19.06.2017.

Stanislav Ignaci Vitkjevič, Utisci o nažalost zakasnelom prvom letu avionom






Stanislav Ignaci Vitkjevič




Spadam u tip ljudi kod kojih se strah od prostora vremenom pojačava. U početku sam ga osećao samo na balkonima i tornjevima, dok sam u planinama lako podnosio bilo kakvu ekspoziciju (na primer, usek u steni) i, naravno, lakše vrhove. Kada sam se posle rata 1 vratio u Zakopane, ispostavilo se da mi veoma teško padaju usponi i na tehnički lake vrhove. Pojmovi kao što su dole-gore, za mene su izgubili određeni smisao: na primer, jezera koja sam posmatrao sa vrha činila su mi se kao da su na nekom „plafonu", dok sam celim telom osećao kako me nešto vuče u predelu glave i direktno mi preti skokom u provaliju. Otad sam hodao isključivo dolinama i prelazio samo preko lakših prevoja. Zani-mljivo je da sam katkad mogao da gledam direktno u provaliju, dok sam samo nekoliko koraka od planinskog grebena osećao nesavladivu vrtoglavicu. Ovaj utisak se zasniva na postojanju prvog plana, u odnosu na koji se dalji horizonti čine još okomitiji i „privlačniji".

Kada je na Kasprovi vrh 2 postavljena žičara (u početku sam bio protiv te institucije), rekao sam sebi da se nikada njom neću voziti. Jednostavno, nisam mogao da zamislim da gledam u trista-metarsku provaliju, uz to u pokretnu" provaliju, s perspektivama koje se mimoilaze tokom spuštanja nadole. Međutim, ljubitelji žičare su me nagovorili i ja sam naterao sebe da se povezem. I „čudnog li čuda!", kako bi rekao pesnik, nisam osećao ni najmanju neprijatnost. Gledao sam u Kasprovu dolinu kao što gledam sa stolice na pod, dok mi je užasavajuću pokretljivost provalije u mašti ublažavala njena demonska moć. Otad sam postao ljubitelj žičare, utoliko pre što ljudima koji se normalno ne mogu popeti više od Kužnjice pruža mogućnost da se dive neviđenoj lepoti pogleda s planine na Krivanj, na začarane vrtove Tihe Doline i na Gonsjenjicova Jezerca na kojima se presijavaju sve nijanse paunovog perja i krila tropskih leptirova.


      Uveravali su me da se ni u aeroplanu ne oseća strah od prostora, kao što se ne oseća u vagončiću žičare. Nisam verovao u to. Posmatrajući sa zemlje leteće mašine i poistovećujući se sa ljudima koji su sedeli u njima, već tada sam imao ono užasno osećanje nemanja pravca, nekakve amorfnosti prostora koje se u meni javilo odmah posle prvog posleratnog izleta na Granate. Svaka osoba koja i pasivno leti, da ne pominjemo pilote koji prave akrobacije i dugoprugaške letove, ličila mi je na junaka iz bajke, na nekog za mene, zemaljskog gmizavca, nezamislive psihičke strukture. Na kraju sam došao do zaključka da bih se naprosto teško ogrešio prema samom sebi, ako bih život završio ne savladavši podmukli strah od prostora i ne pokušavši nešto tako neobično kao što je letenje. I, nekako sam primorao sebe na probno letenje od Katovica do Varšave, da bih na kraju bio ushićen tom vrstom komunikacije.

     Pred sam ulazak u mašinu osećao sam izvesnu tremu. Ali, to osećanje je iščezlo kada sam seo u aeroplan i svet pogledao kroz prozorče: našao sam se ograđen od stvarnosti, u izolovanom, zatvorenom sistemu, s tim što moram da priznam daje taj utisak bio pozitivan.

   Kada se avion odbio od zemlje koja je počela lagano da se udaljava, osetio sam se spokojan kao u železničkom vagonu ili u tramvaju. Kada je reč o pogledima na pejzaže, u prvom trenutku situacija je zabavna, ali posle izvesnog vremena osećanje novine ustupa mesto blagoj dosadi. Moguće je da bi letenje iznad planina pružilo raznorodne doživljaje, jer je iz mazovjecke ravnice 3 u vozu, i pored različitih planova, kada se radi o lepoti prirode, teško izvući nešto bitno.  Mapa, koja se zbog neosećanja brzine lagano pomera, brzo postaje dosadna i uprkos potpuno novim doživljajima želimo da se bacimo na tzv. „vagonsko" čitanje.

   Vreme je bilo divno, vazdušnih „rupa" minimalno, a zanošenje mašine u stranu jedva primetno, tako da ja, koji na moru patim videvši prvi relativno veliki talas, nisam osetio ni najmanju dosadu. U prvom trenutku lako propadanje nije izazivalo nikakve neprijatne emocije, kao što ne izaziva ni na početku vožnje rudničkim liftom. Posle izvesnog vremena došlo je do potpunog navikavanja i sticanja poverenja u otkazujuću moć motora i komandi koje smesta koriguju svako ateriranje. Pretpostavljam da su utisci o letenju po rđavom vremenu intenzivniji, međutim to je pitanje stepena, a ne kvalitetne razlike. Tumbanje horizonta prilikom zaokretanja uoči samog sletanja, sa šahovnicom polja koja kao daje „na zidu", s iluzijom o vlastitoj nepokretnosti, stičemo specifičan utisak koji se ne može uporediti s bilo čim „zemaljskim". Blještav natpis koji se pojavljuje - „zakopčati pojaseve i ugasiti cigarete"- podseća na jezivu priču o prinudnim sletanjima. Međutim, niko ne zakopčava pojaseve, jer je apsolutno uveren da će sletanje proteći bez potresa. I avion grabi glatko po zemlji, krećući se kao auto prema hangarima; stiče se utisak da to čini s izvesnim prezirom prema tom primitivnom zemaljskom načinu kretanja kroz vazduh. I pored svih tih lepih utisaka o letenju, za gmizavca koji se prvi put odvojio od zemlje taj momenat nije lišen - moram da priznam - utiska opuštajućeg labavljenja situacije.

Za trenutak vožnja autobusom prema gradu i normalan izgled zemaljske stvarnosti stvaraju iluziju da je sve što se časak ranije događalo samo nekakva onostrana, nemoguća vizija nastala u momentu kada smo mimoišli oblake na visini od pet stotina metara. Za prvi put i ta visina je dobra, međutim, i u meni koji patim od vrtoglavice javlja se čežnja za još višim regionima atmosfere.

Neobično je da u avionu, stoje u potpunoj suprotnosti s prvim planom u vozu, koji može poslužiti za procenu rastojanja, vidiš njegovo krilo pored same mape pejzaža, što je u suprotnosti sa utiscima o planini, ali da to ne izaziva nikakve neprijatne situacije.

Sletanje je proteklo s apsolutnom tačnošću, kao u najtačnijem vozu.

 Prema tome, ako neko kao ja oseća užasan strah od prostora, a doslovno nije osetio ništa tako, osim stanja izazvanih neobičnošću situacije uopšte, promene mesta na taj način mogu da preporučim i izuzetno nervoznim i osetljivim osobama.

    Jedino pretpostavljam da bi sledeći letovi, bez specijalnih atmosferskih utisaka, u pozadini s dosadnim pejzažom spljeskanim na mapi, mogli biti malčice monotoni, s obzirom na letenje prvi put, koje pruža toliko utisaka i ne može se uporediti ni sa čim drugim. Međutim, i za to postoji lek: lektira, posebno filozofska literatura koju pokušavam da propagiram na sve načine, zasad nažalost bez većeg uspeha.

29. VI1938.
[Stanislaw Ignacy Witkiewicz: Bez kompromisu. Pisma krytyczne i publicystyczne, Paristwowy Instytut Wydawniczy, Warszawa, 1976, str. 508-510


1. Misli se na Prvi svetski rat.  prim. prev.
2. Kasprovi vrh je jedna od najpopularnijih planina u poljskim Tatrama, odnosno _ Zakopanu. - Prim. prev.
3 Mazovjecka ravnica - misli se na središnju Poljsku, na region Mazovša. - Prim.prev.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Stanislav Ignaci Vitkjevič (Stanislaw Ignacy Witkiewicz), pseudonim Vitkaci (1885-1939), slikar, pisac, filozof, teoretičar umetnosti,  najoriginalnija ličnost 21 međuratnog intelektualnog i umetničkog života Poljske, koji je uglavnom proveo u Zakopanu koje je bilo jedan od najznačajnijih kulturnih centara Poljske u XIX i prvoj polovini XX veka. Do studija slikarstva u Krakovu, koje nije završio, jer „nije imao šta da nauči", roditelji umetnici su mu obezbedivali prvorazredne privatne učitelje. Zahvaljujući stečenom znanju s lakoćom je polagao ispite u školama svih nivoa. S istom lakoćom kasnije se kretao po raznim oblastima umetnosti (književnost, slikarstvo, muzika, umetnička fotografija) i filozofije. Bio je poliglota i lako se kretao po Evropi i svetu. Uoči izbijanja Prvog svetskog rata u svojstvu fotografa pratio je na Novu Gvineju i u Australiju svog druga iz detinjstva, svetski poznatog antropologa Bronjislava Malinovskog. Sa savremenicima (između ostalih i sa profesorima filozofije iz Nemačke, Francuske i Engleske) je razmenjivao sudove o avangardnoj umetnosti, s kojom se susreo tokom Prvog svetskog rata i Oktobarske revolucije u Rusiji. Tvorac je Teorije čiste forme u umetnosti. Kao slikar, pripadao je grupi Formisti. Kao pisac, bio je blizak ekspresionizmu i nadrealizmu. Među prvima je istraživao uticaj narkotika na umetničko stvaralaštvo. Obožavao je polemike i sve što je novo. Sve „novo" našlo je odraza u njegovim umetničkim i teorijskim delima, o čemu svedoči i ovaj mali tekst o prvoj vožnji avionom od Katovica do Varšave 1938. godine. Kada je SSSR 1939. objavio Poljskoj rat, u 54. godini je izvršio samoubistvo, jer je naslutio dolazak komunizma i nestanak svih vrednosti zbog kojih vredi živeti, umetnosti, filozofije i religije. Glavna dela:
romani: Nezasitost, Jedini izlaz, 622 slučaja Bunga, ili Demonska žena, Oproštaj od jeseni;

drame (tridesetak sačuvanih);

estetika i teorija umetnosti: Nove forme u slikarstvu, Eseji iz estetike,  Pozorište, Čista forma u pozorištu, O značaju filozofije za kritiku i drugi polemički članci,O idealizmu i realizmu. Pojmovi i tvrdnje obuhvaćene pojmom postojanja i drugi filozofski radovi, Izbor filozofskih spisa, Bez kompromisa.


Нема коментара:

Постави коментар