O LJUBOMORI
Ljubav i tuga su nerazdvojni, a nisu nerazdvojni ljubav i radost.
Stoga je bol jedino merilo ljubavi. Ako smo nekoliko puta u životu
bili zaljubljeni, a ovakav je slučaj odista sviju ljudi od srca, onda
se najduže sećamo ljubavi koja nam je najviše bola nanela.
Sujeta igra u ženskim ljubavima veliku ulogu, a ponekad i glavnu.
Najveći broj žena ne ide za čovekom koji se njima samima dopada, nego
najpre za čovekom za kojeg se zna da se dopada drugim ženama, naročito
njihovim prijateljicama, ili čak njihovim neprijateljicama. Ovaj slučaj
je vrlo zanimljiv u pogledu ženskih osećanja: žene vole ljude slavne
medju ženama, većma nego ljude slavne medju drugim ljudima. Žene koje
vole ljude slavne medju drugim ljudima, sasvim su različne od onih
žena koje vole ljude čuvene kao dopadljive ili zavodjačke u krugu
drugih žena. Čini mi se čak da je vrlo čudna ova zbrka osećanja u
jednom istom spolu.
Da žena nema nešto intuicije, ona nikad ne bi pogodila ni vrata na
koja izlazi iz svoje kuće. A žena koja zna šta hoće, po karakteru je
obično muškobanjasta, kao što je žena koja uvek zna bar ono što neće,
po karakteru uvek dete.
Makar izvesne žene i imale dosta vrlina, nikad ih nijedna nema
dovoljno. Ženine su pogreške obično malobrojnije nego čovekove, ali
obično veće nego čovekove. Žena napravi najviše pogrešaka baš nastojeći
da bude nepogrešna i bezgrešna. Kažu da na Malabaru na Madagaskaru
žene ne lažu, zato što rade sve što hoće, i što zive kako znaju, ne
dajući nikom nikakva računa...
U ljubavi se treba boriti kao stari Skiti na bojnom polju: bežeći
od neprijatelja... Odista, bežanje je jedini način da čovek razazna
u ljubavi da li je još gospodar svoje pameti i svoje snage, otputovavši
kad hoće, i oslobodivši se kad mu je volja. Ali onog časa kad čovek
zaljubljen oseti da su mu djonovi postali teži od olova, on je pobedjen.
A to je često i dovoljno da ga žena više ne voli; jer žena ne trpi
pobedjenog i okreće glavu od svoje pobede. Žena se ne daje, nego se
podaje; i uvek hoće da sama ima utisak, čak i izgled, da je oteta i
silovana.
Zanimljivo je da se ljudi razumeju najbolje sa ženama u koje nisu
zaljubljeni. O ljubavi sa takvim ženama govorimo uvek ubedljivo i
razumno; i one su same ushićene da najzad čuju reči o takvim krupnim
stvarima srca, bez ikakve zadnje pomisli onoga s kim razovaraju. Žena
voli prijateljstvo više nego čovek. Za ženu je jedini odmoran i dobar
čovek onaj koji ne pokušava da je zaluđava i osvaja kad ona ovo ne
želi. Nezaljubljen čovek često izgleda bez ćara, ali i bez zloće;
hladan, ali i human.
Ljubomoran čovek živi u kući sa duhovima i vampirima, u šumi živi
sa ašdajama, na vodi i kad je mirna, živi u olujama. On se u svojoj
ljubomori ni na jednom tlu ne oseća drugačije nego bi se osećao na
vulkanu ili zemljotresu. Kad bi ljubomora trajala celog života
čovekovog taj bi život morao trajati vrlo kratko.
Ljubomora postoji i gde nema ljubavi. Neko je ljubomoran i pre nego
je postao zaljubljenim, a ostao je ljubomoran čak i posle nego što je
bio zaljubljen.
Ljubomoran želi nekom lucu u koje je zaljubljen zlo i nesreću, čak
i onda kad je inače tome istom licu u stanju da rado žrtvuje sve svoje
što ima, čak i život. A život možda pre i brže nego li ma šta ista
drugo.
Ljubomoran čovek nikad nema sreće u ljubavi; a najčešće se smatra
nesrećnim i kad ima najviše uspeha.
Istina, najobičniji je slučaj da se žena sveti nevernom čoveku time
što i sama postane nevernom.
O ljubavi prema ženama, danomice se piše i govori već vekovima; a
međutim, obrnite se oko sebe da vidite sa koliko se malo ljubavi živi
na svetu.
Ima žena koje nisu ničije, i žena koje su svačije, i najzad ima
žena koje su po prirodi samo žene jednog jedinog čoveka. Ali ima i
žena koje su pre svega majke svoje dece... Pogodite izmedju ovih koja
je vaša, a koja vašeg neprijatelja, a koja je sposobna i da bude, u
izvesnim slučajevima, i svačijom ženom! Utoliko, dakle, strašnije
izgleda ljubomora čovekova ako ona ne pogodi prestupnicu, nego
prijateljicu ili nego majku!
O razočarenju
Samo mladi veruju da je ceo zivot lep i svi ljudi dobri. Docnije,
svakih novih deset godina, covek pocinje sve u zivotu postupno menjati:
ideje, odela, vrste zabava, vrste zena, voleci s vremenom sto ranije
nije ni podnosio. Covek je uglavnom podeljen na decenije po puno
svojih strasti, ukusa i navika.
Prvo sto coveka ozlovolji prema zivotu, to je nesumljivo njegova
borba za opstanak. To bi znacilo da coveka najpre ozlovolji prema
zivotu rad koji je u najvise slucajeva naporan, cesto i veoma mucan...
Kad ljudi ne bi morali gladovati ne radeci, nikad se ne bi prihvatili
posla... Drugo, coveka ozlovolji prema zivotu njegovo osecanje da je
sve prolazno, a prema tome, i sve besciljno. Odista, sve sto covek
uradi, to vremenom sam pojede ili sam poobara; a svako zna da sve sto
su jedni pre nas uradili, drugi su to docnije oporekli ili ponistili...
Trece: coveka ozlovolji prema zivotu njegov strah od smrti, od bolesti,
od sirotinje, od starosti, od ljudi, od zivotinja.
Niko nije sebe drzao potpuno srecnim zato sto je nesto veliko
ostvario, cak se nije osecao stoga ni dovoljno zadovoljnim. Ipak
najbolnije covekovo razocarenje, to je kad izgubi veru u svoje
sopstveno delo.
Ka razocarenju su skloni ljudi prema njihovom temperamentu, a
ne prema njihovom intelektu; jer je razocarenje uvek blize krvi i
osecanju nego duhu i pameti. Ovo se najbolje vidi kod zaljubljenih,
koji nikad ne znaju ni zasto su ocarani, ni zasto su razocarani, jer
zaljubljenici zive u bolesnom naponu maste i potpunoj razuzdanosti
nerava.
Razocarenje, najkobnije osecanje, to je prav put u ocajanje i u
propast. Ima mnogo ljudi koji uobrazavaju ponore kojih nigde nije
bilo, i zamke gde one nikad nisu postojale. Ovo su obicno veliki
mucenici maste i srca, ljudi koje se bore sa samim prividjenjima.
Najmanja neprijatnost izgleda im pocetak krupne nesrece; a najmanja
bolest im izgleda katastrofa na pomolu. Ima bezbroj ljudi koji stoga
nista krupno ne smeju pocinjati, strahujuci od teskoce koje i ne
postoje, i od neprijatelja kojih i nema.
Covek celog zivota moze da pravi dobrote ili zloce, ali je pitanje
da li je ucinio puno sitnih dobara, a samo jedno krupno zlo, ili puno
sitnih zala a samo jedno veliko dobro. Da bi ste ga presudili, treba
znati da se covek jedino razaznaje u onom svom krupnom i bitnom potezu.
Preporucujem vam da od jednog coveka imate stoga na umu uvek njegov
najjaci potez u zivotu, nekakvu njegovu narocitu akciju, dobrotu ili
zlocu, i da se opredelite prema tome, jer je covek u tome glavnom
potezu stavio i izrazio i celog sebe.
Jedino sto spasava coveka od razocarenja, sto znaci i od ocaja, to
je opet nemanje straha ni pred ljudima ni pred dogadjajima. Napoleon
je mislio da na ovom svetu ima svega dve alternative: zapovedati ili
slusati tudje zapovesti. Stvarno, treca ne postoji. Covek je odista
rodjen ili da nosi sedlo ili da nosi mamuze.
O MRŽNjI
Covek ne mrzi drugog coveka nego samo ako ga se boji, i zato mrznja
i strah idu naporedo. Ako se covek, naprotiv, ne boji svog protivnika,
onda ga i ne mrzi, nego ga prezire. Stoga su ljudi koji puno mrze uopste
strasljivci, i imaju zensku cud i osetljivost...
Mrznja zaslepljuje i najpametnijeg, tako da ovaj obnevidi za sve
vrline koje bi mogao imati njegov protivnik; a ovo znaci unizenje koliko
za srce toliko i za razum onog koji mrzi. Smatrajuci opasnim i najbeza-
zlenijeg, on smatra najgorim i najnevinijeg. Mrznja tako izopaci i
najsiri um, poremeti i najbolje obrazovanje, i iskvari i najcistije
srce, da unese nered u celu covekovu prirodu. Zbog ovog mrznja napravi
nekog nemogucim u drustvu, a nesnosnim cak i u njegovoj sopstvenoj kuci.
Mrznja, dakle, najpre pogadja onog koji je nosi.
Ima strasljivaca koji u mrznji prema nekom coveku omrznu i njegovu
porodicu, i njegov narod, i njegov grad, i njegovu zemlju, i njegovog
psa pred kucom. A kako mrznja raste utoliko vise raste strah iz kojeg
je ponikla, covek najzad pocne da zivi u borbi sa prividjenjima. Sto
je covek silniji po svom drustvenom polozaju, njegove mrznje bivaju sve
mnogobrojnije, a za drugi svet sve opasnije. Kako uplasen covek veruje
da je sam sebi nedovoljan, on u strahu i mrznji pocini prestupe ili
zlocine koje inace nikad ne bi pocinio da nije mrzeo.
Drukciji od drugih ljudi moze biti covek po boji koze, kose, ociju,
stasa, obima, ali sve ovo ukupno malo znaci. Pravi "drukciji covek"
moze biti razlican od opsteg tipa pre svega po obrazovanju, a narocito
po vaspitanju, sto znaci po navikama i ukusima. A ovo je zatim pravi
antipod. Pogledajte koje ste ljude u svom zivotu mrzeli, i vi cete
videti da nikog niste mrzeli zbog njegovih vrlina ili njegovih mana,
nego, najvise zato sto je bio drukcije izgradjen nego li vi ili vasi
najblizi. Ako ovde nije mrznja ponikla direktno iz necijeg straha pred
jacim, ona je ponikla pravo iz neizvesnosti o necijim sklonostima, i
iz nerazgovetnosti necije prirode, a to je uvek izvesna nesigurnosti
koja moze da postane i strahom. Zato ponova tvrdimo da mrznja potice
pre svega iz straha.
O STRAHU
Jedni su pisci tvrdili da je coveku urodjena dobrota, a drugi da je
coveku urodjena zloca. Medjutim, izgleda da je coveku urodjeno jedno
jedino osecanje, a to je strah od zivota. Covek se na ovom svetu
boji svega, i velikog i malog, insekta koliko i lava, zlih reci
koliko i zlih bolesti, hladnoce koliko i vrucine, starosti koliko
i sirotinje. On se boji uci u pustu sumu, i ostati u praznoj sobi.
Covek je zbog toga straha rodjen nezadovoljnim i melanholicnim. A
postao je i prestravljenim od onog trenutka kada je opazio da je
okruzen zivotinjama jacim od sebe, medju kojima on jedini nema ni
njihov oklop, ni njihove rogove, ni njihove krupne zube, ni njihove
strasne kandze, a da je na zimi bez toplog krzna, i da je mekog
trbuha.
Zato i danas sve sto covek premasa, njega prirodno i uzasava. On
voli vlast, ali zato da bi on vladao drugim, a ne drigu njime; i on
postuje zakone, ali ne zato sto oni olicavaju ideal harmonije i pravde,
nego pre svega sto njega brani od jacega i lukavijeg nego sto je sam
on. U svakoj covekovoj hrabrosti ima pola straha.
Medjutim, od svega na svetu covek se najvecma boji drugog coveka.
Dovoljno je da nocu vidi iznenadno na zidu ulice senku drugog coveka,
pa da premre od straha. On se plasi i kakvog nepoznatog glasa u sumi,
i necijeg koraka u sporednoj sobi. Covek se boji cak i coveka slabijeg
od sebe, i nepametnijeg od sebe. Plasi se i necije pretnje, i kad
unapred zna da je ona neostvarljiva.
Zato se ljudi nikad ne trgnu ako kazete za nekog da ima puno svojih
mana, ali se uvek zainteresujete ako kazete da neko ima jednu manu.
Svako pritrci da cuje kakva je to jedna mana; jer covek koji ima
jednu manu, slabiji je od coveka koji ih ima stotinu. Istina, dogadja
se i da cesto nekog zavolimo bas zbog te njegove mane, ali i da drugog
omrznemo i zbog njegove glavne vrline. Uostalom, jedna mana i jedna
vrlina, to i jeste skoro sve sto cini sadrzinu covekove licnosti.
Covekov strah od zivota je toliki da bi od tog straha i umro, kad
mu ne bi bio istovremeno isto toliko urodjen, i njegov optimizam i
volja za zivot. Coveka isto ovoliko mocna ljubav za zivot i ljubav
za stvari, dve impulsije neprestano zive u coveku, pokazuju da kad
njih ne bi bilo, covek bi otisao u ocajanje i ludilo. Kad covek ne
bi verovao u nesto drugo i jace od samog sebe, bez tog optimizma ne
bi nikad nista ni pocinjao. Covek takod veruje u Boga, u slucaj, u
pravdu, u svoju srecu, u tudju nesrecu. Da vojnici unapred ovako
slepo i ludo ne veruju da ce pobediti u boju, nista ih ne bi moglo
naterati da udju u vatru; a da svaki od njih ne veruje i da ce smrt
izbeci njega a druge mesto njega oboriti, nikad ih nikakav covek ne
bi naterao da podju napred.
Osim toga, kao sto covek prirodno veruje da ce ipak druge ljude
u borbi nadbiti, isto tako uvek veruje i da ce druge nadmudriti. Stoga
niko ne bi svoju pamet menjao ni sa najmudrijim covekom, posto niko
za sebe ne veruje da je glup, kao sto niko za sebe ne smatra ni da
je ruzan, ni da je rdjav, cak ni da je plasljiv. Za svaki svoj nedostata
covek uvek ima jedno istinito ili uobrazeno opravdanje, koje njegov duh
podigne do utehe, i do satisvafakcije, a cak i do licne pohvale. Ako
je glup, on veruje da je drugi gluplji; ako je ruzan, veruje da je ipak
privlacan; ako je neposten, veruje da je takav samo stoga da bi sprecio
druge da budu jos nevaljaliji; a ako je plasljiv, veruje da je samo
oprezniji od drugih.
Mozda je prava sreca sto pojedini ljudi ne znaju kako o njima misli
ostali svet. Covek zivi celog zivota i u obmanama o sebi, i u
predrasudama o drugima, a to mozda cini sumu njegove srece na ovoj
zemlji. Jedan veliki deo sveta zivi na taj nacin spokojno u svojoj
lazi kao svilena buba u svojoj svilenoj cauri.
Uopste, covek je lakom na gotova tudja misljena, dobra ili losa,
svejedno je; jer je covek po prirodi inertan i bolesnicki lenj, i nikad
ne bi nista uradio kad na to ne bi nekim razlogom bio nateran, pak
nerado trlja glavu da sebi sve objasni. Dve trecine covekove pameti
sastoji se od takvih vec gotovih tudjih misljenja i uverenja, navika
i ambicija, koje su postale vec nekom javnom svojinom kao drum ili
park, tako da covek nikad ne vidi sta je u njemu odista njegovog
sopstvenog, a sta je prisvojio od tog opsteg i svacijeg.
Нема коментара:
Постави коментар