09.06.2017.

Erih Marija Remark, Crni obelisk ( I deo )




Ne ljutite se što govorim, eto, o starim danima. Svet ponovo leži u mutnoj svetlosti apokalipse,
miris krvi i prašina poslednjeg razaranja još se nisu razišli, a laboratorije i fabrike već ponovo punom parom rade da održe mir pronalazeći oružje kojim se može razneti čitava zemljina kugla.
Mir sveta! Nikada se o njemu nije više pričalo i nikad manje za nj činilo no u naše doba, nikada
nije bilo više lažnih proroka, nikada više laži, nikada više smrti, nikada više razaranja i nikad više
suza nego u našem stoleću, dvadesetom, stoleću napretka, tehnike, civilizacije, masovne kulture i
masovnog ubijanja.
Ne ljutite se zato ako se začas vratim u one na priču nalik godine kad se nada vijorila nad nama
kao zastava i kad smo verovali u onako sumnjive stvari kao što su čovečnost, pravičnost, tolerancija — kao i u to da će jedan svetski rat svakako biti dovoljna pouka jednoj generaciji.


Резултат слика за Erih Marija Remark, knjizevnik


I


  Sunce sija u kancelariju preduzeća za izradu nadgrobnih spomenika "Hajnrih Krol i sinovi". April je
1923, i posao ide dobro. Proleće nas nije izneverilo, prodajemo sjajno i zbog toga bivamo siromašni, ali šta da radimo — smrt je neumoljiva i ne može se otkloniti, a ljudska tuga traži, eto, spomenike od
peščara, mermera i, ako su osećanje krivice i nasledstvo znatni, čak i od skupocenog, švedskog granita, izglačanog sa svih strana. Jesen i proleće najbolja su godišnja doba za one koji rade sa utenzilijama žalosti — tad se umire više nego u leto i u zimu; — u jesen, zato što sokovi nestaju, a u proleće, zato što se bude pa oslabelo telo razjedaju kao što suviše debeo stenjak jede suviše tanku sveću. To bar tvrdi naš najvredniji agent, grobar Liberman sa gradskog groblja, a on to svakako zna; osamdeset mu je godina, zakopao je preko deset hiljada leševa, od provizije na nadgrobnim spomenicima kupio je na reci kuću sa baštom i mrestilištem za pastrmke, i usled svog poziva postao je smiren rakijaš. Jedino što mrzi, to je gradski krematorijum. On je prljava konkurencija. Ni mi ga ne marimo. Na urnama se ne može ništa zaraditi.

     Pogledam na sat. Još malo pa će podne, a kako je danas subota, to završavam posao. Nasađujem
limeni poklopac na pisaću mašinu, aparat za umnožavanje "presto" odnosim za zavesu, sklanjam mustre kamena i iz tečnosti za fiksiranje vadim fotografske kopije vojničkih spomenika i umetnički izrađenih nadgrobnih ukrasa. Ja nisam samo šef reklame, crtač i knjigovođa preduzeća; već godinu dana sam i jedini nameštenik u kancelariji, a kao takav nisam čak ni od struke.

    Uživajući vadim iz fioke jednu cigaru. To je crna brazilka. Dao mi ju je jutros putnik virtemberške
fabrike metalne robe, da bi posle toga pokušao da me pređe za jednu partiju venaca od bronze; cigara je, prema tome, dobra. Tražim šibice, ali one su se, kao skoro uvek, zaturile. Na sreću, u peći ima malo vatre.

    Uvijem u trubu novčanicu od deset maraka, stavim je u žeravicu i njome pripalim cigaru. Krajem
aprila, vatra u peći u stvari nije više potrebna; nju je samo, prodaje radi, izmislio moj poslodavac Georg Krol. On misli da ljudi u žalosti, kad treba da dadu novac, čine to radije u toploj sobi nego kad im je zima. U žalosti duša ionako zebe, pa ako bi joj se pridružile još i hladne noge, bilo bi teško izvući dobru cenu. Kad je toplo, sve se topi; i novčanik. Zato je u našoj kancelariji preterana vrućina, a našim zastupnicima utuvljeno je u glavu kao vrhovno načelo da po hladnom vremenu ili kiši nikad ne pokušavaju da na groblju zaključe posao — vazda samo u toploj sobi i, ako je mogućno, posle jela. Hladnoća i glad loši su poslovni partneri.

    Bacim u peć ostatak novčanice od deset maraka i ustanem. U istom trenutku čujem kako se na kući
preko puta otvara prozor. Da bih znao šta se zbiva, ne treba da pogledam. Pažljivo se nagnem nad sto kao da još nešto treba da uradim na pisaćoj mašini. Pri tom kradom pogledam u malo ručno ogledalo, koje sam postavio tako da mogu posmatrati prozor. Kao i uvek, na prozoru je Liza, žena konjskog mesara Vaceka; stoji onde gola, pa zeva i proteže se. Ona je tek sad ustala. Ulica je stara i uzana, Liza može da vidi nas i mi nju, i ona to zna; zato i stoji onde. Odjednom razvuče svoja velika usta, nasmeje se izvalivši sve zube i pokaže na ogledalo. Otkrila ga je svojim očima ptice grabljivice. Naljutim se što sam uhvaćen, ali se držim kao da ništa ne primećujem, i u oblaku dima povlačim se nazad u sobu. Malo posle, vratim se. Liza se smeje. Ja pogledam napolje, ali ne gledam nju, nego se pravim kao da sam mahnuo nekome na ulicu. Povrh svega, šaljem rukom poljubac u prazno. Lizu to prevari. Radoznala je, pa se nagne napolje da vidi ko je. Nema nikoga. Sad se smejem ja. Ona ljutito pokaže prstom na čelo i nestane.

     Ne znam, u stvari, zašto izvodim ovu komediju. Liza je, što se kaže, silna žena, ja poznajem mnogo ljudi koji bi rado platili po nekoliko miliona da svakog jutra uzmognu uživati u takvom prizoru. I ja uživam u njemu, no ipak me uznemiruje što je ta lena buha, koja se iz kreveta izvlači tek u podne, tako bezobrazno sigurna u svoje dejstvo. Njoj uopšte ne pada na pamet da bi se našao iko ko s njom smesta ne bi hteo da spava. Pri tom joj je to u osnovi prilično svejedno. Ona stoji na prozoru sa svojom crnom poni frizurom i svojim drskim nosom i klati tamo-amo svojim grudima od prvoklasnog kararskog mermera, kao što kakva tetka klati zvečkom pred sisančetom. Kad bi umesto njih imala dva vazdušna balona, ona bi ih lepo i mirno isturila napolje. No, pošto je gola, upotrebljava grudi, i njoj je to sasvim svejedno. Ona prosto uživa u tom što živi i što svi muškarci moraju za njom da luduju, pa onda zaboravlja to i svojim proždrljivim ustima baca se na doručak. U međuvremenu, mesar Vacek ubija umorne, stare fijakerske konje.

   Liza se ponovo pojavi. Sad je natakla brkove i van sebe je zbog ove duhovite dosetke. Pozdravlja
vojnički, i meni se već čini da je tako bezobrazna te smera na starog, penzionisanog narednika Knopfa, tu pored nas; ali se tada prisetim da Knopfova spavaća soba ima samo jedan prozor na dvorište. A Liza je dovoljno rafinirana da zna da je iz nekoliko susednih kuća niko ne može videti.

   Iznenada, kao da su negde popucali zvučni bedemi, počnu da zvone zvona sa Gospine crkve. Crkva
stoji na kraju ulice, i udarci grme kao da s neba padaju pravo u sobu. U isti mah, sa drugog kancelarijskog prozora, koji gleda na dvorište, vidim gde, kao kakva avetinjska lubenica, promiče ćelava glava moga poslodavca. Liza načini nepristojan pokret i zatvori prozor. Svakodnevno iskušenje svetoga Antonija ponovo je završeno.

    Georgu Krolu tačno je četrdeset, ali mu se glava već sija kao kuglana u baštenskom restoranu "Bol". Ona se sija otkako ga poznajem, a to je sada preko pet godina. Ona se tako sija da je u streljačkim rovovima, gde smo bili u istome puku, postojala naročita zapovest da Georg ima da zadrži šlem i kad je na frontu najmirnije — toliko je njegova ćela i najmirnijeg protivnika izazivala da okine pušku i utvrdi da li je to kakva golema biljarska kugla ili nije.

Lupim petama i javim: — Glavni stan preduzeća "Krol i sinovi"! Štab u izviđanju neprijatelja.
Sumnjivi pokreti trupa u oblasti konjskog mesara Vaceka.
— Aha! — kaže Georg. — Liza prilikom jutarnje gimnastike. Voljno, kaplare Bodmeru! Zašto pre
podne ne nosite naočnjake kao dobošarski konj konjičke vojne muzike i ne čuvate tako svoju nevinost? Zar ne znate tri stvari koje najviše vrede u životu?
— Kako da ih znam, gospodine vrhovni državni tužioče, kad tražim još sam život?
— Vrlina, bezazlenost i mladost — određuje Georg. — Jednom izgubljeni, nikad se više ne stiču! A
ima li išta beznadnije od iskustva, starosti i hladne inteligencije?
— Siromaštvo, bolest i usamljenost — odgovaram ja i stajem voljno.
— To su samo drugi nazivi za iskustvo, starost i upropaščenu inteligenciju.

    Georg mi uzme iz usta cigaru, posmatra je jedan trenutak i klasifikuje je kao kolekcionar leptira. —
Plen iz fabrike metalne robe.
    Izvuče iz džepa zlatno-žutu muštiklu od morske pene, opaljenu od pušenja, uglavi cigaru i produži da je puši.
— Nemam ništa protiv što si mi zaplenio cigaru — kažem ja. — To je grubo nasilje, a kao bivši
podoficir ti od života ionako ništa više ne znaš. Ali zašto muštikla? Pa ja nisam sifilitičar.
— A ja nisam homoseksualac.
— Georg — kažem ja. — U ratu si graškovu supu, kad bih je ukrao iz kuhinje, jeo mojom kašikom.
A ja sam kašiku držao u svojoj prljavoj čizmi i nikad je nisam prao.

    Georg posmatra pepeo od cigare. On je beo kao sneg. — Rat je prošao pre četiri i po godine —
docira on. — Tada smo kroz bezmernu nesreću postali ljudi. Danas nas je besramna hajka za posedovanjem ponovo učinila razbojnicima. Da bismo to prikrili, potreban nam je opet lak nekakvih
manira.Ergo! Ali, da nemaš još jednu cigaru? Fabrika metalne robe nikada ne pokušava da podmiti
nameštenike samo jednom.
Izvadim iz fioke drugu cigaru i dam mu je. — Inteligencija, iskustvo i starost kao da su za ponešto
ipak dobri — kažem.
On se nasmeje i da mi za nju kutiju cigareta, u kojoj nedostaje šest komada.
— Da li se, inače, šta desilo? — pita on.
— Ništa. Nije bilo mušterija. Ali ozbiljno te moram zamoliti da mi povisiš platu.
— Zar opet? Pa juče sam ti je povisio!
— Ne juče. Jutros u devet. Kukavnih osam hiljada maraka. Pa ipak, jutros u devet, to je bar još nešto
značilo. U međuvremenu izašao je nov kurs dolara, i sad umesto nove kravate mogu za njih da kupim još samo bocu jevtinog vina.
Ali potrebna mi je kravata.
— Kako sad stoji dolar?
— Danas u podne trideset i šest hiljada maraka. Jutros je još bilo trideset hiljada.
Georg Krol posmatra svoju cigaru. — Trideset šest hiljada! Pa to je kao mačije jurcanje! Gde će to
stati?
— U opštem stečaju, gospodine feldmaršale — odgovaram ja. — Ali dotle moramo živeti. Jesi li
doneo novac?
— Samo mali ručni kofer za danas i sutra. Hiljadarke, novčanice od deset hiljada, čak još nekoliko
svežnjeva dragih, starih stotinarki. Oko pet funti papirnog novca. Inflacija ide tako brzo da državna banka ne stiže više da štampa. Nove novčanice od sto hiljada izašle su tek pre četrnaest dana — a već će sad uskoro morati da se štampaju novčanice od miliona. Kad li ćemo biti kod milijardi?
— Ako tako produži, za nekoliko meseci.
— Bože! — uzdiže Georg. — Gde li su lepa, mirna vremena — 1922? Onda se dolar popeo za jednu
godinu od dvesta pedeset na svega deset hiljada. Da i ne govorim o 1921 — onda je bilo svega bednih tri stotine procenata.
Gledam kroz prozor koji udara na ulicu. Liza sad stoji preko puta u svilenom sobnom kaputu na kom
su štampani papagaji. Obesila je ogledalo o prozorsku kvaku pa češlja svoju grivu.
— Pogledaj ono tamo — kažem ja gorko. — Ne seje, ne žanje, a nebeski otac je ipak hrani. Kaput
juče još nije imala. Svila, svila na metre! A ja ne mogu da skupim novac za jednu kravatu.
Georg se smeška: — Pa ti si prava žrtva vremena. Liza međutim razvijenih jedara plovi na talasima
nemačke inflacije. Ona je lepa Jelena crnoberzijanaca.
Od nadgrobnih spomenika ne možeš se obogatiti, sinko, pa to ti je. Što ne ideš u trgovinu haringama
ili akcijama, kao tvoj prijatelj Vili?
— Zato što sam ja sentimentalan filozof i ostajem veran nadgrobnim spomenicima. Dakle, kako stoji s povišenjem plate? I filozofima je potrebna skromna raskoš u garderobi.
— Zar ne možeš da kupiš kravatu sutra?
— Sutra je nedelja. A sutra mi je potrebna.
Georg unese iz predsoblja kofer s novcem. Zagrabi u nj i baci mi dva svežnja. — Je li to dosta?
Vidim da su većinom stotinarke. — Daj pola kile više tog papira za tapete — kažem ja. — Tu ima
najviše pet hiljada. Crnoberzijanci katolici daju toliko nedeljom na misi na tas i još ih je stid što su tako škrti.
Georg se češka po ćeli — atavistički pokret ruke, kod njega bez smisla. Zatim mi daje treći svežanj. — Hvala bogu što je sutra nedelja — kaže on. — Sutra nema dolarskog kursa. Jedan dan u nedelji inflacija se zaustavlja. Bog sigurno nije mislio tako kad je stvarao nedelju.
— Kako u stvari stojimo? — pitam ja. — Jesmo li pod stečajem ili nam poslovi sjajno idu?
Georg dobrano povuče iz muštikle od štive. — Čini mi se da to za sebe danas u Nemačkoj niko više
ne zna. Čak ni božanstveni Stines. Štediše su, razume se, svi propali. Radnici i oni koji primaju platu
takođe. Od malih poslovnih ljudi većina, a da to ne znaju. Sjajno posluju zapravo samo ljudi sa devizama, akcijama ili velikim materijalnim vrednostima. Dakle, ne mi. Je li to dovoljno da bih te prosvetio?
— Materijalne vrednosti! — Gledam napolje, u baštu, gde stoji naš lager. — Bogami, nemamo ih više baš mnogo. Uglavnom peščar i livene stvari. Ali malo mermera i granita. I to malo što imamo prodaje nam tvoj brat sa gubitkom.
Najbolje bi bilo kad uopšte ništa ne bismo prodavali, a?
Georgu nije potrebno da odgovara. Napolju se začuje zvrckanje zvonca za bicikl. Preko starih
stepenica čuju se koraci. Neko svađalački kašlje. To je miljenče preduzeća, Hajnrih Krol junior, drugi
vlasnik firme.
To je malen, korpulentan čovek sa brkovima kao od slame i prašnjavim, prugastim pantalonama koje
ozdo prikupljaju štipaljke za bicikl. Sa ovlašnim nipodaštavanjem prelazi njegov pogled preko Georga i mene. Mi smo za njega kancelarijske mrcine koji po ceo dan zazjavaju, dok je on čovek od posla koji obavlja spoljašnju službu. On je neuništiv. Svaki dan, čim svane, on ide na stanicu, a onda biciklom u najzabitija sela, ako nam naši agenti, grobari ili učitelji, jave da ima mrtvac. On nije nespretan. Njegova korpulencija izaziva poverenje; zbog toga je održava vredno pijući jutarnje i večernje krigle. Seljaci više vole male debeljke nego mršavke koji izgledaju pregladneli. Uz to dolazi njegovo odelo. On ne nosi, kao konkurencija kod "Stanmajera", crni gerok; niti, kao putnici "Holmana i Kloca", plava odela — jedno je i suviše providno, drugo suviše nemarno. Hajnrih Krol nosi odelo za rane posete, prugaste pantalone sa žaketom, pored toga staromodnu, tvrdu, visoku, kragnu posuvračenu i ugasitu kravatu sa mnogo crne boje.
Pre dve godine, kad je poručivao ovo odelo, on se za trenutak kolebao; razmišljao je ne bi li mu bolje
pristajao frak, ali se zatim odlučio protiv njega, zato što je on suviše mali. To je bilo srečno odricanje; i Napoleon bi izgledao smešan sa lastinim repom. Ovako, u današnjem odelu, Hajnrih Krol liči na malog šefa prijema kod dragoga boga — i to je tačno onako kako treba da bude. Štipaljke za bicikl daju svemu tome još jednu pristupačnu ali rafiniranu crtu — o ljudima koji ih nose misli se da u epohi automobila umeju da kupuju jevtinije.
Hajnrih ostavlja šešir i maramicom briše čelo. Napolju je prilično hladno, i on se ne znoji; briše se
samo zato da bi nam pokazao kakav je on težak radnik prema nama kancelarijskim stenicama.
— Prodao sam spomenik s krstom — reče on s izveštačenom skromnošću, iza koje je ćuteći urlao
silan trijumf.
— Koji? Mali od mermera? — pitam ja bez nade.
— Veliki — odgovara Hajnrih još jednostavnije i ne skida očiju s mene.
— Šta? Onaj od švedskog granita sa dvostrukim podnožjem i lancima od bronze?
— Taj! Ili zar imamo još koji drugi?
Hajnrih očigledno uživa u svome glupom pitanju kao u vrhuncu sarkastičnog humora.
— Ne — kažem ja. — Nemamo nikakav drugi. Pa to je grozno! To je bio poslednji. Gibraltarska
stena.
— Pošto si prodao? — pita sad Georg Krol.
Hajnrih se proteže. — Za tri četvrt miliona, bez natpisa, bez podvoza i bez uglavljivanja. To ide
obaška.
— Gospode bože! — kažemo Georg i ja u isti mahHajnrih baci na nas pogled pun arogancije; takav izraz imaju neki put crknute ribe. — Bila je to teška
borba — izjavljuje on i iz nekakvog razloga ponovo stavlja šešir na glavu.
— Voleo bih da ste je izgubili — odgovaram ja.
— Šta?
— Izgubili! Borbu!
— Šta? — ponavlja Hajnrih razdraženo. Ja ga malko ljutim.
— On bi voleo da nisi prodao — kaže Georg Krol.
— Šta? Šta sad to opet znači? Đavo da nosi sve, čovek se muči od ujutru do uveče i napravi sjajan
posao, i onda kad dođe u ovaj ćumez, kao nagradu dočekuju ga prebacivanjem! De, idite sami po selima pa pokušajte.
— Hajnrih — prekida ga Georg blago. — Mi znamo da se ti mučiš. Ali danas živimo u vremenu kad
onaj koji prodaje gubi. Već godinama smo u inflaciji. Od rata, Hajnrih. Ali ove godine inflacija je pala u galopirajuću tuberkulozu. Zato brojevi ništa više ne znače.
— To znam i sam. Ja nisam idiot.
Na to niko ništa ne odgovara. Samo idioti izriču takve tvrdnje. A njima protivurečiti, besmisleno je.
Meni je to poznato po mojim nedeljnim posetama ludnici. Hajnrih izvlači iz džepa beležnicu. —
Spomenik s krstom koštao nas je kada smo ga kupili pedeset hiljada. Onda bi se moglo reći da su tri
četvrti miliona sasvim lep profit.
On se ponovo razbaškario u sarkazmu. Misli da ga mora primeniti na meni zato što sam ja nekad bio
učitelj. Bio sam učitelj odmah posle rata u jednom zabitom salašarskom selu, devet meseci, dok nisam pobegao, dok mi je zimska samoća jurila za petama kao urlajuće pseto.
— Još veći bi profit bio da ste umesto divnog spomenika s krstom prodali onaj prokleti obelisk
napolju ispred prozora — kažem ja. — Njega je vaš pokojni otac još jevtinije kupio pre šezdeset godina kad je osnivao preduzeće — za nekih pedesetak maraka, prema onome što se priča.
— Obelisk? Kakve veze ima obelisk sa ovim poslom? Obelisk nije za prodaju, to zna svako dete.
— Baš zato — kažem ja. — Njega ne bi bila šteta. Krsta je šteta. Krst ćemo morati kupiti ponovo za
skupe novce.
Hajnrih Krol duhne malo na nos. On ima polipe u svom debelom nosu i oni lako otiču. — Da nećete
možda da mi pričate kako spomenik s krstom košta danas tri četvrt miliona kad se kupuje?
— To ćemo ubrzo saznati — kaže Georg Krol. — Rizenfeld stiže sutra ovamo. Moramo učiniti nove
porudžbine kod "Odenvaldske proizvodnje granita"; nema više mnogo na skladištu.
— Imamo još obelisk — izjavljujem ja podmuklo.
— Što ga ne prodate vi sami? — zine Hajnrih. — Tako, Rizenfeld dolazi sutra; ja ću ostati i
porazgovarati s njim! Onda ćemo videti kakve su cene!
Georg i ja izmenjujemo poglede. Mi znamo da Hajnriha moramo držati daleko od Rizenfelda, pa
makar ga morali opiti ili mu sipati ricinusa u njegovu jutarnju nedeljnu kriglu. Taj čestiti, staromodni
trgovac bio bi Rizenfeldu na smrt dosadan sa svojim uspomenama iz rata i pričama iz dobrog starog
vremena, kad je marka još bila marka i kad je vernost bila marka časti, kao što se onako tačno izrazio naš ljubljeni feldmaršal. Hajnrih mnogo drži do takvih banalnosti; Rizenfeld ne. Rizenfeld drži da je vernost ono što se traži od drugih kad je to njima na štetu — i od sama sebe kad od toga ima koristi.
— Cene se menjaju svaki dan — kaže Georg. — O tome nema ništa da se govori.
— Tako? Da i ti možda ne misliš da sam prodao suviše jevtino?
— Kako se uzme. Jesi li doneo novac?
Hajnrih se zagleda u Georga. — Doneo? Šta je to sad opet? Kako da donesem novac kad još nismo
isporučili robu? Pa to je nemoguće!
— To nije nemoguće — odgovorim ja. — To je, naprotiv, danas sasvim u redu. To se zove plaćanje
unapred.
— Unapred! — Hajnrihova surla se prezrivo skupi. — Šta vi, učo, razumete o tome? Kako se u našem poslu može zahtevati plaćanje unapred? Od ožalošćenih srodnika, kad venci na grobu nisu još ni uvenuli?
Hoćete li vi tu da tražite novac za nešto što još nije isporučeno?
— Razume se! Nego kako? Onda su slabi i lakše plaćaju.
— Onda su slabi? Vi nešto znate! Onda su tvrđi od čelika! Posle svih troškova za lekara, sanduk,
pastora, grob, cveće, daću — nećete dobiti deset hiljada unapred, mladiću! Ljudi prvo treba da dođu
sebi! i moraju prvo, pre no što plate, videti na groblju ono što poručuju, a ne samo na papiru, u katalogu,čak i kad ga vi nacrtate, kineskim tušem i pravim zlatom za natpise i s ono nekoliko ožalošćenih srodnika kao cubok.
Ponovo jedna lična digresija Hajnrihova! Ja na nju ne obraćam pažnju. Istina je, ja nisam samo crtao i
na "presto" aparatu umnožavao nadgrobne spomenike za naš katalog, nego sam ih, da bih pojačao dejstvo, i bojadisao i davao im atmosferu, sa žalosnim vrbama, s ljubičicom daninoć, čempresima i udovicama sa crnim velom, kako zalevaju cveće. Konkurencija je skoro presvisla od zavisti kad smo izašli sa tom novošću; ona je imala samo obične fotografije skladišta, pa je i Hajnrih tada smatrao da je ta ideja odlična, naročito što sam upotrebio zlato. Da bih dejstvo učinio potpuno prirodnim, ja sam
nadgrobnim spomenicima, pošto bih ih nacrtao i obojio, dodavao natpise zlatom rastvorenim u firnisu. Doživljavao sam tada divne dane; svakoga onog koga nisam trpeo puštao sam da umre i slikao sam mu njegov nadgrobni spomenik — svome podoficiru kad sam bio regrut, koji danas još srećno živi, na primer: Posle duge i teške bolesti, sahranivši sve svoje mile i drage, ovde počiva podnarednik Karl Fliner. To nije bilo bez opravdanosti — on me je mnogo mrcvario i na frontu me je dvaput slao u patrolu sa koje sam se živ vratio zahvaljujući samo slučaju.
Zbog toga mu se moglo poželeti mnogo štošta!
— Gospodine Krole — kažem ja — dopustite da vam još jedanput ukratko objasnim kakva su
vremena. Principi s kojima ste vi odrasli, plemeniti su, ali oni vode u bankrotstvo. Danas može svak da zaradi novac; ali očuvati njegovu vrednost ne može skoro niko. Nije važno prodati, nego kupiti i postići da nam se plati što je brže mogućno. Mi živimo u vremenu materijalnih vrednosti. Novac je iluzija; svako to zna, ali mnogi ipak još ne veruju. Dokle god je tako, inflacija će ići dalje, sve dok se ne dođe do apsolutne nule. Čovek sa 75 procenata živi od svoje fantazije, a samo sa 25 procenata od činjenica — to je njegova snaga i njegova slabost, i zato će u tome đavoljem kolu brojeva još uvek biti onih koji dobijaju i onih koji gube. Mi znamo da ne možemo biti apsolutni dobitnici; ali ne bismo voleli ni da se ubrojimo sasvim u one koji gube. Tri četvrti miliona, za koliko ste danas prodali, biće, ako nam budu isplaćeni za dva meseca, koliko danas pedeset hiljada maraka. Zato ... Hajnrih se napeo i došao tamnocrven.
Onda me prekide.
— Ja nisam idiot — izjavljuje on po drugi put. — I vi ne treba da mi držite takva glupa predavanja.
Ja poznajem praktični život bolje nego vi. Više volim da časno propadnem nego da se poslužim
sumnjivim crnoberzijanskim metodama da bih živeo. Dokle god sam ja šef prodaje preduzeća, posao će biti vođen u starom, čestitom smislu i svršeno! Ja znam šta znam i na taj način išlo je do sada, pa će tako ići i dalje! Odvratno je što tako hoćete da upropastite čoveku radost zbog jednog uspelog posla! Što i dalje niste ostali tamo da šibate decu po dupetu?
On ščepa šešir i s treskom zalupi za sobom vrata. Vidimo ga kako na svojim čvrstim iks nogama taba
preko dvorišta, upola vojnički, sa štipaljkama za bicikl.
Nalazi se u povlačenju prema svome stalnom stolu u gostionici "Blume".
— Hoće da se raduje i uživa u poslu, taj građanski sadist — kažem ja ljutite — Još i to! Kako naš posao može da se vodi drukčije nego sa skrušenim cinizmom, ako čovek hoće da
sa čuva dušu? Ali taj licemer hoće da uživa u zelenaškom poslu s mrtvacima i smatra još da je to njegovo nasleđeno pravo!
Georg se smeje. — Uzmi novac, pa hajdemo! Zar nisi još hteo da kupiš kravatu? Napred! Za danas
više nema povišice! On uzme kofer s novcem i nemarno ga ostavlja u sobi pored kancelarije gde spava.
Ja nabijem svoje svežnjeve novčanica u kesu sa natpisom: Poslastičarnica "Keler" — najfiniji slatkiši,
šaljemo i u kuću.
— Hoće li Rizenfeld stvarno doći? — pitam.
— Da, telegrafisao je.
— Šta hoće? Novac? Ili da proda?
— To ćemo videti — kaže Georg i zaključava kancelariju


izvor ( i nastavak )


Нема коментара:

Постави коментар