klečeći u tami, sklopljenih ruku, lica pripijena uz rešetku, slušajući ispovednikov šapat. Na usporedbe sa zaručnikom, suprugom, nebeskim draganom i večnim brakom što se često ponavljaju u propovijedima u dubini su joj se duše budile neočekivane slasti.

Uvečer pre molitve čitala su se u učionici nabožna dela. Pod nedeljom je to bio kakav kratki izvadak iz svete istorije ili Propovedi opata Frayssinousa,9 a nedeljom, kao razbibriga, odlomci iz Duha hrišćanstva. Kako li je u prvih nekoliko navrata pozorno slušala zvonki vapaj romantične sete što se ponavljaše u svakom odjeku zemlje i večnosti! Da joj je detinjstvo proteklo u sobičku pokraj dućana u kakvoj trgovačkoj četvrti, možda bi se tada bila otvorila lirskim čarima prirode koje obično do nas dopiru tek zahvaljujući piscima. No, ona predobro poznavaše selo, znala je što je blejanje stada, što mužnja, a što plugovi. Naviknuta na mirne životne strane, radije se okretala svemu što beše burno.
More je volela tek zbog oluja, a zelenilo samo ako je naretko raslo među ruševinama. Trebalo joj je da iz svega izvuče svojevrsnu osobnu korist pa kao nepotrebno odbacivaše sve što nije služilo neposrednom zadovoljenju njezina srca – beše više sentimentalne negoli umetničke naravi te je tragala za uzbuđenjima, a ne za krajolicima.

Našla se u samostanu i neka usidelica koja onamo dolažaše na osam dana svakog meseca da krpa rublje. Pod zaštitom nadbiskupije, kao pripadnica stare plemićke porodice  što beše propala za vreme Revolucije, jela je u blagovaonici za stolom časnih sestara pa bi posle jela malo s njima počavrljala pre no što će se vratiti svojemu poslu. Pitomice su često bežale s nastave i odlazile do nje. Znala je napamet brojne ljubavne pesme iz prethodnoga veka  pa bi ih podglas pevušila svejednako provlačeći iglu. Pripovedala je priče, javljala novosti, u gradu obavljala usluge, a starijima krišom posuđivala kakav roman što ga je uvek imala u džepu na pregači, a iz kojih je naša draga gospođica u predahu od posla i sama gutala cela poglavlja. Sve tu beše puno ljubavnih dogodovština, ljubavnika i ljubovca, progonjenih gospi što padaju u nesvest u osamljenim paviljonima, poštanskih kočijaša koji pogibaju kod svake postaje, konja koji na svakoj stranici crkavaju od napora, mrklih šuma, ljubavnih jada, prisega, jecaja, suza i poljubaca, čamaca na mesečini, slavuja u gaju, gospodičića hrabrih kao lav, umiljatih kao janje, a kreposnih da ih nema pod kapom nebeskom, uvek divno odevenih, a suze im liju iz očiju kao voda iz vrča! I tako je, s petnaest godina, Emma punih šest meseci prljala ruke u prašini starih čitaonica. Uz Waltera Scotta, kasnije je zanesoše i istorijske  zgode pa uze sanjariti
o škrinjama, stražarnicama i putujućim pevačima. Bila bi volela živeti u kakvu starom zdanju, kao one vlastelinke tanka struka što su, nalaktivši se na kamen i naslonivši bradu o dlan, provodile dane pod trolistom na šiljatim prozorima izglédajući neće li s dalekih polja na vranome konju dojahati vitez s belom perjanicom. U to se vreme klanjala Mariji Stuart i osećala zaneseno strahopoštovanje prema slavnim ili nesretnim ženama. Ivana Orleanska, Heloiza, Agnès Sorel,10 lepa Ferronière11 i Clémence Isaure12 izdvajahu se za nju poput zvezda repatica iz mračnoga beskraja  istorije, u kojemu se još tu i tamo, no utonuli u senu i bez ikakve uzajamne veze, isticahu Luj Sveti13 i njegov hrast, Bayard14 na umoru, nekoliko okrutnih dela Luja XI, nešto malo Bartolomejske noći,15 Bearnčeva perjanica16 i nezaboravan spomen na oslikane tanjire koji veličahu Luja XIV.

Na satu muzike  u romancama što ih pevaše, spominjahu se samo anđelčići sa zlatnim krilima, Madone, lagune, gondolijeri – sve mirne kompozicije  koje joj dopuštahu da kroz glupavost stila i hirovitost tonova nazre privlačnu fantazmagoriju sentimentalne stvarnosti. Neke su njezine drugarice u samostan donosile spomenare koje behu dobile kao novogodišnji dar. Valjalo ih je skrivati – bieše to pravi podvig, a čitale su ih u spavaonici. Nežno držeći u rukama njihove krasne satenske korice, Emma je upirala očarani pogled u imena nepoznatih ljudi što se ispod svojih upisa najčešće potpisivahu kao grofovi ili vikonti.

Drhtala je, dahom odižući svileni papir s graviranih crteža, a on se, napola svijen dizao pa opet polako padao na stranicu. Bilo je tu svega i svačega: za ogradom nekog balkona mladić u kratkom ogrtaču u naručju steže devojku u beloj haljini, s torbicom o pojasu. Našlo se i nepoznatih portreta engleskih gospođa s plavim uvojcima koje vas ispod okruglih slamnatih šešira gledaju velikim sjajnim očima. Videle su se tu i gospe zavaljene u kočijama što klize kroz perivoje, a hrt poskakuje pred konjima što ih kasom teraju dva malena kočijaša u belim hlačicama. Druge su pak, sanjareći na počivaljkama uz otpečaćeno pismo, promatrale mesec kroz pritvoren prozor, napola zastrt crnom zavesom.

Bezazlene deve sa suzom na licu kroz rešetke gotičke krletke ljubile su grlicu ili sa smeškom naginjahu glavu na rame trgajući latice s cveta ivančice dugim i šiljatim prstima, zavinutim na vrhu poput šiljastih cipela. A i vi ste bili onde, sultani s dugim lulama što se pod sjenicama obeznanjujete u naručju bajadera, pa i vi, kauri, turske sablje i kapice grčke, a nadasve vi, bledi pejzađi iz predjela ditirampskih, što nam često u isti mah prikazujete palme i jele, tigrove s desne i lava s leve strane, na obzoru tatarske minarete i rimske razvaline u prednjem delu, a uz njih polegle deve – i sve to uokvireno lepo uređenom prašumom, a dugačka okomita sunčeva zraka podrhtava u vodi po kojoj plove labudovi, tu i tamo se ocrtavajući poput belih ogrebotina na čeličnosivoj pozadini.

A kroz staklo petrolejske svetiljke, obešene na zidu iznad Emmine glave, padaše svetlo na sve te slike iz otmena sveta što se pred njom nizahu u tišini spavaonice i uz udaljeni štropot kakva okašnjelog fijakera što se još kotrljaše po bulevarima.

Kada joj umre mati, Emma je prvih dana mnogo plakala. Onda dade načiniti posmrtnu sličicu ukrašenu pokojničinom kosom, a u jednome pismu što ga posla u Bertaux, punome tužnih razmatranja o životu, zatraži da je jednog dana sahrane u isti grob s majkom. Otac pomisli da je bolesna i dođe joj u posetu. Emma beše u sebi zadovoljna što je otprve postigla onaj retki ideal bledih bića do kojega prosečno srce nikada ne stiže. Utonu, dakle, u plutanje po lamartinovskim meandrima, slušaše harfe na jezerima, svaki pev umirućih labudova, svaki list što otpada, čiste device što uzlaze na nebo i glas Večnoga što progovara u dolinama. To joj dojadi, ali to nipošto ne htede sebi priznati, već ustraja – najprije iz navike, a zatim iz taštine, pa se najzad iznenadi osjetivši se smirenom i s jednako toliko malo tuge u srcu kao i bora na čelu.

Redovnice koje su inače imale dobro mišljenje o njezinim naklonostima opaziše s velikim
iznenađenjem kako gospođica Rouault kao da izmiče njihovoj skrbi. Behu je, zapravo, toliko obasule službama Božjim, povlačenjem u osamu, devetnicama i propovedima, toliko joj zdušno preporučile štovanje što ga dugujemo svecima i mučenicima i dale toliko dobrih saveta o čednosti tela i za spas duše da se ponela poput konja kad mu se pritegne uzda: zaustavila se u mestu i odbacila žvale. Njezin se duh, praktičan usred sve zanesenosti, ljubeći crkvu zbog cveća u njoj, muziku  zbog reči u romancama, a književnost zbog strastvenih uzbuđenja, bunio protiv verskih otajstava, baš kao što se ona sama sve više opirala stezi koja beše nešto odbojno njezinoj naravi. Kada je otac odvede iz
zavoda, nikome ne beše previše krivo što odlazi. Nadstojnica pače držaše da je u poslednje vreme pokazivala premalo poštovanja prema samostanskoj zajednici.

Emmi se, kada se vratila kući, isprva svide zapovedati služinčadi, a potom joj selo omrznu te zažali za samostanom. A kada je Charles prvi put došao u Bertaux, smatraše samu sebe duboko razočaranom osobom koja više nema što naučiti i više ne treba ništa osećati.

No, teskoba zbog novoga položaja ili možda razdraženost prouzročena prisutnošću ovoga muškarca behu dovoljne da je uvere kako se napokon domogla one čudesne strasti koja je do tada poput kakve velike ptice ružičasta perja lebdela u sjaju pesničkih nebesa – pa sada nikako nije mogla zamisliti da je ovaj mir u kojemu živi ona sreća o kojoj je nekoć sanjarila.




_________________________

7 Paul et Virginie, popularni sentimentalni roman francuskog pisca Jacques-Henrija Bernardin de
Saint-Pierrea iz 1787, radnjom smešten na današnji otok Mauricijus. – nap. ur.
Louise de la Baume Le Blanc, vojvotkinja de La Vallière (1644-1710), omiljena ljubavnica kralja
Luja XIV. – nap. ur.
Denis-Antoine Frayssinous (1765-1841) – hrišćanski pisac – nap. ur.
10 Omiljena ljubavnica francuskog kralja Karla VII. na glasu zbog lepote, prva "službeno" priznata
kraljevska ljubavnica. – nap. ur.
11 La belle ferronnière ("lepa željezarka"), ime dano ženi prikazanoj na portretu koji se čuva u Louvreu i pripisuje Leonardu da Vinciju ili nekom njegovom učeniku, poznat i kao Portret nepoznate
žene. Žena na portretu navodno je bila ljubavnica francuskog kralja Franje I, kći nekog željezara ili
pak udana za izvesnog Le Ferrona, pa otud ovaj naziv. Prema legendi, njezin se ljubomorni muž
namerno zarazio sifilisom, kojega je preko nje tako preneo kralju. – nap. ur.
12 Legendarna osnivačica Académie des Jeux floraux, utemeljene u Toulouseu 1322. godine, najstarije još postojeće književne institucije čiji su pripadnici pisali trubadursku poeziju na okcitanskom jeziku.
– nap. ur.
13 Francuski kralj od 1226-1270. godine; učestvovao u krstaškim  ratovima, proglašen svecem.
Njegov hrast nalazi se u šumi Vincennes nedaleko Pariza, gde je kao ljubitelj pravednosti sedeo i
delio pravdu izvan dvora, kako bi mu mogli pristupiti siromašni i obespravljeni. – nap. ur.
14 Vitez de Bayard (1473-1524), francuski vojnik znan kao "vitez bez straha i mane" ili "dobri vitez",
pojam romantičnog viteštva i junaštva. Poginuo je u Italiji, a smrt su mu oplakivali i njegovi
neprijatelji. – nap. ur.
15 Noć uoči dana sv. Bartolomeja 24. kolovoza 1572, kada je kraljeva majka Katarina Medici naredila
strahovit pokolj hugenota (protestanata); u masakru u cijeloj Francuskoj ubijeno je više od
70.000 hugenota. – nap. ur.
16 Béarnais je nadimak francuskog kralja Henrika IV. Navarskog (vladao 1589-1610). – nap. ur.